Уз ученике и студенте треба бити безрезервно само када непријатељи стрељају. Једино тада таква подршка није и не може бити никакав лов у мутном
Љубинко Милосављевић
У ове наше дане, какао би рекао песник Владислав Петковић Дис, толики су интелектуалци, спортисти, глумци и ини подржали студенте. Уз тај чин подршке по правилу иде образложење – а кога другог да подржимо (нећемо ваљда режим) већ младост, нашу будућност која се, боже мој, бори за право и правду. При том се они наравно не изјашњавају које студенте подржавају, већину или мањину, оне који протестују или оне који би да обављају своје студентске обавезе. По тим њиховим изјавама не подржати студенте је нонсенс, aли тај став је мало зачуђујући јер подсећа на својевремено веровање у непогрешивост радничке класе, још боље њене авангарде.
И сам сам био студент (апсолвент 1968), потом средњошколски професор, службеник, напокон професор универзитета. Од те шездесет и осме године пратила ме је морално-политичка неподобност чак и пошто је формално укинута. Она је вероватно мало била појачана око 5. октобра, јер се нисам предавао штрајковању. Ни у тадашњу власт нисам баш био заљубљен, али нисам могао да верујем у приче неких својих колега који су говорили – само да срушимо Слобу па ће нас Запад засути парама. Подразумевало се да ће они и даље вредно да раде како бисмо ми уживали.
Своје студенте тада нисам подучавао нити да буду уз власт али ни против власти, јер то и није био мој посао. Никада нисам мислио да су студенти a priori и увек у праву, нити им никаква, да је назовем божанска сила, то право даје. А када им је та подршка долазила из неке идеолошке, политичке равни, па можда и од неке подземне силе, био сам забринут за ту бунтовну младост због њене неискварености али и подложности манипулацијама.
Поред популарних личности од којих се тражи бланко подршка студентима, исти захтев се неретко упућује и њиховим професорима. Сматра се да су и они безрезервно обавезни да подржавају своје студенте. Верује се да је то аксиом и врхунски морални став. При том се не каже да су студенти непогрешиви, то се вазда подразумева. Студенте треба подржати и онда када праве глупости, што нико наравно не каже, али се и то подразумева. Студенте треба подржати највише онда када руше власт.
Фото: buka.com
То студентима треба опростити, јер после једног режима обавезно долази неки други. Грубо речено, држава не може да постоји без неког режима. Државне власти су измењиве, што је добро, али није добро што си и државе пропадљиве. Живео сам у свету где су се бар две државе, које сам волео, срушиле, додуше не никаквом заслугом студената. Не бих волео да то буде и са трећом, уз студентску помоћ, јер ми се чини да је тамо, на северу, све почело и да је север Србије на најжешћем удару. Искуство нас учи, да ако је неки политичар то некоме обећао, ако и када дође на власт, мораће да испуни обећање или зло њему.
Појмови право и правда, односно стање на које они упућују, веома су заводљиви за младу генерацију, али ни свима другима не би требали да буду страни. Али нису само данашњи студенти сасвим оправдано заговорници остварења тих етичко-политичких идеала. Пре њих, што они због својих младих година сигурно не знају, Слободану Милошевићу су, као ваљда ниједном владаоцу, уста била пуна правде и истине, на њих се позивао, за њих се борио, па знамо како је завршио.
Али пошто је ово текст о томе и да ли сви професори треба безрезервно да буду уз своје ученике, ја бих, имајући у виду наше историјско искуство, морао да одговорим потврдно, али уз извесно ограничење; само у једном случају. А такав случај смо већ имали као веома трагичну али и узвишену парадигму и то у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Никад нам се више не поновила. Она упућује на то да уз ученике и студенте треба бити безрезервно само када непријатељи стрељају. Једино тада таква подршка није и не може бити никакав лов у мутном. Напротив.
Аутор је редовни професор Филозофског факултета у Нишу у пензији
Categories: Разномислије
Е мој професоре, мало би се оних који ових дана безрезерно дају подршку студентима сврстало уз њих попут професора Милоја Павловића, у Шумарицама, тог октобра 1941.
Похвала аутору за веома добар и трезвен текст.
Претпоставимо да садашњи протест успе у потпуности и да власт одступи, шта ће се дешавати после тога?
Имају ли студенти снаге, знања и материјалних капацитета да изнесу промене и организују нешто боље и праведније?
Ја лично мислим да немају, што би у крајњем случају значило да би то требао урадити неко други уместо њих.
Ко би то могао бити, нисам у стању докучити или би они сами постали нека врста „Јакобинаца“?
Не оспоравам потребу да се ова и оваква власт обори.
Опасност лежи у томе да власт не би оставила иза себе одржив систем него не би оставила никакав.
Они као да су се руководили девизном „после мене потоп“.
Овде би приложио врло добру дискусију Игора Ивановића на исту тему.
https://m.youtube.com/watch?v=RVA3Ry0vcMI&pp=ygUNcHJhdmkgb2Rnb3Zvcg%3D%3D
Потпуно се слажем са професором Милосављевићем. И чланови Отпора су некад били млади студенти па су постали инструктори за обојене револуције по свету јер је то у интересу њихових послодаваца са „демократског“ запада који земље изван њиховог ексклузивног клуба сматрају демократским само ако те земље беспоговорно слушају западни диктат.
Господине професоре, Ваше је прошло и што сте до сада урадили у животу урадили сте. Ја имам 52 године и питање је колико ћу још моћи да „добацим“. Грешили смо сигурно професоре у животу пуно и ви и ја чим смо две државе као што рекосте срушили, што својим чињењем што својим нечињењем. Ви сте генерација мога оца, па сте можда и заслужнији за ова рушења држава, али ни себе не изузимам од свега тога. Бар једна срушена је моја. Немојте онда да Ви и ја паметујемо овим младим људима шта треба да раде. Немамо право на то. Нека они граде државу какву они мисле да треба да буде, па и да погреше биће опет бољи од нас јер ће срушити једну државу за разлику од нас двојице који смо срушили две. За мене и Вас најбоље је да се уместо критици других окренемо самокритици. Ускоро ћемо Богу на истину, па да се колико можемо спремимо за то. Професоре Милосављевићу, брате мој Љубинко не замерите на овом мом коментару. Свако добро Вам желим.
Текст је класичан пример – како старост не разуме младост. Е, професоре баш је добро што сте у пензији. За којим држава жалите? Комунистичким творевинама из којих младост бежи већ деценијама? Зар то није показатељ да нешто одавно не ваља „у земљи сељака на брдовитом Балкану“?
Поштовани професоре, подржавамо захтеве студената. Дакле заједничка нит је тежња за праведнијим друштвом. Ако не будемо и ми-део народа којима је свега преко главе,којима је доста чекања и који се плаше за будућност овог народа и они, млади и полетни, заједно довољно мудри да надиграмо све који су игри,ако не добијемо подршку одакле треба,шта да се ради,идемо даље и нека је увек Бог с нама.
„Немојте онда да Ви и ја паметујемо овим младим људима шта треба да раде. “
Не могу се суздржати да не кажем да одвратнију глупост нисам чуо у последњих 20 година.
„Паметујемо“? О каквом се то „паметовању“ ради? И Ви то кажете професору универзитета, човеку који је цео свој радни век провео са ђацима и студентима. Па ко онда овде паметује?
Ако су вам ти млади људи толико паметни да им не треба ни школа, ни факултет, ни савет старијег, ни прекор, ни похвала, онда хајде да ми матори седнемо у клупе, не би ли нешто научили од њих. А колико су они паметни доказују и тиме што су сами себе блокирали, уместо да блокирају оне који су заиста криви. Понашају се као онај уцвељени грађанин који је због покварених сељана одлучио да сам себи одсече ону ствар. Дајте им, слободно, да воде државу, имамо и сада таквих колико хоћете на државним јаслама и сви видимо како нам је држава процветала. А Ви им тапшите, кличите и клањајте им се, јер све што они раде то је добро, како Ви кажете, па макар нас водили право у амбис, попут Домановићевог Вође. Или овог данас, потпуно исто. Ако хоће и Хитлера да врате, ма пустите децу, они су паметни, знају они шта раде.
Срамота.
Одговор „Акакију од Шињела“.
