Апатија и самодовољност младе генерације била је последица околности у којима ниje успевалa да сагледа сопствену моћ да преигра прошлост и промени систем

Ива Радовић (Фото: Лична архива)

Најпре зато што полазимо од свог појмовног апарата, од свог шпила карата, и од сопствених правила игре. Уопште не успевамо да схватимо да околности у којима су данашњи студенти одрасли, и свет којем су сведочили, нема везе са нашим.

Ово ми је пало на памет када сам чула (упорну, како то већ бива) рекламу за А1, или тако нешто, у чијој се позадини чује „Фамилијина” песма „Као Јин и Јанг” , и између осталог, стих „као десна и лева” – где се после „лева” чује: „уааааа!”. И ко је тад био „лева”? Слободан Милошевић и СПС, схваћен као наставак тоталитарне комунистичке ЛЕВЕ идеологије, у односну на коју је „десно” било – либертаријанско, демократско, и исправно.

У међувремену се све променило. „Лева” идеологија, која је данас важећи наратив Запада, има везе са Слободаном Милошевићем, сувереношћу, радничким правима и демократским начелом одлучивања таман као „дупе и око” – да цитирам опет један од стихова горепоменуте песме. Пад Берлинског зида и слом социјалистичког блока, чије су последице биле најпре бројне плишане и обојене револуције, па онда и њихове последице – тајкунске приватизације, убијање суверености, униполарни свет и „крај историје” – су – наше доба, не доба данашњих двадесетогодишњака.

Они су то стање затекли. У њиховом свету, „левица” је нешто сасвим друго у односу на оно што смо ми, у нашим скученим локалним околностима, под њом подразумевали. За њих су ратови, вођени делом идеолошким, делом националним, делом метаисторијским поривима, а које ми још памтимо, далека историја. Они су умрежена генерација, удаљена на „клик” од информација за које смо ми копали по архивима, и за секунд од онога за шта је нама била неопходна историјска дистанца. Они су „мим” (“meme”) генерација сумблимисаног значења, у којој је симболичка комуникација – толико дубоко укорењена у људским бићима – спонтана, аутоматска и много логичнија него наше каузално прокењавање. Они су генерација Интернета и вируелног света игара који је, премда нереалан, пун симболичког потенцијала и „добар за мишљење”, како би рекле моје младе колеге – антрополози кроз паролу, истакнуту током блокаде Филозофског факултета.

У нарцисоидном слепилу – а можда и у искреној забринутости – превидели смо њихову способност да, путем симбола и логичких операција, врло брзо увиде наше заблуде и остану имуни на нашу интерпретацију вредности. Превидели смо њихову способност да доносе закључке на основу сопствених искустава. Тако смо превидели и спремност на акцију, када закључе да је то једина опција која им је преостала: и то је ово што нам се управо догађа.

Ако нисам у тешкој заблуди, а верујем да нисам, рекла бих да су нас преиграли и да је оно чему данас сведочимо, аутентичан „трећи пут” који све нас диносаурусе из деведесетих (да и не помињем оне из четрдесет пете и потоњих година) своди на – њиховим језиком речено – „NPC” – „non playable characters” (оне ликове из игрица који су део декора и са којима нема интеракција).

Размислимо само: у њиховим редовима нема елитизма. „Емпатија” је реч која се често чује. Томе их нисмо, нажалост, научили ми (острвљени на народњаке, „Фарме” или „круг двојке”, свако према нахођењу), него “woke” култура која их је сензибилисала за аутсајдере. То што су у нашим околностима аутсајдери домаћини и интелектуалци, веома је добро. У својим огорченим размирицама и упорстовањем у гледању своје гузице, ми свакако нисмо могли да их ка емпатији упутимо.

Одакле им несклоност ка прозападној опозицији, окрактерисану кроз „NPC” ликове? Чини ми се, отуда што уопште не идеализују Запад, за разлику од многих од нас деведесетих година. Они расту у доба рађања нове мултиполарности и декаденције Запада која је јасно оглашена кроз „мим” културу. Наша генерација била је уверена да су западне демократије одговор на све; они који се са тим нису саглашавали сматрали су да треба да се саобразимо сопственим приликама и узусима – без обзира на то до каквих негативних последица они могу да доведу (јер, глобални циљ је позитиван).

Они живе у последицама и једног и другог идејног полазишта и пљују на оба.

Јер, оба су погрешна, заиста. Отуда су у жестокој заблуди они који данас у њима виде прагматичне прозападне ботове. „Запад” је за њих сасвим други скуп идеја и пракси од оног како га моја/наша генерација види. Можда нису (још) опскрбљени појмовним апаратом да га објасне, али су свесни да је данашње парадирање вредностима управо парОдирање. Да ли је ово јединствена ситуација или циклично понављање историјских околности – за то не можемо ни ми да гарантујемо, без обзира на познавање историје, политике и филозофије. Они виде да је наша тобожња „сувереност” пародија, колико год и западни мит о демократији и владавини права. Показује се да их и једно и друго може коштати живота, и у том парадоксу покушавају да нађу аутентични смисао и сврху.

