У Србији никад није било просперитета какав ужива данас, а то је производ година под Вучићем. Како је недавно рекао, остаће у Србији да се бори, пише Капил Комиреди

Извор: The Telegraph

(The Telegraph, 26. 20. 2026)

У недељу вече, нешто послије 9:30, Александар Вучић, владајућа фигура у политици у Србији скоро деценију и по, признао је пораз на изборима за скупштину. Још немамо коначне резултате, рекао је, али је на основу узорка било јасно да његова странка вјероватно неће имати већину у Скупштини Србије. Студентска листа, која је побиједила на синоћњим изборима, постигла је историјски резултат, а њена средства и методе биће анализирани у наредним недељама.

Избори су открили још нешто подједнако важно, што не би требало превиђати: разлику између карикатуралне представе о Вучићу – као аутократе, диктатора, тиранина, неког ко тежи тоталитаризму – и човјека какав заиста јесте, који се понаша као одговоран демократски државник. Некадашњи шеф једне европске државе који се прије неколико седмица срео с Вучићем рекао ми је да је главна брига српског вође била да спријечи хаос и насиље. Имао је вјеродостојне обавјештајне податке да ће га тијесна побједа изложити оптужбама за манипулацију. Вучић изазива реакције које иду из крајности у крајност.

Ја сам га током времена упознао као пристојног, ученог и интелектуално знатижељног човјека. Не слажем се с њим у безброј области, али пропутовавши и пишући из разних деспотија, никад нисам стекао утисак да је саздан као диктатор. По нарави и интелекту сушта је супротност Нарендри Модију. Признање пораза у недељу демонстрирало је његов карактер.

Бранко Вељковић: Реалније да је Вучић у Енглеској рапортирао шефу МИ6 него да је било обратно (2020)

Током кратке предизборне кампање клеветници Вучића код куће и у иностранству потрошили су огромну енергију приказујући га као властодршца који планира да покраде гласове на изборима. С приближавањем избора такве тврдње постајале су све гласније. Вучићево пуко учествовање на изборима, на којима је бивши предсједник као посједнут водио кампању за мјесто предсједника владе, било је доказ да је он балкански аватар Владимира Путина. Румен Радев је недавно у Бугарској направио исто, без неке контроверзе. Али, зашто узимати примјере вођа из ЕУ из непосредног комшилука кад се може прибјећи застрашивању Путином.

Неки су тврдили да је лично Путин осмислио „пакет за спасавање“ за очување Вучићевог „режима“. Од стране стручњака удобно угнијеждених у трустове мозгова у иностранству  излагани су подробни сценарији како ће Вучић себе прогласити побједником, и разрађивани позиви Западним владама да интервенишу. У свему томе занемариван је Вучићев глас, који је сваком ко је хтјео да чује рекао да ће признати резултат избора у случају пораза, очекујући исто од друге стране.

Вучић је направио безброј грешака, како је и сам признао током кампање, и сигурно ће у понедељак бити  довољно текстова о томе. Но, неки од његових најжешћих критичара сами су испољили неке од најнегативнијих замјерки које су му приписивали. Недеља је почела бруталним физичким нападом на Вучићеву мајку Ангелину, жену у деветој деценији живота, док се враћала кући с гласања. Интервјуисао сам њу и њеног мужа ове године, и главни утисак био ми је што живе скромно. Живјели су у малом стану, без икаквог видљивог луксуза. То ми је упало у очи јер сам прије тога извјештавао с избора у Мађарској, на којима је с власти скинут Виктор Орбан, човјек с којим често пореде Вучића. Њих двојица су сушта разлика. Орбанов отац живјео је на некадашњем имању Хабзбурга близу Орбановог родног мјеста Фелчута.

Мет Пирс: Крај историје сустигао и Орбана или Мађари одбацили „нелибералну демократију“

Орбан, који је дошао на власт у релативно либералној европској држави, учврстио је своју моћ чинећи екстремни национализам и нетрпељивост прихватљивим политичким ставовима. Његов режим био је преплављен ужеглим хомофобима и ксенофобима. Вучић, жестоки националиста који је постао умјерен, који је дошао на власт 2012, кренуо је у супротном смијеру. За вјештог политичара поступао је на начин нетипичан за политичара.

Године 2017. за предсједника владе именовао је Ану Брнабић, отворену лезбејку. Наводно „либерална“ опозиција у Србији била је огорчена, а моћна Српска Православна Црква бијесна. По Брнабићки – чије су презиме њени просвећени критичари изговарали као „burn a bitch“ (игра ријечи: значење је „спалите ку*ву“, а изговор сличан изговору презимена, нап. СтСт) – је сипана сумпорна киселина. Најближи савјетници говорили су Вучићу да устукне и сачува драгоцјени политички капитал за неку другу битку. Одбио је, јер је, како ми је рекао, хтјео да се српско друштво једном заувијек очисти од те „болесне предрасуде“. Упорност му се исплатила. Десет година потом хомосексуална особа на власти не представља ништа ново.

Разговор Александра Вучића и Светислава Басаре: Промена свести Срба биће најтежи посао (2014)

Орбан је представљао злоћудан утицај у Европи. Фрејзер Нелсон, некадашњи уредник Спектатора, писао је о лукавим покушајима изасланика мађарског вође да придобију тај часопис. Вучић се разликовао од Орбана, али је, кад сам га притиснуо, одбио да га се одрекне. Орбана, с којим је сарађивао на превазилажењу историјског непријатељства између Србије и Мађарске, сматрао је пријатељем и није хтјео да га се одрекне јер је изгубио једне изборе. Како ми је рекао: „оданост мора нешто значити“. Мало који успјешан политичар у то вјерује.

Вучићева Србија, упркос свом презиру који јој упућују, никад није била Орбанова Мађарска, чак ни Модијева Индија. Насупрот схватању да је контролисао сва општила, Вучић је заправо непрестано био изложен осуди у знатном дијелу медија. Напади, који спадају у опис посла сваког политичара, постали су изузетно ружни у посљедње двије године, проширивши се на његову супругу и млађег сина. Један не тако безначајан лик из опозиције тврдио ми је да је Вучић копиле чији је отац Албанац и да је са Западом радио на давању Косова Албанцима.

Онда је била бајка о сафарију у Сарајеву – разрађена подвала према којој су богати туристи из Западне Европе плаћали Србима, укључујући Вучића, за забаву у виду лова на Бошњаке током опсаде главног града Босне. Ниједан озбиљан уредник не би пустио такву причу да је у питању био иједан други политичар. Али пошто је у питању Вучић, прича – коју су енглеске јединице које су служиле под окриљем УН у Босни дочекале с подсмјехом – примљена је и пуштена у оптицај. Исто важи и за причу да је Вучић употријебио звучни топ за разбијање демонстрација код куће. Никад није било апсолутно никаквог независног доказа за то, али то није утицало да прича кружи као чињенично стање. Упркос свему, и послије четрнаест година на власти, Вучић је добио скоро четрдесет посто гласова.

Чедомир Јовановић: Није ударио оним звучним топом да изазове повреде него само да их уплаши

Хоће ли се катарзична језа коју је створила побједа студентског покрета сад претворити у повезану, цјеловиту и способну власт? Најсличнији преседан студентском покрету у Србији који ми пада на памет је покрет у Индији који је 1977. довео до пада Индире Ганди. Убрзо потом се урушио. Идеолошки шаренолики покрети обједињени супротстављањем једној фигури не сналазе се кад дођу на власт. Студентски покрет у Србији, уз све врлине, врви од мана. Оно што их је водило до побједе можда неће бити довољно за ваљано вршење власти. Чланство му се креће од хуманиста и секуларних демократа и идеалиста до квазифашиста и ултранационалиста које покреће језива мржња према Албанцима, босанским муслиманима, Европљанима и странцима уопште. Иако ме у почетку привукла, све мање и мање сам бивао заљубљен у њу што сам више имао посла с њеним кадровима.

Кад преузме власт, покрет ће морати додијелити министарске ресоре, попунити одјељења власти и амбасаде, увјерити стране инвеститоре и привући нове међународне инвестиције, и спроводити постојеће обавезе. Од Београда на води, извођеног уз подршку Уједињених Арапских Емирата, до Експа идуће године, будућност сваког великог економског пројекта који отвара нова радна мјеста сад је доведена у питање.

Financial Historian: Иза кулиса Вучићеве економије

Затим спољна политика. Хоће ли нова власт угрозити историјске везе Србије с Русијом? Буде ли то урадила, имаће побуну у својим редовима. Хоће ли оживјети тежњу Београда да постане члан Европе, за који је услов мирење с отцјепљењем Косова? Ураде ли тако, имаће експлозију код куће. Хоће ли подржавати Украјину не захлађујући односе с Москвом и задржати корисне економске односе с Кином а да то не буде на штету бујајућих стратешких односа са Сједињеним Државама?

Природа покрета који је дошао на власт значи да ће свака одлука разбјеснити неки његов дио – док се не подијели или пронађе нови вид вршења власти. Важност балансирања у међународним односима – а Вучић је ту био највјештији још од времена Јосипа Броза Тита – постаће очигледна предстојећих мјесеци. Док Европа и остали свијет тону у раздобље општег хаоса, мислим да ће становници Србије поново почети цијенити стабилност коју је њиховој земљи пружао Вучић.

Можда ће нас нова власт све изненадити. Али вјероватније је да ће се урушити под теретом сопствених супротности. Против ње биће уједињена опозиција под вођством Вучића, за кога се овај пораз може испоставити као благослов. Бијес – дијелом легитиман, дијелом као одраз у огледалу – који је парализовао Србију у протекле двије године добио је одушак. Вучић, ослобођен дужности власти, ће се реорганизовати и поново опремити. Његови насљедници дотле ће се морати суочити с искушењима власти. У Србији никад није било просперитета какав ужива данас, а то је производ година под Вучићем.

Сљедећи битни збори, за предсједника Србије, јесу иза ћошка. Можда гријешим, али ако нова власт не буде јединствена, претпостављам да ће гласачи у Србији изразити своје кајање на предсједничким изборима. Вучић се по Уставу не може кандидовати за предсједника, али његов пут далеко је од завршеног. Како је недавно рекао, не иде никуда. Остаће у Србији да се бори. Не отписујте га.

Капил Комиреди, индијски есејиста, писац и новинар, извјештавао из бројних ратних и зона сукоба – Сирије, Палестине, Шри Ланке и Пакистана. Текстови су му објављивани и у Њујорк тајмсу, Вашингтон посту, Лос Анђелес тајмсу, Гардијану, Њу стејтсмену, Спектатору, Тајму, Форин полисију и Џуиш крониклу

С енглеског посрбило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Енглеска, Капил Комиреди, парламентарни избори 2026, The Telegraph