Епископ Данило (Крстић): Природни и натприродни човек

Бити природан човек значи постати боголик, постићи обожење. То управо значи постати Бог по благодати

Владика Данило Будимски (Извор: СПЦ)

Стање ствари у наставцима доноси предавања из циклуса „Проблеми савременог живота“ одржавана средином 1993. године у великом амфитеатру Филозофског факултета у Београду, у организацији Светосавског омладинског и студентског покрета.

Ова ауторизована предавања тиме по први пут постају доступна српској јавности.

Предавања су била приређена за штампу већ наредне године, али никада нису објављена јер се њихов организатор и несуђени издавач суочио с неразрешивим тешкоћама.

Предавачи су својим приступом нареченим темама до тада били „неподобни“ за амбијент великог амфитеатра Филозофског факултета у Београду – највећег државног бастиона марксистичког погледа на свет.

Посебан куриозитет чинило је предавање Епископа Данила (Крстића): „Природни и натприродни човек – како да човек постане Бог“, јер се први пут после Другог светског рата с катедре Филозофског факултета у Београду студентима обратио клирик Српске православне Цркве. Интересовање за ово предавање било је толико да су они који нису могли да уђу на Факултет потпуно преплавили плато испред њега и слушали предавање путем разгласа.

***

Пре свега, рекао бих нешто о терминологији. Шта је то природан, а шта натприродан човек? Морамо почети од почетка, од Божанске природе. Неизбежна је нека сликовитост језика пошто нема речи, поготово апстрактних, философских речи, које би могле да приближно назначе природу Божију или опишу природу човечију.

Све што је Бог створио има отисак бесконачног пошто је Он сам бесконачан. Тако и коначност једнога човека има отисак највећега Уметника, а то је бесконачни Бог, Света Тројица. Морамо да поновимо ону најкраћу слику што дајемо нашим богословима, да постоје неке интелектуалне иконе – слике које указују на мистерију, на тајну, али их не објашњавају, него само констатују стварност која је непојмива.

Андреј Рубљов, Пресвета Тројица, 1411 или 1425/27. (Фото: Викимедија)

Замислимо једно духовно Сунце као природу Божију, или Суштину Божанства. То нестворено, вечно Сунце била би природа или Суштина Божанства, непознатива, непојмива, незамислива и неизрецива. На том првом аспекту Божанства сложиће се једнобожачке вере – Јевреја, хришћана и муслимана. Тај Бог један је по суштини као што је једно наше дневно Сунце које сија у току дана. Али Индуси, многобошци, они ће да кажу да постоји логика ноћи, која је шира, јер свака звезда је једно сунце, па према томе, политеизам је логичнији од овога личног увида које ми имамо у једној галаксији, за време једног дана од најближег Сунца. Тамо ми имамо логику дана и светлости – а многобошци се држе логике ноћи. Међутим, ми једнобошци идемо логиком ових трију религија монотеизма, које теже ка светлости Божанства.

Први аспект: слажемо се да је Бог један по суштини. Други је личносни, персонални аспект: колико личности, вечних, божанских, поседују то Сунце као своју природу? Ми, хришћани, верујемо да има Три Личности, Света Тројица. Сад замислите да око тог једног Сунца Вечности постоје Три Светлосна Круга. Први Светлосни Круг који држи то Сунце као своју природу је Отац. Из Њега изблистава још један Круг – то је рођење Сина у вечности из Оца. И постоји Трећи Круг – то је исхођење Светог Духа из Оца.

На том другом аспекту, личносном, Јевреји и муслимани се не би сложили са хришћанима. Они би рекли да око тога Сунца има само један светлосни круг и они би се крстили, кад би се крстили, са једним прстом, а не са трима. Трећи аспект Божанства, који зна једино Православна Црква, је енергијски аспект Божанства. То су вечне Енергије, зраци који зраче из тога Сунца. И сада замислите да је један зрак огња енергија топлине, Љубави Божије. Паралелно са тим зраком огња је зрак сјајности тога Сунца. То би била енергија Лепоте Божије. Трећа енергија – Скромности или Кротости Божије; четврта – Премудрости Божје; пета је Праведност Божија; шеста је Енергија Стваралаштва Божијег; седма – Благоуханија или Мириса нествореног. Бог има и друге Енергије. И сви ти зраци који сијају из тога Сунца, кроз та Три Светлосна Круга, зову се заједничким именом благодат Божија, а то је благо дато од Бога. Коме? Људима. И сад замислимо свакога човека као парче гвожђа, које кружи око тога Сунца Божанства. Свако парче гвожђа има на себи пеге рђе. То би били наши лични греси – неко их има више неко мање. Онај који је морално чистији има мање рђе на себи, тај брже упија Енергије Божанства: зрак огњевите Љубави Божије, сјајност Његове Лепоте и Његову Премудрост и остале Енергије Божанства. И онај човек, у виду тога парчета гвожђа, који је достигао до усијања, у маломе личи на велико Сунце Божанства. Тај човек је постао Бог. Али не по суштини као Света Тројица. Њихова заједничка Суштина, оно Сунце, је нама заувек недоступно. Увек ће и остати недомисливо тајанство. Ту Своју суштину знају само Три нестворене Личности, док ми људи, на одстојању као парчад гвожђа, сазнајемо само Енергије које зраче из тога Сунца. Значи, Бог је створио људе и ангеле, да буду ненаситиви Божанских Енергија.

Христос Пантократор, Црква у Чефалу у Италији, око 1130. године (Фото: Викимедија)

Само један од она Три Светлосна Круга, онај средњи, Синовљев, сишао је (не напустивши другу Двојицу) на нашу планету и ушао у утробу Јеврејке девојке Пречисте Марије коју ми зато зовемо Богородица, јер је она Бога родила. Та Личност која је ушла у њену утробу, то је једна Божанска Личност, Један од Свете Тројице. Светлост Његове Личности је сакривена под људском кожом тога Детета. Зато Срби зову тај празник, када се родио Богочовек у телу Детета, Божић, а то значи Богић. Родио се Богић у људском телу, а не Јеврејче. Тај први Божић пресеца линију времена на векове пре Христа и векове после Христа. Јевреји би рекли да није то најважнији догађај, него тринаест векова пре првог Божића, када је Мојсеј створио јеврејску нацију. А муслимани ће да кажу: „Ни то, ни то – него 622. године после Христа, када је Мухамед освојио Меку и Медину и почео џихад.“

Тако се једнобожачке вере разликују по томе: која је најважнија личност у потоку времена. Ипак имамо заједничку перспективу да постоји вечни нестворени Бог који је створио космичку ватру, за разлику од вечнога огња Његове Љубави. Ми Срби имамо две речи: огањ и ватра. Огањ је нестворен, а ватру је Бог створио из ничега. Створио је и створену светлост која није вечно постојала, док су она Три Светлосна Круга, Три Божанске Личности од искони. Та створена ватра и та створена светлост, те две основне енергије космоса експлодирале су. То се зове Велики Прасак (Big Bang). Оне су се хладиле у галаксије и планете. Тада је почело време и почео да се шири простор у космосу. Имаћемо други Велики Прасак, а то је крај времена. Наше схватање времена је линеарно. Имамо почетак и крај времена и Христов први Божић који га пресеца. Дакле, имамо само један живот и није важно у ком веку се ко родио, јер смо се сви родили у вертикалном троуглу слободе: Бог на небесима, ван космоса (Света Тројица); Сатана на облацима – и ја на земљи. Долазимо да полажемо најтежи испит из слободе. Највиши избор слободе је избор између љубави и мржње, између Бога и Сатане. Ми, међутим, имамо много хоризонталних троуглова слободе међуљудске: тата, мама и ја. Професор, мој ривал у разреду и ја. Моја вереница, мој ривал и ја. То су разни хоризонтални троуглови слободе. Али постоји само један вертикални: избор између Бога и Сатане. Ми смо оптимисти, јер верујемо да већина гласа за Бога, а мазохистичка мањина за Сатану. Бог је нама дао слободу вртоглаву, толико велику да можемо ранити самога Бога, јер Он нас воли, а ми можемо Њему ускратити узвратну љубав. И та је рана Њему вечна. Неки заблудели син дође оцу и каже: „Тата, ти мене ниси питао да ли хоћу да се родим, али ћу ја барем да решим када ћу да умрем“. И пред оцем изврши самоубиство. То је за оца најгори доживљај. Тако је и за Небеског „Тату“ најгоре кад човек изврши самоубиство, као непокајиви Луцифер.

Гистав Доре, Луцифер (Фото: Викимедија)

Има таквих хоризонталних троуглова и код Достојевског. Али Достојевски није само писац него и пророк који је видео свакога свога јунака и у овом вертикалном троуглу слободе између Бога и Сатане. Зато он има у „Карамазовима“ три типа слободе: Иван, најстарији, гласао је за Сатану; најмлађи, Алексеј, за Христа; а Димитрије – он је тип још неопредељен. Достојевски је велики и данас јер је могао да изјави: „Ако ми сви доктори философије и медицине кажу да је истина на једној страни, а Исус на другој страни, ја ћу да идем са Исусом, а не са њиховом истином“. Зашто? Свака човекова истина је хладна, безлична дефиниција, било космолошка или хемијска или социолошка. Али Христос је рекао: „Ја сам Истина“. Међутим, ако Бог постоји, Он може да се понаша једино као овај Исус, а не као Мухамед, Буда или Сократ. Зато данас пише један немачки философ: изветрила се мистика папизма… Она је остала само у мрачним тајнама Ватикана, као мистика земаљске моћи, и као васпостава старе Римске империје под плаштом Папе као Великог Понтифекса. А мистика код протестаната се изветрила такође. Остала је, такође, једино мистика Источне Мајке Цркве православне која говори кроз, рецимо, Достојевског и савремене мученике.

Иконографија као одраз обожења

По учењу Светих Отаца, православна иконографија је теологија у боји. Зато Христос има два одела у две боје. Прво Му је црвено, а друго Му је плаво. Црвено због Огња Љубави Божије који се појавио на купини у подне без грома. Мојсеј га је зачуђено видео у пустињи. А он је знао сву магију и сву науку Египта која је била веома висока. Види он како пламти једна купина, а лишће остаје зелено. Да је то била ватра овога света, она би је одавно разорила у пепео. Онда из  тога огња чу јасан глас Божији:

  • Ја сам Бог отаца твојих.
  • Како ти је Име?

  • Јахве Онај Који Јесте.

Божанственост Исуса Христа као Сина Божијег открива се најјасније на Гори Таворској. Преображење значи да је пробила она Његова Божанска Личност као вечна Светлост кроз Његову кожу лица и кроз одело. Три присутна апостола нису могли то да поднесу и пали су. А могли су да разговарају мирно са Њим само Мојсеј (Мојсејева душа) и Свети пророк Илија, који је у телу још жив. Њих двојица су већ раније навикли на ту Светлост Божанску. А мало касније и три апостола су се привикли. Зато у православној иконографији Христов ореол указује на ту Светлост која се јавља на Тавору, на гори Преображења. Икона је нама грешнима наградна утеха, јер само људи чистога срца, светитељи, могу да гледају Његову Светлост, а да не ослепе. Док за нас, вернике, који још нисмо достигли ту чистоту срца да Га можемо видети у оригиналу, утешна награда је да можемо да целивамо макар Његову Слику, Његову Икону. И молимо Га да нам продухови наше очи, да у тренутку сусрета не ослепимо. У Телу Богочовека Христа сабране су све Божанске Енергије. Сва енергија Премудрости као Светлости Божанске је у Његовом мозгу. Сва енергија Лепоте Божије је у Његовим очима. Сва енергија огњевитости Божанске Љубави је у Његовом срцу. Сва сила Божија да диже мртве је у Његовим рукама. Тих Енергија Божанских у Његовом Телу ми смо ненаситиви. Ово најближе Сунце из наше галаксије својим створеним космичким зрацима ствара храну за наше тело. То је храна овоземаљска. А храна за наш дух, то су вечне Енергије из наткосмичког Сунца Божанске Тројице. (И ангели се хране непосредно тим енергијама.)

Извор: Православие.ру

Ето како човек може да постане Бог по благодати, по Енергијама, а не по Суштини. За нас православне природан је једино светац. А у западној теологији, насупрот, природан човек је грешник. Код нас: Адам и Ева су били природни пре греха, а неприродно, противприродни са грехом. За нас је сваки грех противприродан. Природа човека је да буде лепа, као што је била створена од Бога. Врхунско обожење се даје као поклон, кроз веру. Свети Павле је философима у Атини рекао: „И даде Бог веру свима тиме што је васкрсао свога Сина из мртвих“. Зашто? Зато што ниједан нормалан човек не жели да умре. Ми природно имамо утиснут од нашег Творца нагон ка вечном животу. Зато је потпуно психолошки лажна тврдња свих атеиста: „Смрт је природна“. Смрт је нама најнеприроднија, најодурнија и најнеприхвативија. Мало дете психолошки живи као да је бесмртно. Оно је као Адам пре греха. Па и кад сазнамо да морамо умрети, то је за нас само логички закључак, по аналогији са неким кога смо видели да је умро. Међутим, ми никада не прихватамо да ћемо и ми умрети, него живимо као да смо вечни.

Смрт је за нас грозни удес, који је настао злоупотребом наше слободе против воље Божије. Воља Божија је да живимо вечно.

Адам и Ева не би умрли да су били послушни. Ипак се исправља тај њихов грех тиме што ће они да васкрсну. Значи, оно што је Бог наменио човеку – неуништивост (тачније је рећи него бесмртност), то човекова слобода не може да опозове. Вечност је пред нама неизбежна. Питање је само за сваког од нас за коју вечност ми гласамо, са киме хоћемо да проведемо ту нашу вечност: да ли са Богом у рају, или са Сатаном у паклу. Али наша неуништивост је од Бога, тако да је за нас боговање природно. Психолози су то одавно приметили, да и дете од малена хоће да је центар пажње у породици. Ако је неурастенично, оно вришти, хоће да наметне своју вољу тати и мами. То је зараза прародитељског греха од Адама и Еве. Природно је за човека да жели да богује. Али има две врсте боговања: по Христу, и по Сатани. Несебично љубећи човек остварује у себи сличност са Исусом Христом. То је христолико боговање: служење другима до жртве. А себичан човек је сличан Сатани. Он служи једино самом себи, а друге жртвује за своју каријеру.

Фреска у цариградском манастиру Хора (Фото: Киевская Русь)

Бити природан човек значи постати боголик, постићи обожење. То управо значи постати Бог по благодати (а не по суштини, као Света Тројица). Само Православна Црква разликује, са једне стране, Суштину Божију, која је нама несазнатива, а познатива једино Трима Божанским Личностима, и са друге стране, Енергије Божије које су делимично познативе људима. Не можемо ми ни у вечности упити сву Премудрост Божију, ни сву Лепоту Његову, ни сву Љубав Његову. Но, то је управо радост вечнога живота да ми откривамо стално нову дубину у Његовој Премудрости, да се дивимо увек новим видовима Његове Лепоте, да отварамо срце за Његову Љубав, све приснију и приснију. То је рај православних Светих Отаца.

Бог је премостио апсолутни јаз између нестворенога Божанства и створенога космоса. И тај мост чине Енергије које зраче из суштине Божанства као дар Свете Тројице људима.

Природа човекова

Свети Оци кажу да је то његова слобода и царственост. Ми смо усправни, а не као животиње које гледају доле у земљу. Филологија је служанка теологије. То се види из чудесног смисла речи. Кад је Адам у Рају давао имена животињама, он је, у ствари, давао дефиниције тих животиња. Једино у старим језицима назире се још нешто од те Адамовске мудрости и надахнутости. На пример име медвед. То је кованица од „веде“ (знање) и мед, и значи медозналац. Человек у словенском има дубоко значење, као и на грчком антропос. То је онај који гледа горе. Биће коме је чело окренуто у век, у вечност. Међутим, Јевреји и Латини имају приземни менталитет када дефинишу човека. Старојеврејски Адам значи Земко. А латинска реч хомо долази од хумус, што значи земља или тле. Боговање је неодузмиво својство човекове природе. Међутим, има две врсте боговања. А то је: једни који воле на Христов начин, а други који воле Сатану и његов садизам.

Адам именује животиње, фреска у Манастиру Николе Анапавског, Метеори у Грчкој (Фото: Православие.ру)

Шта је ново у Новом завету?

То да је сам Бог постао човек. И да је олтар Новог Завета отворен за све вернике. Сваки ће добити исту пуноту Причешћа Новог Израиља, а то је Тело Богочовека у којем се налази пунота Божанских Енергија. У том погледу, сви смо једнаки у доступу ка обожењу помоћу тих Енергија. Ваплоћење Бога значи да је Он узео себи исто такво тело као и наше, али са једном новом способношћу: да као беба изађе из утробе Своје Мајке, Богородице Марије без царског реза. Она Њега безболно рађа и остаје Девојка. Касније, када је одрастао, Он не само да може да иде по мору, него пролази и кроз камену плочу из гроба који је остао запечаћен… Пролази кроз закључана врата у собу где су апостоли били на окупу, без Томе. Он је јео пред њима. Када је Тома чуо да су видели Господа, он им рече: „Немогуће! Нећу веровати док не ставим прст у ране од клинова и ребро прободено“. Зато се прва недеља по Васкрсу зове Томина, јер је поред десеторице апостола ту био и Тома. Христос опет прође кроз закључана врата и рече: „Ходи Томо, додирни ме“. Тома је приступио и дотакао Га се, узвикнувши: „Господ мој и Бог мој!“ Зато нема извине потоњим сумњалицама у Васкрсење. Свети Павле је већ тада, проповедајући у Атини, рекао: „Бог је дао веру свима тиме што је васкрсао Сина Свога из мртвих“.

Неверни Тома (Фото: pocdk.ru)

У то име је Свети Павле рекао да је философија овога света лудост у односу на Христову философију. И ко год је философос, он је нормално и филохристос. Ко год је мудрољубив, он је и Христољубив, јер је Христос лично Премудрост Божија. Ни једна философска школа овога света није могла да нађе лек против смрти. Презирали су тело, и зато је Платон рекао да је тело тамница душе. Напротив, ми знамо да је и тело и душу и дух човека створио Бог. Ми смо троструко биће.

Свети Василије Острошки или цар Лазар Косовски имају дар нетрулеживости. То значи да и без балсамовања – због оних Енергија примљених од Христа у Причешћу – не могу црви да уђу у њихово тело. Тако чак и свеци, као што су цар Лазар и Свети Василије Острошки, душом у Рају, не могу да буду у потпуном блаженству све докле гледају своје мртво тело. Још тужније су оне душе светих чије се тело распало у прах. Сви они жудно чекају васкрсење својих тела.

Откуда зло?