Симболизам њихових протеста не можемо тумачити нашим искуством; наивно је читати крвави отисак шаке кодом неког другог контекста. Симболи космоса и људског тела су најосновнији симболи којима оперишемо. У пећини Шаво, примера ради, постоје црвени отисци шаке (на слици), датирани на око тридесет хиљада година пре наше ере. Хоћемо ли и њих прогласити прекогницијом прозападног тероризма у албанској редакцији? Наивно и без дубине.

Извор: ФБ Иве Радовић

Неки критичари спрдају се са идеализацијом младости. Можда су у праву, ако говоримо о контексту њиховог неискуства; али имајмо у воду чињеницу да су околности, са којима су они рођени, околности које смо ми морали да тумачимо и разумемо – и питање је колико смо у томе успешни.

Ако се грдно не варам, а верујем и надам се да се не варам, апатија и самодовољност младе генерације била је последица околности у којима ниje успевалa да сагледа сопствену моћ да преигра прошлост и, уместо да себе смести у систем тако да joj буде најлагодније (чему смо je, грешна нам душа, ми учили), промени систем, тако да у њему буде места за свакога ко у човеку види – вредност.

А тиме и икону Божју.

Против дефетизма!

Критике режима долазе са две позиције: проевропске и националне.

Проевропска критика замера режиму национализам, ретроградно-клерикалну климу и затварање „европског пута”, недемократски, ауторитарни принцип управе. Ту ваља подсетити на усвајање Закона о родносензитивном језику, пијуцкање вина са Рамом, сусрете са америчким амбасадором, геј премијерку. Козметика? Дабоме да је козметика.

Национална – патриотска критика замера предају Косова, продају националне имовине, послушност пред упутствима која стижу са Запада, остајање при идеји о евроинтеграцијама, млаку подршку Русији. Но, санкције Русији ипак нису уведене, Косово се концем још држи за Србију, прославља се празник „националног јединства и заставе”, постоје контакти са лидерима ван западне хемисфере и у духу мултиполарности, о којима, додуше, не знамо које су природе. Козметика? Дабоме да је козметика.

Узимајући у обзир деликатне глобалне околности, могло би се рећи да је у питању мудро балансирање. Тај утисак је последица козметичких интервенција, које су ипак дозвољене само у извесним границама. Посреди је фингирање суверености пред сопственим народом, осиротелим, отупљеним, разочараним и летаргичним. Највулгарнији макијавелизам вешто је представљен као груба мудрост обреновићевског типа.

У међувремену је једна политичка организација постала Странка (некако, као pluralia tantum, а и јесте, пошто је у себе усисала све политичке идеје), полигон преко којег функционише апсолутно читава држава. Странка производи матичне ћелије и поставља их из позиције у позицију. Ћелије нису диференциране способношћу за ову или ону улогу, него улогу заузимају по потреби Странке. Одговорност подразумева одговорност према Странци, а стручност се мери лојалношћу.

Систематским уништавањем културе – а овде пре свега мислим на културу јавног простора, дакле најопштије схваћену пристојност и достојанство у јавном деловању – постигнута је потпуна десензибилизација за неморал, бешчашће и духовну беду. Све пролази, на све се ћути и рециклиране наказе се изнова и изнова врте у медијима, на друштвеним и политичким позицијама. Нерв за неправду у нашем народу није нестао, али се у нас уселио кукавичлук и дефетизам, или, пак, егоцентрична и аморална брига искључиво за сопствену удобност.

Срамота је да један поносан народ шени за мрвице са стола у виду ваучера, сендвича, диплома са Мегаблеја, бенседина „испод тезге” и радних места уз услов политичког активизма. Зато је осећај стида и срамоте морао да буде потпуно угажен.

Наопако устројени систем неминовно је, нажалост, огољено и вулгарно, произвео трагедију. Није ово прва несрећа која се десила због дилетантизма, неморалности и алавости, али је огромна, очигледна и ничим не може да се сакрије.

Хвала Богу да је неко устао и рекао – доста!

Сада се на те младе људе који су се побунили обрушила критика што протежеа власти, што импотентних геополитичких стручњака. Прогласили су их нерадницима и будалама (преписано из деведесетих) који у блокади срчу веганске зелене смутије и хоће да живе „као сав нормалан свет”.

Јесу ли их видели и чули? Јесу ли видели транспаренте исписане ћирилицом, испуњене мудрим речима, досеткама и цитатима великих људи из њихових струка? Јесу ли чули шта и како говоре?

Извор: ФБ Иве Радовић

Изманипулисани? Па не може се даље од манипулације којом се власт служи, а, узгред буди речено, „жути” су такође у Странци. Или макар раде за њу.

Наивни? Кажу – не знају да не може ништа да се промени, не разумеју светске прилике, раде за туђ рачун.

Најпре, не дао Бог да нису макар мало младалачки наивни, него да су циничне прдоње попут нас. Друго: паметнији су и информисанији неупоредиво више него што смо ми били у њиховим годинама, баш зато што траже место у свету који се руши.

И треће, и најважније: они своје битке бирају према светињи коју бране, а не према сили којој се супротстављају. Има ли већих светиња од правде, части и људских живота?

