Победило је све у шта сам срцем веровала, мој политички програм од мисаоног стасавања. Али, имам 52 године и носим на леђима последице свега онога што се око нас и међу нама дешавало
Ива Радовић (Фото: Лична архива)
У недељу сам морала да се побринем за породичну непријатну ситуацију баш када је проглашена победа.
До куће сам ходала као покисла, гледајући људе како славе, и сама осећала радост као да је заточена у зарђалој металној кугли.
Победило је све у шта сам срцем веровала, мој политички програм од мисаоног стасавања. Достојанство, милосрђе, пристојност, правда, поштовање свих људи, жеља да се поштење, рад и памет цене, храброст, Давид против Голијата, смирење насупрот сили и усправна кичма.
Али, имам педесет две године и носим на леђима последице свега онога што се око нас и међу нама дешавало. Нисам успела у ономе што сам желела, усхићење је пресахло, моја деца немају онакву мене каква је требало да будем, него мене потрошену у борби за голу егзистенцију – и за боље узоре насупрот первертима и гадовима, боље циљеве сем да се има пара, бољу свест о себи до свести о тешкој немоћи.
Надам се да ће ме ова победа временом више озарити, јер је несумњиво и моја, и наша. Не желим да се мој живот, и живот мојих потомака, цени по томе како смо се „снашли“.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Иве Радовић)
Categories: Гостинска соба
Није ми пријао текст са прозивањем ,, неутралних“ од стране госпође Иве.
Овај текст ме растужио.