Стево Лапчевић: Лазар Рашовић, бранич српске националне идеје у Срему

Намера ми је била да износећи оно што је најбриљантније у нашој прошлости, дам потстрека нашем млађем покољењу за борбу, писао је Лазар Рашовић

Лазар Рашовић

Већ у првим данима Велике жупе „Вука“ у којој се по успостављању НДХ нашла и Сремска Митровица[1],  почело се са хапшењима виђенијих Срба. Тако су се, непун месец по оснивању Независне Државе Хрватске, на удару хрватских власти нашли и адвокат др Јеврем Видић, својевремено народни посланик, краљевски намесник за Митровицу и један од активиста Српског културног клуба из времена борбе против насиља које је над Србима спроводила Бановина Хрватска, Јован Удицки, један од оснивача, старешина, касније васпитач и почасни председник „Сокола“ и председник Одбора митровачког „Српског културног клуба“ и адвокат, др Лазар Рашовић, народни посланик, радикалски трибун и председник митровачке општине за чијег мандата је изграђен први савски насип, а многе митровачке улице добиле имена која носе и данас.

Одређени за транспорт у Јадовно, Видић, Удицки и Рашовић пошли су на пут са ког нису требали да се врате. Судбина је хтела да је Удицки успео да побегне код Шида, док су, скупа са другима, у Загреб стигли Видић и Рашовић. Чињеница да је недуго затим у главни град НДХ стигла Јелена Рашовић, променила је судбину њеног супруга др Лазара који је, за разлику од Јеше Видића из Загреба, уместо пут Јадовна пошао натраг, за Митровицу.

„Пошто је ослобођен“, каже Светлана Рашовић Вулетић, унука овог јединственог и неправедно заборављеног човека, „деда је дошао у Митровицу и ту се задржао буквално дан или два. Отишао је у Ћуприју, па у Зрењанин, где се бавио адвокатуром, а одатле је отишао у иностранство, најпре у Швајцарску, а потом у Француску. У Митровици, у породичној кући у (данашњој) улици Краља Петра Првог, остала је бака Јелена са троје деце: Ксенијом, Надом и мојим оцем Војиславом“.

Посвета у књизи Горски вијенац, поклону кћери Ксенији, 1937.

О избављењу свог супруга из усташког казамата, Јелена Рашовић сведочила је и на суђењу Андрији Артуковићу. Ондашњи Министар унутрашњих послова НДХ, бранио се тврдећи да о догађајима из маја 1941. не зна ништа, те да му је у сећању остало само име „доктора Јеше“.

„Моја бака Јелена помагала је деди у адвокатској канцеларији. Била је домаћица, завршила је гимназију па је имала и времена и довољно знања за то. Тако се десило да је једном приликом, по службеној дужности, без надокнаде, деда бранио извесног Румљанина или запосленика у Руми, Марка Ламешића за неку проневеру. Како је она сређивала документа, запамтила је име. Догодило се касније да је тај Марко постао близак Павелићев сарадник, његов главни опуномоћеник за Источну Славонију, и да је могао доста да уради. И тако… пошто је деда почетком маја ухапшен, бака је, упркос његовом апелу да никога не моли јер је сматрао да није никоме ништа скривио, села у воз и отишла право за Загреб. Тамо је нашла Маркове канцеларије, ушла на врата и рекла кога тражи. Када су је питали да ли има заказано, рекла је да нема, али да Марку кажу да га тражи Јелена Рашовић, супруга адвоката Лазара. Није дуго прошло, стражар је изашао на улицу, увео је у канцеларију и брзо су се договорили. У почетку и Ламешић је, као много касније Артуковић покушао да ескивира, да се правда да не зна шта се и зашто десило, али је обећао да ће у року од пар дана бити пуштен“, препричава породична сећања Светлана.

За то време, др Лазар Рашовић таворио је у усташкој самици, где је чекао наставак транспорта за Јадовно. Не знајући шта ће се са њим десити, а сматрајући да никоме ништа није скривио, решио је да време које има искористи на писање жалбе властима НДХ. О томе шта је све наводио у своју одбрану Светлана нема сазнања, али се и данас сећа приче да су га у пола посла прекинули стражари који су бесно упали у самицу и повели га напоље.

