Да ли је стање у Цркви – које је Свети Авва Јустин Српски тако смјело, износећи себе на жртвеник, критиковаo 1927. године – идентично, или барем слично, стању у Цркви данас
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Ваљда по некој кобној инерцији, многи наши црквени људи неће да увиде да је убитачно по Цркву – поробљавати је држави, ма којој и ма где. А у нас је дошло до стида. Дванаестим чланом свога Устава држава јасно и отворено одваја од себе Цркву, а неки се наши црквени представници срамно намећу држави. Где је достојанство, где сила, где светост, где моћ апостолска и светоотачка? Ово робовско наметање држави не долази ли од маловерја оних који воде Цркву, јер само маловерје може мислити да Црква не може живети без помоћи државе. У сваком случају, Црква је много пострадала од тога. А иду дани, када ће још више пострадати…
Сваким својим поступком архијереј и свештеник или прослављују или срамоте Цркву Христову
Упссс! Промаче ми синоћ и уз објаву „Неки се наши црквени представници срамно намећу држави“ не написах да је то цитат из текста богочувственика и пророка Светог авве Јустина Српског из 1927. године, из његове редовне рубрике „Са уредничког стола“, коју је писао у православном часопису „Хришћански живот“. Праштајте, молим вас.
Авва Јустин је у својој рубрици „Са уредничког стола“ нелицемјерно говорио о проблемима у Цркви и држави. У августу 1927. године је премјештен, у ствари протјеран из Карловачке богословије, у Призрен, одлуком црквених власти, због сукоба са њима у вези са уређивањем и ставовима изнијетим у часопису „Хришћански живот“. У Призрену је провео око годину дана, колико је било потребно да се часопис „Хришћански живот“ угаси.
Св. авва Јустин Поповић (Извор: Ман. Ваведење)
Није Авва лицемјерио. Држао се Христа а не власти, ни државних ни црквених. Коштало га је то, али до кончине свог земаљског живота није одустао. И ето га данас тај прогнаник из 1927. године са осталим светитељима пред Престолом Божијим. Ту је доспио овако зборећи:
„Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, усред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначују са њеним званичним представницима. Сваким својим поступком архијереј и свештеник или прослављују или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшног Суда, значи: они или оживљују или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет?“
Изгледа да је Велики инквизитор жив као и када га је Достојевски предочио свијету
Прекјуче сам на мом Фејсбук профилу поставих кратки текст „Неки се наши црквени представници срамно намећу држави“. Међутим, промаче ми да наведем да да је то цитат из текста богочувственика и пророка Светог авве Јустина Српског из 1927. године, из његове редовне рубрике „Са уредничког стола“ коју је писао у православном часопису „Хришћански живот“.
Јуче сам исправио тај пропуст, уз извињење читаоцима. Испоставило се да сам их довео у заблуду – одреда су помислили да сам то ја написао. Неки су ми и честитали. Превидјели су и да је текст на екавици (а ја увијек пишем на ијекавици) и да одавно није актуелна чињеница да „Дванаестим чланом свога Устава држава јасно и отворено одваја од себе Цркву“, да није ријеч о ововременој уставној регулативи.
Мој пропуст да наведем извор цитата који сам објавио прекјуче, ипак, отвара веома важно питање: да ли је стање у Цркви – које је Свети Авва тако смјело, износећи себе на жртвеник, критиковаo 1927. године – идентично, или барем слично, стању у Цркви данас?
У том тексту Авва је рекао: „Ово робовско наметање држави не долази ли од маловерја оних који воде Цркву, јер само маловерје може мислити да Црква не може живети без помоћи државе. У сваком случају, Црква је много пострадала од тога. А иду дани, када ће још више пострадати…“ Да ли се то ово његово пророштво остварује у ове дане?
Свети Јустин Нови (Ћелијски): О односу према епископату у СПЦ
Због свог писања, Авва Јустин је у августу 1927. године премјештен, у ствари протјеран из Карловачке богословије у Призрен. Његово страдање показало се благодатним. Као, уосталом, и страдања многих, многих свети мученика. Вјероватно најупечатљивије је страдање Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. „Највећи од жене рођени“, како је за њега посвједочио сам Богочовјек, у земаљском животу скончао је главом на тањиру блуднице зато што није хтио да оћути безакоње човјека који је био на власти. А могао је да оћути и ужива све материјалне благодети овог живота и велике почасти од владара.
