Светомир Бојанин: Како лечити душу – духовни живот и психијатрија

Љубав је могућа само као упојединачена. Увек жуди за јасно одређеним ликом, који једини може да пробуди њене вртлоге и снагу

Светомир Бојанин

Стање ствари у наставцима доноси предавања из циклуса „Проблеми савременог живота“ одржавана средином 1993. године у великом амфитеатру Филозофског факултета у Београду, у организацији Светосавског омладинског и студентског покрета.

Ова ауторизована предавања тиме по први пут постају доступна српској јавности.

Предавања су била приређена за штампу већ наредне године, али никада нису објављена јер се њихов организатор и несуђени издавач суочио с неразрешивим тешкоћама.

Увод

Идеја за наслов овог предавања подстакнута је књигом руског психијатра Димитрија Евгеновича Мелехова, код нас тек преведеном са „самиздата“, на тему Духовни живот и психијатрија. Иако члан „Совјетске академије наука“, чланке скупљене у овом издању после његове смрти писао је како би помогао свештеницима Русије да боље разумеју и разазнају лица са психичким поремећајима која треба да шаљу на психијатријска лечења од лица која имају духовну патњу и немир, којима они, као духовници, њихови исповедници, могу битно да помогну. Залагао се за сарадњу духовника и психијатара у пружању помоћи психијатријским болесницима. Из анализе трагичног неспоразума између лекара и природе Гогољеве болести, депресије, у то време још непознате медицини, и духовника, пуког трагача за грехом, који су Гогоља са својим депресивним садржајима (самооптуживања) „лечили“ све до његове трагичне смрти, може се извући следећи закључак. Лекар треба да је увек високо стручан и креативан како би могао да примењује методе лечења сходно личности пацијента, а не нозолошкој јединици и владајућој теорији о менталним поремећајима, а од духовника се очекује пре висок ниво моћи разумевања и уживљавања у патњу људи који му се обраћају, него свођење своје улоге на преревносно трагање за грехом или јереси. Духовник треба да настоји да патњу разреши откривајући СМИСАО и те упојединачене патње личности која је пред њим, а њој самој изгубљени СМИСАО ЖИВОТА.

Иља Рјепин, Гогољ спаљује други део рукописа Мртвих душа (Фото: Викимедија)

У данашње време, кад је обесмишљавање људског живота доживљај свакодневног животног искуства, доводи се у питање могућност осмишљавања живота духовном жудњом за СМИСЛОМ. Тиме се поставља проблем односа између властитог живота и смисла живота који се открива и усаглашава (или не усаглашава) са општим облицима постојања људи и света. Конфликти у тој равни односа нису без значаја ни за квалитет живота појединаца, ни за квалитет културе која је одсјај живота читавих народа.

Живот је зачет у будућности

Живот већине људи бејаше прво чежња, помисао и план родитеља да свој брак осмисле рађањем детета. Свако новорођенче се зачиње прво као чежња, као фантазматичко очекивање родитеља, као план којим се осмишљава живот и брачно заједништво. Тај фантазматички свет прожет чежњом покреће ритуал еротских игара, читав низ рефлексних активности као и све оне биолошке закономерности што доводе до плода у утроби мајке, до новорођенчета, као праоблика из кога настаје ЛИЧНОСТ човека.
Нежељене трудноће, покренуте пуком биолошком жудњом или потребом за социјалним престижом, бивајући прихваћене, постепено буде раван перспективе, очекивања и осмишљавања будућности још нерођеног детета којом се оно простире у свом походу ка остваривању личности човека.

Уколико се деси да се неком биолошком наследном особином или неким покренутим архетипским сложајима дете, као биће-за-себе, нађе изван пута који води ка смислу његовог рођења, настаје патња родитеља, а дете, са својом тежњом ка доброти очекиваној при сусрету са првим људским ликом, са ликом мајке, остаје изван света доброте. Оно бива озарено само собом, својим вегетативним миљем или кинестетичким активностима, самим чином хране која протиче из слузокоже, и разноврсношћу опажаја који подстичу његове сазнајне моћи. У срећним околностима, када се догађа и постепено преумљење родитељског пара, мисаони свет и област осећања родитеља ипак се испуне прикладнијим садржајима и мотивима, осмишљеним педоцентричним ставом, а некад и сасвим аутентичном љубављу баш тога детета – и то баш онаквог какво је оно по својој неочекиваној природи.

Фото: Deep Roots at Home

На филогенетском плану, догађа се нешто сасвим слично. Владика Данило Крстић, у свом недавном предавању у Студентском културном центру упозорио је на то да сматра да би реченицу Светога Писма која гласи: „И ПРВО БЕШЕ РЕЧ…“ требало превести на следећи начин: „И ПРВО БЕШЕ СМИСАО…“, јер то је њено право значење у духу нашег језика. На почетку беше смисао који је покренуо процес стварања света и нашег људског живота. Неспоразум се догодио кад је људска чежња, да поред рајског добра окуси и страну зла, открила и сенку која прати добро света. Тако упознавши зло и добро света, нађосмо се у СЛОБОДИ, оптерећени стрепњом пред ОДГОВОРНОШЋУ при сваком опредељивању и слободном одабирању мисли, хтења пуких тежњи или дела која чинимо. Нађосмо се између рајске хармоније са собом, светом и СМИСЛОМ нашег настанка и ПАДА БИЋА у немир и тескобу којима је натопљена људска егзистенција због свести о могућности злог чињења. То зло чињења најчешће гради робове од нас самих одређеним стереотипним потребама и могућностима. Нашавши се пред шансом СЛОБОДЕ, човек открива неминовност СУДА о оном што чини. Албер Ками, иако СЛОБОДУ не види као последицу људске самовоље у односу на Творца, него као врхунски чин пуке људске егзистенције, сведочи о суђењу коме смо непрестано изложени следећим речима: „На крају сваке слободе налази се једна пресуда“. Зато се, тврди даље, слобода „тако тешко носи“ (А. Ками, Пад).

Очекивање СУДА, и у религиозних и у атеиста, произлази из истог људског искуства. Религиозни доживљај указује на то да је узрок тог осећања стрепње страх пред крајњим СУДОМ за наше одлуке и дела. Атеисти, насупрот томе, ту стрепњу тумаче апсурдношћу људске егзистенције. Научни приступ не обухвата ни једну од ове две категорије откровења људске судбине, пред којима се човек у животу једног тренутка ипак нађе.

Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: Југутурс/Библиотека Државног универзитета у Охају)

Ка смислу нашег живота воде само успешни избори на свим откривеним раскршћима „познавања ДОБРА и ЗЛА“. Остваривањем животне Наде и сами постајемо смислом стварања света и живота који нам је дат. И у тренутку супротстављања вољи Творца, остављена нам је шанса избора која у себи садржи пут повратка СМИСЛУ који је и извор и увир живота свакога од нас понаособ.
Ако за трен занемаримо проблем СМИСЛА, као потребе сваког појединачног људског бића, наћи ћемо се пред могућношћу свођења људске егзистенције на чари пуких нагонских потреба. У првом реду потребе да постојимо, и то као појединци (самоодржање) и као „врста“ (детородни нагон), и потребе да смо значајни другима којима и сами придајемо значај (социјални нагон). Тако откривамо могућност људског живота, осмишљеног непосредном повезаношћу очигледних потреба и непосредних одговора, чиме се затвара круг пуког опстанка само у једној димензији времена – само у оном што сада може да се искуси и служи датом стању ствари. Овим се не досеже могућност остварења креативног чина, коме треба пројект ка будућности и ослонац на искуства прошлих времена, чиме се превазилази пука биологичност људског бића. Истовремено се превазилазе и вредновања света нивоом пријатности која се доживљава само у кругу телесних задовољења: задовољство здрављем и храном, сексуалним чином и пуким лидерством или друштвеном моћи. Социјални престиж опет осигурава веће шансе нагонским задовољењима из сва три изворишта. Њиме се заврти круг обмана и пад човека у стереотипе тежњи и сиромаштво облика живљења, и тиме отвара пут ка властитом ништавилу. Тако, откривши моћ разазнавања добра и зла, открисмо и дубину могућег пада. Губимо се за сва времена у опчараности непосредним задовољавањем потреба пуког опстанка, чиме се заглушује тескоба одлучивања и остаје несрећа бесмисла. Ками је тако дубоко открио тај бесмисао када је, жудећи за слободом људског бића, на раскршћу „сазнања ДОБРА и ЗЛА“, изабрао ПАД, мислећи да је то супстрат слободе. У обмани да је нашао Слободу, занемарујући сваки СМИСАО живота, не препознавајући властити промашај, описује свој пад као општи људски пад, као апсурдну човекову судбину следећим речима: „Нисам знао да слобода није награда, нити одликовање, које се прославља шампањцем. Надаље, нити дар, кутија слаткиша… Ох, не! Она је напротив кулук и трка до краја, усамљена и изнурујућа“.

Није у њој открио нит спасења човека из лавиринта зла над који смо се тако страствено наднели.

Тема о СМИСЛУ присутна је како у нашим свакодневним размишљањима, тако и у филозофским напорима првака људске мисли. У свим епохама историје, и у свим деловима света, човек питању трагања за СМИСЛОМ, као трагања за драгоценошћу коју је имао па изгубио, прилази религиозним концептима до којих је дорастао својим искуством, умом и откровењем које му је дато. Идеја о СМИСЛУ свог властитог живота и живота као опште појаве није људски ИЗУМ или пука игра људских мисли, него истинско људско животно ИСКУСТВО ПОТРЕБЕ за смислом. У хришћана, оно је аутентични доживљај Христа у Тројичном ЛИКУ Бога. Наш талентовани психолог В. Поповић на томе заснива своју Христоцентричну психологију, као један могући, нови правац савремене психологије.

У Будућности, зачети зовом СМИСЛА, прожети смо потребом да осмислимо сваку своју тежњу, помисао и активност у пуком континуитету наше појединачне, овремењене егзистенције. Живот одржавамо начинима обављања пуких, непосредних, нагонски одређених животних потреба, али га тим облицима живљења не осмишљавамо. И те облике живота подвргавамо вредновању ВРЛИНОМ, судијом над одлукама које доносимо.

Христос Пантократор, Црква у Чефалу у Италији, око 1130. године (Фото: Викимедија)

ДУХОВНОСТ бића је услов да се откријемо као личности на том сасвим упојединаченом путу ка усаглашавању праксе своје егзистенције са светом и нашим властитим разлогом. Она је испуњеност тим сагласјем појединачног стремљења и општег животног смисла. Свакако и свим оним што се догађа на гребену сусретања тако разноврсних мотива који граде развође „познања ДОБРА и ЗЛА“ на коме је заснована наша судбина.

Духовни свет и пракса живљења

Озарење праликом доброте у игри погледа и осмеха лица мајке и животном сигурношћу коју даје њено наручје детету, пре било каквог његовог свесног опажања и сазнавања, остаје све више као сећање на апсолутну хармонију света. Зрењем детета у појединца, касније у личност, затвара се постепено Сунчана капија живота на којој се ОНО, ДЕТЕ, среће са ЛИКОМ МАЈКЕ. Њихов сусрет полагано прекрива заборав под наносима свега што доносе подаци пуког опажања света у оквиру непосредног искуства које дете сваким даном све више контролише, откривајући се тиме у својој упојединачености у односу на предмете и на друге. У томе усмеравању ка непосредно постојећем, дете, свој остварени, интерсубјективни однос са мајком, сада дограђује предметима, очекивањима, пуким жељама, на које га наводе опажања и шаренило света које се томе опажању нуди. Тиме оно открива одређене облике којима постоји у свету, као начине постојања обасуте миљем мајке и настоји да се у тим стањима постојања затиче што дуже и што чешће.
Истовремено открива и могућности пада у ништавност свога постојања, што се догађа још од времена када је дете сасвим мало. И тада га је обележавало очајање због празнине у којој се нађе када га мати емоционално напусти, када је нема дуго времена, када се нађе у неудобности која траје, када бол коју трпи, до крика, нико не уклања. Одраслије дете обузето доживљајем своје ништавности, такође услед доживљаја небриге, одбацивања од стране родитеља, склупча се око неке, увек исте играчке, или игра неким делом свога тела. Тиме се враћа још дубље, чак у своју биологичку прошлост. Уједначеним љуљањем главе или тела (рокинг) као да призива благодети безљудног, интраутериног доба. Све то што доводи до очајања децу раног детињства бива узроком пада бића и на каснијим узрастима. Догађа се увек онда када људско биће, уместо другога, уместо свог оствареног интерсубјективног поља открије да је обавијено ПРАЗНИНОМ света.

Тим путем, личност у развоју постепено открива да се нашла у свету располућеном између ДОБРА и ЗЛА. Она не слути да ће у тој позицији двоумљења остати током целог живота, и да је то одређење људске судбине за сва времена.