Зло не потиче од Бога, него од архангела бунтовника, који се звао Луцифер (на црквенословенском Денница). Он је зачео у себи први грех: завист на Свету Тројицу. Зажелео је немогућу ствар, да он, ограничено биће са почетком, буде беспочетан као Бог. О злоупотреби слободе код бившег архангела Луцифера (Сатане) је најтеже говорити, јер је необјаснив извор добра и зла. Значи, једна ангелска личност је извор зла, а не сама структура космоса. Знамо да је Бог рекао: „Можете јести све плодове, са свих дрвета у Рају. Немојте једино са Дрвета познања добра и зла, јер ћете умрети“. Затим је Бог допустио да Сатана у облику змије уђе у Рај. Сатана је Еви шаптао: „Нећете ви умрети, него, зна Бог да ћете ви одмах постати једнаки са Богом, ако будете јели тај забрањени плод“.

За садашњу омладину имамо нову слику: идете на војне вежбе, официр вам да реденик од 99 ћорака, обојених у зелено; и један црни метак. Онда вам каже: „Можете све ове зелене ћорке да пуцате, али немојте овај црни метак. Тај убија“. Луцифер је узео тај црни метак, пуцао у самог себе пред Богом Оцем.

Арханђел Михајло

Бог је стопроцентно добар, он не може грешити. Он је створио ангела и човека 99% добрим, а са једним процентом могућности зла (то је онај црни метак). Неки се буне: „Зашто нас није створио одмах 100% добрима, да не можемо уопште грешити?“ Међутим, ко има неко философско или теолошко образовање зна да не можеш тражити од Бога немогућу ствар: да створи нестворено савршенство. То би значило да створи Свету Четворицу или Свету Петорицу, а то је немогуће. Значи, Он је створио нас најближе могуће Себи сличним: 99% добрим и 1% могућности зла. Сада зависи од слободе; како ће ко да барата тим црним метком. Луцифер је њиме извршио самоубиство и постао 100% зао, непокајив. Али, Адам и Ева нису били на тако високом интелектуалном нивоу као ангели, као Луцифер. Зато је од Сатане у њих ушло само 50% зла, док је остало 50% добра. А шта су, на другој страни, урадили Михаило, Гаврило и остали ангели? Они су узели онај црни метак, одврнули га, просули барут и тиме начинили 100 ћорака. Тако су ти бели ангели својом вољом постали утврђени у својој доброти. Сада су они постали 100% добри – не могу грешити.

Ми људи, између белих ангела и црних ангела, ми смо етички (а не клинички) схизофрени. Растрзани смо у души између добра и зла, између истине и лажи. У том погледу, добро васпитан православни младић је, рецимо 90% добар, па има само 10% наклоности ка злу. Међутим, неки младић из разведеног брака иде у другу крајност, постаје 90% зао, док у њему остаје само 10% добра. То не значи да он нема одступницу покајања. Када један племенити и добро васпитан хришћанин види на улици свога колегу да дрогиран лежи у блату, он му неће завидети на том лажном рају дроге, него га сажаљева. У том погледу, има два схватања слободе. Један Христовски начин слободе, да човек буде чист, и један сатански, да ужива у нечистоти греха.

О неједнакости међу људима

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.

Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.

Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.

Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног. На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебичну љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лако. Али рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави. Сада, на том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеном): „Нити су родитељи твоји криви, ни ти, што си се таква родила, него, да се на теби јави слава Божија“. Тако Он каже тој ружној девојци – треба да знаш да је лепо тело један таленат, који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу. Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне као ружна (уколико се не покаје). А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају. Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

 

На трећем спрату, имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим, медиокритет завиди генију. То су паклене муке… Зато Христос, на томе трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. А средњем каже: „Ти уради колико можеш“. Међутим, у дан васкрсења и средњи и идиот, васкрсавају једнаки са генијем. Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих. Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

Природан је само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос. Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње светима“, у том телу Богочовека су две светиње. Светиња створена – то је Његово пречисто тело, и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом телу. У возгласу се каже: Светиње треба дати светима. А ко су ти свети? То су православни хришћани.

Нова твар у Христу

Господ Исус као Нови Адам, Првенац Нове твари, може приликом Вазнесења без икакве ракете да пролази кроз усијане звезде и хладне пустиње космоса, па да напусти овај свет. Он је сео на престо Божанства, који је ван космоса. Али Он може истовремено, Својим јединитим Телом, да буде ван космоса у Тројици, и да буде Телом Својим присутан на овој планети, на много хиљада олтара Православне Цркве – остајући увек једно једино тело. То су хиљаде километара између олтара. Међутим, иста је тајна под небом и под небцем (малим небом у устима причесника). Када се свештеник причешћује оним Хлебом који се променио у Тело Христово, он Га гризе, значи дроби у многе честице. Међутим, свака честица остаје цело Тело Христово. Значи, Тело Христово је непрегризиво. И ту су само центиметри раздаљине под небцем. Дакле, ми нисмо људождери, иако верујемо да се хлеб променио у Тело и вино у Крв Христа. Нисмо ми гладни Његове крви и меса, него оних Божанских Енергија скривених у Његовом телу.

Фото: Сајт СПЦ

За шест сати распетости на Крсту истекла је Његова Крв поред Крста у земљу. Његово Тело је остало бескрвно, мртво у гробу. Његова душа се одвојила од Тела и сишла у Ад (јеврејски: шеол, тамно место под земљом где је Сатана држао све душе од Адама и Еве до силаска Христове душе). Његова душа има облик историјског Тела и из ње изблиставају оне исте Енергије светлости као из Његовог Тела приликом Преображења. Томе су се обрадовале душе наших предака: Цар Давид, Соломон и сви старозаветни пророци, а нарочито Свети Јован Крститељ. Тако исто и светле душе из других народа. Он је њима три дана проповедао и рекао: „Ко воли Мене и ову Светлост Божанску која је заједничка, Оцу, Светом Духу и Мени, тај у недељу ујутру може да иде за Мојом душом у Рај“. Ми се радујемо на Васкрс и певамо да су за душом Христовом сви отишли у Рај. Онда се Његова душа враћа на ову планету, улази у свој гроб, улази у своје тело, оживљава, пролази кроз белу плаштаницу којом је био обавијен. Нераздрешивши је, излази из ње. Пролази кроз камену плочу гроба. То стражари уопште нису приметили. Одлази до Крста и упија Своју Крв из земље.

Сатана се служио, као лутком, лошим Првосвештеником Кајафом, као и лошим генералом, представником Римскога царства, Понтијем Пилатом. Они су били две лутке помоћу којих је Нечастиви убио Сина Божијег. Сатана је једини знао ко је Он, а убио Га је преко законског формализма. Првосвештеник је говорио: ко год каже да је Син Божији, да је Бог, тај мора умрети, јер има само једна Божанска Личност на небу. А римски генерал каже: ко год се дрзне да се назове царем, тај мора да умре по римском закону, јер монопол на царство има само римски цар. Да се Христос био оваплотио у било ком другом народу, исто би се десило – Он би био распет. Једино би имена тих убиствених формалиста била другачија.

