Љубинко Милосављевић: Две одбране и последњи дани

Сократ је у Одбрани, не без ироније, рекао да од беседа својих тужилаца не препознаје самога себе, што је вероватно и Слободан Милошевић мислио и говорио о својим тужиоцима

Слободан Милошевић у Хашком трибуналу

Индивидуалне апологије на судовима и при суђењима нису уобичајене, зато што оптужене по правилу бране за новац или по службеним дужностима адвокати, посебно за то образоване особе. Те адвокатске одбране могу бити бриљантне. Многе од њих остале су забележене и чувају се од заборава. Данас има неколико књига у којима су садржани избори адвокатских одбрана.

Па ипак најпознатија апологија је она Сократова, коју је написао његов ученик Платон, сећајући се одбране свог учитеља пред атинским судом, коју је, без ичијег посредништва, изговорио његов учитељ. Кратко подсећање упућује на то да је по оптужби Сократ био крив што квари омладину и подучава да постоје нека бића демонска у које држава не верује.

Читалац Платонове Одбране Сократове стално осећа, док чита текст овог обимом невеликог штива, да Сократ није крив[1] и вазда интимно стоји на страни оптуженог. Међутим, одлука судија била је супротна читаочевом осећању и очекивању па Сократ бива осуђен на смрт по демократском начелу, судијским гласањем.

У другом Платоновом спису, у Критону, биће описане последице ове судијске одлуке. Утамниченог Сократа посетиће његови пријатељи с предлогом да му омогуће бекство из затвора и државе, што ће он одлучно одбити јер би тиме признао праведност оптужбе својих тужиоца и одлуку судија. Потом ће уследити испијање отрова од кукуте и наравно смрт, коју је Сократ у својој одбрани већ био означио као „од свих добара (…) највеће добро за људе“.

Нисам био у прилици да читам велике адвокатске одбране клијената и да се упознајем са њиховим судским исходима али сам као и сви ми, посматрачи информативних ТВ програма на почетку 21. столећа, био у прилици да повремено пратим извештаје из Хашког трибунала са суђења Слободану Милошевићу, бившем председнику тада већ бивше државе Савезне Републике Југославије, коју је он створио, а која ће га под именом Државне заједнице Србије и Црне Горе, надживети нека два месеца и који дан више.

Та два суђења, оно о коме је писао Платон пре двадесет и четири столећа  и оно Милошевићево, коме смо ми били савременици, а захваљујући медијима такорећи и сведоци, покушао бих да доведем у везу и да укажем на извесне њихове бар спољашње сличности али и разлике.

Филозофу Сократу суђено је у његовој рођеној држави после пада Тридесеторице тирана, када је Атином поново завладала демократска власт, којој се он некако био замерио, упркос томе што се никако није бавио ни политичким ни државничким пословима већ је подучавао људе како да буду морални. Сократ се у Одбрани захваљивао Диву што никада није владао атинским полисом, али упркос томе његовим противницима није било превише тешко да пронађу разлоге за оптужбу.

Жак Луј Давид, Сократова смрт, 1787. (Фото: Викимедија)

И Милошевићу је суђено кад је његовом земљом, после његовог пада, завладала, како се говорило, прва демократска власт, мада је његова дуготрајна владавина следила после веома убедљивих победа на изборима. Али док је Сократу суђено у његовој држави, што је и Милошевић прижељкивао да се и њему то деси, демократска власт ће га изручити не домаћем већ међународном суду смештеном наравно у туђој земљи. Његова кривица происходила је отуда што је, супротно од Сократа, био владар, па је разлоге за оптужбу било неупоредиво лакше наћи.

За неке адвокатске одране каже се да су поезија права, али шта би се тек могло рећи за бриљантне само-одбране попут оне Сократове? Ако је у првом случају адвокатура задобила оду за своје смерање и моћ, у овом другом, самоодбрамбеном чину његова узвишеност долази од осећања угрожености личности, снаге њеног карактера, интелигенције, испољене искрености, угрожене правичности и ко зна чега све још не. Први тип одбране, онај адвокатски, се може учити и научити са све бољим познавањем позитивног права,  док се за овај други, самоодбрамбени тип апологије изузетна личност припрема целог живота да би на особени начин проговорила у некој изнимној ситуацији.

