Спас је у чистим ријекама, густим шумама и земљаним путевима са којих тек треба спрати асфалт. Истинска слобода крије се у храни без хербицида, у егзистенцији ослобођеној машина
Радован Јазић (Фото: Лична архива)
Живимо у ери опсједнутој префиксима „модерно“, „дигитално“ и „напредно“. Под сјајном глазуром технолошког тријумфа скрива се најдубља морална, интелектуална и еколошка криза у историји људског рода. Оно што нам се агресивно пласира као врхунац цивилизацијског успона, заправо је вјешто упакована шарена лажа. Та илузија нас, корак по корак, систематски лишава саме суштине човјечности.
Образовање без знања и илузија инстант успјеха
Некада је образовање представљало непоколебљиви стуб друштва. Био је то ригорозан процес који је захтијевао истински труд, духовно одрицање и дубоко утемељено знање. Данас свједочимо потпуној девалвацији свих вриједности. Основна школа претворена је у успутну станицу, средња у пуку формалност, док се факултетске дипломе и докторске титуле штанцају на индустријској траци. Дошли смо до апсурдне тачке у којој је институција неуспјеха на универзитетима укинута. Пролазност је загарантована свакоме ко плати, док је знање протјерано на маргину.
У епохи вјештачке интелигенције, свеприсутних алгоритама и роботизације, све је сведено на инстант форму. Чак се и за шах, који је некада био синоним за вјековно мудровање и стратешку генијалност, сматра да се може савладати до нивоа велемајстора већ у десетој години живота, искључиво захваљујући рачунарским матрицама. Али гдје се у том техницизму скрива човјек? Гдје је нестао онај мукотрпни, формативни рад који једини има моћ да изгради карактер и исклеса личност?
Профит испред живота: Цивилизација која прождире сопствено здравље
Док наша технологија наводно осваја космос, квалитет стварног, свакодневног живота драматично и неповратно опада. Све што савремено друштво гради и производи носи жиг површности и лошег квалитета. Потпуно смо капитулирали пред бруталним диктатом профита који безобзирно руши све пред собом. Новац је устоличен као једино легитимно божанство модерног доба, а та болесна похлепа изњедрила је никада већи број мешетара и профитера.
Посљедице овог моралног суноврата осјећамо непосредно на сопственој кожи и у сопственим тањирима. Храна коју конзумирамо засићена је агресивном хемијом и отровима. Пића која пијемо су загађена, док се купамо у ријекама и морима која смо сами претворили у депоније. Живимо у потпуном, парадоксалном лудилу. Медицинска технологија никада у историји није била напреднија, а човјечанство никада није брже и масовније умирало од тешких, малигних болести. Профит је прождерао људско здравље.
Дигитално ропство и императив радикалног повратка
Људски животни вијек је исувише кратак и драгоцјен да би се траћио на хипнотисано гледање у екране и виртуелне илузије. Провести ово мало уступљеног времена у дигиталном кавезу, потпуно изолован од Творца и природе, представља највећи могући егзистенцијални промашај. Једини стварни спас и посљедњи бастион преостале слободе леже у радикалном повратку уназад.
Вриједно је живјети једино ако скупимо храброст и вратимо се природи. Спас је у чистим, неукроћеним ријекама, густим шумама и земљаним путевима са којих тек треба спрати асфалт. Истинска слобода крије се у храни без хербицида, у егзистенцији ослобођеној машина које теже да управљају нашим мислима и без дигитализације која нам безобзирно отима душу. Морамо радикално успорити и вратити се земљи. То је једини преостали простор на планети гдје човјек још увијек може дисати пуним плућима и, упркос свему, остати човјек.
Аутор је дипломирани инжењер машинства у пензији. Живи у Бањалуци
Categories: Гостинска соба
Желео бих да нагласим један други моменат, као допуну, не оспоравање текста. Уколико грешим, нека ме неко од читалаца и коментатора исправи.
