Горан М. Јанићијевић: Наша застава или нечија инспирација?

Застава је дакле – застава и ништа ту не може бити „неутралније“ нити „инспиративно“ изван значења које јој припада

Фото: Стање ствари

Премда је Република Пољска у предстојеће рефлексије на тему српских државних симбола „упала као Пилат у вјерују“, њено спомињање било је неопходно зарад веродостојности и искуственог аспекта излагања. Када смо као гости из Србије, пре три године отприлике, присуствовали свечаности отварања основне школе у Каракулама надомак града Бијалистока у источној Пољској (након њеног реновирања), на прве тактове интонирања химне скочио сам као опарен. Премда као држављани Србије скоро већ четири деценије мирно стојимо приликом интонирања композиције Даворина Јенка „Боже правде“, очито је „Павловљев рефлекс“ на „Хеј Словени“ остварио трајни учинак. Ни до данас ми није јасно зашто се код промене химне приликом оснивања ФНРЈ посегло за овом пансловенском песмом, коју је као химну већ користила Пољска али и неке друштвене организације у Чешко-словачкој. Тим пре што је у Југославији гомила химничних мелодија написана како би се величало све што се тада сматрало да треба величати, међу којима се свакако издвајала „Свечана песма“ Николе Херцигоње (првобитно композиција „Новој Југославији“) из 1946. на стихове Мире Алечковић. Наводно је избор ове песме за химну СФРЈ прећутно опструирао Савез комуниста Хрватске. Како било, остала нам је „Хеј Словени“, коју смо, уз незнатне измене „братски поделили“ са Пољацима.

Са распадом савезне државе Република Србија вратила се ранијим државним обележјима и симболима: химни „Боже правде“, грбу са двоглавим орлом, крстом на штиту и оцилима те застави са три хоризонталне пруге – црвеном, плавом и белом. Не треба наглашавати да другачије комбинације истих боја садрже заставе других држава и то не само оних, насталих распадом Југославије, те се распоред боја на застави не може релативизовати. Што се српске тробојке тиче, постоји и песма на основу које је лакше упамтљив распоред боја на застави. Тако се текст песме „Српкињица једна мала“ („…по Косову цвеће брала“) завршава речима: „…црвено, плаво и бело – тим се дичи Српство цело!“. То је познато чак и монахињама из Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу, које веома надахнуто хорски изводе ову песму.

Али „не лези враже“, наше репрезентативке на Олимпијским играма у Токију појавиле су се у спортским униформама – лепршавим хаљинама плаве боје преко којих се дијагонално простиру црвена и бела трака. Као лента. Креације припадају пољском (?) бренду 4F. Уколико се ова комбинација са јасном алузијом на заставу „ишчитава“ одозго најпре се идентификује застава Републике Хрватске, међутим, изгледа да није о томе реч, што доказују и нека виђења „дрес кода“ када су руски репрезентативци били у питању: „Званичници WADA су поручили да су „разочарани“ тиме што се руски спортисти појављују у Токију у одећи у бојама руске заставе. Њихов фаворит, кажу, биле су другачије боје – ’неутралне‘.“ (С. Гајић, Руси у Токију, Стање ствари, 30. јуна 2021.) Може се стога закључити да су наше репрезентативке биле довољно „неутралне“, премда некако више „хрватски неутралне“ него нпр. „француски неутралне“. Или је њихова спортска одећа била „неутрално инспирисана“ виорењем пољске заставе на плавом небу. Да ли је дошло до нехотичне грешке или је нешто друго у питању? Није да и сам нисам имао таквих грешака: тако сам једном приликом, сарађујући са Румунском православном црквом, заменио румунску и немачку заставу. Из незнања и непажње. Упркос њиховој финоћи или баш услед тога дуго сам осећао непријатност због начињене грешке. Поштовање туђих симбола рефлектује уважавање других људи, друштава, држава…; тако је макар било у „доскорашњој цивилизацији“. Изгледа, међутим, да у случају униформи наше репрезентације у питању није била евокација заставе већ некаква „инспирисаност њеним бојама“: „Колекција се састоји од 80 комбинација боја и дезена, а основне боје инспирисане су српском заставом, па су коришћене ватрено црвена, интензивно плава и чисто бела боја.“ (Danas: „Predstavljanje kolekcije olimpijskog tima Srbije za Tokio“, Beta, 16. 02. 2021)  Из цитата се уочава да ни овом приликом није реферисано на правилан распоред боја већ на необавезну „инспирисаност колекције бојама заставе“ (?). Које (?), чије (?), како (?) итд. – бројна су питања.

