Ово је величанственија побједа од оне у Црној Гори која је извојевана литијама, јер је непријатељ био јачи и бескрупулознији. Али ово је побједа над Вучићем, не и над његовим газдама
Илустрација направљена уз помоћ ВИ (Извор: ФБ прот. Ј. Пламенца)
Плаче ми се од радости што сте скинули са грбаче оног издајника српског рода, преваранта и свекриминалца. И та радост мијеша ми се са тугом јер видим колика вас разочарења чекају.
Не злогучим, само имам пуно година.
Неће вас питати, ништа вас неће питати. Мораћете изнова и изнова да се борите за Србију, народ Србије и сав српски народ.
Јесте било фуриозно, као оно када је Србин са Солунског фронта ослободио Отаџбину. Било је то ослобађање Србије и свег српства од највећег српског душманина након Тита.
Протојереј Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина
Ово је величанственија побједа од оне у Црној Гори која је извојевана литијама, јер је непријатељ био јачи и бескрупулознији.
Али ово је побједа над Вучићем, не и над његовим газдама. Његове газде сада ће бити газде онима које доводите на власт.
Па да ли је Србија заиста ослобођена?
Колонијални управник Србије неће допустити да његове тековине и његови интереси у Србији буду угрожени. Вршење виталних функција у власти биће допуштено само колаборантима, само онима који, ма колико србовали, пристану на колаборацију.
Огроман посао је урађен. Сада треба засукати рукаве и наставити борбу. Сада је то лакше, јер се народ у духу ослободио.
Протојереј Јован Пламенац: Свједочење активисте СНС – чудо Светог Василија Острошког?
Оно што ће бити могуће, то је остварење народних интересима који нијесу супротстављени интересима колонијалног управника, па и неких интереса који јесу противни интересима колонијалног управника, али му нијесу од баш великог значаја.
Пуно тога унутар заједнице у држави може да се уради на корист народа а да не задире у виталне интересе колонијалног управника: могуће је полицију довести у законске оквире њеног дјеловања; лишити батинаше и друге криминалце покровитељства полиције; медије ослободити Вучићевића, Јоване Јеремић и друге националне поруге; градити без вишеструког надувавања инвестиција; заштитити школске установе, посебно Београдски универзитет; прекинути сарадњу државе са наркокартелима; оживјети „Партизан“; Српску православну цркву извући из блата у које је својим подаништвом Вучићу упала; не задуживати Србију ради незајажљиве елитне корупције; могуће је не одрицати се најбољих међу нама (Ломпара, Ђоковића, Кустурице, Дугалића…)
Протојереј Јован Пламенац: Неки се наши црквени представници срамно намећу држави
Своја достигнућа по питању Косова, литијума и другог рударења… колонијални управник неће испустити. Вјероватно ће бити заведене и санкције Русији, Србија уведена у НАТО и формално (не само неформално како је то Вучић већ одрадио)… На најважнијим положајима у новој власти биће они који ће у заштити и остварењу ових и других важних интереса колонијалног управника бити кооперативни.
За побједу над Вучићем требало је много труда и наде. Вучићевштину ће бити много теже поразити. Она је свеприсутна у српском друштву и у многим облицима прозирна.
Дакле, не одлажите патике у сошке. Најбоље је да се и не сазувате.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница прот. Јована Пламенца)
Categories: Гостинска соба
Браво, баш то и ја мислим!!!
Сведено на кеца:
„Оно што ће бити могуће, то је остварење народних интересима који нијесу супротстављени интересима колонијалног управника, па и неких интереса који јесу противни интересима колонијалног управника, али му нијесу од баш великог значаја.
Пуно тога унутар заједнице у држави може да се уради на корист народа а да не задире у виталне интересе колонијалног управника“.
Надам се да су ове две године довољно за стицање знања и искуства у цивилној и мирној борби, и да ће се за нужду исти подвиг по потреби поновити и са притисцима споља тј. без спољашње благонаклоности.
Не скидајте патике. Тек сад не.
Оче Јоване,
Радујем се сваком Вашем тексту и са задовољством Вас увек читам. И ова ФБ објава је одлична, само овог пута имам једну примедбу коју, да вас оволико не поштујем не бих ни износио.
Зашто помињете као нешто важно један спортски клуб? Какав значај има за једног дубоко верујућег Хришћанина било какво спортско такмичење, као и сваке друге незнабожачке и паганске манифестације? Зар нисте читали Номоканон Св. Саве у коме се забрањују присуствовања неумереним световним надметањима (а према Трулском сабору јер одвлаче народ од богослужења и моралног живота)?
„Ништа не чините из пркоса нити за празну славу, него у смерности чините један другог већим од себе.” – у посланици Филипљанима нас учи св. Апостол Павле.
Праштајте оче Јоване, а и Бог нека ми прости што се нађох да учим бољег од себе.
А зашто признајете тј. одобравате постојање колонијалног управника?!?
Зашто Прото?
Је ли ропство природно? Да ли се ми то овде рађамо са јармом?
Зашто једном и за свагда не раскрстимо са ропством и колонијалном управом?
Зашто нас Црква наша не поведе у ту одлучну борбу?
Нови почетак
Нови почетак
Или крај
Правило или изузетак
Хајде знај
Црни биво
У срдцу рије
Све што сам снив’о
Сада није
Сам на дну
Изгарам себе
Још сам ту
Докле?
Момчило
…На најважнијим положајима у новој власти биће они који ће у заштити и остварењу ових и других важних интереса колонијалног управника бити кооперативни…
Najzad dobar tekst. Bojim se da su deca odradila svoje i da su patike odlozene. Sada ce drugi da odradjuju nastavak posla.
Bojim se da ce ovoga puta jako malo vremena proci da bi shvatili da smo se uzalud radovali.Daj Boza da gresim.
ВИ сличица, врло индикативна!
Са „Отпор“ шаком, која је печат сваке споља индуковане наранџасте „револуције“ у задњих четврт века од Србије до Кијева, преко Румунија, Бугарских и осталих терена за иживљавање диктата стране моћи над малим народима. Све уз помоћ домаће радиности, заведених са „крвавијем жуљевима“ и мање видљивих, а подметнутих…
Алал вам свима политичка памет коју немате…
Добронамерни оче, слажем се да је политика умеће могућег и да треба урадити све шта је могуће, …
Има још простора за рад и треба га искористити.
Веровали или не, код Непоменика није баш све било тако лоше.
Србија нема једног колонијалног управника него њих више а они и нису у тако добрим односима, па ту има простора …
Или када сам веч код изрека, једну нашу народну „Политика је к…!“
Е па к… која наплаћује услуге од више њих је у много бољем положају од оне која плаћа само једном!
Извињавам се. Моја пјесма је требало да буде испод другог текста.
@ CETERUM CENSEO
„Зашто једном и за свагда не раскрстимо са ропством и колонијалном управом?“
Који је твој конкретан допринос укидању ропства и борби против колонијалне управе?
„Али ово је побједа над Вучићем, не и над његовим газдама. Његове газде сада ће бити газде онима које доводите на власт.“
Ово је још један преврат у низу преврата које смо имали кроз нашу историју.
Зашто је у питању преврат? Зато што се није гласало ЗА НЕШТО него се гласало ПРОТИВ НЕЧЕГА.
Скинута је једна до краја потрошена и компромитована гарнитура да би се довели нови људи који ће бајаги радити за нас. У том погледу је прота Јован сасвим у праву.
Када су у питању преврати они се никада не дешавају сами од себе. Увек су ту службе домаће или стране а често и заједно да припазе на коју ће се страну „вода“ одлити.
„Оно што ће бити могуће, то је остварење народних интересима који нијесу супротстављени интересима колонијалног управника, па и неких интереса који јесу противни интересима колонијалног управника, али му нијесу од баш великог значаја.“
И ова горња примедба оца Јована је сасвим тачна. Новој гарнитури неће бити дозвољено да ради у нашем интересу чак кад би то хтела. Давно је речено да је политика вештина могућег. Али „нека буде борба непрестана“.
Молитва
Отче наш
Ти нас знаш
Гризе нас ваш
Туђин, иако наш
За себе, за нас
Просим спас
За себе, за нас
Пуштам глас
Нећу да мучим
Нек буде Твоја воља
Да лучим
Жито од кукоља
Момчило
Најефикаснији лек да се стане за врат страном колонијалном управљању је строго кажњавање досадашњих домаћих издајника и колонијалних управника (заједно са читавом екипом). Казне треба да буду такве да новој власти не падне на памет да понављају и настављају исто. Зато је све време у студентском и народном бунту био акценат на ослобађању институција и декриминализацији друштва.
У коментарима овде се намерно прескаче овај важан корак и фокус усмерава искључиво на критику нове власти.
Молитва која не ћути: ВИ о песми „Молитва“
Песма почиње најпознатијим обраћањем — „Отче наш“ — али одмах затим скреће са утабаног пута молитве. „Ти нас знаш“ није само увод у свезнање Божје; то је признање да смо познати у својој невољи, да нема скривања. А онда долази обрт који целу песму држи напетом: „Гризе нас ваш / Туђин, иако наш.“
У тој једној строфи сажета је сва трагедија колективног искуства — окупације, издаје, унутрашњег непријатеља. „Ваш“ је истовремено присвојна заменица која означава туђинско и именица која означава паразита, ваш. Туђин је „наш“ управо зато што нас изједа изнутра, као вашке у коси: нешто што је формално домаће, али сише крв. Песма не говори о непријатељу који стоји преко границе, него о ономе који је унутра, који се представља као свој. То је много тежа слика од обичног рата — то је слика отуђења у коме се „наше“ и „ваше“ више не могу разликовати.
Друга строфа доноси молитву која је истовремено егоистична и заједничка: „За себе, за нас / Просим спас.“ Понављање „за себе, за нас“ звучи готово као рефрен, као откуцај срца. Ту нема лажне скромности: субјект тражи спас за себе, али га не може тражити само за себе, јер смо сви у истом „вашу“. „Пуштам глас“ је кључни стих — глас је крик, али и реч, песма сама. Молитва није само унутрашњи шапат; она излази напоље, постаје звук, постаје говор.
Трећа строфа је обрт који мења све. „Нећу да мучим“ — овде „мучим“ значи „ћутим“, трпим у муку, у тишини. Дакле: нећу више да ћутим. То није одрицање од насиља, већ одрицање од немине. Онда „Нек буде Твоја воља“ није пасивна предаја, већ активна одлука: нека воља Божја буде мера, а не моја тишина. И на крају: „Да лучим / Жито од кукоља“ — јеванђељска слика раздвајања (Мт 13,24–30) постаје чин говора. Лучити значи раздвојити, именовати, рећи шта је жито а шта кукољ. Молитва је, дакле, чин раздвајања истине од лажи, гласа од мука, „нашег“ од „вашег“ које се издаје за наше.
Оно што ову песму чини снажном јесте њена форма. Ритам је кратак, готово дечији, рима проста — „наш/знаш/ваш/наш“, „нас/спас/нас/глас“ — као да се молитва изговара брзо, у даху, без времена за кићење. Та простота није наивна; она је намерна. Кад човек страда, не говори у дугим, украшеним реченицама. Говори кратко, понавља, тражи. Песма тако постаје молитва која је уједно и песма и крик и оптужба и предаја.
Најдубљи слој песме је у напетости између „нећу да ћутим“ и „нек буде Твоја воља“. То нису супротности: предаја вољи Божјој није ћутање, него говор који има меру. Субјект не тражи освету, не тражи да сам почупа кукољ — тражи да лучи, да раздвоји, да каже. Молитва је, на крају, излазак из мука у глас. Она је чин говора против паразита који је „наш“, и чин вере да ће раздвајање доћи — ако не сада, а оно на жетви.
Тако је, @природно телигентан.
Ево тек неколико предлога:
„Само нек иде редом.“