Хапшење Слободана Милошевића у неком западним пропагандним списима дефинисано је као „кључни тренутак у међународној правди“ а „суђење века“ које му је приређено, требало је да покаже „како је Београд омогућио да се рат догоди“, рат који је Запад планирао, започео и водио ради остварења својих  геостратешких циљева. Она басна о вуку који хоће да поједе јагње зато што му оно мути воду, упркос томе што воду пије низводно, илустративна је за историјско стање ствари и ондашњи међусобни однос Запада и Србије.

Понашање Милошевића у судници било је „често је срачунато на ефекат“, пише у истом том спису, што је свакако тачно запажање јер је он током своје одбране доиста веома ефектно разобличавао апсурде у оптужници и лажи њихових сведока. Каже се затим да су прошла времена када је „функција шефа државе значила имунитет од кривичног гоњења“, што је наравно сасвим у реду, сем што шефовима држава треба да суде судови њихових држава а не судови оних чији је интерес био да неког владара сруше с власти, да би овладали његовом земљом и још да му суде како би све то што су чинили лако оправдали.

Слободан Милошевић у Хашком трибуналу 2002. године (Фото: Ројтерс)

Сократ је у Одбрани, не без ироније рекао да од беседа својих тужилаца не препознаје самога себе, што је вероватно и Милошевић мислио и говорио о својим тужиоцима. Сократ је током своје одбране судијама прорицао будућност, правдајући то тврдњом да пред вратима смрти људи постају пророци. Милошевић је у свом последњем говору такође био пророк, с тим што се његова пророчанства нису односила на судије и њихове судбине већ на будућност  свог народа и државе.

„Отуда грађани атински, нипошто се не браним ради себе“ рекао је Сократ судијама, оно што је чинио и Милошевић. Сократа је неки унутрашњи глас спречавао да се бави државним пословима. Још је говорио: „Мислите ли ви, дакле, да бих ја кроз толике године жив остао да сам се посвећивао државним пословима…“, што је учинило да Сократ доживи  седамдесете када се први пут нашао пред судом, а потом отишао у смрт. Милошевић, није имао тај унутрашњи глас који га је одвраћао да се бави тако опасним послом као што је политика, па је знатно пре својих седамдесетих дошао на суд  и напустио овај свет.

Сократ се, како је говорио, заузимао за правду налазећи у томе свој најскупљи задатак, што доликује честитом  човеку. Милошевић је, као ваљда нико пре њега, у говорима и изјавама вапио за истином и правдом, за оним што је у политици после Макијавелија било сасвим одбачено и заборављено. Није онда никакво чудо што то и такво позивање нису хтели да чују не само Макијавелијеви следбеници из западног дела света већ и многи код нас, који су тада откривали ту „вечну истину“ да интереси владају светом и да циљеви оправдавају средства.

Тако су све оне размирице и њихове последице, које се указују при  расправама о добру и злу, могле напросто да буду заборављене и елиминисане из разматрања о догађањима не само из сфере политичког деловања већ и оних из свакодневног живота. Стало се на становиште да је све добро ако некоме нешто користи и ништа не треба да подлеже никаквој другој моралној оцени. Онда није било тешко ни да се оцени како је вуков стварни интерес да поједе оно јагње а да је наводно мућење воде само груби изговор за оно што се смера.

Милошевићева смрт у хашком казамату вероватно је спасила нашу државу и народ неке пресуде која је пре суђења била планирана. Зато Сократова опаска о смрти као великом добру може важити не само за Милошевића још више за његов народ.

Сократ није хтео да прихвати предлог својих пријатеља да, уз њихову помоћ, напусти затвор и своју државу јер би бекством само потврдио да су његови тужиоци и судије били у праву. Сличну понуду имао је Милошевић још пре суђења, од Игора Иванова, руског министра иностраних послова. Милошевићу је нуђено да са својом породицом, сутрадан по паду с власти, у авиону руског министра напусти земљу и одлети у Москву. Попут Сократа ни Милошевић није хтео да бежи из своје земље. Желео је да му се у њој суди ако је нешто грешио, а не да бекством задобије презир народа.

Љубинко Милосављевић

Захваљујући Платоновим списима Сократ, који није ништа писао, не само да је запамћен већ је задобио изузетно место у духовној историји света, напросто постао је незаборавна филозофска фигура. Милошевићево памћење у српском народу за сада је веома чудно, просто речено оно је двосмерно. Хипокористик његовог имена (Слоба) једним Србима означава слободу, њено остварење или бар чежњу за њом док другима напросто значи злобу. Трећега нема и нема аргументације којом се може да превлада ова дихотомија.

Докле ће тако остати тешко се може знати, као и то да ли ће и када несвакидашња одбрана Слободана Милошевића у Хашком трибуналу пронаћи неког свог Платона. То би онда значило да би његова одбрана задобила неки виши смисао и универзално значење. Јер Милошевић тамо није бранио само себе већ свој народ али и сваки други који се буде нашао у истој или сличној ситуацији.

А правда и истина, на које се Милошевић толико често позивао и док је био на власти али и у судници, морале би после те платоновске обраде постати нормативи понашања не само за обичне људе већ и за државе и државнике. А не, као што је то још увек случај,  да речи с изузетним значењем буду предмет за подсмех простоте.

На крају морало би се још подсетити на то да је она басна о вуку и јагњету смишљена да укаже на лакомисленост опредељења супротних од тежњи за истином и правдом. Јер у животињском свету нема оптужби за мућење воде, нема изговора ни лицемерја. Тако нешто својствено је само људима.

Аутор је редовни професор Филозофског факултета у Нишу у пензији 


[1] Као професор Историје социјалних теорија на Филозофском факултету у Нишу, уместо да на испиту питам студента за шта је био оптужен Сократ, намерно сам упростио питање тако да је гласило – шта је Сократ био крив. Студент се мало збунио а онда је пркосно узвратио како Сократ ништа није био крив. Сматрао сам његов одговор правим, да долази из срца, из честитих осећања, што је допринело да положи испит.



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

7 replies

  1. Одличан текст! Свака част аутору.

    20
    1
  2. Kakav Platon, takav i Sokrat !

    8
    4
  3. Какав Тома Аквински, такав и Аристотел ! Какав “ Гњацио “ ( што би рекли љубитељи филоЗофске школе мишљења – шпанске серије ) Лојола такав и Анђеоски доктор ! Какав @komentar ceka pregled, такав и мој коментар ! 🙂
    Искрено и озбиљно, хашка инквизиција својим језуитским цинизмом, где је цинизам крајњи, гранични феномен аристотеловске правомерне, уразумљујуће метафизичке и фаустовске, барокне страсти, страсти са којом је Анђеоски доктор, као Велики инквизитор, обесмислио други Господњи долазак прогласивши га саблажњивим, к’о Хегел Плотина, никако није било Милошевићева агора, тек дијаболично ископана Платонова пећина за једнократну употребу, ископана у већ постојећој пећини у којој је Милошевић био окачен као сенка… Да, његова одбрана јесте озарила сенку, али та озареност морала се збити под србским небом, макар и затвореним, на србском тргу, пред поквареним србским покољењем, што кварењу беше склоно, не би ли та озареност оваплотила идеју правице и покајања… Самим виним и грехопадним изручењем Милошевића хашкој инквизицији, Србија је себе осудила да свако помрачење безусловно проглашава за озареност… И, дела сад, чик реци да кока – кола јесте кукута. Милошевић је рекао баш то, и додао и пепси, синалко, ред бул и севен ап, но покварена младеж је била је већ саблажњена соком од вишања који је у танком, непрекинутом млазу цурио са гајбица које су се цинично њихале у нејаким рукама…

    14
    1
  4. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Uh, danas (juce) ste se okomili na filozofiju zajedno sa Varagicem, da je pocelo da mirise na paljevinu ! Nadam se da ce se plusevi pretvoriti u:“E, nemojte njega, znam ga, NAS JE, ALI NIJE SVOJ, zivi u buretu i komentarise na netu (ovo se rimuje)!“, kada trijumfuje ova, sve sumnjivije nasa, strana i krene ciscenje vatrom (vodom se pere telo, vatrom dusa) ovih, sve sumnjivije nasih, redova :))))

    Ali, sale nikad dosta, pa evo jedan vic.Na slici Zak Luj Davida „Sokratova smrt“, skroz levo je Diogen (zanemaricemo da ispada stariji od Platona, kao i Sokratovo mladicko telo). Sedi ledjima okrenut Platonu kojeg nije podnosio, a mora da mu i Sokrat ide na nerve zbog odluke da ne bezi, jer je Diogen doziveo da bude proteran iz rodnog grada, gde je sa tatom krivotvorio novac, tako da ne verujem da vidi nesto veliko u tome sto Sokrat ostaje u gradu.Diogenu se pripisijue da je prvi rekao da je gradjanin sveta, ovo verovatno nije tacno, ima jedan, ako ne bolji, ono logicniji kandidat.Elem, za Diogena grad nema isti smisao kao za Sokrata koji unutar zidina grada kroz dijalog i majeutiku otkriva neznanje, vise nego istinu.

    Svetlost obasjava sve ucenike, a senka nagriza samo Diogena.U Platonovoj pecini, pokazuje se da su stvari zapravo senke stvari, ali da su i same stvari senke (ideja). Stvar, koja je izmedju svetlosti i senke, i sama postaje senka, kao sto i svetlost prestaje da bude vidljiva svetlost i postaje nevidlijiva za oci, ali vidljiva umu.Senka postaje tmina, tvar, ne-bice.Zato su u renesansi dugo odbijali da slikaju senke.Konacno, sencenje je pocelo da zamagljuje oblik, da pokrece telo i daje dubinu koja vise nije visina, jer ova svetlost je horizontalna, bas kao i svetlost Diogenove lampe.Za Diogena i sama svetlost je mrak, zato jedino njega nagriza senka, ali Diogen tu ne odstupa mnogio od Platona.Razlika je sto on nosi lampu po danu trazeci coveka, a svetlost lampe je horizontalna.Diogen ne trazi da se njemu pokaze covek, jer se i on sam nalazi izvan svetlosti lampe, vec da se covek pokaze od sebe, ne nekome.Ironicnost potrage za platonovskim covekom uopste je iskljucena horizontalnoscu svetlosti.I, tu se srecemo sa promenom biti pojave i politickog.Covek se moze pokazati samo u horizontalnim odnosima sa drugima.Ako za Platona i Sokrata (prst usmeren gore) istinska svetlost dolazi samo od gore i samo umu i samo sa prelazenjem granice smrti, a jedni drugima se mozemo pojaviti samo u vertikalnosti ovih zrakova koji nas drze najpre prema onom gore, a onda prema drugom, a smrt stoji najpre izmedju nas i istine, a ne izmedju nas, Diogenova lampa zrake pojavljivanja horizontalizuje, pojavljujemo se jedni drugima, a smrt se iz vertikale i prelaza ka istini, spusta u horizontalu i postaje ono iz-medju ljudi.Ono sto Diogena sprecava da konstituise savremenu politicku teoriju, gde je smrt Drugi, a ugovor i moc njegovog sprovodjenja temelj politickog, jeste lampa koju nosi u ruci i koja baca svetlost na druge, ostavljajuci Diogena u tami svakodnevnog svetla.Krace receno, covek treba da se pokaze, ali nema kome, vertikale vise nema, a nije uspostavljeno ono kome pojavljivanja u Diogenu.Dakle, vidimo cistu pojavu koja iziskuje konstituisanja necega cemu je to pojava.Kada Aleksandar zakloni sunce Diogenu, on u njemu ne vidi onog rusioca starog, kakav je sam i tvorca kosmopolisa, u kojem bi Diogen bio ono sto je trebao biti.

    Sta jos reci, od kukute prvo obamiru udovi.Ono sto coveka cini zoon politikon, sto ga vezuje sa zivotinjom i razlikuje od biljke (shvatanje coveka kao biljke: Spengler „Propast Zapada“) je sposobnost kretanja, covek se krece u politickom.Platon je u svojoj drzavi ogranicavao slobodu kretanja. Diogenu senka prikriva upravo noge.Ta tama na nogama terala ga je da luta i sebe vidi kao gradjanina sveta.Mozda da je spustio fenjer i pogledao noge, mozda bi time dosao do sebe.

    Sta je poenta vica: Srbin pobedio !

    8
    1
  5. @Komentar ceka pregled
    Врсно и виспрено, тесно Вам је у бурету, тесно на интернету… Разобручите се, поштовани, са Вама разобрученим поента вица је сасвим остварива.😃 Прст окренут на горе (у Небеса ) за коментар. Да би Вам исту оцену дао и Аристотел, слика се мора окренути наопако… 😃

    4
    1
  6. Dakle, govorio sam o svetlosti koja se suprotstavlja svetlosti, a samim tim i opoziciji svetlo/tama. U Platonovom slucaju ona je vertikalna, opisana je izlaskom iz pecine. U Diogenovom ona je horizontalna, potice iz njegove lampe. I ona je suprotstavljena svetlosti, jer Diogen lampu nosi po danu.Platonova je stvaralacka, prosijava kroz bice (stvari).Diogenova je tragalacka, obasjava trazeci da se covek pokaze medju ljudima, ali ne nekom, Diogenu, nego sam iz sebe.Ovde nema onog kome pojavljivanja koje zahteva horizontalnost zato sto je lampa u Diogenovoj ruci, ostavljajuci njega samog u senci.Ovo kome pojavljivanja se konstituse u nizu redukcija koja pronalaze ono izvorno koje se naziva subjektivitet.I Diogen vrsi ove redukcije, ali ne teorijski, vec prakticno, nacinom zivota koji se vraca onom prepolitickom i animalnom u coveku – pasijem zivotu kinika.Ono politicko otpada, ostaje pretpoliticko, animalno, ali se ono pokazuje negativno, kao zivot suprotan politickoj zajednici, ali u njoj.To je zato sto odsustvuje onaj momenat konstitutivnosti subjekta, sto pojava jos uvek nije pojava nekome.U tom pogledu ni Diogen ne moze da izadje iz politickog, kao ni Sokrat, osim nacinom zivota, dok Sokrat ni smrcu ne izlazi iz grada, jer prihvata njegove zakone (i tu je Sokratov trik, zakon vise nema snagu koja potice iz tradicije, vec mora biti dobro-voljno prihvacen.Zato Hegel kaze da se Sokrat dosao prerano i njegovu kaznu smatra pravednom).Tako u likovima Sokrata i Diogena vidimo raspad grcke politicke zajednice.

    Rec/dve o kretanju.Platonova vertikalna svetlost je oblikotvorna, to je sustina njenog kretanja.Diogen, pas-lutalica je tragac, to je kretanje pre svake oblikovnosti.Horizontalna svetlost obasjava, ne oblikuje.Svetlost koja obasjava Sokrata i sve njegove ucenike, slikar pokusava da pomiri sa vertikalnom svetloscu tako sto figure zaustavlja ih u jednom gestu, pretvarajuci obasjanost u iz-sijavanje i prosijavanje.Senka koja nagriza noge Diogena govori o njegovom lutalastvu.Senka je ono sto sa svetloscu slabi cistotu linije, oblika, unoseci u njega kretanje spolja i izvora svetlosti koji ne prosijava kroz stvar, vec je samo obasjava.Tako kretanje polako preuzima prvenstvo u odnosu na oblikotvorno kretanje i na kraju se dovrsava u potpunoj razgradnji figure, njenom rasipanju u svetlosti u impresionizmu.Svetlost tu rastace pradmet, ona mu je suprotnost, ali to je uslov da bi predmet bio subjektivna impresija.

    P.S.
    Tradicionalno se figura krajnje levo pripisuje Platonu.I tu se zanemaruju realne godine, kao i da Platon nije bio u celiji u trenutku kada Sokrat ispija kukutu.Ima smisla, senka koja zahvata Platona, slabo svetlo koje njegovu belu odoru, istu imaju samo Sokrat i on, cini sivom, sasvim je u skladu sa Platonovim shvatanjem svetlosti i bica.Medjutim, s obzirom da je i Diogen bio ucenik Sokrata i veliki protivnik Platona, eto malo alternativnog tumacenja ;))))

  7. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Dobro je ovo sa Aristotelom :))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))

Оставите коментар