Наше репрезентативке на Олимпијским играма у Токију (Фото: Профимедиа)

Најпознатији пример инспирисаности једном заставом представља слика названа „Застава“ (Jasper Johns,  „Flag“, 1,07×1,54 m), која се данас налази у Музеју модерне уметности у Њујорку (МОМА). Аутор Џаспер Џонс засновао је своје дело на приказу заставе САД, коју је на један „демијуршки начин“ у уљано-енкаустичкој техници постулирао као да је настала на самом сликарском платну. Један познати мотив појавио се у сасвим новом контексту као аутономна хипостаза а не слика предмета. Ово дело револуционарно је не само на основу развоја свести о слици као уметничком делу (производу) те радикалним докидањем поистовећења „модела“ са сопственим приказом већ и по томе што се посебни онтолошки аспекти откривају на нивоу њене микро-структуре и макро-структуре. Стога је кључно питање „да ли је реч о застави или слици заставе (?)“ поставио теоретичар уметности Макс Имдал (Max Imdahl, Is it a flag, or is it a painting?).

При томе, Џаспер Џонс је креативно „манипулисао“ са тачним изгледом заставе USA из 1912. (са 48 звездица), како би појмовно раздвојио животну и естетску (уметничку) стварност. Није упамћено да је било „примедби“ да ово револуционарно дело није довољно „неутрално“. Застава је дакле – застава и ништа ту не може бити „неутралније“ нити „инспиративно“ изван значења које јој припада. Особито не у контексту репрезентације државе коју симболизује и хијератички обележава. Уколико креатор униформи за српске олимпијце Војчек Харус није желео мотив заставе на одећи спортиста, кокетерија са двосмисленошћу била је излишна. Сложићемо се да је важнија она застава која се подиже када представник државе којој припада освоји златну медаљу. Као и химна, која се том приликом интонира. По том питању остало је упамћено да Адем Љајић није певао химну Републике Србије током њеног интонирања пред утакмицу са Шпанијом 2012. Његов отац га је правдао чињеницом да није знао речи химне. Певање химне није обавезно у таквим приликама и то је некакво питање демократије. Али речи? Управо у „демократском свету“ најпре научиш језик и химну државе у којој ћеш живети па онда добијеш држављанство. Ништа ту није „неформално“.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

1 reply

  1. Дефинитивно на хаљинама боје нису поредане као на застави Србије.

    Ако се узму у обзир све три траке: црвена, бијела и плава онда су то боје Хрватске или Холандије.

    А ако се (доња) плава трака изузме, односно ако се она сматра подлогом (бојом хаљине), остају црвена и бијела трака. То представља заставу ИНДОНЕЗИЈЕ. На застави Пољске, боје су обрнуто поредане: горе бијела, а доље црвена.

    Ако се ту не ради о свјесној саботажи (а то је врло вјероватно), онда се ради о крајњој неозбиљности, односно ЈАВАШЛУКУ. У оба случаја неко би се требао позвати на одговорност. Наравно да не очекујем да се то деси.

    Иако нисам фан Звездана Терзића, сложио сам се са њим кад је, као предсједник Фудбалског савеза Србије, драконски казнио особу која је била одговорна што је на једном паноу писало СВРБИЈА умјесто СРБИЈА.

    Кад смо већ код заставе, примијетио сам да је умјесто чисто плаве боје (Royal Blue) на застави углавном ТЕГЕТ ПЛАВА (Navy Blue). Зашто? Могу само претпоставити.

    15

Оставите коментар