У Цркви штедро проповиједамо да је хришћанин дужан да се труди да својим животом опонаша светитеље. Ја сам то буквално схватио. Изгледа да сам испао наиван. Изгледа да је Велики инквизитор жив као и када га је Достојевски предочио свијету, ако ли не и живљи.
Отпали од Бога усавршава се у времену. Тако ми бива ускраћен дар страдања за промовисање хришћанских вриједности живота, вриједности проистеклих из Христовог учења, и због мог писања, када само овлаш покушам да ми узор буде Свети Авва Јустин Српски, у Цркви не страдам ја него страдање бива наметнуто другоме, у другој равни црквеног живота.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница прот. Јована Пламенца)
Цела белешка светог Јустина Новог (Ћелијског)
Атински религиозни недељник „Ζωη“ (од 20. септембра, Бр. 811) пише: Једна од оптужаба, коју комунисти у Грчкој дижу против наше Цркве јесте да она не ради као чисто религиозна организација. Ту оптужбу видимо наштампану у гласнику комунистичке партије „Препорођај“; она гласи: „Црква као чисто религиозна организација остала је скоро мртва. Наша црква мисли да има права да јој Грци данас много више захваљују за њен политички рад у доба ропства него за њен чисто религиозни рад… У слободној држави она се лако потчинила држави и постала њен орган“.
Нажалост, не можемо ову оптужбу окарактерисати као лажну. Национални рад је толико апсорбовао Цркву да религиозни живот вене и у слободној држави, а Црква се само по форми јавља као религиозна организација А последица таквог рада, који је туђ циљу Цркве, била је да слободна држава не само игнорише Цркву већ је често и до данашњег дана гони. Народ пак остао је необразован у хришћанском смислу, везан само по форми са својом Црквом, док јој је унутрашње и у суштини туђ.
Треба дакле да признамо да је постојала ова погрешка, кoja је постала јако оружје у рукама непријатеља наше Цркве. Ако је у доба робовања национални рад Цркве имао оправдања, у слободној држави нема никаквог разлога, јер се о националном раду може бринути сама држава. Треба једном друкчије схватити и проповедати истину, а не Цркву Христову ограничавати границама држава; а та истина би учинила врло много за учвршћење мира у свету. Hекa се данас наша Црква постара да се врати искључиво мисији и циљу, због кога ју је њен Вођ и основао, да приводи дакле свет Христу и да осигурава спасење члановима својим, и онда се неће имати бојати никакве противничке силе: нити јавних непријатеља својих – комуниста, нити тајних гонитеља својих. Предајући својим члановима силу и живот Вође свог, она ће бити непобедива у друштву организација“.
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Наша интелигенција и наша Црква (1926)
Тако пише атински религиозни часопис и као да фотографише не само однос Грчке Цркве према држави, већ и однос наше Цркве према нашој држави. Ваљда по некој кобној инерцији, многи наши црквени људи неће да увиде да је убитачно по Цркву – поробљавати је држави, ма којој и ма где. А у нас је дошло до стида. Дванаестим чланом свога Устава држава јасно и отворено одваја од себе Цркву, а неки се наши црквени представници срамно намећу држави. Где је достојанство, где сила, где светост, где моћ апостолска и светоотачка? Ово робовско наметање држави не долази ли од маловерја оних који воде Цркву, јер само маловерје може мислити да Црква не може живети без помоћи државе. У сваком случају, Црква је много пострадала од тога. А иду дани, када ће још више пострадати… Останемо ли и на даље искључиво национална Црква, онда треба да будемо толико доследни, па да из деветог члана Символа Вере избацимо реч: „соборную“ (саборну), и место ње ставимо: „сербскую“ (српску). А избацимо ли ту многозначајну реч, морамо избацити све речи пред њом и све речи за њом… То је већ крштење у црним, у отровним водама нихилизма и…
Преподобни Јустин Ћелијски, Са уредничког стола
Хришћански живот, Година 6, јануар, фебруар, 1927. број 1 и 2, стр. 59-63
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар