Историјски пројекат Сребреница: Напади на српска села на подручју Сребренице

У овим документованим прилозима говори се таксативно о нападима јединица АБиХ и цивила из сребреничке енклаве

Фото: Историјски пројекат Сребреница

Напади на српска села Сребренице, њихове житеље и темеље њиховог одрживог постојања

Наслов нашег текста намерно је рогобатан да би се четврт века касније веродостојније истакли опора стварност и природа прогона, протеривања и масовног покоља српског становништва Сребренице. И да би се нагласило да је катастрофа коју је између 1992. и 1995. доживео српски народ тога краја, жаргоном Хашког трибунала, представљала „широко распрострањени и систематски“ прогон, а не местимични окршај међу посвађаним суседима. А уз то, да су опаки прогонитељи и џелати, поред клања и убијања, рушили и разарали све пред собом. Тиме су задовољили још један критеријум Хашког трибунала за констатовање геноцида, уништење основа за одржив живот и евентуални повратак етнички и верски нациљаних жртава.

Турнеја данас, неколико деценија касније, преосталих трагова некадашњих српских села сребреничког краја убедљиво потврђује да су скоро сви циљеви погромлија остварени. Од српских кућа остала су згаришта. Један део српског становништва, њих неколико стотина, налази се испод земље; други део, од чега је око 5.000 документовано, протеран је и раштркан по свету. Од некада вибрантне заједнице, ту и тамо остало је само по неколико остарелих повратника (на дан 11. јула 1995. у етнички очишћеној енклави ни једног преживелог Србина више није било) са чијим ће одласком на онај свет Српска Сребреница ван ужег градског подручја практично престати да постоји.

Остаци Српске Сребренице данас

Лицемерни Хашки трибунал је за оближњу бившу енклаву Жепа пресудио геноцид због убиства само три лица, за која је нашао да су тобож били „кључни за опстанак“ локалне заједнице. Али тамо, као у Сребреници, где је читава једна заједница, као таква, била збрисана са лица земље њему није падало на памет да донесе сличну пресуду.

Супротној ратујућој страни у сукобу у Босни и Херцеговини 1992. – 1995, која безобразно захтева „признање“ свога измишљеног геноцида, не пада на памет да призна и преживелима понуди извињење за своја ужасна и нечовечна злодела. Уочи двадесетшестогодишњице од пада сребреничке енклаве, 11. јула 2001. припрема се још један од годишњих политичких карневала, да би се обележила и свету испраног мозга поново наметнула фарса „сребреничког геноцида.“ На том карневалу сигурно неће бити поменуте праве жртве геноцида у Сребреници.

Тако је боље. За те невино страдале људе, помињање у таквом лакрдијашком контексту било би неопростиво понижење.

Зато ћемо их поменути ми, објављивањем свих педесет прилога из досијеа Извештаја МУП-а Републике Српске, узалуд поднетог Тужилаштву Суда Босне и Херцеговине пре више од једне деценије. Подразумева се да Тужилаштво поводом ових прецизних и брижљиво прикупљених података није предузело ништа, као што се подразумева да ни власти Републике Српске на томе нису претерано инсистирале. Прећутна намера обе стране била је да ове доказе нико никада не види и да заувек остану похрањени у некој бирократској фиоци.

У овим документованим прилозима говори се таксативно о нападима јединица АБиХ и цивила из сребреничке енклаве на српска насеља и појединце на том подручју, о масовном убијању и пљачки српског становништва приликом сваког од тих напада и о систематском разарању свих средстава неопходних за живот и опстанак једне људске заједнице која су се нападачима нашла на путу.

Објављивање ове драгоцене грађе је, према томе, начин како ми, ове 2021. године, обележавамо годишњицу Сребренице.

Историчари, криминолози и припадници шире јавности свих профила могу се упознати са овом документацијом кликом на повезницу.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , ,

Оставите коментар