Лазар Рашовић: Црногорке у рату (1922)

Црногорка своје чедо успављује косовском пјесмом о Милошу и Лазару, Црногорка свога сина отправља у бој с ријечима: Пази, сине, да не осрамотиш мајку

Скадарска тврђава (Фото: Викимедија)

Лазар Рашовић, доктор права, био је официр Војске Краљевине Црне Горе. Родом из Куча, још као млад говорио је на сахрани Марка Миљанова. Учесник два балканска и Првог светског рата. Био је интерниран у Болдогасоњ. Остао је запамћен као оштар противник политике краља Николе током Великог рата о чему је оставио значајну забелешку у раду „Црна Гора у европском рату“.

По изласку из заробљеништва долази у Сарајево, а одатле прелази у Сремску Митровицу. Водећи је радикалски првак, оснивач и уредник недељника Србија. Током Другог светског рата гоњен од усташа, па је живео у Недићевој Србији и Француској. По завршетку рата долази у Сремску Митровицу у којој и умире.

Стево Лапчевић: Лазар Рашовић, бранич српске националне идеје у Срему

Текст који је пред вама, део је из његових ратничких забелешки које је објавио у Народном календару „Србија“ за просту годину 1922

***

Ко није дуже време живео у овој брдској земљи, тешко му је знати како живи Црногорка. Ако игде жене заслужују Шилерову похвалу „Поштујте жене“, то је заиста заслужују Црногорке, јер оне у истину плету небеске руже у живот својих мужева, своје браће. Уметници су се отимали, који ће што лепши венац оплести овој узор мајци, сестри и љуби. У овоме рату ја сам видео да су Црногорке потпуно заслужиле, да се њима усхићавају песници, и да је све оно што је о њима изношено само бледа слика онога, што су Црногорке у истини.

Кад је Црна Гора објавила рат Турској црногорска војска била је већ на граници. Највећи део војске, под командом престолонаследника Данила, налазио се у селу Фундини, на домаку турског утврђења Дечића. На неколико километара иза војске, у селима Сјеници, Медуну, Врбици и Дољанима, видели су се читави одреди жена.

Црногорке на бунару, илустрација из 1876. године (Фото: ИН4С)

Краљ Никола, спазивши жене, издао је строгу наредбу, да се не смију приближавати бојној линији.

Краљева наредба одржана је до јуриша на Дечић, али чим је Дечић заузет, није било те силе која је могла спречити Црногорке да не притекну у помоћ својој рањеној браћи. Око пет стотина жена из Куча, Пипера и Бјелопавлића, јурнуле су одмах по заузећу тврђаве за војском. Само после неколико тренутака могли сте видети мајку где седи поред рањеног сина: како сестра брату ране превија. Али ни на једном лицу није било ни страха ни суза. Све је било озарено неком дивном радошћу. Први успех је био постигнут.

Кад је краљ после заузећа тврђаве пошао пут Горе Какарицке да посети рањенике, наишао је на једну групу жена које су на носилима носиле рањене јунаке. Стари краљ, дубоко потресен овим призором, плакао је. Одмах је издао наредбу да жене могу слободно пратити војску. Ово је имало врло добрих последица, јер су све рањенике с Дечића превезле у Подгорицу Црногорке.

После заузећа Тузи наиђе једна група жена из Куча близу моста на Цијевни на једног човека који је терао пред собом неколико коња. Било је очигледно да су коњи били упљачкани и да је војник оставио бојну линију да отера свој план у Подгорицу. Жене га упиташе куда путује, али човек поче нешто неодређено да одговара. Тај одговор показао је кривца. Жене га свезаше и одведоше престолонаследнику Данилу. „Црногорци нису пошли у рат да пљачкају, већ да своју браћу ослободе из ропства“ – рече једна жена престолонаследнику, предајући му кривца. Кад је он због овога хтео неке жене да одликује, оне су лаконски одговориле: „Не личини женама да носе медаље.“

У једној бици код Кастратских Вирова, једно оделење Арнаута зашло је неопажено иза леђа нашој војсци и успут наиђе на групу жена које су чувале рањенике. Жене, којих је било око педесет, дограбе рањеничке пушке и јурну на Арнауте. Кад је војска чула иза својих леђа пуцањ, одмах дојури један одред, али су арнаути већ били натерани у бекство. Две су девојке том приликом, тешко рањене.

