Веселин Матовић: Језичко питање у црногорском коалиционом троуглу

Име српског језика напрасно нестаје не само из тако успостављеног имена наставног предмета него уопште – из рјечника школске омладине

Илустрација: Борис Боћо Вујовић

Творци актуелног црногорског Устава никада нијесу разјаснили на основу којих су критеријума тзв. црногорски језик прогласили „службеним“, а српски смјестили међу језике „у службеној употреби“, заправо – у групацију језика „мањинских народа“ и мањинских националних заједница, нити су било гдје дефинисали (ни категоријално ни функционално) појмове „службени језик“ и „језик у службеној употреби“, нити су било како прецизирали њихову статусну диференцијацију. Рецимо, нико још не зна када је, у којим ситуацијама, српски језик, на основу додијељеног му уставног статуса, у „службеној“ употреби а када то није. Округло па на ћоше, што би се казало.

Па ипак, на основу такве, правно, логички и семантички неартикулисане уставне одредбе, у ствари, политичке директиве, услиједиле су измјене законā из области образовања у којима се тзв. црногорски језик установљава као наставни језик у школама а, сходно томе, именује се и главни наставни предмет, прво као црногорски језик и књижевност (2010), а затим, по наводном споразуму врха сада већ бившег режима с лидерима тадашње опозиције (2011), као црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност. Након тога, име српског језика напрасно нестаје не само из тако успостављеног имена наставног предмета него уопште – из рјечника школске омладине.

Илустрација: Спутњик

Закон језичке економичности учинио је да се у говорној комуникацији то смишљено недомишљено (вишечлано) именовање веома брзо поједностави и сведе само на његов први члан. Исто се дешавало и када је наставни премет „српски језик и књижевност“ преименован (2004) у „матерњи језик“ (са додацима у загради), тако да већ одавно у говорној пракси младих генерација, али све више и у писаној форми (у медијима и администрацији), егзистира само „црногорски“ или, по инерцији из претходног периода, „матерњи“ језик, као име наставног предмета, али све више и као име наставног језика. То поједностављење прешло је у навику, чак и дјеци изричитих заступника српског језичког именовања, и постало главна подршка злоћудној замисли бившег режима да злоупотребом образовног система име српског језика истисне из овдашње јавне свијести.

Једна навика, сто одвика, каже народна пословица. Али ту једноставну истину нијесу имали на уму лидери опозиције када су, 2011, с врхом тадашњег режима склапали споразум о четвороименом називу наставног предмета. И када су, не питајући за то ни Његоша, ни Марка Миљанова, ни многе друге који се за такве ствари морају питати, признали тзв. црногорски језик не само као политичку него и као лингвистичку чињеницу, и још пристали на његову супремацију над српским, након чега је процес потискивања српског језичког идентитета у овдашњем школском систему, као, уосталом, и у свим другим просторима, попримио културоцидне размјере. Година за годином, генерација за генерацијом – није далеко вријеме када ће (ако се тај процес неким чудом што прије не заустави), име српског језика нестати не само из вокабулара него и из памћења будућих генерација. Његови заступници на јавној, политичкој и медијској сцени, славе побједу на прошлогодишњим изборима. Имају и разлога: бивши режим је пао, они, као већина у новој власти, заузели су бројна и важна мјеста у државној управи, постали директори установа и предузећа, предсједници управних одбора…, мало ли је? Али, тиме се статус имена српског језика није промијенио. Неће се ни промијенити, све док се не промијени име наставног предмета, у крајњем – и уставна одредба којом би се српском, као једином „лингвистичком“ језику у Црној Гори (осим мањинских албанског и ромског) вратило достојанство службеног језика!

Примери из црногорског буквара (Фото: Спутњик)

Међутим, иако је тзв. језичко питање већ двадесет година најактивније конфликтно жариште у по много чему поларизованом црногорском друштву, оно је, након пада бившег режима, одједном постало табу тема. О њему нико од званичника нове власти ниједне ријечи досад није казао, ни у Парламенту ни у медијима, премда се оно налази међу најважнијим тачкама у програмима неколико владајућих странака. Па ипак, томе се не треба чудити. Режим јесте поражен, али је преживјела његова етнонационална концепција црногорског идентитета, најотровнија замисао која се икада појавила на овим просторима, и која је од Црне Горе направила једно од најконфликтнијих друштава у Европи.

Она, и даље има не само значајну већину у Парламенту (најмање 45, од укупно 81 посланика), него је и вишеструко заштићена, опуномоћена и активирана у све просторе друштвеног живота, највишим правним актом државе, коме је нова власт обећала досљедно поштовање, наглашавајући да неће покретати било какве иницијативе у циљу измјене његових одредби које се односе на тзв. идентитетска питања. Тиме је, у ствари, прихватила и ту концепцију, као оквир у коме се може и смије кретати. Само под тим условом могла се формирати трочлана постизборна коалиција са странком која се ставила на страну противника бившег режима и омогућила његово рушење, иако је сама заступник његове државне и културне идеологије, односно новоцрногорске идентитетске концепције. И коју настоји, иако у новом политичко-идеолошком контексту, безусловно очувати, насупрот тежњи и амбицијā друге двије стране коалиционог троугла, који, видимо, бива све лабавији, извитоперује се и разглављује, док се у једном моменту сасвим не распучи.

Тако је прошлогодишња побједа антирежимских политичких странака, боље рећи – њихова постизборна нагодба о преузимању извршне власти из руку ДПС режима, спућена на првом степенику, и прије него је закорачила на побједнички пиједестал.

Веселин Матовић (Фото: Слободна Херцеговина)

Зато кажем, не треба се чудити зашто је језичко питање непожељно у владајућем коалиционом троуглу, иако без његовог рјешења не може бити неопходне темељне реформе образовног система, а опет, без такве реформе нема ни друштвеног преображаја, како у моралном, духовном и културном, тако и у социоекономском и сваком другом погледу. Таква реформа подразумијевала би, прије свега, добре наставне програме и уџбенике, а њих је немогуће сачинити ако се не промијени име наставног језика у школама, сходно томе, и име наставног предмета у оквиру кога се он изучава. Наравно, без те промјене не може бити ни националног саморазумијевања, као предуслова народне слоге и здраве стваралачке утакмице.

Додуше, народ из литија очекивао је нешто друго, али – извини, народе, власт се ничему тако слатко не насмије као твојим очекивањима.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 21. 10. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар