Никола Н. Живковић: Кабул

Сањам дан, рецимо, кад ће америчка војна сила толико опасти, да их видим како у хаосу и паници напуштају приштински, београдски или бањалучки аеродром

Сателитски снимак међународног аеродрома Хамди Карзаи, 16. 8. 2021. (Фото: Maxar Technologies via AP)

16. август 2021. 

Слике овога дана, понедељка, обилазе свет: „Најјача војска на свету“, армија Сједињених Држава, у паници напушта Кабул. Њихови верни савезници – углавном је реч о људима из Авганистана – већ данима упућују SOS поруке у Вашингтон, Лондон, Брисел. Они су годинама били преводиоци за америчку војску, водичи, возачи, новинари, и остало помоћно особље. Очајнички покушавају да се дочепају кабулског аеродрома, како би напустили земљу и спасли се гнева и казне које очекују од нових господара у Авганистану. Служили су верно Американцима, Енглезима и осталим државама НАТО савеза. Сад их ови остављају на цедилу. Веома поучна лекција за све који служе америчким интересима у свету, па и у Србији! Пажљиво посматрам телевизијске снимке и надам се да ћу видети неко лице, рецимо са Цетиња, Гусиња или Подгорице, који су такође, ако сам добро обавештен, служили у војном саставу НАТО-а.

Стотине људи трчало је поред америчког транспортног авиона Це-17 током евакуације, 16. 8. 2021. (Фото: Verified UGC via AP)

Нарочито су омрзнути у народу они грађани Авганистана који су служили у „невладином сектору“. Ти људи примали су годинама новац од Американаца и уживали заштиту НАТО војника. Живели су, као страни плаћеници, далеко боље него огромна већина становника њихове земље.

Наша штампа, телевизија и уопште медији с правом показују велики интерес за овај догађај. Зато нас не чуди да су се многи сетили слика из Вијетнама, из Сајгона. Све се понавља. Мао Це Тунг и кинеско руководство већ је тада говорило да је војна снага САД равна сили једног „тигра од папира“. Американци могу да бомбардују неку земљу, да је ракетама уништавају из безбедне удаљености од, рецимо, неколико хиљада километара. Но, борбена способност америчке пешадије у директном сукобу с одлучним, храбрим противником који је решио да брани своју земљу – како читам код многих војних коментатора из Кине, Русије, Ирана, али и из Немачке – није нарочито импресивна.

Евакуација америчке амбасаде у Сајгону, 1975.

После толико неуспешних ратова, чини се да вођа кинеског народа није нимало претерао. Били смо сведоци америчке агресије против Ирака, Сирије, Сомалије, Либије, те на многим другим ратиштима у Африци, Азији и Латинској Америци. Разуме се, и против српског народа. Вашингтон је у свим сукобима, после почетних гласних, самохвалисавих изјава о „великим победама“, на концу доживео управо понижавајуће поразе. Кад видимо ову америчку бежанију из Авганистана, остављајући на цедилу своје дојучерашње савезнике, с правом постављамо питање: шта би било да Слободан Милошевић није потписао Кумановски споразум, односно капитулацију српске војске, непоражене у борбама?

Евакуација америчке амбасаде у Кабулу, 2021. (Фото: Рахмат Гул/АП фото)

Авганистанска војска, у чије је опремање и обуку само Америка у протеклих двадесет година уложила преко 80 милијарди долара, распала се много брже него што су и највећи песимисти у Пентагону очекивали. Шта је радила ЦИА, обавештајна служба с највећим буџетом на свету? Чини се да ни она није тако обавештена и моћна како воле да је представљају амерички и енглески медији. Интересантно, председник Авганистана Ашраф Гани побегао је не у Сједињене Државе, него у Таџикистан. А ту се налази велика руска војна база. И то је јасан знак да Гани нема велико поверење у своје „пријатеље“ у Вашингтону, већ очевидно далеко више у Владимира Путина.

