Искусне водитељке Бојана, Нешка, Наталија и Ана нису прихватиле нову понуду уредништва Радија. Без ове четири даме, Слово љубве губи своју душу, а тиме и слушаоце, па и пастирску сврху

Фото: Слово љубве

Радио „Слово љубве“, као радио станица Архиепископије београдско-карловачке СПЦ, донедавно је представљао бисер у српском медијском простору (заједно са другим епархијским радио станицама[1] и појединим радио станицама – попут делова програма Радио Београда[2] и још по којег изузетка).

Нажалост, од пре неколико седмица, ситуација се мења тако што је уредништво „спремило нову понуду“ за четири искусне водитељке, коју оне не прихватају и одлазе са радија. Реч је о дамама – Бојани Јовановић и Нешки Ранчић које су водиле тросатну емисију „Јутро са Бојаном и Нешком“, као и Наталији Лисинац и Ани Мијаиловић које су водиле такође тросатну емисију „Поподне са Наталијом и Аном“.

„Слово љубве“ ових дана наставља да ради без поменутих водитељки, но да пренесем утиске познаника у чијој се кући тај радио слуша свакодневно 17 година – „већ постају једна досадна и безбојна радио станица“. На том радију се сада провлаче тврдње о најбољим новинарима и богословима који ту раде. Све то без довољно разумевања да слушаоце не привлачи факултетски просек водитеља или госта емисије, већ посвећеност оног који води програм, осмишља, уређује и предан је томе.

Објашњење Нешке Ранчић (Извор: Јутјуб)

Без ове четири даме, „Слово љубве“ губи своју душу[3], а тиме и слушаоце, па и пастирску сврху. У чему је чар ове четири даме, и зашто су оне разлог да неко годинама прати један те исти радио програм? Почнимо редом.

Најстарија међу њима, госпођа Бојана Јовановић, рођена је за место водитеља радија, али не било ког радија, већ Радија „Слово љубве“. Тај степен посвећености и љубави према томе што ради, не среће се често. То схватите чим јој чујете глас, било да приметите пажњу са којом слуша неког госта и учествује у разговору, било да сте имали прилику да чујете њену причу како се запослила на Радију „Слово љубве“ (ко још изражава детињу срећу што ради на истом месту више од десет година?!), било да чујете њену причу како је ћерки причала о једној девојци из школе према којој је повремено била груба да би у друштву ћерке након тога срела исту ту познаницу[4], било да сведочите како увек нађе начин да у шаљивом и позитивном маниру помене тонца – једну Јелену…

Бојана и Нешка (Фото: Радио Слово љубве)

Госпођица Нешка Ранчић није рођена да буде водитељ радија. Као историчар уметности могла би да буде много шта, од музејског кустоса преко писца до организатора концерата. Али, у тандему са Бојаном, Нешка је изврстан водитељ. Окружена морем богословских књига из којих чита одломке у пригодним приликама (нпр. Зимска пасха од Томаса Хопка), са даром да пренесе знање из историје уметности хришћанске Цркве, са потребном дозом искрености и дрчности, и феноменалном креативношћу.

Тако сте у програму „Јутро са Бојаном и Нешком“ у протеклим годинама могли да чујете/добијете/доживите:

• емисију где шаљу на поклон књигу слушаоцу који најдаље живи, чиме су мотивисани многи слушаоца из расејања да почну да прате „Слово љубве“ преко интернета (остало ми је у памћењу да емисију редовно прати госпођа Вера из Лиона);

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Радио Слово љубве (@slovoljubve.radio)

• добијете књигу неког издавача из православне тематике ако правилно одговорите на питање и потом дођете по награду до просторија Радија (што је, опет, изврсна идеја везивања за овај Радио);
• уживо у програму пошаљете СМС на тему о којој се прича, оне га – ако је прилика – уживо прочитају и одговоре, и тако више пута ако је потребно. Без сујете и надмености, уз потребну дозу професионалности, а са жељом да се расправи оно што слушаоцу лежи на души;

• бројне емисије где поменуте водитељке позову као сабеседника: адвоката (који исприча како је почивши патријарх Павле српским адвокатима благословио славу коју ће славити); лекара хитне помоћи (која исприча да породицу умирућег понекад ваља утешити речима да Бог узима човека кад је најспремнији); одбојкаша при вери; мајку вишедетне породице којој умре супруг а једно од деце захтева целодневну негу; врсног адолесцентног психијатра докторку Пиргић; монаха са Свете Горе; велики број свештеника и многе друге изузетне госте;

• да вас нешто изнервирају ове две водитељке или се уморите приче о вери, не слушате Радио наредна три дана, четвртог дана укључите Радио на 15 минута и пустите сузу док слушате, јер вас погоди нека реч или мисао из емисије.

Што се тиче преостале две даме – Наталије и Ане – свестраност тема које обрађују и репертоар музике којом владају су фасцинантни. Због њих ћете на Радију „Слово љубве“ чути извођења доминантно боготражитељских, али и других мелодија на разне теме, у извођењу појединаца и група попут „Краљ Чачка“, Симон Королски, свештеника Андреј Гуров (аутор и извођач дивне песме „Бабочка в руках“), Небојша Мастиловић, Лена Ковачевић, Београдски синдикат, Партибрејкерси…

Наталија, Ана и теолог Марко Младеновић (Фото: Радио Слово љубве)

Напослетку, желео бих да уредништво Радија „Слово љубве“ зна да тај радио неће бити слушан због витража у близини нити због квалитетне опреме у студију, већ због „малих људи“’ попут ове четири даме, која деценијама раде свој посао и остављају срце на терену. А то људи осете, препознају и цене.

Е сад, ако уредништву није циљ слушаност, едукација о вери и пастирска делатност која ће допрети до што више људи…

[1] По старости трајања и указивању на значај ширења Господње речи преко радио таласа, прва је лед пробила Митрополија црногорско-приморска СПЦ са радијом „Светигора“,

[2] Програм Радио Београд 1, Радио Београд 2, Радио 202.

[3] Истине ради, за изврстан досадашњи рад радија „Слово љубве“ нису ништа мање заслужни ни тон-мајстори, уредништво програма и бројни други „невидљиви“ делатници који својим радом и залагањем утичу на садржај оног што се емитује у ефир.

Сусрет радио водитеља (Фото: Радио Слово љубве)

[4] Овом дивном причом она је искочила из зачараног круга изреке да „кад падне киша као да људи забораве да возе“, с тим да се то имплицитно увек односи на оне друге људе, не и мене.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Пјешчић, Ана Мијаиловић, Бојана Јовановић, Наталија Лисинац, Нешка Ранчић, Радио Слово љубве, СПЦ