Протојереј Андреј Ткачов: Потоп

Зашто Бог, Који је увек и вавек Љубав, уништава човечанство потопом? Какав је однос призора старозаветне приче о потопу са јеванђељском? Какве везе имају воде Потопа са водама Јордана?

Извор: Православие.ру

Добар дан, вољена у Господу браћо и сестре. Данас нам предстоји да започнемо разговор о Светском потопу.

Говоримо о духовним стварима са становишта нашег времена. А наше време назива Бога Љубав и збуњује се када се присећамо догађаја Старог Завета. Бог је увек Љубав, Он се не мења, то је једно од Његових својстава. „Ја нисам човек, Ја се не мењам“, — говори Бог кроз пророке. Био је Бог Љубав у старим временима, и остаје Љубав у временима новозаветним и примиће нас у Царство вечне Љубави, када овом видљивом свету дође крај. Али је Бог у времену Старог Завета чинио такве ствари које је тешко повезати са речју „љубав“. На пример, уништење Содоме и Гоморе или Светски потоп као казна грешницима. Треба се смирити пред тим и не бунити се против Бога, али и знати да Он, као Љубав, има право да казни.

Пошто је Љубав, Бог не жели да воли грех, и Њему није свеједно како човек живи. И у неким крајњим случајевима Он предузима необичне мере, када се ради о човеку. Extremis malis extrema remedia — то јест, ако је болест неуобичајена, неуобичајена је и мера деловања на човека.

Извор: Православие

А Какви су били они, ти људи, које је спрао Потоп? Они су били, дрзнућу се да кажем, управо онакви какви бисмо ми желели да будемо. Али то нам не успева. Били су дугог животног века. Живели су по седамсто, осамсто година… Зар то не желимо једни другима, на пример, када долазимо на рођендане, и певамо „Многаја љета“? Они су били дуговечни, што значи да грех још увек није раздробио то богатство првородне природе, и смртни човек није осетио физичку снагу смрти. Вероватно да су били врло лепи. Људе који су живели толико година карактерисала је нека посебна снага здравља и сигурно нису били оно што смо ми данас. „Јунаци, а не ви“ — писао је Љермонтов у својој песми Бородино. У поређењу с тим људима, ми нисмо јунаци. Ми смо сасвим мали, слаби, — а они су врло лепи, јаки били. Природа им је давала све што им је било потребно, и живели су дуго. По својој суштини, они су оваплотили у себи све оно што желимо једни другима, у стандардним, људским односима. То јест, буди здрав, буди срећан, леп, нека те воле, буди весео и уживај у животу. Они су тако и радили, ти весели, јаки, дуговечни људи, који су се, као богови с Олимпа, наслађивали животом — и постали ђаволски развратни.

Постали су ужасно развратни и одвратни. Извратили су пут свог живота до потпуног пренебрегавања свим Божанским законима, и нормама људског морала. Постали су гнусни. Господ нам не описује степен и градацију те гнусобе, не говори шта се тамо фактички десило, али ми то мање-више замишљамо, јер имамо мноштво чињеница о неким несталим цивилизацијама: канибализам, инцести, демонске блудне оргије, призивање демона и комуницирање са сатаном и нечистим светом. Сво зло, које само можемо да замислимо, чинили су ови дуговечни лепотани.

И Господ је употребио моћан израз за људе који су тада постали такви: „Покајао се што их је створио“. Наравно, Бог је знао све унапред. Он нас је створио не да бисмо остваривали своје најгоре стране. Створио нас је да бисмо најлошије сузбили, а најбоље развили. Направили добру замену. А овде — Он се покајао што их је створио, јер човек у свему постао раван демону, постао је ужасан.

Приметите још један врло важан моменат: ти људи нису знали за гробља. Пошто су дуго живели, смрт, као узда, није задржавала њихове греховне тежње. Ми то можемо са свом очигледношћу потврдити. Ми, данашњи грешници, у основној маси својој не успевамо да остаримо за својих педесет, шездесет година, које су нам дате, иако многима успева да се и за десет година претворе у полудемоне. Али, замислите шта би било кад би људи живели по шесто, седамсто година, константно се усавршавајући у греху. То је језива школа разврата — о, пошто си тако здрав, и не суздржава те ни болест, ни страх од погледа на, на пример, мртво тело, или гробље, плач над гробом особе коју волиш, и која је пре времена отишла. Пред тобом тога нема. Сви, поновићу се, живе као богови с Олимпа.