Као што се спортисти цене према свом највећем домету, не према просечном, тако и цивилизације. Нпр. можда неки скакач у даљ хиљаду пута скочи између седам и осам метара, ту и даље нема поређења са оним који је само једном скочио 8,95.
Колико је мени познато (у овоме тражим да ме неко исправи, ако има неки аргумент) сва права ремек дела човечанства, без иједног јединог изузетка, настала су ПРЕ СТРУЈЕ (у општој употреби).
Шта сматрам ремек делима? Рецимо дела Микеланђела, Леонадра да Винчија, Ван Гога, Баха, Моцарта, Бетовена, Достојевског, Пушкина, Његоша и подобна. Тај ниво квалитета.
Лично не знам ни за једно једино дело у било којој области које је створено ПОСЛЕ СТРУЈЕ (у општој употреби) а које се може на било који начин поредити са њима.
Где је онда било какав напредак? Ја ту не видим чак ни илузију истог! Заправо, видим један општи слом по свим ставкама, на свим пољима људске делатности, који се, истину за вољу, брже и лакше види уз помоћ све моћнијих и савршенијих машина. А моћи брже и лакше уочити слом далеко је од напретка колико и небо од земље.
„Као дипломирани инжењер, потпуно се слажем са изнетим чињеницама у тексту, посебно у делу који се односи на [наведите тему, нпр. инфраструктуру / логику / чињенице]. Пракса показује да је ово једини исправан приступ проблему. Хвала уредништву на покретању ове важне теме.“
@Бојан
У мене, у селу, овако веле: „Земља која је изнедрила Баха лако је недрила и „мерцедес“. Земља која је изнедрила „мерцедес“, никада више изнедрити неће Баха.“
Давно је речено да су вода и ватра добре слуге, а лоши господари.
Ја бих ту направио паралелу са достигнућима модерне науке и технологије. Ту има екстремно добрих ствари, али и екстремно лоших.
Највећи проблем је како то разлучити. И још већи: да ли уопште имамо слободу избора? Или то неко ради умјесто нас. Обично неуки и грамзиви појединци, који су за новац продали душу ђаволу, односно мамону.
Са текстом се у потпуности слажем. Али само као идејом. Идеалом коме треба тежити. Никако као неком врстом модерног лудизма.
Добро се сјећам путовања аутобусом у дјетињству и младости. Возачи су нас малтретирали својим избором музике на радију. И не само музике. Сад свако може да стави слушалице и слуша шта хоће. Или да не слуша ништа. Зар то није напредак?
Највећи проблем је како направити отклон од масе испраних мозгова. Да ли је то уопште могуће? Мислим да није. Бар не у потпуности. Како на шведском столу изабрати храну која није отрована? Под претпоставком да таква постоји. Како ескивирати масовне хистерије? Сјетимо се само ковида.
Некога модерне технологије доведу до похрањених знања која су се вијековима таложила, а неког до видео игрица…
Све у свему, морамо се трудити да направимо исправан избор. Колики нам то контамирано окружење допусти. Нпр. продамо стан и купимо кућу на селу… А онда за пар година, неко одлучи да баш поред тога села буде градска депонија ..
А шта је са психичким тровањем? Допро потплаћени медији раде свој посао. Сију мржњу и подјеле. Спремају нову кланицу.
А Бог све то гледа и допушта. До кад?
„Људски животни вијек је исувише кратак и драгоцјен да би се траћио на хипнотисано гледање у екране и виртуелне илузије.“
Велика мисао аутора. Све похвале.
На жалост овде нема неке више свести о моделу друштва какво би оно требали бити, али у грубо, на жалост, нужно је да неки људи живе у градовима и прате модерне технологије да би били у карак са светом највише због одбране државе и народа. Али требало би да тежимо да буде политички смер, да један добар део народа остане да живи на селу где може психички да се развије као норамалан део народа у природном окружењу, као здрав део народа, и на крају и на почетку као једино место где су могуће вишедетне породице, у овом народу који изумире.