Ја, врховни

Гледала сам вечерас снимак председниковог гостовања на РТС-у, за шта ми је иначе слаб желудац, али у овим околностима је важно.

Не треба потцењивати његову способност, снагу ни подршку коју има, нити, по систему „што је баби мило” проглашавати да је готов, па чак ни да се љуља.

Не треба наивно психопатологизовати његове наступе. Они су све, само не плаховити.

Он врло добро зна коме се обраћа и ко га слуша, врло је свестан критике које му се упућују, има огромно политичко искуство и несумњиво натпросечну интелигенцију, башка што је у великој мери креатор, вишегодишњи, окружења у којем се обраћа јавности.

Врло вешто држи узде у својим рукама и успева да се, у релативно кратком периоду, обрати сваком сигурном али и сваком колебљивом потенцијалном гласачу. По потреби саосећајан и пун разумевања, али „свестан заблуда” друге стране: по потреби критичан до границе, или и преко границе пристојности, што публици често импонује – „АЛ’ му/им ЈЕ РЕК’О!” .

Сува (и досадна) политичко-економска реторика крцата бројевима и процентима (о којима углавном нико не може ништа сувисло да каже) зачињена је сентименталношћу, покровитељским односом, глумљеном „праведничком” нервозом и симулацијом жртве, која онда има право да буде и “мало” непристојна.

Главни џокер је позивање на међународне околности и представљање себе као или „фактора на који се мора рачунати”, или на интимуса са међународним политичким актерима. Тако је нпр, он пријатељски рекао Зеленском да, ‘ајде више, нека се успостави некакво примирје, да људи не страдају, а Зеленски пак њега ословљава са „Саша”, знате, то је надимак од „Александар” у том говорном подручју. Онако успут. Понекад, све то иде уз коментар да смо ми мала земља која мора да лавира због својих интереса. И све то прође у једној и по реченици.

За мање захтевне слушаоце довољно је говорити о инвестицијама, градњи, ево црно на бело, папири, дописи, закони.

Увек је исплативо и повезивање сваког отпора режиму са традиционалним непријатељима (в. симбол крваве шаке, иначе познат још од палеолита, или свеже откривена анархистичка куХарица, позната јавно већ једно петнаест година).

Врло је важан и амбијент: ако нема опонента, он ће новинара који га интервјуише претворити у опонента чак ни кад му се овај уопште не супротставља. Обраћаће му се у другом лицу („кажите ви мени”, „одговорите ви мени на ово питање”, „да ли ви мислите да ћу ја да…” итд , итд); ово је очигледно чак и у обраћањима јавности у којима никаквог опонента и нема. Људи воле да гледају текму чак и кад је фингирана, то оставља јачи утисак него кад неко напросто изложи своје становиште. Ако се сећамо његовог политичког оца, сетићемо се да је он овај, “мудро-поспрдни” манир, често преко границе гледљивог, и увео на велика врата на јавну сцену. Једнако неморалан и бескрупулозан, успешно му је опонирао једино Ненад Чанак. Неко воли да гледа рвање у блату, мени лично варење не дозвољава ту врсту забаве.

Са протеста студената (Фото: Друштвене мреже)

Не занемаримо ни улогу ПР агенција које га за масне паре саветују, а ни климу јавног говора која је све друго сем горепоменутих ката у блату учинила досадним.

Све он то јако добро зна, и рекла бих да његови наступи и даље зраче потпуном сигурношћу и самопоуздањем. Рачуна он и на плачевне пензионере и апатичне раднике, и на користољубиве протуве, и на људе многоструко интелигентније и аналитичније од мене, који су врло свесни његових мањкавости – али и глобалних и историјских околности. Њима би, вероватно, једино вредело рећи да на делу имамо експеримент без контролне групе, мада постоји фиктивна контролна група која је бесомучно сатанизована (или у преводу, како знамо да би ОНИ чинили горе него он да су у прилици, кад је већ јасно да је он дао све што му се тражило? И како знамо да то не би уродило интензивнијим патриотским отпором него што га изазива ово театрално кување жабе?)

Зато изгледа да млада генерација, стасала на интернет бокс-маратону, несклона било каквој идолатрији, скептична према сваком (ма и оправданом) ауторитету – јесте, баш због онога због чега смо умели да их се гнушамо – успева да му зада задатак са три звездице. За сада не може сасвим да им доскочи. Они га проглашавају небитним (највећа увреда за сваког првоборца са друштвених мрежа, или макар на њима васпитаног).

Но, он није ни најмање наиван противник.

У емпатији, солидарности (укључујући и патриотску) и духовитости коју шире видим највреднији квалитет који поседују, мада је питање колико је то ефикасно оружје у оваквим околностима. За прорежимске аналитичаре то је ионако средњекласна фарса. Мени се чини да је то ненадана корисна нуспојава „воук” културе којој су непосредно изложени (чаша жучи и чаша меда, знате већ). Живи били па видели.

Само је неопходно бити крајње опрезан и не свирати прерано крај меча, да нас аждаја не опандркне репом.

Ива Радовић је етнолог

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Иве Радовић)

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Ива Радовић, студенти, студентски протести