Ето, то и јесте друга страна људске маште: олимпски богови били су ђаволски развратни. Узгред буди речено, и то је чињеница. Када су апологете хришћанства наступили у заштиту наше вере и оповргавање паганства, указивали су на то да су личности из паганских басни које настањују Олимп гнусни родоскрвници, развратници и злотвори. Тако и јесте: Олимп насељавају развратници. И прву земљу је настанило развратно расплођено човечанство. Можемо схватити, унутар себе чак можемо осетити ту правду, климнути јој, и рећи: да, човечанство је постало гнусно.

Извор: Православие.ру

Господ бира једног, да би спасио макар неколико. То је био праведни Ноје, којем се даје заповест да се бави нејасним стварима. Могу да замислим смех и сузе од првог света, кад је Ноје добио заповест да прави неку бесмислену дрвену кутију далеко од сваког мора. Нешто слично је било у нашој историји, кад је под Вороњежом Петар Први створио прво градилиште за изградњу флоте. Каква флота у Вороњежу?! Тамо су све реке мале. Он је, ипак, имао одважности, и бродове су спуштали на суво.

Ноје са својом породицом прави ковчег сто двадесет година. Тај труд представља праслику грађења Цркве Божије. Он је градио цркву, градио дрвено склониште за душе које би требало да се спасу. По свом смислу та идеја и тај труд, те године означавају стваралачки процес спасења човечанства. Знате ли како се називају свети епископи? Градитељи тајни Божијих. Исто тако и свештеници. Они граде храм Божији од живог камења.

Ноје је градио ковчег. Прилазили су му и питали га: „Шта радиш, будало? Градиш неку огромну ствар, тако смешну… Зар немаш шта друго да радиш? Сто двадесет година!“ Он је одговарао да ће бити Потоп. „Ма, ти си скроз полудео!“ Ево и данас питају: „Зашто постиш? Зашто идеш у цркву? Зашто се молиш Богу? Верујеш да је Христос васкрсао?“ — „Наравно, васкрсао је!“ — „Шта, верујеш да ће Он опет доћи и да ће судити свету?“ — „Па, наравно, без сумње“. —„Шта, Он ће казнити грешнике, а праведнике ће помиловати?“ — „Па да“. — „И биће вечност?“ — „Наравно, биће. Амин. Све је тачно“. — „Ма ти си чудак! Ја те гледам и дивим се. Високообразован — а такав чудак…“ Слично су прилазили Ноју, смејали се, збијали шале, дискутовали: ево, чудак, бави се глупостима. Он се том привидном глупошћу бавио сто двадесет година — толики труд! Као и наш, кад се трудимо да се кајемо, молимо, истискујемо из свог каменог срца сузе, молимо за опроштај, дајемо милостињу… Због чега то? Ма хајде, уживај у животу, смири се! Али потом долази вода, и постаје јасно зашто.

Ноје у ковчег бира животиње које му је Бог предодредио. Древно црквено јеврејско предање нам саопштава да је у барци било три нивоа: за људе, месоједе и биљоједе. У тој барци је било тесно и мрачно, двери ковчега је сам Бог затворио. А кормила, једра и додатне опреме, није било. Огромна кутија, набијена живим створењима, које су послушно ушле у њу, у потребном броју. И потом је потекла вода тако, да су се горе натопиле. Потекла је вода, отворила се небеска бездан. У опису стварања Божијег света речено је: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде (Пост. 1, 6). Вода која је под сводом је оно што називамо системом кружења воде у природи. А вода над сводом је вода која се налази у црним празнинама космоса. Дакле, отварају нам се нека небеска врата, и пролива се нека мистична вода. То није просто кишница, то је ужасна вода изван свода, вода уништења, вода казне, која уништава све што има дах живота у својим ноздрвама. Ковчег се клати на таласима, тресе се од грохота, набијена жива створења су у страшном ужасу… У том смислу, ковчег је и образ Цркве. Уопште, у црквама треба да буде тесно од молитвеног народа. Лоше је кад су цркве скроз празне, и нема никога у њима, сем свештеника у олтару и појца за певницом. Добро је кад је у храму много људи, и кад се сви моле. Та скученост не треба да љути, јер смо сви у барци.

Извор: Православие.ру

У барци су била различита жива створења — мали скочимиш, мали зека, свирепи вук, велики медвед; нико се ни са ким није сукобио, јер су се бојали истог: воде, која је грмела и шумила за дрвеним зидовима овог спасоносног убежишта. Били су обједињени страхом и жељом да преживе. Тако је и у Цркви: ми се сви уједињујемо — и образовани, и они са три разреда школе, и они са пуним џеповима новца, и они који немају за станарину… Имаш много деце, а ја сам без деце; стар си, а ја сам млад; ти си црнац, а ја азијат… све се те разлике унутар ковчега губе, сви се спасавамо. Свима нам је страшно, желимо да живимо. Треба да саосећамо једни са другима, да саосећамо са оним поред нас. И месождер у барци не треба да једе биљоједа — сви желимо да живимо и да изађемо на суво. Тамо, узгред, није било удобно, јер је било толико живих створења и никаквих хигијенских услова. До краја Потопа тамо је било смрадно и загушљиво. Али, спасавати се треба, иако није увек лако.

Вероватно да се сећате чудесне приче о голубу који је био весник да је вода почела да се повлачи. Тешке, прљаве воде Потопа са огромном количином људских и животињских трупова почеле су полако да сплашњавају, и знак тога да се вода повлачи био је лист маслине у кљуну голуба. А потом је тај голуб одлетео и није се вратио — пронашао је земљу. С обзиром да смо новозаветни људи, требало би мислима да се пренесемо у јорданске воде, јер су тамо били вода, голуб и спирање грехова. Само је у Потопу Господ Бог благоизволео да погуби грех заједно са грешницима: Спрао је, и једно и друго. А на јорданској води Господ Бог даје власт води да спира грехе људске — рађа крстионицу Крштења, али их спира тако да греси оду, а грешник остаје жив. Тамо је голуб благовестио крај гневу, и овде Дух, у „у виду голуба, потврђиваше истинитост речи:“ да се јавио Син Божији — „Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!“.

Дакле, почетак Јеванђеља — Јордан, почетак света — вода. Казна грешницима — кроз воду. Али више неће Господ потапати цело човечанство, и ако се с времена на време, у разним деловима наше тако лепе, и тако мале планете, дешавају такве поплаве, да то боли. 2013 године била је страшна поплава у Хабаровску. А поплава која је изазвала катастрофу у Фукушими… А земљотреси и поплаве на острвима… Тако да ће вода још ударати човека: она се свети човеку за грехе у које је огрезао. Она их спира са њега. Нема ништа јаче од воде. И она спира, скида са човечанства охолост и избија из њега плодове његовог безакоња. Али неће више цео свет бити натопљен водом, сада се цео свет чува за огањ Страшног суда, о чему нам говори Свето Писмо, а посебно — Друга посланица апостола Петра.

Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Дакле, био је велики Потоп. Не говоримо о томе као палеонтолози који као доказе траже фосиле риба у горама — а таквих проналазака има прилично. Не говоримо о томе као историчари, или специјалисти за древне ковчеге, чији су остаци остали заробљени у санти леда на гори Арарат — узгред, назив древне престонице Јерменије, Нахичевани, у преводу значи „престоница Ноја“: тамо се Ноје настанио. Ковчег је „пристао“, људи су изашли, пустили животиње… Ноје је био попут новог Адама.

Прича о Ноју се, наравно, наставља. О њој треба говорити одвојено, а ми ћемо овде подвући неку црту: Потоп је био, потоп је био праведан, послао га је Онај Бог, Који је и био, и јесте Љубав и који никада није престао да буде Љубав. Потопом је Господ благоизволео и правосудно решио да уништи човечанство које је безмерно сагрешило. Ако бисмо видели какво је оно било, то човечанство, рекли бисмо потопу: „Амин“.

Пробали смо да схватимо какви су они били, ти људи, које је спрала вода. Треба да знамо да су они заиста били такви, да ништа сем казне нису ни заслужили. Зато — за Потоп амин, слава Богу, а ми треба да имамо страх у себи, јер иако је Господ Љубав и не престаје бити Љубав, има право да кажњава кога жели и кога има за шта, што Он стално и чини у овом свету Својом моћном и правосудном руком.

Мир вам и благослов Божији.

С руског Ива Бендеља

(Православие.ру, 24. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Кад дјеци украду дугу

    Кад дјеци
    Украду дугу
    У мутној ријеци
    Разлију тугу

    Када неријеч врата
    Ада отвори
    Из бајке ћуп злата
    Однесу злотвори

    Живот остаје
    Без сока
    Љепота нестаје
    Из ока

    Слово учим
    У ходу
    Стабла лучим
    По плоду

    Хвала
    Господу!
    Хвала
    Господу!

    Момчило

    16
    1

Оставите коментар