Албанци, османски војници око Скадра (Фото: Викимедија)

Пограничне жене из Куча помогле су много нашој војсци као узданице: Већина од њих зна добро арнаутски. Преобучене у мушко одело, оне су стално уходиле турску војску и пратиле сваки корак Арнаута. Много је жена у извидници погинуло. Једно време у подгоричкој болници, два оделења била су препуна жена – рањеника.

После бордањолске битке вратио сам се Ријоле на Ријеку са рањеницима. Око 500 рањеника било је тога дана превезено за Ријеку. Са једним чешким лекаром радио сам целе ноћи у једној кафани, која је била удешена за болницу. Једна млада девојка помагала нам је у превијању. Прала је ране, завијала, намештала постеље. Осим ње биле су ту још две девојчице од 10-12 година. Око четири сата по поноћи, савлада нас умор и ми прилегосмо. Наша помоћница ишла је од рањеника до рањеника и распитивала одакле је који, кога има код куће, где је рањен. Оне две девојчице у стопу су ишле за њом. Наједанпут у болницу уђе ордонанс официр и салутирајући рапортира нашој непознатој девојци: „Височанство ‘Нептун’ са две стотине рањеника, стигао је“.

„Моја господо, ви ћете извинити за часак, морам се постарати да се сместе нови рањеници“, обрати се госпођица нама и трчећи изађе.

То је била кнегињица Ксенија.

***

Велику и непроцијењену услугу чиниле су Црногорке војсци у погледу провијанта. Често пута се деси у рату, да и најмодерније уређена комора не стигне на вријеме. С тога се не треба чудити, ако се то чешће дешавало Црногорцима, код којих коморску службу врше они, који су неспособни за борбу: старци и дјеца. Послије заузећа Тузи, војска се једним врло брзим маршом винула напред. Наравно, да се овај марш није прије предвиђао, он је био последица непредвиђене ратне среће и с тога je комора задоцнила. За пуна два дана нијесу неки одреди добили хране. Али су ту притекле у помоћ Црногорке. За сваким војником ишао је његов брашњеник, његова комора, коју му је носила вјерна љуба, стара мајка или мила сеја.

Један интересантан случај ми је испричао војник Дуњо-Кучког батаљона А. Р. Како су једно читаво оделење спасиле жене, да не пропадне од глади. Одређени смо, вели, били као извиђачки одред. Имали смо налог да пратимо кретање Малисора, за које се онда још није тачно знало, којој ће страни приступити. За два дана не стиже нам комора. Први дан некако пренесосмо. Другог дана смо јели печених кукуруза, али они су на били само од штете.

Посласмо војника главном квартиру да јави, одговор: добићете. Дође и трећи дан, а ми ништа не добисмо. Други војник, кога смо послали у логор, није се вратио, ко зна, можда је од глади пао на путу и остао. Били смо у очајном положају. Позицију нијесмо смјели напустити… а комора не стиже. Околина нас пусти, нигде села у близини да се види. Наједанпут преко једног пресла зацрни се „караван“. „Жене“ захори се са свих страна. И заиста, то су биле жене. Свака је носила по нешто хране и мрса: сира, скорупа, масла, суха меса и т. д. Храна, коју су нам оне донијеле, трајала нам је неколико дана. Шта би било од нас, да нијесу стигле наше миле Црногорке!

Црногорци на Тарабошу

Па како су оне дружељубиве у свим приликама. Има случајева, да из једне куће не може нико да носи војницима храну, јер је инокоштина. Ту притече сусјетка у помоћ, и то на јединствен начин. Увеже бреме и то половину за своје а половину за сусједе.