Откривши тако апсолутну врлину људског бића: могућност избора ДОБРА, и њену сенку: могућност избора ЗЛОДЕЛА, личност у развоју се нађе у људској слободи колико му је доступно у тој одређеној фази развоја. Што више бујају, током развоја, духовне моћи: самоискуства, самопосматрања, самоинтерпретације (како их је поређао Финк), тако личност у развоју све јасније открива своју ОДГОВОРНОСТ за себе као биће-у-свету, као и СТРЕПЊУ пред сталном претњом могућношћу пада у своју властиту ништавност.
Тако се откривамо собом: у непрекидној чежњи за вечном хармонијом себе самих са СМИСЛОМ живота. Смисао живота је, према нашим сећањима, дат светлошћу ОЗАРЕЊА материнством, која се, како живот тече, чини све удаљенијом. И као што би говорио Јунг, психологијски принцип тумачења људског бића може да иде само до неке крајње слике, као сведока религиозности људског бића – до слике која је „симбол сопства“ – јер се деловање Бога у нама може запазити само „помоћу симбола сопства“. Овоме бих додао став да СВЕТЛОСТ ОЗАРЕЊА није никаква „слика“ или „симбол сопства“, него аутентични, истински доживљај СМИСЛА која не „симболизује“, него сасвим егзистенцијално ЈЕСТЕ (Григорије Палама) СВЕТЛОСТ СМИСЛА и могућег ПРЕОБРАЖАЈА нас самих. Преображаја, када отуђени доживљавамо откровење повратка животном смислу биографије коју остварујемо.

Извор: ФБ Александра Мирковића

СВЕТЛОСТ СМИСЛА силази у дубину нашег бића под наносима пуких опажања, чежњи које се усмеравају ка тим опаженим чарима, ка помислима које се тиме побуђују, ка мислима што ту нестају, чак и према „предрасудама“ што нас опседају. СВЕТЛОСТ, при свему томе, остаје у нама, бивајући оном белином на којој се осликавају све конфигурације наших несвесних и присвесних чежњи, чиме се стварају мутни немири и зловоље, а да им не препознајемо разлог, и према којима одређујемо своје несвесне одлуке и изборе. СВЕТЛОСТ у нама је белина на којој се осликавају праве вредности наших мисли и, свакако, наша дела. Она побуђују или гађења на нас саме или усхићења сопственом врлином. Некада откривају досаду оним што јесмо својим животом, или наду која нам осмишљава живот, и увек упућују на бригу и стрепњу над нашом судбином. Ту бригу и стрепњу тако често заглушујемо огромним ангажовањима. Деца обиљем ускакања из игре у игру, излагањем опасности у тим играма, при чему су познати они „јунаци улице“ што могу да скоче с највише тачке на мосту у реку, да се попну на најтање гране високог дрвета, да се излажу озбиљним опасностима у тучама. Адолесценти, по истој схеми, се окупљају најчешће у групним активностима: од оних спортских, до оних са деликвентним обележјима. Притом је увек нагласак на пукој акцији и удруживању тежњи ка заједничком чину. Чак се и учи у двоје-троје, окупља се да се говори о школи и догађајима који се дешавају, без свесне тежње да се појединац у тим групама разуме сам собом. Не препознаје се потреба да се избегне сусрет са самим собом.

И одрасли иду из једне авантуре у простору у другу, из једне авантуре тела у другу, или се заглушују обиљем рада, обавијају бедемима усамљеничке досаде, падају у зависност од токсичних материја (алкохол, никотин), стереотипних игара (коцка), до препуштања самосажаљевању и бескрајним тугама, мрзовољама, без обзира на озбиљност повода, при чему сам повод постаје најмање важан. Узрок свему овом се ни не тражи. Кад устреба неко објашњење, видимо га у спољним, добрим и злим, чиниоцима који свему томе бесмислу настоје да дају бар неки привид смисла или оправдања.

Али траг ка проналажењу СВЕТЛОСТИ СМИСЛА иде путем „сабраности ума“, што води макар тренутку „умног тиховања“ (Григорије Палама), у коме се дешава откровење и могућност преображаја личности у оно што она јесте у својој аутентичности.
Трагање за властитом животном перспективом, дакле, започиње од првих мешкољења детета телом. Од првих покрета и гукања, од првих крикова и очајања у својој немоћи, којима се у свом упојединаченом животу смештамо као људско биће, баш као то биће, та ЛИЧНОСТ која се гради властитим живљењем у датом животном окружењу. Однос према опажајима, новим облицима и темама чежњи, према новим облицима и начинима живљења и опхођења све више испуњава упојединачени људски живот, којим се личност тражи на свом путу сопственог обогаћивања и осмишљавања. У том тражењу, у безнађима и наслућивањима, у спољним успесима и падовима, одвија се живот наших чула, наше снаге осећања, наше воље, облика и богатства комуникација. Дакле, све оно што сам условно назвао „праксом живљења“ или душевним животом који води. Цео тај свет је персонификован личностима и односима из породичног круга и шире друштвене заједнице; уобличен простором којим се крећемо и за чијим облицима и даљинама чезнемо и одређен временом садашњим.

Наш ДУШЕВНИ живот чини сама пракса живљења: интерсубјективни однос мајка-дете, односи у породици, друштву, успешност у ангажовањима на пољу рада, међуљудских односа, креативног уметничког стварања, наше чежње за поседовањем и очајања када губимо вољена бића или драге нам предмете. Он је богат онолико колики је ниво слободе који је освојио ум те личности и колико су разграната осећања што мотивишу снаге разумевања и расуђивања о појавама света. Остварујући се у тој равни живљења, човек одбацује, како би то рекао наш етичар Миодраг Лукић, „обломовштину: понашање оног који постоји, а који не жели ништа више од тога пуког постојања“ и храбро улази у област стрепње која обузима егзистенцију човека. Натапа је у свим оним тренуцима мучног двојења између вредности гратификовања пуким чулним и социјалним задовољавањима и СМИСЛА на коме је наш живот заснован. Стрепња је израз аутентичног људског немира као што дуга, крајњом разноврсношћу светлости, разноврсношћу осећања повезује СВЕТЛОСТ нашег примарног бића и оног бића изграђеног у нама самима, одабирима на раскршћима између ДОБРА и ЗЛА. На тим раскршћима, као у процепу који смо сами изабрали, проводимо своју људску судбину.

Душевна патња и њен разлог

Прве душевне патње видимо на лицу одојчета када му мати ишчезне из поља чула, те оно бива сведено на сва своја немања која тада доживљава. Мајке узнемирене личним проблемима, бригама у овим ратним и избегличким временима, често у наручјима доносе децу одсутних погледа, сиромашне мимике лица или, насупрот томе, децу која су у гневу, плачљива, у љутини. То је основна матрица патње и за све сложеније облике на каснијим узрастима. Да бисмо разумели ово осећање ишчезавања мајке, навешћу пример дечака од десет година који је патио од стрепње да ће му се десити неко велико зло ако мати није уз њега. У току третмана, кад је мати, по програму рада, изашла из собе у којој бејаше дечак, он се изненада узнемири и разрогаченог погледа упита: „Па где је она? Ја нисам ништа без моје Маме“. Деца у наручјима узнемирених мајки које срећемо у нашој пракси, када би умела да говоре, рекла би исти доживљај – да она као да не постоје ако се на њима не одмара поглед њихове мајке.

Одсуство смирујућег погледа мајке и сигурности њеног наручја покрећу тугу, одређене облике узнемирених понашања, чиме се оглашава губитак усмерења њихове егзистенције и њихов угрожени смисао постојања. Те спољне подстицаје прате и одређени поремећаји биохемизма везани за депресивни синдром или агресивно понашање, чиме се клиничке појаве искомпликују у својој пуној психосоматској сложености.

Исто видимо у деце првих разреда основних школа, коју код куће чека мати или нека драга бака, те јој се „ђаче“ жури како би се похвалило одличном оценом и оне деце која са кључем од стана о врату сама откључавају свој стан и улазе у празне просторије у којима их нико не чека. Дуго током основног школовања дете не разуме до краја разлог зашто је баш све то у вези са школом потребно. Оно похађа школу ради мајке, ради родитеља. Они су смисао његовог ангажовања и живљења. И битни су за побуђивање мотива деце за учење и сазнавање или за препуштање усмеравања мотива случајностима које улица и самоћа деце изложене опаким средствима (посебно телевизији) носе собом.

Дечак код Цареве ћуприје (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

С друге стране, опет, болести раног детињства су онолико трагичне колико прете животу, а нешто мање онолико колико дете избацују из његових непосредних очекивања која следе по редоследу догађања која се антиципацијом предвиђају. Болест која се преживи, а остане хендикеп за даљи развој, не чини све актере драме срећним што се сачувао пуки живот детета. Они су несрећни јер му се мења очекивани СМИСАО.

Већ на овом првом сегменту анализе душевне патње можемо да закључимо да она настаје када се СМИСАО, као духовна компонента живота, изгуби. Терапијским процедурама можемо дете учинити складнијим у понашању само до неке мере, ако се при томе и мати не врати своме радовању када се сретне са погледом детета уморног од туговања.

Адолесцентно доба је већ знатно сложеније у својим облицима патње. У њих је уткан атак на моралност личности који чини окосницу динамике психопатолошких појава уопште. Поменућемо само неке клиничке облике:

КРИЗА ИДЕНТИТЕТА започиње стрепњом над естетиком тела која се мења на младеначким узрастима, а завршава на питању КО САМ ЈА КАО ЧОВЕК? Реструктурација тела кида дечије емоционалне везе са светом, како на нивоу снаге младића или девојке, тако и у равни дефинисања полних органа и полне моћи, као и у равни сазнајних способности којима се разоткрива свет у нама самима као и свет који чини наше окружење. Ове промене прати и реструктурација мотива, појава неких облика чежњи и сасвим непосредних садржаја у реалитету ка којима те чежње стреме. Све то нам, по ко зна који пут, открива процеп у коме се налазимо – процеп између „познавања ДОБРА и ЗЛА“, при чему нико осим нас не мари за квалитет избора, а стање ствари нас тера да избор извршимо. Тек после извршеног избора, дакле, на крају извршене СЛОБОДЕ, јавља се СУД о томе шта смо учинили.

Криза идентитета није поремећај унутар динамике психичких процеса којима се остварује наш психички живот. Проблем идентитета је однос онога што ЈА настајем у овом тренутку, према СМИСЛУ и разлогу због кога постојим. О томе говори посебно тема поштења која доминира као проблем кризе идентитета у младости.

ДЕПРЕСИВНЕ КРИЗЕ у адолесценцији настају повременим доживљавањима губитка БУДУЋНОСТИ, која тек што добија своје чвршће контуре у егзистенцијалном пољу у том узрасном добу. Она тек забеласа пред њим и осветли контуре животног пројекта који повезује дубине давнина, искуства која протичу, с истинским СМИСЛОМ живота ка коме се све то слива. Час се опет загуби иза сметова тренутних промашаја, црних слутњи, што промичу животним хоризонтима. Тако се у истом дану, некад и у истом часу живљења, депресивно расположење смењује с усхићењима собом самим, што адолесцентно доба чини тако живописним, радосним и сетним, и увек спремним на узнемирења и заносе.

Губљење контура БУДУЋНОСТИ буди сумњу у властиту способност да се досегне сама сврсисходност настајања субјекта као ЛИЧНОСТИ одређене усмерењем ка СМИСЛУ, ка нечем чега нема у пољу непосредних опажаја. Безизлазност ситуације се, некада, фиксира за дуже време подстакнута неповољним животним околностима. Тада изгледи живота без смисла наводе на самоубилачке помисли и игру, као у оних који су доживели слом времености бића, а тиме и пад себе сама из историчности, у пуку биологичност опстанка. Ни интелигенција ту не решава проблем уколико не успева да сазнајним чином пробије баријеру заустављеног времена, усмеравајући се ка знатно даљим циљевима изван пуке времености. Или, још снажнија борба против идеје самоуништења јесте примарни, ирационални доживљај живота који струји кроз нас ка вечности.

Молитва у манастиру Високи Дечани (Фото: Валдрин Џемај/ЕПА-ЕФЕ)

Депресивност, тако честа у адолесценцији, у којој се јављају помисли о напуштању опстанка, указује на то да живот сам по себи није циљ живљења. Оно што живот „одржава у животу“ је његов СМИСАО. Као дете које живи у вечној чежњи да изазове празник радовања на лицу мајке, тако адолесцент живи у чежњи за светлошћу СМИСЛА, у будућим временима његовог, личног, живота.
Ако би се даље упуштали у анализу свих психијатријских клиничких облика у адолесценцији, као и одраслих, сретали би се са истим схемама. Опсесивно-компулзивни феномени (присиле и наглости у понашању) су, на пример, у функцији одржавања живота чији се виши смисао негде сакрио. Пошто он сада не постоји, онда постоји чаролија опсесивне радње којом се варка смрт. На пример, ако се учине три корака напред и три натраг, неколико пута за редом, било где, на улици, у кући, онда се поништава идеја о томе да ће умрети мама, да ће сви сазнати „свињарију“, „издају“, „гадост“ коју личност, сведена на присилу, „крије од света“, а које, најчешће, и нису друго до прецењене неке од, сасвим безначајних, радњи, помисли или пуки конструкти фантазије. Код тих људи је читава егзистенција урушена, и још се одржава, помоћу тих магијских радњи, а служи непосредном обезбеђењу њиховог живота или обезбеђењу њиховог животног мира, угроженог „грехом“ мисли или некада давно „учињених“ дела. Чувају се, дакле, од казне због греха.

Слично је и са групом шизофрених болесника. Бинсвангер, на пример, сматра да је шизофрена психоза његове пацијенткиње Сузане Урбан последица „прекомерне патње од зла“ која делује у оквиру њеног фантазматичног света. Проблем психијатријске болести као појаве најбоље обухвата његов опис који ћу овде навести дословно: „То што ,отуђујеʻ менталног болесника и чини да га схватимо као таквог нису неке изоловане идеје и перцепције, него чињеница да је заробљен у један пројекат постојања којим доминира једна тема, или неколико малобројних тема, које га енормно сужавају.“ Пад бића на тематизовану егзистенцију укида могућност слободног избора, рађа стрепњу због могућег погрешног избора, и обликује свест о оствареном лошем избору. То ствара муку или чак очај због учињеног греха који се доживљава као неисправљив, због чега постаје једином преокупацијом личности у психичкој кризи или патњи. Тематизовање егзистенције јесте напуштање сваког односа према СМИСЛУ којим се интегрише целина нашег бића, у коме смо и којим смо засновани. И ту почиње проблем лечења и пружања помоћи људима са кризом менталног здравља или онима са падом у неки од тежих менталних поремећаја.

Могућности психотерапије

Општи ставови

Сваки психотерапијски поступак, у ствари, почиње читавим редом неспоразума. Обично болесник очекује да му после разговора са лекаром „буде лакше“, да му неко „развеје муку“ леком или саветом, што најчешће не бива. Лекар опет, најчешће, жели да буде „мајстор свог заната“, те већ у првом сусрету почиње да се понаша „технички“, „стручно“, сходно школи којој припада. Или се баци на завођење пацијента својим лечитељским моћима. При том сваки од ова два типа лечења имају на уму идеју да им је све у суштини јасно око пацијента, осим неких детаља из његове биографије за коју већ постоје лежишта или у „научној“ теорији до које лекар држи или у интуицији „талента“, излечитељске моћи, које тај терапеут себи приписује. Он то чини било пуном свешћу о себи као успешном излечитељу било скривеном похлепношћу, у тминама сенке која се пројављује у сваком његовом свесно усмереном акту ка другима.
Све зависи, коначно, од пацијента. Сведен на фантазију о својој беспомоћности, о беди своје егзистенције, он долази по спас култним личностима које одева у своја очекивања од „науке“, од „најбољег“ лекара у граду, у земљи, од „талентованог алтернативца“ – што у суштини може да се сведе на подавање магијској моћи других људи – чија га егзистенција надвисује, подређује, штити, угрожава.
Болесници су документ и доказни „клинички материјал“ за успешност „научних“ теорија и „научних метода“ у лечитељству уопште, посебно у психотерапији; за успешност терапеута који се баве методама алтернативним научној медицини; као и различитим чудотворцима „спаситељима“ од најтежих облика болести душе и тела. Болесници иду и даље. Понесени потребом за ЛИКОМ који у себи садржи спасење, дакле, за персонификованим Богом, они падају у псеудорелигиозни занос који не пробија завесу непосредно опажајног света и непосредних чулних потреба. Та опчараност вештином излечења непосредно излази у сусрет тежњи да се све деси одједном, на пречац.

Потреба скоро сваког болесника јесте да се излечење деси, а да се ништа друго не промени – ни у њему као личности ни у његовој околини. Ни „болесник“, ни његова околина не желе ништа да знају о евентуалном саучествовању у стварању болести, о „кривици“. Како се само љути дете кад му се каже, на пример, да је добило температуру зато што „није послушао и ставио шал“ када је пошао јуче у парк, или одрасла особа када јој се укаже на то да је непоштовање дијете довело до погоршања одређене болести (дијабет, хипертензија), или да је читав след одлука и начин живота оболеле особе узрок садашњем стању њене душевне патње (психогени поремећаји). Породица или друштвена средина су још осетљивији и снажно се опиру сваком самосагледавању у односу на трпљење појединца, одбијајући сваку могућност промене како би се том угроженом појединцу помогло и допринело његовој добробити. То је одбијање самосагледавања властитог „греха“ (нежељеног дела кога су „ипак можда“ једном починили). Субјекти који трпе, породица или друштво, постају извориште жудње појединца и његове околине за магијским излечењем. Човек скученост властите егзистенције болешћу радије себи тумачи као улазак демона, опседнутост злом наметнутим споља, злом кога треба и које се може истерати (инфекција), или казном за учињено недело које такође долази споља (траума тела или психичка траума), него што то разуме као један од могућих облика људског постојања у чијем је обликовању и сам учествовао активно. Учествовао је својим изборима, својим фантазматичним светом, својом неслободом пред страстима које су водиле ка опажајно и чулно непосредно проверљивим задовољствима.

Карл Јунг (Фото: Викимедија)

Тематизовање егзистенције бића болешћу открива скривену стрепњу пред могућим оздрављењем. Стрепњу пред поновним преузимањем одговорности за свој живот и опстанак, на себе сама, коју сада имају родитељи, околина, лекари и друштво са својим институцијама. Овим човек, као БИЋЕ ОДГОВОРНОСТИ, доживљава стид пред собом и пред другима. Скривен и потискиван, без обзира на узраст, стид ипак учествује у формирању отпора искреном прихватању битних промена у животу, које се морају догодити како би дошло до поновног здравља обележеног слободом и одговорношћу. У отпору ПРЕОБРАЖАЈУ (и свих путева који воде ка њему, ка могућем здрављу) „болесник“ учитава натприродну моћ у свог лечитеља, моћ Свевидећег, Спаситеља, кога треба умилостивити и којим треба, тиме, овладати. Зато му се „болесник“ и додворава, чак и брзином побољшања, оздрављењем, не би ли га умилостивио, подигао на пиједестал чаробњака, удаљавајући га тако од себе у безопасну раздаљину са које неће бити у стању да сагледа бит болесника, бит његове егзистенције, остављајући је тиме нетакнуту. Технички термин за ову појаву магијског оздрављења јесте: „трансферно побољшање“ или чак „излечење“.

Псеудорелигиозна потреба која из свега реченог избија као основни принцип, јесте одсјај пригушене аутентичне религиозности којом смо надарени као људска бића. Религиозност коју скривамо протерујемо из свести у дубину сенке својих свакодневних хтења, повинујући се захтевима савремене цивилизације тематизоване култовима логичког расуђивања. Међу култовима логичког доминира култ логичке прорачунатости у свему што чинимо, мислимо и осећамо. Ово је нарочито битно за међуљудске односе, односе међу народима, државама, дакле за савремену људску заједницу у целини. Узајамне агресије данас измичу препознавању и моралној осуди, јер се зле страсти и зла воља покривају логичношћу заснованој на прорачунатости злодела. Тако је и религиозни доживљај дозвољен само у оквиру неког логичког објашњења заснованог на чињеницама непосредног, опажајно поверљивог и контролисаног реалитета.
Он хода ка АПСОЛУТНОМ СМИСЛУ нашег постојања и постојања као појаве живота уопште, поново смо пали на обожавање непосредно очигледних предмета, обреда, односа, слутећи у њима логички објашњиве енергетске потенцијале. Тиме пад личности досеже своје дно. Слобода личности раширених крила, лебдећи над дубинама одговорности, бива заустављена, као птица метком. Склупчана, обрушава се у бездан.

Сазревамо кроз другог

Оба човека у терапијском контакту, тако жедна један другога, промашују СУСРЕТ, утамничени тмином свога пуког упојединачења, тематизованог властитом самошћу или отуђењем. Отуђењем од слободе којом смо одређени као људи. Гледају се, а не сагледавају се, чују и размењују речи, а не разумеју се. Узнемирени, разбуктавају своју фантазију призивајући митове, овенчавајући један другога тим светлуцавим ињем пуке људске немоћи. Тако човек сведен на болесника, или што је чешће, на назив његове болести („Ја сам туберан“… „срчани болесник“, „ја сам хипохондар“… „депресивац“… или: „Доведите ми онај апендицитис… ону хернију… оног маничног…“) или сведен на излечитеља, на његове титуле, академска звања, технике рада – пада у чар магије. „Хтети разумети чист однос“, сведочи на једном месту Мартин Бубер, „као зависност, значи хтети учинити нестварним једног од носилаца односа и тиме сам однос… Магија би хтела да делује, а да не ступи у однос и своје вештине обавља у празнини…“ А лечитељски поступак је могућ само као најнепосреднији ЛИЧНИ сусрет два људска бића, као две ЛИЧНОСТИ испуњене узајамним поштовањем.
Психотерапијски поступак открива једно другом два могућа облика људског постојања који се међусобно не познају нити се теоријски могу (нити смеју) претпостављати. Упознавајући се сами собом, непосредношћу опажања и самоопажања свим облицима комуникације, они се међусобно прожимају, остајући при том увек апсолутно својим. Тако, упознавајући се, међусобно се поистовећују, чиме се остварује услов за развој међусобне, сасвим упојединачене љубави коју ће једно другом да упућују. Љубав, када потече, остварује чин узајамног разумевања. Неко ће рећи да разумевање претходи љубави. Тек, једно без другог се не догађа.

То је основна атмосфера у којој је психотерапија могућа. Њу нису измислили научници. Она се догађа самим живљењем, ако га човек стално промишља својим искуствима, расуђивањима, трпљењима, радовањима… Атмосферичност сусрета са било којим ДРУГИМ у сваком људском животу, на пример, са школским другом, откривајући пријатељску љубав два друга (Хесеов Демијан), са женом, откривајући љубав мушкарца и жене (Злочин и казна Достојевског), могу да доведу до преображаја у сваком појединцу. Одједном, нађемо се пред новим лицем живота у који се улази са радозналошћу, са осећањем откровења слободе. Њен садржај је откровење света и љубави, која је његова суштина. Хесеов приповедач о Демијану описује на крају своје приповести излаз из тмине пуког живљења натопљеног стрепњом и муком због лоших сусрета, откровењем слободе живљења кроз сусрете са Демијаном, својим другом кроз читаво детињство и младост. Пошто га је Демијан посетио рањеног у болници, растајући се рекао му је следеће: „Мали Синклере, пази! Ја ћу морати да одем. Можда ћу ти опет устребати… Мораћеш тада да ослушкујеш у себи самоме, и опазићеш да сам ја у теби унутра…“ „Мали Синклер“, сада војник, остао је у болници сам и коначно сам у животу. Била су неизвесна ратна времена. Остао је сам, али без доживљаја усамљености. Свој дуг пут сазревања кроз другог завршава откровењем: „Превијање је болело. Све што се од тада дешавало са мном болело је. Али кад понекад нађем кључ и сиђем сасвим у себе самог… тада треба само да се нагнем над црно огледало, па да угледам своју властиту слику, која сад личи потпуно на њега, мога Пријатеља и Вођу“.

Ф. М. Достојевски

Прелом ка оздрављењу људског бића тематизованог злом Достојевски показује у откровењу љубави према жени у окрутној, скученој души Раскољникова. Он не само да се оплемењује односом према Соњи, него узима у руке и Свето Писмо, откривајући љубав као општу појаву живота. А кроз њу, живот као радовање које никада није ни слутио. Тако, у последњим реченицама романа Злочин и казна, срећемо следеће речи: „Али овде већ почиње нова повест, повест поступног обнављања човековог, повест његовог постепеног препорода, поступног прелаза из једног света у други, упознавање са новом, потпуно непознатом стварношћу…“
Свака љубав се јавља једино када је упојединачена личношћу која воли и тежњом чији су смер и циљ сасвим јасни. Пробијајући непосредно опажајни и чулни оклоп око људског бића покреће, као лавину, читава поколења нових и сасвим разноврсно усмерених љубави. Те љубави преплављују егзистенцијално поље људског бића, натапајући га радошћу и теже ка његовим духовним чистинама. Раскољников, откривајући љубав према Соњи, одмах дохвата и Свето Писмо, негде затурено међу својим стварима. Ослобађајући се непосредне душевне патње, тематизоване мржњом и метафизичким конструктима правде, открива пут ка духовним просторима који воде непосредно у сам СМИСАО суштине људског бића и суштине живота као појаве.

Љубав је могућа само као упојединачена. Увек жуди за јасно одређеним ЛИКОМ, који једини може да пробуди њене вртлоге и снагу. Лик као ЛИЧНОСТ другога само је облик којим се СМИСАО ЖИВОТА пројављује у нашим упојединаченим облицима живљења. Ти облици, на изглед сасвим обични, усмеравају животодавну моћ једни према другим. Психотерапијски поступак је могућ само у оквиру овде описане закономерности односа између човека и света у коме јесте и који ствара.

Из дискусије

Питање: Да ли и до које мере може духовна запуштеност да доведе до душевне поремећености?

Одговор: Нити се може говорити уопштено о психичкој болести, нити о религиозном доживљају света. Свачији облик и настанак психичке болести је толико упојединачен, да је сасвим тешко наћи заједничке именитеље у етиолошким претпоставкама настанка поремећаја без обзира што клиничке слике или облике тих поремећаја можемо да разликујемо, препознајемо и класификујемо.
Религиозно доживљавање света и однос према свету има, опет, своје сасвим упојединачене путеве, којима се траг тешко прати и општу – културну средину у којој се догађа. Оно извире из колективног, свести приведеног, освешћеног искуства, чији трагови такође тону у дубине нашег људског бића, несагледиве и недохвативе.

Наша размишљања о проблемима душевног и духовног живота заснивамо, дакле, на ТАЈНИ којом смо окружени и над којом не смемо правити никакво насиље желимо ли да смо с њом у дослуху, а тиме и у сагласју са самим собом.

Начелно можемо рећи: губљење СМИСЛА живота, које је изван чари непосредних нагонских задовољења, у области етичких основа света, или недосезање СМИСЛА својим психичким моћима, чини да човек лако пада у понашања која себи правда пуком потребом тела и непосредног социјалног поља. Потреба тела или тежња за моћи жуде за задовољењем одмах, немајући потребу да се односе према нечему што је изван њих и снаге коју носе собом. Тако се те потребе задовољавају „пречацем“, без одговорности у односу за било који тренутак у будућности који се тим задовољењем одређује већ сада и ту. То су понашања која се у класификацији осиромашења егзистенција од којих људи пате називају психопатијом. Данас се и ова категорија људи покушава третирати психотерапијом и психијатријском помоћи. Мислим да су то узалудни концепти. Необавезно плутање животом од задовољења до задовољења доводи до тог да ови људи не откривају чар у поштовању социјалне узајамности. Ова не постоји изван непосредног, пуког интереса омеђеног садашњошћу. Код тих особа нема континуираног осећања привржености, става према некој појави, проблему. Тренутни, сасвим очигледни интерес замагљује све друге могућности живота, одговорност пред животом и доводи до става да „циљ оправдава средство“, што те појединце и оне који су им блиски чини несрећним у коначном билансу животних вредности. Не сматрам да се ту ради о психијатријском поремећају. То је морални поремећај и сматрам да ту психотерапија неће имати успеха. Једина помоћ која ту може да буде ефикасна јесте мудро вођење ових појединаца кроз непосредни живот. Поред новог, сталног, стабилног идентификационог узора који ће имати у личности која ово треба да обавља, мора им се омогућити и самосагледавање увек у непосредним животним ситуацијама и антиципација догађаја у следећем животном трену. Тако се пробија пут ка концепцији будућности властитог живота, што је предуслов буђења одговорности за сваки свој поступак пред собом и пред СМИСЛОМ који се открива. Овај трновити пут извлачења појединца из скучености навика до откровења СМИСЛА свакако може да води само духовник с искуством самосозерцанија, и умењем да своје снажно религиозно осећање учини приступачним за друге.

Психијатријски поремећај настаје кад се догоди слом времености бића, чиме се његова одговорност према непосредном животном ангажовању гаси. Ово може да настане услед интоксинација централног нервног система (ЦНС), као и услед живљења у „атмосфери патње“. Свакако да непосредна искуства из раног интерсубјективног односа дете – родитељ чине основу сигурности односа према свету или доживљај вечите несигурности према свему што се догађа око нас. Та несигурност и атмосфера патње и трпљења чини основицу психичких узрочника психијатријских поремећаја.

Полазећи од реченог, на питање које сте поставили, можда би могао да се прихвати овакав одговор. Духовна запуштеност може да доведе до болести морала, или до немоћи успостављања моралне основе својим делима. Човек остаје или човек пада у стереотип чулне похлепе, у пуку навику. У тој репетитивности нагона осиромашује се егзистенцијални образац којим се живи. То осиромашење спутава људску природу у сваком појединцу палом у овај жрвањ, којим се живот троши узалуд, без остатка и без трага у историји и васељени.

Распад психичких функција услед слома времености бића, удаљавајући човека од његове повезаности са светом општим осећањем усмереним ка СМИСЛУ света, остварује напетост, стрепњу и неодлучност пред појавама живота. Разградња душевних моћи открива безнађе или конфузију у односима са светом и у свету самоме, али чува сећање, слутњу на изгубљени поредак ствари, појава и односа који је свим тим насталим ометан. Без обзира да ли се радило о декларативном атеисти или декларативном хришћанину, сама чежња за повратком поретка света, који и јесте савезник сваком терапијском поступку, указује на тежњу човека да опстане и то не само у биолошком смислу (јер он тако већ постоји и у самој болести), него да опстане у својој психичкој оцеловљености и у свом континуитету као личност, а то значи као друштвено и етичко биће.

Ту ваља рећи и ово. Нити је сваки декларисани атеиста заиста атеиста, нити је сваки декларисани хришћанин заиста то. Познајемо људе атеисте који су у себе упили више основних облика понашања и тумачења међуљудских односа из своје христијанизоване културе, поштујући их, него што таквих поштовања и понашања срећемо код читавог низа појединаца, декларативних хришћана. Осмишљавање свога живота моралношћу и трагање за смислом живота, и поред декларативног атеизма, још увек није атеизам. Још увек не знамо да ли је то фаза успона ка Откровењу. Да ли се ту ради можда о Савлу који језди ка неком свом Дамаску. Декларативни религиозни став без дела, спретност у метафизичком диспуту и доказном поступку у прилог религиозности, без непосредног дела и искуственог хришћанског преиспитивања, још увек није култивисани, религиозни хришћански став. И како смо већ рекли, тек анализом сваког појединца који трпи због менталног поремећаја, која би се спровела имајући све ово на уму, могли би бити нешто ближе истини у вредновању „религиозне запуштености“ и менталног поремећаја у тог конкретног човека који је прихватио сарадњу са нама у сврху његовог лечења. Без сасвим равноправне сарадње, аутентичног прожимања наших егзистенцијалних поља, нисмо у стању нити да лечимо нити да разумемо проблем психичког поремећаја и духовности ни у себи ни у другоме.

Питање: Докле иде граница психотерапије и психијатријских метода у лечењу психијатријских болесника? Да ли духовник може да излечи психијатријску болест?

Одговор: То је, у ствари, наставак претходног питања, само се полази с другог краја проблема. Психијатријски третман је данас знатно богатији и чини га мноштво психотерапијских метода, социјалнотерапијских активности и медикаментна терапија. Све то иде у истом правцу: како средити и расплести међусобно супротстављене правце тежњи које онемогућавају како сазнајне процесе, самодоживљавање властите егзистенције, тако и доживљење непосредно опаженог у реалитету предмета, односа и непосредних догађања. Збрку у менталном функционисању и опажању света сређујемо МЕДИКАМЕНТИМА тако што делујемо на све оне узнемирене неуронске везе, узбуркане биохемијске системе, како би телесну компоненту поремећаја учинили пријемчивијом за пуки реалитет и како би одговор осећања на дражи учинили смиренијим. Некада и ово бива довољним да се узнемирења смирују и лоша процена реалности врати ближе својим ранијим полазиштима. Тиме се свакако не разрешава проблем, него само смирује акутна епизода чији се рецидив свакако очекује.

Говорим о проблему лекова због заблуда које је прате. Сматра се да они лече. Међутим, овде лекови не лече. Они не уклањају узрок болести, него органског пратиоца психичке болести. Њима се само уклањају симптоми, што може да буде сасвим корисно у срединама са оскудном психијатријском мрежом и обуком. Оно што и ту, код употребе пуких лекова, доноси смирење јесте реченица коју родитељи, на нашу радост, све чешће могу да кажу: „Дошло ми је дете опет к себи“. Побољшање које личи чак и на излечење види се у чињеници да се дете вратило свом емоционалном и етичком интегритету. У том интегритету јесте здравље. Повраћени интегритет, ДОСЛЕДНОСТ себи самоме која се вратила, јесте оличење оздрављења.

Што се тиче саме ПСИХОТЕРАПИЈЕ, основни принцип је у следећем. Психотерапеут не води пацијента. Он га прати, следи, помаже му да себе разуме. Док духовник даје упутства, тумачења, и захтева, дотле психотерапеут, углавном, запиткује и предлаже поједине процене или тумачења која му се укажу као тачна да их прихвати као могућа објашњења изнесених садржаја и проблема. Она су делотворна тек онда кад их и пацијент прихвати. Та питања и начини разговора имају своје теоријске концепте и разлоге. Њима се, на пример, врше „конфронтације“, са пређашњим или очекиваним мислима или догађањима, „интерпретације“. То може да протумачи и на неки свој начин, доводећи у везу више исказа, доживљаја или облика понашања. Пацијент тада сазна да је, на пример, у ствари агресиван и кад сматра да је љубазан; да је више наклоњен једном од родитеља или деце иако се сматра идеално правичним; да оно што тако жестоко одбацује, у ствари, прижељкује. Таква открића терапеута могу да делују и трауматично. Као непријатно, изненадно сазнање о свом властитом греху. Он, у ствари, сазнаје о себи оно што сам од себе крије, а што га спутава да се у животу осећа удобно, па и срећно. Психотерапеут настоји да освешћивањем пукотина, између оног што стварно јесте и оног што пацијент очекује од себе и од других, пацијенту омогући да сам донесе свој закључак о потребном понашању, да му се према оном што је најближе животној истини усмере и мотиви. Тиме треба да се понашања пацијента ставе под контролу његове воље како би следили пут СМИСЛА, а не пут кошмара, агресије, депресивно-маничних усмерења, снагу присилне идеје. Психотерапеут, иако обично атеиста (или бивајући то самим тим што се у свом психотерапијском раду држи атеистичке концепције о човеку) открива пацијенту, у ствари, његов ГРЕХ ПРЕМА ЖИВОТУ.

Психотерапија је плод идеја нешто закаснелог рационализма XIX века, кад је човеков заборав на духовност средњег века био, на Западу и у Централној Европи, сасвим бачен у заборав. Овде, у психотерапији, духовност се појављује поново као једини могући спас људском бићу, па чак и ако је оно лишено свесности о њој. Ако прочитамо по неко житије испосника из синајских и светогорских пустолина или (Јеротићев) опис живота Петра Коришког видећемо да они, на сличан начин, у свом молитвеном дијалогу с Христом у себи, буде и преживљавају свој дијаболички свет, свет својих согрешенија којих тиме постају свесни, којих се боје. Борећи се с искушењима они падају у дубока очајања и уздижу се до покајања. Освешћујући себи властити кутак „грешности“, од грешних мисли до грешних дела, дакле, осветљујући себи оно што беше „несвесно“ у њима, њихове стрепње сплашњавају, а нарави долазе под власт аутентичне свесне мисли и одлуке. Разлика у односу на динамику психотерапијског рада је, поред других детаља, и у том што освешћену личност испосника дочекује узвишена тежња ка етичности којом се повезују завети сажети у ПРЕОБРАЖЕЊСКОЈ СВЕТЛОСТИ. Њоме се личност коначно осмишљава, преображава „новим стилом живота“. Без тога преображаја нема излечења од психичке патње која скучава егзистенцију до стања болести. Модерни захтев психотерапијских и социотерапијских поступака за „променом стила живота“ чини само бледу слику оног што се с личношћу човека догађа у испосничком самосозерцанију. Тај препород психотерапија не може да оствари, као ни немушти лекови.

Где је граница психотерапије? Граница је тамо где се самосагледавања која пацијент оствари у контакту с терапеутом атеистом (или атеистом само у терапијској пракси) максимално остваре. Пацијент поново открива своју слободу избора и тежњу за пунијим, емоционално богатијим животом. И то је све. Психотерапеут није кадар, нити за то има овлашћење нити умење, да одлучи и поведе свог пацијента одређеном СМИСЛУ живота. Оставља га пред могућим избором апсурда и сизифовског тврдоглавог живљења у бесмислу, којим се убрише и последњи осмех са наших усана, или у предворју НАДЕ опточене мудрошћу и ведрином.

Психијатријске терапијске методе могу да нас изведу из пуке болести, али не могу да нам укажу пут ка животној радости која нам је такође одређена рођењем.

Приредио: Богдан Златић



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. „Sine, ti si plod dve neme zudnje
    i jednog bezsvesnog minuta“…
    Aca Sopov

    3
    5
  2. Браво за Стање ствари!

    15
  3. Још једаред потврђена и утемељена изврсност и ванредност јединственог, драгоценог кутка , чворишта у бежичној мрежи данашњице – @стањествари !
    Врхунско слово – натопљено Смислом који је чудесно делатан да и психологију учини делатном и трудном – Христоцентрична психологија…

    12
  4. Сјајно!

    12

Оставите коментар