„Деда се бранио, тражећи да му допусте да макар заврши жалбу. Није их молио за живот, нити је падао у очајање. Тек пошто су га извели на ходник, поручили су му да му је у Загребу жена и да истог часа иде натраг, за Митровицу. Занимљиво је, наставља причу Светлана, било то што је у Образложењу које је тада добио стајало да се отпушта пошто је „Црногорац“. Сећам се да му то није било право, пошто је себе сматрао Србином, а због тога је најпосле и био ухапшен. Ламешића и оно што је деда за њега урадио бранећи га, нико није спомињао. Важно је било да не буде Србин“.

И док се Рашовић налазио у покрету ка Митровици, сточни вагон за Јадовно кренуо је даље. У њему се налазио и др Јеврем Видић. Интересујући се за судбину свог блиског пријатеља, колеге и партијског колеге (обојица су били радикали), др Рашовић сазнао је и то да је Видић убијен тако што је са групом људи гурнут у живи креч.

„Доведени су на једну литицу, повезани жицом. Прва двојица, тројица били су устрељени, док су остали живи упали у негашени креч, повучени на дно онима који су пре тога ликвидирани“, препричава сећања свога деде Светлана.

По окончању рата, др Лазар Рашовић вратио се у Сремску Митровицу и наставио са адвокатским радом. Преминуо је 1965. године и сахрањен је на Православном гробљу у граду у којем је живео и радио.

Ко је био др Лазар Рашовић?

Будући доктор права и адвокат Лазар Рашовић рођен је 1888. године у Кучима, у селу Момче. Васпитаван уз гусле и Његоша, Рашовић је од малих ногу био наклоњен Цркви у којој је како је сам бележио, упознао корене и темеље „српског дрвета“. По узору на Његоша, од најранијег детињства пише песме, а то ће наставити да ради све до своје смрти, па као гимназијалац 1903. у Београду издаје и омању збирку у којој доминирају националне теме. Како је сам бележио, ова збирка нестаће у вихору Великог рата.

Највећу част, Лазар Рашовић доживео је у својим младим данима када је на сахрани великог војводе кучког читао своју песму-некролог. У то време, Рашовић је уз Радоњу Вулева Поповића, синовца Пера Поповића који је убио чувеног Јусу Мучина у Подгорици био Војводин стипендиста Друштва Светог Саве.

О том догађају, Рашовић је касније писао:

„Под силним утиском тих догађаја, ја напишем песмицу о Марку и дам је старијем брату Петру. Запамтио сам је напамет. Петар је узео код себе и ја више нисам водио рачуна о томе. Кад је Поребна поворка дошла до гроба и тело војводино смештено у гробницу, ја сам са оцем и братом био међу позванима на граду, јер је простор на тврђави мали, па је приступ имао само број позваних. Командант погребне поворке био је Стојан Николин Поповић, командир, војводин рођак. Мој отац, брат и ја, били смо одмах до њега и Стефе, војводине удовице. Кад су тело војводино спустили у гроб говорио је поп Божо Вујошевић, свештених са Орахова. Врло леп и смишљен говор. Кад је он био готов Стојан Николин узе мене за руку, пружи ми ону моју песмицу и рече: ‘Прочитај’. Ја сам био мало збуњен, али сам се брзо снашао и мој ‘некролог’ прочитао. И чудо, огроман аплауз и ‘живео’, што није обичај при сахранама. После тога, честитањима моме оцу и брату није било краја.“[2]

Био је то први јавни наступ будућег адвоката који ће их у својој блиставој правничкој и политичкој каријери имати много. Ипак, ниједан неће бити толико велик и значајан као „кучки“ из 1901.

Три године касније, као ученик четвртог разреда Гимназије, Рашовић ће покренути лист „Српче“, а поред њега у „редакционом одбору“ биће још и Драгомир Шишковић, потоњи директор Гимназије у Панчеву, Синиша Буђевац, Стојан Најдановић и Миодраг Дединац.[3]

То што је први број листа изашао 1904. није била случајност. Повод је била стогодишњица Карађорђевог устанка, па је насловна страна била „окружена лепо израђеним ловоровим венцем, на чијој левој страни – траци је било исписано: 1804, а на десној: 1904.“[4]

По окончању гимназије, Рашовић одлази на студије права у Загреб, где почиње да се бави новинарским послом, па у периоду између 1909. и 1913. пише и објављује у „Србобрану“ и „Обзору“[6]. У то време, тачније 1908. пише и филозофску студију Како ја мислим, или логика за свакога.[7] Касније ће коментарисати да та књига није имала никакву научну и књижевну вредност, те да једина њена вредност може бити допринос истраживању „просуђивања психе ондашње омладине.“[8]

Универзитетска диплома Лазара Рашовића

Током загребачког „Фриндјуговог процеса“, чији су актери били уредници „Србобрана“ Светозар Прибићевић, Јован Бањанин и Буде Будисављевић, 1911. Рашовић је био један од уредника листа и његов коректор. У „Обзору“ је писао за „балканске ствари“, а писао је и у „Покрету“ гласилу Хрватске пучке напредне странке.[9]

Почетак Првог светског рата, затиче га у Црној Гори. Отац постаје активни војник, а Лазар иследни судија Војног Суда Ловћенског одреда. Обављајући савесно свој посао, налази времена и за науку, па је тако на Цетињу 1915. објавио рад „О кривичној одговорности и прогону криваца“ у којем покушава да своје практично искуство преточи у савете којима би се попуниле „велике празнине у ондашњем црногорском законодавству“. Ова књига, писаће касније Рашовић, била је заправо „теоријски и практично упутство ондашњим правницима Црне Горе“.[10] Исте године, упркос ратним напорима и проблемима, у „Црногорском Вјеснику“ објављена му је и расправа „О подјели власти у држави“, замишљена и реализована као расправа о Монтескјеу и његовој правно-филозофској школи.[11]

Ако је прва књига требало да послужи као смерница црногорском правном систему и да понуди одговор на питање како постојећи систем унапредити, књига Црна Гора у европском рату коју је Рашовић, сада већ као пуковник црногорске војске[12] објавио три године касније, требало је да понуди одговор на питање „како је било могуће да Аустријанци заузму Ловћен без капи крви“.[13] Главни разлог, Рашовић проналази у проаустријској политици црногорског владара која, сматрао је, није била изнуђена „непосредном опасношћу од аустроугарске агресије на Црну Гору и Србију 1914. године, како би се то, на први поглед, могло закључити“[14] већ дуготрајним међудинастичким сукобом и страхом да би по уједињењу цетињски Краљ лако могао остати без престола.“[15]

Оваква политика навела је по Рашовићевом мишљењу Николу „да одустане од успостављања српске државе на свим српским земљама и да избегне, већ наговештено, уједињење Црне Горе и Србије. За узврат, уздао се у награду Беча – проширење Црне Горе и премештање престонице са Цетиња у Призрен.“[16] Ове планове ометао је јак српски национални дух код црногорског народа, који је Николу практично натерао „да објави рат Аустроугарској, кад је ова напала Србију, заклињући се у српско родољубље, а истовремено је, прикривено, помагао аустроугарско ратовање против Србије.“[17]

Аустроугарске снаге након пада Ловћена 1916. године, непознати аутор (Фото: Zeno.org)

Највећи уступак Аустроугарској Никола је, писао је Рашовић, учинио „намештањем да црногорска војска на ловћенском ратишту потпуно мирује. По договору с Бечом, ни аустроугарске трупе нису предузимале офанзивна дејства на том делу. У исто време, борбе су биле тешке на осталим деловима фронта између српске и аустроугарске војске – од севера Црне Горе до Саве и Дунава. Због реченог српског идентитета црногорских бораца, краљ Никола није могао зауздати целокупну црногорску војску, или је прогласити савезничком војском Аустроугарске. Зато су Црногорци под командом бригадира Јанка Вукотића разбијали офанзивне насртаје Аустроугара на Црну Гору, а у појединим фазама битке, Црногорци су потискивали непријатеља и досезали до Романије у Босни и Требиња у Херцеговини.“[18]

Оцењујући овакву Николину политику, Рашовић ће закључити да се цетињски Краљ у Великом рату одрекао сопственог идентитета, корена српске и црногорске националне идеје, отварајући тако широм врата ономе са чиме се данас Срби у Црној Гори суочавају.

Књигу Црна Гора у европском рату Рашовић је штампао у Сарајеву, у којем се нашао након што је последње ратне године пуштен из заробљеништва. Стално у покрету, а осећајући одговорност за пасивно држање Ловћенске војске чији је припадник био на фронту, учествује у раду првог српског поратног листа „Српска Зора“ уредника Ђорђа Чокорила, као и у раду „Једнакости“, гласила Срба Муслимана Босне и Херцеговине, „на челу којих је био познати политичар Шериф Арнаутовић.“[19]

Фото: Стево Лапчевић

Чим су ратне трубе утихнуле, на свом повратку са Крфа у Србију, Сарајево је посетио Никола Пашић са члановима тадашње Владе. На ручку у хотелу „Европа“, међу званицама које су добиле прилику да разговарају са тада најутицајнијим политичарем Балкана, био је и Лазар Рашовић.

„У разговору буде покренуто питање новина. Пашић се окрене Др. Милану Сршкићу једном од ондашњих првака у Босни, са речима: ‘Милане, како ми стојимо са штампом у овим крајевима? Ми ћемо ускоро морати да идемо на изборе! У Србији, Аустријанци су штампарије уништили а слова претопили у олова’.“[20]

Прихвативши се посла да међу Србима у тадашњој Краљевини Хрватској и Славонији покрене новине, Рашовић наредне 1919. године долази у Београду и Новом Саду блиску Сремску Митровицу, у Срем, према којем је, како је сам сведочио, још од младићких дана гајио велику љубав и наклоност, сматрајући га угаоним каменом српске националне идеје у времену по нестанку немањићке Србије.

Тако је 1919. светлост дана угледао први број „Србије“, листа који ће током двадесетих година прошлог века бити најутицајније штампано гласило у Сремској Митровици и читавом Срему. Првобитно, Рашовић је имао идеју да „Србију“ покрене симболично у Сремским Карловцима, али га је у тој намери предухтрио угледни митровачки трговац Сиљан Трајковић који је, и не познајући Рашовића, дао неопходан оснивачки улог. Убрзо потом, оснива и акционарско удружење за издавање књига и листова чији је задатак био да даровитим ауторима помогне при штампању својих дела.

Календар Србија

Као истакнути члан Народне радикалне странке, близак пријатељ чувеног сремског радикала Жарка Миладиновића и сарадник Николе Пашића, Рашовић ће, сада већ као уредник „Србије“ и адвокат, 1921. издати своју трећу књигу После две године политичких грешака и лутања. Због критичког осврта на Пашићево разумевање односа у новој држави, те питања њеног уређења, овај рад потписује као „Спектатор“.

Прве године заједничког живота у новој држави, барем када је реч о сремским радикалима, биће у знаку њиховог настојања да се изуку испод административне управе Загреба. Срби су захтевали да се поштује воља Великог народног збора,[21] док су Хрвати инсистирали да Срем, бивајући од раније део Троједне Краљевине, мора остати под административним утицајем Загреба.

Сремски радикали и Лазар Рашовић међу њима, били су једни од ретких који су се дуго опирали идеји да нова држава понесе југословенско име. Већ осмог фебруара „Србија“ доноси текст „Југославија“ у којем се између осталог наводи да:

„неки занесењаци хоће нашу државу да назову ‘Југославијом’, али то ново име народ не прихваћа, јер милија су му стара имена, за која смо прошлошћу везани. Народ не схваћа и не разуме зашто да се одричемо свога српског имена и то сада када је оно постало чувено не само на Балкану, него кад је прослављено у свих пет делова света. Нас, који смо били под јармом покојне монархије назив ‘Југославија’ вређа, јер нас подсећа на аустријанштину.“[22]

На Цвети 11. априла 1921. митровачки радикали су донели резолуцију, којом су осудили „наметање“ имена Југославија „као аустријског изума“. Позвали су народне посланике да спрече Краља Александра у његовој намисли, а само неколико дана касније, у оближњем Белегишу, Иригу и Сусеку учињено је исто. Трећег маја, на великом сусечком скупу, којем је присуствовао и значајан број Словака из суседног Луга отворено се клицало против Југославије, а за Краљевину СХС. Потом је уследио скуп у Сремским Карловцима, а све се завршило средином маја, када је у Руми велики скуп организовао најзначајнији срмски радикал у то време Жарко Миладиновић. И овде је одбачена идеја „да се наша држава назове Југославијом, тим накарадним именом, измишљеним и створеним под аустијским режимом“. Уз апел Николи Пашићу да подржи ове протесте сремских радикала, Рашовићева „Србија“ клицала је „Живелo велико царство Александра!“[23]

Две године касније, након Пашићевог сукоба са Стојаном Протићем, напустиће Народну радикалну странку и прићи Самосталцима. О томе је неколико деценија касније оставио личну забелешку: „Када су се Никола Пашић и Стојан Протић, други шеф странке, разишли на питању новог устава, јер је Протић био за федеративно уређење државе, док је Пашић био за централизам, ја сам пошао за Протићем.“[24]

Пошто је „Србија“ у то време постала гласило НРС, не желећи да додатно нарушава већ затегнуте односе, Рашовић напушта лист и покреће „Нову Србију“. Пашића су тада напустити и „Милан Јефтић, уредник ‘Банатског Гласника’ из Петровграда (Зрењанина) и др Момчило Иванић из Бeограда.“[25]

Нова Србија – Лист Независних Радикала

„Нова Србија“ излазила је од 1923. а сменила ју је 1927. „Радикалска Мисао“, која је у почетку излазила у Сремској Митровици, а потом била пренета у Нови Сад, где је на њој радио Мита Клицин, угледни новинар и блиски сарадник Јаше Томића, који је уједно постао и уредник.[26] Током тих адвокатских година, активно ће сарађивати у многобројним стручним гласилима међу којима је и загребачки „Одвјетник“.[27]

Убиство браће Радић и завођење диктатуре, ставили су тачку на прву етапу Рашовићевог политичког деловања. Годину дана након покретања „Радикалске Мисли“, 1928. угасиће се и „Србија“ која је у три наврата почев од 1921. до 1923. издала и три велика „Календара“.

Лазар Рашовић

Почетком тридесетих, по обнављању партијског живота, за разлику од свог партијског колеге, адвоката др Јеврема Видића који се званично повукао из политике, Рашовић ће прићи Милану Стојадиновићу. Две године по атентату постаће председник митровачке Општине и са те позиције надгледаће радове на градњи првог насипа на Сави чиме је стављена тачка на плављења града која су почетком тридесетих нарочито оптерећивала Митровицу.

Током последњих предратних година, Рашовић ће се у већој мери посветити адвокатском послу. Био је радо виђен гост на значајнијим догађајима у граду, као што је обележавање Савиндана у Гимназији, где је у пар наврата држао и предавања посвећена Светом Сави као једном од најзначајнијих српских законодаваца, говорио је о правничким темама на београдском радију, био је активан учесник обележавања годишњице Битке на Легету и ослобођења Срема и Митровице у Великом рату, у којима су Срби, како се приближавао Други светски рат, тражили нову снагу за искушења која долазе.

По оснивању Српског културног клуба, Рашовић је стао на располагање митровачком Одбору, а крајем априла 1940. на седници градског парламента отворено ће се сукобити са вођом ХСС-а Петром Гвоздићем, који ће у то време отворено показивати своје проусташке ставове.

Наиме, Рашовић се уредно јавио за реч, али је пре излагања о тачкама дневног реда, желео да се осврне на „извесне појаве које су се догодиле“ а које могу да угрозе сарадњу ЈРЗ и ХСС.

„По Митровици се много говори о збору у Шиду од недеље 14. о.м. Овдашњи присташи ХСС под заставама и приликом повратка манифестирали су и клицали ‘Живела хрватска Митровица’, ‘Живела слободна Хрватска’, ‘Живео хрватски Срем’. Надаље се по Митровици прича да је првак и вођа ХСС г. др Петар Гвоздић у Шиду држао на збору говор и да је говорио, да доноси браћи поздрав из неослобођених крајева, који ће се, он се нада, ослободити.“[28]

Рашовић је даље известио градску скупштину да су се слични повици могли чути и у самој Митровици, приликом дочека Влатка Мачека, уз напомену да се радикали окупљени око ЈРЗ не противе „тежњи браће Хрвата да се окупе и групишу у посебној јединици“, али да то не сме бити схваћено као „ослобађање“, већ као „резултат паметног и братског споразума“.