Но, да се вратим на почетак – фотографијама из Кабула. Како ће изгледати бежанија, на пример, људи из Србије, који већ деценијама примају новац пре свега из Сједињених Држава, Немачке, Брисела или Енглеске? Уверен сам да ће Србија доживети тај дан. Они су у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Суботици, Новом Пазару, запослени у бројним „невладиним организацијама“. По америчком закону, у питању су „страни агенти“. Русија им је дозволила рад, али су обавезни да се представљају као оно што заиста јесу – агенти у служби страних држава. Или, како су то Руси решили, да таквог грађанина Русије именују као „иностранный агент в России.“

До октобра 2000. новац су људи из „невладиног сектора“ примали из Вашингтона, Лондона, Брисела и тако редом. Последњих година натовски „невладин сектор“ прима новац из буџета Србије. То, наравно, изгледа невероватно. Узимају новац од сиромашних грађана Србије да би ширили одвратне лажи и мржњу против српског народа!

Они деценијама из Београда пишу гадости против Србије, са завидном поквареношћу и подлошћу. Ничега се не стиде. Разуме се – док је Србија окупирана од стране Вашингтона и Лондона. Вероватно су подједнако омрзнути у нашем народу, као што је то случај са Авганистанцима који су служили интересима Американаца у Кабулу.

Нешто замишљам да у Србији дође до изненадног преокрета, те да гледамо слике као што данас све телевизијске станице света преносе из Кабула. Окидач може да буде „признање Косова“ од стране Председника Србије, или „Резолуција о Сребреници“, или обавезна вакцинација за децу, или фирма „Рио Тинто“, или „крађа српске деце из породилишта у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу“, или опет нешто пето, шесто, сасвим неочекивано. Или, пак, „Кризни штаб за борбу против короне“…

Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Владимир Живојиновић)

Наравно да је данас веома тешко убедити Србе, без обзира колико „невладин сектор“ примио новаца из Вашингтона, или буџета наше земље, да су Срби „геноцидан народ“. Реч је о најстрадалнијем народу у Европи од 15. века, од почетка турског зулума, до аустроугарске окупације 1914, од 1941, кад су Хрвати побили и заклали, према немачким изворима, око 750.000 Срба. Сад цивилизована Европа ћути о српским жртвама. Само се говори о „Геноциду у Сребреници“ и „осам хиљада убијених босанских муслимана“. У тој прљавој пропаганди помаже им деценијама „невладин сектор“ из Србије.

Да упоредимо. Најугледнији институти на Западу израчунали су да су Сједињене Државе и њени савезници од године 1945. до данас убили око 25.000.000 невиних људи у Африци, Азији и Латинској Америци. О том невероватном злочину нико не говори. Не постоји пресуда међународног суда о америчким злочинима. Зато су и измислили „Сребреницу“, како би њихови невероватна злодела пала у заборав.

Б-52 изнад Вијетнама, 1972. (Фото: Викимедија)

Сањам дан, рецимо, кад ће америчка војна сила толико опасти, да их видим како у хаосу и паници напуштају приштински, београдски или бањалучки аеродром, остављајући иза себе своје верне слуге из „невладиног сектора“, који очајнички чекају на неки следећи амерички авион да их евакуише из земље. Они знају колико су зла нанели људима у нашој земљи. Довољно је да споменемо само неколико изјава „невладиног сектора“ – на пример, да осиромашени уран није штетан по здравље. А многи Срби су због „ngo“ организација из Београда били и убијени, или невино осуђени на вишедеценијске робије у натовском хашком суду. Ако ти невино осуђени Срби и даље труле у „натовским“ казаматима, многи од њих имају у Србији родбину и пријатеље. Списак људи из „ngo“ организација у Београду постоји и он одавно кружи по друштвеним мрежама. Верујем да и они чекају дан, када ће стићи праведна казна и за људе у Србији који су служили интересима „НАТО“-а, против српског народа.

Њима, тим неправедно осуђеним Србима у Хагу, слике из Кабула пружају огромну утеху и велику наду.

Извор: Никола Н. Живковић, Дневник, том 16, у рукопису

Прочитајте још



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Свака част, господине Живковићу ! Исти сан сањамо и све је ближи остварењу… До Господа је, и до нас је…

    33
  2. Наравно да, вазда опскурни, интерес САД подразумева најпоганији третман према људима, које, просто, купе безвредним, високим, исплатама, у доларима, е да би их, у часу промене њихове политике, тек тако оставили као да никакав однос није ни постојао. Они у својим циљевима регрутују аморалне, анационалне, антидржавне и антидржавотворне људске појаве, послушнике, плаћенике, комформисте, материјалисте, често отпаднике од свег историјско-традицијског, духовно доста мањкаве – неке засигурно и преваре/неки се засигурно преваре – како би, они, сопствене циље што лакше остваривали. И овај аспект мора да се узме као сасвим легитиман, иако антицивилизацијски, подљудски, али то је њихово право врбовања, уосталом као и свих чинилаца на међународној сцени: веровање да се ту држи до прав(ил)а, норми, конвенција, обичајности, само је ствар потпуног неразумевања суштине; међутим, друга страна тог односа далеко више забрињава: какав је то људски хумус, радно и функционално способан на, по туђина, задовољавајућем нивоу, који пристаје на рад противу сопства, народа му, смисла постојања. Односно, како се то губи, наивно и лако, уз трагичну омашку убеђености да је читав свет домовина, сигурно тло отаџбине под ногама. Таквим људима је страна свака диференцијација међу народима, расама, културама, уметничким изразима: свет под доминацијом ЈЕДНОГ, велика нестајања сваке, природне, разлике, пошто катастрофе таквог дискурса њих не оптерећују: после њих шта долази небитно је. Колективно изграђује државе, и толико тога вреднога, индивидуално, разграђује; пристајање на личну, са становиша историје ефемерну, бенефит значи и просторног човека, интересног за сопствено трајање једног живота, дакле, до мере да га ништа не занима, док колективно подразумева човека простора, који, унутар свог духовног хоризонта, премошћује векове постојања, обједињује толике изразе, обичаје, и симболе народа, културе, традиције из које потиче, и у којој, коначно, његова егзистенције само има смила и добија на разумљивости.

    23
    2
  3. Сложио бих се са господином Живковићем у добром делу текста који се односи на Србе и Србију, али у оценама везаним за америчке војне интервенције по свету у новијој историји, а нарочито борбеним способностима њихове армије, и не баш. Прво, ми смо путем медија видели њихове, по правилу спектакуларне „уласке у причу“, најчешће под најневероватнијим образложењима. Видели некад , опет путем медија, и „спектакуларне“ изласке, али стварну позадину тих одлука никада нисмо сазнали. САД имају гломазну армију енормних ресурса и још масивнију „наменску“ у којој је по неким изворима ангажован сваки трећи запослени американац. У војсци сам провео непуну годину у јединици која је у свом саставу имала ТОМ вод. Неискоришћена муниција има свој рок трајања, након ког постаје опасна, па онда прочитамо да је у Рф, Србији, Пољској, неко складиште муниције одлетело у ваздух. Да ли сте чули да је у САД неко складиште прошло тако? Па није, не зато што крију, већ што у њиховим складиштима нема старе муниције. Како? Па ту лежи један од одговора о њиховим „интервенцијама“ по свету. Сваки подофицир ће вам рећи да за армију више вреди један дан реалног рата када су на провери сви системи, како постојећи тако и новоуведени, него све вежбе и маневри укључујући и оне са бојевим гађањем спровођени деценијама. Ово би био још један одговор на тему „интервенција“. У контексту претходно написаног, армија САД је у новијој историји, армија са највећим борбеним искуством на планети, која се опробала на различитим географским ширинама и у различитим климатским условима. Ово вам је „стање на терену“, а не дефетизам. Оно што би колоквијално могли назвати српском армијом било је најјаче половином ’99. након Хрватске, Босне и Косова, али је убрзо након тога девастирана уклањањем старешинског кадра с ратним искуством. Господине Живковићу, ма шта ми желели, сањали или волели, да би амерички авиони полетели у овој улози са приштинског аеродрома, морају прво полетети с харковског, а и још мало около. Мислим да смо се разумели. О борбеном искуству у Сирији с једном америчком формацијом могу да вам посведоче преживели припадници „руског“ „Вагнера“, и ту не пролази Машина прича о држављанству погинулих, већ ко и како их је обучавао, опремио и наоружао. Толико.

    7
    7

Оставите коментар