Извињавам се што вас је мој коментар толико изнервирао, можда ја и лупам глупости као што кажете, али то је моје мишљење па можете да се са њим слажете или не. Не видим ја да је проблем у овом народу у МЛАДИМА већ у МАТОРИМА, па били они професори или обични људи. Кад већ споменусте Домановића и Вођу, у тој сатиричној приповетки матори су ти који слепо прате Вођу, а деца их више пута упозоравају да има на путу и лакших пролаза од оних кроз који их Вођа води. А матори на то ућуткују децу, кажу им да ништа не знају и да Вођа треба слепо да се прати, јер он зна шта је најбоље. Многе Вође МАТОРИ измењаше у овом нашем напаћеном српском народу и не зна се ко нас од њих више нагрди и нас и ову нашу лепу Србију, али нисмо за све то криви ми матори, деца су крива јер немају појма, а неће ни нас маторе да чују и наше савете, а ми толико мудрости и памети стекосмо у животу само што немамо коме да је проспемо, јер ти млади уши немају да нас чују. Толико од мене брате мој. Свако добро ти желим.
Ja sam rezervisan prema svojoj generaciji, jer je to najgora generacija Srba koja je hodala zemaljskim šarom od početka vremena. Profesor pak sve zna, samo ne zna ko je taj koji je zaveo studente, da ruše državu i Vučića koji tu državu brani i čuva.
Анализа приложеног текста подразумева осветљавање политичког, медијског, етичког и историјског аспекта садржаја, са становишта субјеката који су у њему идентификовани. Ево прегледа анализе:
Политичка анализа
Став према студентским протестима: Текст изражава скептицизам према апсолутној подршци студентима, нарочито када је та подршка инструментализована из политичких разлога. Аутор критикује слепо сврставање интелектуалаца, професора и јавних личности уз студенте, указујући на опасност од манипулација младима у политичке сврхе.
Историјска искуства: Аутор се осврће на периоде политичких промена у Србији, нарочито на рушење режима Слободана Милошевића, и наводи искуства која су показала да политичке промене често не доносе обећану правду и просперитет.
Актуелна ситуација: Указује на осетљиву ситуацију у Србији, посебно у контексту северног дела земље, где види потенцијал за дестабилизацију. Овај сегмент је посебно важан јер наговештава политичке последице које могу произићи из студентског активизма.
Медијска анализа
Репрезентација студената у јавности: Медији често романтизују студентске протесте, представљајући их као симболе борбе за правду. Аутор оспорава ову нарацију, указујући на неопходност критичког преиспитивања стварних мотива и циљева протеста.
Реакције јавних личности: Текст критикује јавне личности које аутоматски стају уз студенте без разматрања контекста. Ово може бити медијски подстакнуто како би се створила привидна друштвена кохезија или политички притисак на власт.
Медијско извештавање: Аутор индиректно указује на селективност медија у преношењу информација о протестима, посебно на недостатак анализе разлика између група студената (протестујућих и непристрасних).
Етичка анализа
Одговорност професора: Аутор поставља важно питање етичке дужности професора. Он заговара подршку студентима само у изузетним и морално оправданим ситуацијама, као што је случај крајње угрожености (парадигма Крагујевца 1941).
Морални интегритет младих: Изражена је забринутост за манипулацију младима, због њихове идеалистичке природе и недостатка искуства.
Двоструки стандарди: Текст критикује једнострани приступ подршци, при чему се подразумева да су студенти увек у праву, док се њихови поступци ретко критички преиспитују.
Историјска анализа
Крагујевачки октобар 1941: Аутор користи овај трагичан историјски догађај као метафору за ситуације у којима подршка студентима мора бити безусловна. Овај пример служи као етички компас за процену оправданости подршке.
Искуства из социјалистичког периода: Аутор повлачи паралелу са непогрешивошћу радничке класе у социјалистичкој Југославији, указујући на опасности митологизације одређених друштвених група.
Политичке промене у Србији: Од 1968. до 5. октобра 2000. године, аутор истиче да студентски покрети нису увек били сами по себи корисни за друштво, нарочито када су били вођени спољним утицајима.
Становишта идентификованих субјеката
Студенти: Подељени на активне протестанте и оне који се фокусирају на академске обавезе. Аутор скептично посматра једнострану подршку студентским акцијама.
Професори: Стављени у моралну дилему између подршке младима и професионалне етике.
Интелектуалци и јавне личности: Критиковани због неизбалансиране и некритичке подршке.
Држава и режими: Аутор упозорава на цикличну природу власти, која се мења, али често не доноси суштински боље резултате.
Закључак
Текст представља снажну критику апсолутистичког односа према студентским покретима, указујући на потребу за моралним и интелектуалним интегритетом. Анализа ове врсте омогућава дубље разумевање сложених друштвених односа, историјског наслеђа и савремених изазова.