У даљем разлагању, Рашовић је сетио Гвоздића и ХСС да границе Бановине Хрватске нису државне, већ административне и да свакако нису коначне, али не у погледу искључиво хрватских претензија ка Срему и Бачкој, већ и у погледу права које би Срби могли тражити за Банију, Кордун, Лику и Книнску Крајину, где живи, како је истакао, милион Срба. Заправо, Рашовић није имао намеру да прети, већ је нагласио да не види разлог због којег би Хрвати тражили и оно што није у Бановини, када већ Срби нису покренули питање својих простора који су ушли у састав Бановине.

„Г. Др. Гвоздић је код овога прекинуо г. дра Рашовића лупивши снажно песницом о сто и затражио реч претседника општине г. Рајића. Г. др. Рашовић је тада изјавио да он још није свршио свој говор и замолио да га се не прекида, а после да могу други говорити. Г. др. Гвоздић је тада скочио са столице, оштрим погледом ошинуо свога супарника, а затим лупио по столу сав румен и повикао: ‘Господо, нама више овде нема места, идемо!’ Тај се позив односио на одборнике ХСС, који су одмах устали и почели следети г. дра Гвоздића. Кад је претседник општине г. Рајић покушао да умири г. Гвоздића, овај је и њему викнуо: ‘Нећу више ни вас да слушам’, те напустио градску већницу са својим једномишљеницима.“[29]

Био је то први отворени сукоб водећих политичких актера у најважнијој политичкој институцији у граду. Сукоб који је и раније тињао, коначно се пренео и на градску власт и постао толико важан да је угрозио и опстанак владајуће коалиције. Због тога су, само неколико дана касније, његови главни актери покушали да изгладе настали спор.

Петар Гвоздић

„Одмах други дан после инцидента састао се код ‘Ковача’ т. зв. извршни одбор, који је водио преговоре и онда када се стварала коалција, да би овај спор изгладили. То вече разговори су текли пријатељски. У том одбору су и г. др. Лазар Рашовић, због чијег говора је и дошло до буре, као и г. др. Гвоздић који је позивао чланове ХСС да напусте седницу, Међутим колико смо могли сазнати није дошло још до пристанка ХСС да се врате у општину. Група ЈРЗ, односно неколико чланова, изјавили су, да ће дати оставке на положај градског заступника, ако остали чланови ЈРЗ у већу једногласно приме натраг чланове ХСС који су онако напустили седницу. Међутим говори се да ХСС сама тражи два услова, па да се врати у већницу и то: 1) да г. др. Рашовић да једну изјаву и 2.) да се у скупштини чиновништво Срба и Хрвата уреди у размеру 14:7 односно онолико колико се пристало при стварању коалиције. Има чак једна верзија да се тражи отпуст председника Г. Славка Рајића који је био на интимној седници код г. дра Рашовића, као и да није ни покушао да прекине говор г. дра Рашовића.“

Договор је по свему судећи био постигнут, па је власт у граду остала у рукама ЈРЗ и ХСС. Међутим, то није довело до смиривања тензија, па је недуго потом, десна сепаратистичка хрватска омладина ХСС, предвођена управо Петром Гвоздићем основала организацију „Хрватски јунак“. Тим чином „хрватски националисти прешли су у офанзиву, настојећи да својим утицајем и пропагандом међу хрв. омладином прошире своје редове. Деловали су и наступали на игранкама, корзоу и свим местима где се окупљала омладина.“  У исто време, хрватски студенти издвојили су се из градске студентске организације и основали „Клуб хрватских свеучилиштараца“. И овде је значајну улогу у васпитној области имао Петар Гвоздић.  Почеле су се јављати и прве пароле „ЖАП“ (Живио Анте Павелић), које су по зидовима остављали хрватски омладинци. Њих је како је бележила полиција, из Загреба у Митровицу пренео Људевит Ковач. Уз то, све више се клицало „хрватској Митровици“ и „хрватском Сријему“.[30]

Исте године, Рашовић издаје своју четврту књигу Траговима наше славе, збирку предавања на теме из националне политичке, културне и правне историје. „Намера ми је била“, писао је Рашовић две деценије касније, „да износећи оно што је најбриљантније у нашој прошлости, дам потстрека нашем млађем покољењу за борбу, која нам је претстојала.“[31] Тај подстрек, био је потребан тим пре што су светске околности пред народе стављале „крупне задатке“[32] који се могу остварити само под условом да народи своју традицију разумеју не као реликт прошлости, већ као активни чинилац у политичкој и општеживотној свакодневници.

Књиге Лазара Рашовића – Траговима наше славе и На заходу – Пабирци са животног пута (Фото: Стево Лапчевић)

Већ наредне године, др Лазар Рашовић биће по специјалном налогу Петра Гвоздића, који ће постати алфа и омега усташког управљачког апарата у граду, скупа са др Јевремом Видићем и Јованом Удицким ухапшен и одређен за транспорт у Јадовно. Од сигурне смрти, великим залагањем, спасиће га супруга Јелена.

По окончању рата, др Рашовић ће се вратити у свој град, где је покренуо адвокатски посао и обновио у стручним гласилима, па ће се, између осталог, јављати у „Гласнику“ Адвокатске Коморе Новог Сада.[33] Почетком шездесетих тај посао ће полако прећи на Лазаревог сина Војислава[34]. Своју последњу књигу На заходу – пабирци са животног пута, др Лазар Рашовић ће објавити 1962. године. У њој ће поред основних биографских и библиографских података, публици ставити на увид неколико својих патриотских, лирских и песама за разне пригоде, као и преписку са пријатељем Трифуном Ђукићем, оцем чувеног Лоле Ђукића, са којим је почетком двадесетог века, пешке, из Куча стигао у Београд.

Породична гробница Ћирића у којој почива др Лазар Рашовић са супругом Јеленом (Фото: Стево Лапчевић)

Три године касније, 1965. др Лазар Рашовић је преминуо у Сремској Митровици. Две деценије касније, преминула је и његова супруга Јелена. Сахрањени су заједно на Православном гробљу у породичној гробници Ћирића, Јелениних родитеља.

Данас, др Лазар Рашовић мало је познат митровачкој јавности.

Напомена: Из текста су искључени Његошеви стихови из Посвете праху оца Србије који су омашком приписани Лазару Рашовићу, 13. 8. 2020, у 11:53


Напомене

[1] Врло брзо промениће назив у „Хрватска“, заједно са Сремским Карловцима, који ће такође постати „Хрватски“.

[2] Др Лазар Рашовић, „На заходу-пабирци са животног пута“, Сремска Митровица 1962, стр. 12-13.

[3] Рашовић 1962: 15.

[4] Рашовић 1962: 15.

[5] Рашовић 1962: 15.

[6]  Рашовић 1962: 13.

[7] Рашовић 1962: 16.

[8] Рашовић 1962: 16.

[9] Рашовић 1962: 16.

[10] Рашовић 1962: 13.

[11] Рашовић 1962: 14.

[12] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[13]  Рашовић 1962: 13.

[14] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[15] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[16] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[17] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[18] https://www.zbor.rs/lazar-rasovic-crna-gora-u-evropskom-ratu/, улаз: 7. 8. 2020.

[19] Рашовић 1962: 16.

[20] Рашовић 1962: 17.

[21] Овај збор радикали Жарка Миладиновића сазвали су 24. 11. 1918. у Руми и на њему су се Срби изјаснили да своје јединство са настајућом државом не желе да граде преко Загреба. Тако се Срем и пре остатка Војводине ујединио директно са Србијом.

[22] „Србија“; 8.2.1920.

[23] Др Слободан Бјелица: „Из политичке делатности сремских радикала 1919-1929.“ У: Споменица Историјског архива „Срем“, бр. 18, Сремска Митровица. 2019. год. стр: 28.

[24] Рашовић 1962: 17.

[25] Рашовић 1962: 17.

[26] Рашовић 1962: 17.

[27] Рашовић 1962: 14.

[28]„Срем“, митровачке недељне новине: 26.4.1940.

[29]  „Срем“: 26.4.1940.

[30] „Сремскомитровачка хроника“, Група аутора, Сремска Митровица, Институт за историју, 1987. стр: 155.

[31] Рашовић: 1962: 14.

[32] Рашовић 1940, напомена књизи.

[33] Рашовић 1962: 14.

[34] Војислав је преминуо 1993. године.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Čudno je da ovaj Lapčević ne zna da je ovu pohvalu Voždu napisao Njegoš a ne Lazar Rašović.

Оставите коментар