Манастир Студеница, Распеће Христово, детаљ (Извор: studenicainfo.rs)

Многи се питају зашто је изабран баш јеврејски народ. У ствари, није био изабран народ јеврејски, него један човек, Авраам, многобожац, као сви остали. Можда је Бог позвао раније некога Кинеза или некога црнца, али услов је био да напусти своје богове, да напусти свој град и да пође за Гласом Божијим. То је Авраам урадио и зато је он први верник, који је лично ступио у завет са Богом пре него је постао обрезањем Јеврејин. Значи, изабрана је у почетку једна личност, а не један народ. У том смислу све је личносно као и у Богу. Међутројични однос унутар Божанства, Ја – Ти – Он, отиснут је у човечанству. У свим граматикама света имамо ја – ти – он. А ми – ви – они је изведено из ја – ти – он. Да је Бог био један самац, било би у свим граматикама света ја – па – ја. Ово је онтолошки доказ тројичности Божанства.

О несебичној љубави Тројице

Тајна несебичне Љубави у Светој Тројици огледа се у томе да Сваки воли другу Двојицу. Стога стегнемо три прста, да бисмо назначили да у Тројици свака Личност воли друге Две Личности, а не Саму Себе. Само нормалан човек је налик на свога Творца, јер воли друге личности око себе, а не самог себе. И пошто Бог зна да смо ми заражени егоизмом сатанским преко Адама и Еве, један од Тројице је постао Човек, да би доказао своју несебичну љубав до Жртве на Крсту. Знао је Он да ми не верујемо да нас неко воли ако тај није спреман да умре за нас. Када отац или мати види како се змија приближава колевки детета, онда он или она се баци на змију жртвујући неких педесет година живота. Али као грешни, они би морали кад-тад умрети. Међутим, Христос долази са неба безгрешан, рођен од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије, па није морао да умре. У то име Његова жртва је бесконачна. Он се бацио на космичку Змију, на Сатану, када је на Крсту узео сав отров његове мржње у себе и све наше смрти понео. Према томе, наша смрт је нама за леђима. Наша смрт је у обреду крштења већ обављена кад нас је свештеник у име Свете Тројице трипут загњурио у воду. Када те потопи – ти си умро, а када те извади – ти си васкрсао. Значи, за хришћане телесна смрт је само прелаз у вечни живот.

Има три односа према Богу. Први, најнижи, је однос роба који се боји бича господаревог и извршава заповести из страха од пакла. „Почетак мудрости је страх од Господа“. То је буђење за духовни свет.

Виши однос према Богу је однос најамника који врши вољу господареву да би добио плату, да заради Рај. То је један високо мотивисани егоизам, паметни егоизам.

Трећи, најсавршенији однос према Богу је однос синовски, јер син извршава заповести оца свога не из страха као роб, нити за плату, него из чисте љубави према оцу и ту нема никаквог страха. Или, ако га има, то је сублимисани страх, то је страх да не разочарамо највећега свога Добротвора, Бога. Ето зашто свештеници приликом давања Причешћа називају верника „Раб Божији Милан“ („Слуга Божији Милан“), а не кажу „најамник Божији“, а још мање „син Божији“. То је из скромности, јер смо увек почетници у духовном животу на земљи. Уопште не смемо мислити о себи високо као да смо спремни за подвиг мучеништва. Стога се молимо: „Да крај живота нашега буде без бола, миран“. Међутим, ако Бог неког доведе у безизлаз мучеништва, онда овај треба да каже у себи – „Боже, ти видиш да ја нисам изазивао непријатеље“. Било је таквих случајева у Житијима Светих.

Света Тројица, фреска из манастира Ђурђеви Ступови

Неки млади монах у пустињи египатској је хтео да буде велики на небу, да буде мученик, па је отишао у град и срушио кипове многобожачке. А многобошци дотрче и кажу: „Сад ћемо те убити ако се не одрекнеш Христа“. И он Га се одрекао на своју срамоту. Враћа се у пустињу и кад га је видео старец, његов духовник, рекао му је: „Ко си ти? Ја тебе уопште не препознајем. Ти си сав црн“. Наравно, не у лицу, него у души. Онда се искушеник исповедио па је рекао: „Старче, ја сам хтео да будем нешто велико на небу, па сам изазвао непријатеље Цркве да ме убију. Но, био сам кукавица и одрекао се Христа“. „Е, јадниче, сада ти треба целог века да се кајеш, е да би био најмањи у Рају“.

Славна мученица Перпетуа била је у тамници са многим хришћанима осуђеним да буду бачени пред гладне лавове. Била је бременита и те ноћи се порађала. А њој каже тамничар: „И ти си ми нека хришћанка. Вичеш и плачеш од тих порођајних мука. А сутра кад те бацимо лавовима биће много горе“. А она ће њему: „Не бојим се ја за сутра. Ја порођај имам сама да поднесем. То је мој терет. Сутра ће у мени да буде Христос. Ја нећу уопште осетити уједе лавова“. Међутим, треба напоменути да је дар мучеништва редак. Зато је речено у Евангелију: „Кад вас гоне у једноме граду, бежите у други“. Али оног кога су ухватили непријатељи вере, тај треба да зна и да каже у себи: „Видиш Боже, ја нисам хтео да будем нешто велико на небу. Сада Ти мени помози да ја ово искушење издржим, да се не одрекнем Тебе“.

О стваралаштву Бога и људи

Права природа човека је да буде налик на Бога, светац, и већ према таленту, стваралац. Бог је Поета (Творац) из ничега. Песник обликује већ претпостојеће речи; вајар – мермер или бронзу; сликар – боје, а глумац је утанчанији уметник (иако веле да је поезија највећа). Он има себе самога за предмет обликовања, јер он мора да се уживљава у туђу кожу. Једне вечери је Хамлет, а друге вечери је гробар. У том погледу, он мора да влада својим умним способностима, осећањима и телесним покретима. Међутим, он ту игру, као свој уметнички доживљај, остварује за два-три сата на позорници.

Насупрот овоме, улога подвижника је много тежа. Он има за публику многоочите ангеле. Улога његова није само да одвергла Хамлета или Тартифа, него је он јединита личност која у вертикалном троуглу слободе између Бога и Сатане игра историјски непоновиву улогу. Ту су бели ангели с једне и црни ангели с друге стране. И када испосник пада у неки грех, тада демони ликују, док ангели плачу. А кад он чини добро тада се ангели веселе, а ђаволи урлају. Читав овај свет је позорница на којој се решава питање: с ким ћемо провести неизбежну вечност? С Богом или Сатаном?

Знао сам једног монаха, Руса у Паризу. Он је као млад подвижник успео да све своје телесне страсти обузда. Али онда га је ђаво увео у најгору клопку, а то је гордост. Ђаво му је рекао: „Ти си већ тако велики светац, хајде попни се на звоник, полетећеш“. Нажалост, он је у то поверовао и заиста скочио. И хвала Богу да звоник није био висок, па је само повредио кичму. Тај пад га је научио да буде смеран. Зато кажу: кад се млади калуђер устреми ка небу, онда га његов старец-духовник повуче за ногу, пошто он као вођа мора да води ка врху.

Сергеј Грибков (1822-1893), ‘Млада моханиња у молитви’, 1852. (Извор: Викимедија)

Ако узмемо једну слику, да је нама свима заповеђено да видимо Бога лицем у лице на врху једне планине. Има два пута до врха. Жењени вози својим аутомобилом породицу. Он иде спирално ка врху. А калуђер као планинар, пентра се на пречац. Монах се диви жењеноме, а жењени монаху. Зашто? Монах у себи каже: „Како је то храбар хришћанин!“ Он је мали поп у својој домаћој цркви, јер он није задужен да даје само храну и одело својој жени и деци, него мора да створи и духовну атмосферу у кући. Када је ручак, он је као Христос, жена је као његова црква, деца су њихови плодови, први „парохијани“. Мир Божији обитава у кући само ако родитељи не понижавају децу својим ауторитетом. Зато ће мудри родитељ рећи своме сину: „Сине мој, ти мене треба да слушаш не зато што сам ја сада јачи од тебе. Постоји један небески тата који је неупоредиво јачи од мене, а Он је наредио да ти слушаш мене док не одрастеш. И то не због неке моје самовоље, него због твога добра“.

Ако би се тај жењени возач опијао или коцкао, па не донесе своју плату кући, то би сликовито речено значило да се он са колима сјурио у јарак и тиме озледио и жену и децу. А калуђер каже у себи: „Ако се ја оклизнем, у тим вратоломијама идући горе, ја ћу се угрувати сам“. То значи ако би се калуђер тајно опијао или имао неке друге грехе, онда он сам себе озледи. Јер сваки грех је већ самокажњавање. Не значи увек да ће монах стићи на врх планине пре жењенога. Мада има ту могућност. Жењени хришћанин, који држи заповести Божије заједно са члановима своје породице, може да стигне пред Лице Божије пре ленога монаха. Важно је нагласити да је један заједнички идеал за све хришћане, било да су монаси или жењени: то је савршенство Бога Оца.

Природни човек је поштен човек у коме се настанио Бог. Зато он зна да је природно ако га нападају демони (који су привремени окупатори овога света). Они не трпе поштеног човека. Једино је Православна Црква слободна Христова оаза у тој окупираној територији. У духовном животу ништа није аутоматски остварено, јер је све у атмосфери слободе.

Међу демонима познат је и демон хуле. Он протутњи кроз наш ум као вихор са псовкама усред Херувике, најлепше молитве у Литургији. И шта онда? Свети Оци нас уче овако: немојте томе придавати пажњу. То је као да кроз твоје двориште (кроз твоју област ума) пролази вихор прљавих мисли. Ти само гледаш да га мимоиђеш.

Лествица светог Јована Лествичника (Фото: Викимедија)

Аскетика је највећа уметност. Њен почетни степен је да омрзнемо своје грехе.

Други, виши степен, је јачање воље кроз молитву и пост.

Трећи степен је очишћење, просветљење ума.

Највиши, четврти степен је склад наших осећања, чистота нашега срца и усељење Бога у нас.

То се постиже једино даром благодати, али и напором сарадње са Богом. Ту је неизрециви усхит екстазе, и сретање лицем у лице са Богом.

Ево једне анегдоте. Нека Францускиња, млада маркиза, купила је сва дела Светих Отаца. А то је 250 томова грчких Отаца и 300 томова латинских. Њени пријатељи су јој рекли: „Госпођо маркизо, ви ма колико да живите, не можете то прочитати“. Побожна маркиза је на то весело одговорила: „Знам ја то, али хоћу да почнем разговор с тим светим људима, па кад одем у Рај, с њима ћу лично да наставим ове разговоре“.

Из дискусије:

Питање: Питала бих Преосвећеног да нам мало ближе објасни троструку природу човека: телесну, душевну и духовну.

Одговор: У тој трострукости је богатство човекове природе. Зато је Бог постао човек, ушао у најсавршеније своје створење, а није постао ангел, који је једноструко биће, само дух. Човек је микрокосмос, има све елементе космоса у своме телу. А и душу. Ове елементе космоса имају и животиње, чак и биљке. Постоји извесна душевност код животиња и биљака. Међутим, дух човеков је његов највиши спрат, где престолује његово ЈА, где је његов ум, где је његова свест и савест. Створени дух човека успоставља везу са нествореним Духом Божијим. И зато је духован човек онај који је успоставио везу са Светим Духом, и свој створени дух храни, прожима нествореним Енергијама Свете Тројице. Та благодат (Енергија Божија) коју је примио од Бога, прожима и нижи спрат: његов душевни живот. Продре чак до најнижег спрата, до тела. Тако је, на пример, Свети Симеон Нови Богослов описао ово: после Литургије, после Причешћа, дошао је у своју келију и запањио се видевши своје руке како блистају јаче од сунца. Схватио је да је после Причешћа она Светлост Божанске Лепоте продрла, не само у његов дух и у његову душу, него и у његово тело. Зато спасење целога човека обухвата и дух и душу и тело.

Телесне болести су на најнижем спрату. Ако неко добије цирозу јетре зато што се опијао, њега није казнио Бог, него је он сам себе казнио својим неуздржањем. Значи, грех није Божија казна, него је само кажњавање по лудости преступника. Те болести он лечи у Интерној болници.

Фото: Православие.ру

Много су теже и опасније за његову личност душевне болести. Кад је неко свађалица, среброљубив, властољубив, сујетан или уображен. А најтеже или најопасније су болести на највишем, трећем спрату његовог духа. Те духовне болести су сатанска гордост и јерес (кривоверје). Која је разлика између духовне болести гордости и душевне (психичке) болести сујете са другог спрата? Сујетан или уображен човек је онај који се упиње да буде богатији, школованији, моћнији од суседа. А горди човек, као Луцифер, гледа с висока на све. Он се не такмичи са својим суседима, као сујетни човек, него завиди самоме Богу. Међутим, јеретик је онај високи интелектуалац, теолог или неки богомољац који се начитао духовних књига па високо о себи мисли. Таквом Сатана шапне неку теолошку полуистину, а он умишља да је нешто генијално открио у теологији, чега се Свети Оци за 2000 година нису досетили. Он хоће да наметне ту своју јерес као да је то цела истина неопходна за спасење, обавезна за све православне. Најтеже је излечити таквог јеретика.

На најнижем спрату телесне болеснике лече доктори медицине. На другом, психичком, душевном спрату – лече психијатри. А на трећем спрату лече православни духовници, догматичари, који знају философију и теологију. И зато је тешко излечити некога баптисту или некога паписту.

У Православљу се зна да је Врховни Исцелитељ духовних болести лично Свети Дух. Због тога нема насиља у Православљу. Јер је Свети Дух и Дух слободе. Свети Дух припрема јеретике током многих година за сусрет с православним учитељима. Кад православни учитељ успе да обрати јеретика, он тај успех не приписује себи, него зна да је пренео светодуховско учење своје Православне Цркве.

Ова трострука антропологија даје дубљи увид у унутрашњу структуру човека него двострука (тело и душа). Ми верујемо да је Црква православна без греха, увек света и чиста, као Невеста Христова. И то зато што ми њу никада не можемо својим гресима запрљати, него једино саме себе. Својим грехом опијања или блуда грешник искључује своје тело из Цркве православне. Ако се још и љути или уображава (на другом, душевном спрату) грешник тиме искључује и своју душу из Цркве. Међутим, у његовом духу стоји још непоколебива вера православна коју никакав телесни или душевни грех не може да помути. То је сам Христос, као Камен вере, који увек обитава у његовом духу. Христос се никада не гади грешника, него прашта грехе два нижа спрата. Православни хришћанин, за разлику од јеретика, барем духом својим увек остаје у Цркви Божијој. Док се кривоверни, због своје јереси, само искључују из Цркве православне. Свети Дух даје православном дар стида и суза покајница. Стид је, за разлику од осећања срама, позитиван, јер у нама буди жељу да не поновимо учињени грех. Он води ка покајању.

Евангелије се не може сковати у логички систем. Али су приметне две стварности: етички максимализам – који искључује и сваки најмањи грех телесни („Извади око своје које те саблажњава“). А постоји и „минимализам покајања у последњем часу“ – као што је случај са покајаним разбојником на Голготи.

О Тајни исповести

Кад грешник дође код правога духовника, а прави духовник је онај од Светога Духа научени „дијагностичар“ који има дар прозорљивости, он прозире без испитивања све његове грехе душе и тела. Одмах му препише рецепт како да лечи те ране. То су видовити, ретки духовници. А ми, већина свештеника без тога дара, морамо да користимо редован поступак као сваки просечан лекар који стетоскопом ослушкује где су ране. Зато ми постављамо питања приликом исповести.

Почиње од најтежих греха, на спрату духа, а завршава се телесним, као најнижим. Дакле, најтежи греси су духовне природе. Питамо покајника овако: „Чедо, имаш ли ти неке сумње у догмате Свете Православне Католичанске Цркве, на Истоку насађене, и по целоме свету разгранате, и дан-данас на Истоку постојеће? Имаш ли неке сумње у веру?“ Зашто ово питање иде прво? Јер најтежи грех је изгубити веру и своје достојанство чеда Божијег, усвојеног Богу Оцу. Управо зато је Христос рекао: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“. Шта то значи мудри као змије? То да она чува само своју главу када неко хоће да је убије. А нама је глава вера. То је смисао наше личности. Пре разрешне молитве свештеник испитује све врсте греха. Почев од духовних и душевних све до телесних. Ако на духовном спрату има сумње у православне догмате, духовник му даје савете како да то превазиђе.

Затим силази на други спрат душевних болести. И пита: „Чедо, да ли си чинио магију, чародејствовао, или неком зло начинио помоћу магије?“ То су зле мисли које он пројицира на неког другог. То је, у ствари, зрачење његове мржње. Таква магија дејствује само на некрштене, па чак и на оне православне који се дуго година нису причестили. Исто испитује о среброљубљу, гневу, властољубљу и крађи.

А затим духовник силази на први спрат где пита о преједању, опијању, блуду… Када му чита разрешну молитву онда му каже: „Разрешавам те твојих грехова и присаједињавам те Цркви православној“. То значи да је он на нивоу тела и душе био само искључен из Цркве својим телесним и душевним грехом.

Насупрот православном учењу протестанти тврде да је Црква грешна исто као и њени чланови и да мора да се обнови и реформише. То је неправославно учење. А ми верујемо да је Црква, као Тело Христово, чиста од почетка и довека. Ми кажемо у тајним молитвама Литургије: „Ти си Онај који приносиш и Који си принесен, Који примаш и Који раздајеш (Свете Дарове)“. Христос је невидиво Служећи Архијереј Небески. И ко има отворене духовне очи тај ће видети Господа Исуса Христа у Небеској Светлости, с ангелима и светитељима. Он види Небеску Литургију сједињену са земаљском. Ко је мање мистички обдарен, али има чисто срце, он ће за време возгласа „Светиње светима“ угледати да Агнец уздигнут рукама свештеника блиста јаче од сунца, као Лице Христово на Преображењу. Агнец има облик хлеба. Како се Хлеб променио у Тело Христа, то се не може објаснити. Ми само констатујемо тајну, а не објашњавамо је. И у том погледу је вера изнад очигледности науке и магије. То је област слободе, јер тамо где очигледно дејствује формула, било магијска или хемијска, ту нема слободе. А код нас, на нивоу вере, ту је слобода, нема принудне очигледности. Када свештеник каже: „Ово је Тело моје и ово је Крв моја“, треба да верујемо Христовим речима више него својим чулима вида и укуса.

Није Сатана приморао Еву да једе забрањени плод са Дрвета познања добра и зла. Она је лакоумно поверовала да је Сатана бољи пријатељ него Бог.

Тако ни Христос не приморава никога да дође на Причешће. Зато стоји велики распон слободе између, с једне стране, Дрвета познања добра и зла (под којим су наши прародитељи пали на испиту) и, с друге стране, Дрвета Крста под којим треба да полажемо „поправни испит“ из највеће слободе. С Крста Господ нам каже: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, али молим да верујете на моје обећање барем колико је ваша прабаба веровала на ђаволово обећање. Он је лагао да ћете бити као богови, ако будете непослушни Богу. А Ја вам кажем: Послушајте Мене и бићете као богови и синови Највишега“. То је онај велики лук слободе од онога Дрвета познања добра и зла и Дрвета Крста. Зато нама крст означава победу над смрћу.

Питао бих да нам се објасни разлика између духовности православне и западне?

Одговор: На Западу су „spiritus“ и спиритуалност (дух и духовност) свели само да значи интелектуалност и умност. Што је неко интелектуално јачи, он је наводно духовнији. Код православних не значи то. Код нас духован човек не мора да иде на високе школе, да зна Платона и Аристотела, као на пример Свети Антоније Велики. Тај коптски сељак је у пустињи себе толико очистио, да је могао својим духом упијати директно Енергије Светог Духа. И Божански Дух Премудрости њега је учио тајнама изнад философије свих земних философа. Кад су философи долазили код њега у пустињу, дивили су се мудрости и духовности Антонија. Философи само говоре теоријски о истини и правди, док је Антоније живео у пракси правдом и истином Христа.

Кад је александријски православни папа Теофило посетио пустињаке у Скиту, тамо је био неки чувени Авва (духовни отац) високог степена светости. Зато га монаси замолише да каже папи, за утеху, неку изреку. Међутим, Авва им одговори: „Ако папи није довољно моје тиховање, не вреди да му ишта говорим“. А шта ово значи? Његово тиховање је његова молитвеност и духовност због присуства Божанских Енергија у њему. А то је изнад сваке речи. Ко нема уши да чује то, не вреди ништа да му се о томе говори.

У VI веку у Италији један православни епископ (а Латини су били православни до XI-XII века) дошао је код православног папе римског, јер су се његови верници жалили да му је Литургија јако дугачка. А он у четири ока каже Папи: „Знаш шта, брате римски, ја чекам да за време Литургије сиђе на Хлеб и Вино огањ Светога Духа или Светлост Преображења. Док ја то не видим, не могу да завршим Литургију“.

На то Папа као искрен човек рече: „Чувајте ви овог вашег владику, он види оно што ја не видим“. Ето и такви су били некад православне папе у Риму…

Како смо ми хришћани Нови Израил Божији?

Одговор: Ми кажемо, ипак смо ми Нови Израил, а не Нова Хелада. Зашто? У доба Христа било је два милиона Јевреја. Само 10% су имали духовне очи да препознају обећаног Месију – Богочовека Исуса. А оних 90% који нису имали те духовне очи, оптуживали су Га да је чинио трикове магије, а не Божија чудеса. Ми, хришћани, смо ангажовани у том расцепу унутар Израила. У тој контроверзи ми се налазимо на страни оне мањине Јевреја, правих православних хришћана (крштених у Јерусалиму на Педесетницу). Из благодарности према њима који су, преко Грка, нама дали ту веру, ми певамо на јеврејском „Алилуја“ (славимо Бога) и „Амин“ (тако је). У том погледу, ми смо нови Израил Божији, а Хелада је примила ту веру и одбацила своје старе богове Олимпа. Међутим, хеленски језик Платона и Аристотела послужио је светим Апостолима да напишу Евангелије, а касније Светим Оцима да напишу православне догмате и Символ вере. Свакако да се може примити вера Новог Израила и без знања хеленскога изворника – на своме матерњем језику. Пракса Православне Цркве беше од почетка да преводи Евангелије на језике обраћених језика. Тако су нама Кирило и Методије превели Библију и Литургију.

Извор: Сајт СПЦ

Ми Срби, дошли смо најближе средоземном Ромејском Царству (тзв. Византији). Али били смо отпорни на хеленизацију. Зашто? Ромеји тога доба – свесни величине своје културе – нудили су „варварима“ христијанизацију под условом да прихвате хеленизацију. Срби су пружили велики отпор том погрчавању и примили Хришћанство тек кад су Кирило и Методије превели свете књиге на словенски језик. Наш Охрид у X веку је (два века пре Болоње и Сорбоне) имао свој теолошки факултет са три хиљаде студената. Тада се словенски језик уздигао на висину језика култа, једнак са древним јеврејским и грчким, поставши језик Литургије. Тада се наше „Господи помилуј“ изједначило са „Кирие елеисон“. Тиме смо ми промовисани у свети народ, племе новозаветног Израила.

По речима Светог апостола Павла, Бог је пресекао неплодно маслиново дрво старозаветног Израила, али је оставио племенити корен, стари пањ. Хришћански народи су гране са дивљег маслиновог дрвета накалемљене на тај Свети Корен: једна грана је грчка, друга грана је српска, трећа бугарска, па руска, румунска, грузинска… Сви народи су позвани као дивље гране да се накалеме на тај пањ, да би упијали оне сокове светости дате већ Првоме Вернику Аврааму и светим пророцима Старога Завета. Зато су Мојсеј и Свети Илија и наши новозаветни свеци – јер су били достојни да гледају Божанску Светлост како блиста из Тела Христовог на Гори Преображења.

На жалост, већина јеврејског народа окренула је леђа Христу. Тиме је она саму себе казнила: искључила се из новозаветног Причешћа. Највећа казна за хришћанина је искључење из Цркве – забрана Причешћа, јер је Господ рекао: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, ИМА живот вечни“.

Међутим, нема осветољубивости код Бога, нема преноса кривице са отаца на потомке. Зато у Православној Цркви није могла постојати инквизиција као спаљивање Јевреја у Шпанији. Утолико мање што већина Јевреја има „мараму на очима“, не види Божанског Месију. Уосталом, и оним преступницима јерусалимским Христос је опростио са Крста: „Боже, опрости им, јер не знају шта чине“.

Постоји веродостојно надање да ће се на крају Јевреји покајати. Зато је Господ рекао: „Ето, оставља вам се дом ваш пуст. А кажем вам: нећете ме видети док не дође да речете: Благословен који долази у име Господње“ (Лука 13, 35).

Приредио: Богдан Златић

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Hvala na opširnom tekstu! Slava Bogu i Isusu Hristu!

Оставите коментар