Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио свој пут. Док је он тражио себе, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ
Фото: Снимак екрана
ДругоСрбијанце прекомандоване или преумљене у „националисте” увијек прате два заостатка из „старог” менталитета: понављање хашке верзије догађаја и вјера у инхерентно дивљаштво „босанских Срба”. То је и логично: другоСрбијанац је у основи гордељиви, прелешћени себељуб који, чак и када се наводно приближи „националном” и даље држи до илузије о сопственој суштинској узвишености над другим људима. Он гордо суди и дијели правду а из историје, увијек испуњене крвљу и знојем бира само оно што му се чини „достојим” њега тј оно што му је наметнуто као пожељно.
Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је заостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио.
Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут. Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ. Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који није био уз свој народ.
Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја – у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да „када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља”. Данас хрватска, њемачка, па чак и „македонска” и „црногорска” верзија Првог рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Д. Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи „Србија и Арбанија” тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја. Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј. туђе Моћи.
Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога, а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом. О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанства људи који јесу носили њену униформу.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Хвала на овако дивном, кратком и ефектном одговору (иако то није). Потписујем.
Хвала протојереју-ставрофору Дарку, на мудрим ријечима, проницљивом осврту кроз који је стао у одбрану истине, истинских хришћанских и иних вриједности а богами и интелекта.
С тим да је Дарко, син српског родољуба Ристе, а како и приличи духовнику Српске Цркве, био благ, преблаг према Арсенију.
Јер Арсеније је у бесједи користећи уличарски дискурс пун малициозних конструкција својствених пакосним људима, све како би што више дисквалификовао личност према којој готово сво свештенство и паства наше Цркве има огромно поштовање, изнио низ ружних конструкција, поновио измишљотине пласиране из кухиње српских непријатеља, све то је зачинио својим изопаченим тумачењем профила генерала и његовог војничког пута.
Назива генерала глупим комунистом, ето он зна да је острашћено мрзио ЈВуО, понавља измишљену пропаганду о некаквом сукобу са четницима, назива генерала Младића Титовим генералом, да је служио Брозу, да је клањао Брозу, и друге конструкције које само гадостима можемо назвати.
Генерал Младић није био никакав Титов официр већ југословенски и у времену када га је историја изабрала да изврши задату мисију, српски официр. Частан српски официр. Није генерал био некакав преторијанац, јањичар, или шта већ, па да служи неком владару, да се клања (чуј клања) некаквом Брозу, већ војник. Војник који је служио својој отаџбини и свом роду. Док је постојала Југославија, служио је тој политичкој творевини, како је доживјела крах, служио је овој нашој Српској, служио је мајчици Србији, служио је прије свега и изнад свега свом народу. Што и јесте једини и неопростив „гријех“ генерала због које и јесте прогоњен, што је у тим временима умјесто глобалном силнику изабрао служити свом роду.
О генералу ће србофобијом задојени људи као и аутошовинисти међу Србљем све најгрђе зборити и писати, повремено добијаће нападе бијеса, на помен генераловог имена вриштаће, сиктаће, арлаукати.
Зато ће сви ваљани и честити Срби и уопште слободномислећи људи имати велико поштовање према генералу, многи имају и имаће дивљење. А како и не би.
Дарко је у праву, коначан суд о генералу даће историографија. А историја је, као што знамо, благонаклона према храбрим и правдољубивим људима.