У тродневној бици на Бардањолу нијесу мање допринијеле сјајној побједи жене од војника. Носиле су муницију, преносиле рањенике, а на неким мјестима и оружјем у руци притицале војсци у помоћ. Могу без претјеривања рећи да је тих дана било на позицији и иза ове у непосредној близини двије хиљаде Црногорки.

Главни штаб је издавао строге наредбе да се жене не пуштају у близину борбене линије, али те наредбе нијесу ништа користиле. Није било те силе која би Црногорку одбила од рањеног сина, оца или брата.

Примјетио сам у овом рату једну карактеристичну особину Црногорки. Ни једна неће поћи к мужу у рату. Ако никога од блиских у рату нема, осим мужа, она ни за живу главу неће поћи на бојиште. Било је случајева да се којој Црногорки рани муж. Мислите да ће се она бринути за њега? Боже сачувај! Она се замјени с другом. Овом је узрок нека врста необјашњиве стидљивости. Ако жена, која осим мужа нема никога од блиских у рату, пође за војском другарице јој се ругају; „Гле пошла за ‘њим’ (Црногорке ријетку зову мужа по имену), боји се остаће без њега“!

Црногорке су у његовању рањеника ненадмашиве. Био сам очевидац врло честих сукоба између њих и руских милосрдних сестара, којима је ужасно неправо што проста Црногорка надмашује њих, образоване сестре, које су свршиле стручне курсеве. И заиста, мора се човек дивити издржљивости Црногорки. У једној руској болници на Цетињу, коју је издржавала Велика Књегиња Милица Николајевна, посматрао са рад црногорских госпођица, које су радиле као милосрдне сестре. Сав посао око рањених: умивање, препростирање, превијање и све друго вршиле су оне, а уз то врло често и по цијелу ноћ су стајале, и то обично кад би донијели нове рањенике. Уза све то, вршиле су редовна ноћна дежурства.

Календар Србија

Црногорке су према странцима врло строге и неповјерљиве. Дописника римске Трибуне умало нијесу жене из Пипера свезале код Подгорице. Мислиле су, да је можда какав шпијун. А врло је интересантно, да свака Црногорка у странцу гледа човека много нижег од Црногорца. Оне су врло скептичне према моралним особинама странаца. Странце ово јако буни и не могу да објасне узрок тога.

Једна групица ратних дописника, сабрала се бијаше пред јуриш на Бардањол на Боксу, код једне старе џамије. Поред њих прође једна стара Црногорка и назва им: „Помага Бог.“ Бој се бијаше непрестано, и нитко не нађе за сходно одвратити поглед од интересантне позорнице и одговарати старој. Стара се нашла, по свој прилици, увријеђена и приђе ближе:

– А што чините ту, јаду ве од јаде не виђели!

Међу новинарима наста грохотан смјех.

– А чему се смијете људи, за мила Бога! – виче стара, не могући разумијети како ови људи могу овако мирно посматрати, како се крв пролијева, а да браћи не притекну у помоћ.

– А молим вас, јесте ли хришћанске вјере? – пита старица све више се чудећи што ови људи беспослени овдје стоје.

Старица је била изван себе од чуда, кад је дознала да су сви „хришћанске вјере“.

***

Безбројни су примјери херојства, које су Црногорке у овом рату показале. Не могуће је све описати. Неколико интересантних случајева, које сам видио или од других за њих чуо, прибељежио сам, и износим неке од њих, увјерен, да ће свакако за читаоце бити од интереса. Но нема пера, које је у стању тачно описати живот оне горске виле, овог анђела хранитеља црногорском војнику, који чини, те он својом дивовском борбом вјековима удивљава цео свијет. Црногорка своје чедо успављује косовском пјесмом о Милошу и Лазару, Црногорка свога сина отправља у бој с ријечима:

– Пази, сине, да не осрамотиш мајку.

А кад он падне на бојном пољу, она га сахрањује весело кличући: благо мајци, јуначки је погинуо.

Велики је народ који има овакве мајке.

Приредио: Стево Лапчевић, сарадник портала Мој град СМ



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар