Јахја Мухасиловић: Турска мека моћ и јавна дипломатија у БиХ и Санџаку

Верска дипломатија је централна тема турске јавне дипломатије у овим подручјима, напомиње професор на Међународном универзитету у Сарајеву

Фото: Журнал.инфо

Као увод у конференцију о односима балканских држава и Турске, на Институту за европске студије одржано је представљање књиге проф. др Јахје Мухасиловића Turkey’s Soft Power and Public Diplomacy in Bosnia-Herzegovina and Sandžak (2002-2017) (Türk Dünyası Belediyeler Birliği, Istanbul 2020, 339 pg.).

Аутор књиге је основне студије из историје завршио у Сарајеву, мастер студије из историје у Истанбулу, а докторат из међународних односа завршио је такође у Истанбулу. Тренутно је професор на Међународном универзитету у Сарајеву.

Сама књига је заправо ауторова прерађена докторска дисертација. Њен временски оквир је одређен доласком на власт Странке правде и развоја (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP) 2002. године и структуралним променама у Турској које су довеле до промене парламентарног државног система у председнички до 2017.

Реџеп Тајип Ердоган (Фото: АП)

Направивши кратак осврт на методолошке недоумице око појмова јавна дипломатија и мека моћ и њихових односа, аутор је напоменуо да се он фокусирао на три специфична аспекта меке моћи којима Турска утиче на Босну и Херцеговину, као и на област Санџака/Рашке. То су верска дипломатија (кроз Türkiye Diyanet Vakfı, односно Управу за верске послове, колоквијално Дијанет), размена студената кроз програм Туркије стипендија (Türkiye Bursları, TB) који проводи Председништво за Турке у иностранству и сродне заједнице (Yurtdışı Türkler ve Akraba Topluluklar Başkanlığı – YTB) и локална дипломатија (кроз Türk Dünyası Belediyeler birliği, TDBB).

Уз литературу (укључујући и зборник Турска – регионална сила?, који је издао управо Институт за европске студије, где је аутор посебно издвојио чланак др Александра Раковића, научног саветника Института за новију историју Србије), извори за писање ове монографије били су медијски извештаји, интервјуи, периодика, документа и веб сајтови релевантних актера. То укључује интервјуе са Њ. Е. Ахметом Сухом Умаром (бившим амбасадором Републике Турске у Републици Србији), Муамером Зукорлићем (бившим главним муфтијом Мешихата Исламске заједнице у Србији) и представницима TDBB; гласнике исламских заједница попут Препорода; коресподенцију турске амбасаде у Републици Србији са исламским заједницама и њиховим институцијама итд. Медијско извештавање на које се у великој мери морао ослањати аутор означава као веома проблематично, зато што различити наративи владају у Босни и Херцеговини, самом региону Санџака/Рашке и остатку Републике Србије. Насупрот томе, извештаји на ову тематику су веома ретки у турским медијима, и често се своде на извештаје о дипломатским успесима, без дубљег упуштања у више детаља. Стога аутор напомиње да су се и његови ставови мењали како су његова истраживања текла.

Александар Вучић и Реџеп Тајип Ердоган (Фото: Политика/А. Васиљевић)

Аутор напомиње да је верска дипломатија централна тема турске јавне дипломатије у овим подручјима и да као таква заузима око трећине целе монографије. Кључна турска институција на овом подручју је Дијанет, оформљен 1924, као једна од првих институција Републике Турске (осн. 1923). Како аутор наводи, Дијанет је фактички од својих почетака повремено коришћен од стране државе као оруђе за постизање њених циљева. У првим деценијама постојања, Дијанет је био контролор верских динамика у самој Турској, служећи уклањању од стране државе непожељних форми и пракси ислама.

По завршетку Хладног рата дошло је до отварања турске државе и друштва према спољном свету, укључујући Балкан. Унутрашње динамике у самој Турској су се мењале у том периоду, па је тако Дијанет почео служити у промовисању онога што је на Западу названо турским исламом. Турски ислам је међу политичким факторима Запада виђен као пожељни контратег утицајима других форми ислама (саудијског и иранског ислама), због чега су турска јавна дипломатија и сами Дијанет добили зелено светло да се та форма ислама промовише на просторима Средње Азије, Кавказа и Балкана. Дијанет је тако ступио на речена подручја. Током 1990-их сарадња се одвијала претежно на нивоу џамија, као и размене имама и њиховом образовању на турским теолошким (İlahiyat) факултетима. Ово је било од великог значаја посебно захваљујући чињеници да је у реченим земљама постојао недостатак школоване улеме захваљујући радикалној секуларизацији под комунистичким режимима.

Дијанетова подела рамазанских пакета у Србији (Фото: ТВ Нови Пазар)

Када је AKP ступила на власт, према већини њених аналитичара, режим је настојао да преко Дијанета турско друштво неприметно исламизује. Томе је, према аутору, посебно погодовала чињеница да је 2002. формирана прва влада после владе Неџметина Ербакана (1996-1997) која није била у колизији са осећањима конзервативних слојева анадолског становништва. Два посебна фактора која су према аутору допринела јачању турске јавне дипломатије били су нагли економски успон државе до 2014. и активна спољна политика у време мандата Ахмета Давутоглуа као шефа дипломатије и председника владе (2009-2014). Сви ови фактори допринели су томе да Дијанет постане један од најзначајнијих фактора у исламском свету. Турска је у наведеном периоду успела да склопи уговоре са државама попут Холандије, Немачке и Аустрије, којима је Дијанету омогућено да шаље имаме у турске џамије тих земаља.

Дијанет је једну од значајнијих иницијатива провео баш у Србији, која се према аутору завршила неуспешно. Аутор је у монографији дао опширнији преглед историје исламских заједница на подручјима Босне и Херцеговине и Србије. Напомињући да је процес раскола исламских заједница на овим подручјима текао паралелно са распадом југословенске државе, аутор је напоменуо да је регион Санџака/Рашке у пређашњем периоду био већински под јурисдикцијом Исламске заједнице Босне и Херцеговине, што је допринело посебној динамици раскола у тој области. Настојећи да искористи нови талас раскола настао по томе што је део имама прешао на страну Исламске заједнице Србије, један део Дијанета је 2007. покушао посредство у циљу формирања треће стране, која би била лојална управо њему.

Бајракли џамија (Фото: Викимедија)

Поменувши да је и сам био стипендиста YTB, аутор је као основни проблем на овом подручју, али и као основни проблем турске јавне дипломатије, подвукао чињеницу да она у стопу прати заокрете у турској дипломатској оријентацији, што се може видети управо у изменама у понуди стипендија за студенте са различитих подручја. Према аутору, најзначајнија карактеристика и истовремено слабост турске спољне политике јесте мањак фокуса на један регион. За разлику од Русије која је усмерена на подручје некадашњег СССР-а, или Француске и Уједињеног Краљевства, који су фокусирани на подручја својих некадашњих колонија, Турска је правила више заокрета у последњим деценијама. То је проузроковало неконзистентност и несистематичност јавне дипломатије, због чега Турска није искористила своје пуне потенцијале на овом подручју. Као добар пример тога, аутор је навео да у Аустрији има око десет пута више босанскохерцеговачких студената него у Турској.

У широком спектру тема о којима се расправљало после главног излагања, посебно је занимљива ауторова тврдња да балкански мухаџири чине значајни део становништва Турске и имају огромни утицај на политику појединих општина у Турској (општине у Истанбулу и Бурси), поприлично јак лоби. Они су трајни фактор, као што су деловали и 1990-их, када је Турска била економски знатно слабија. Аутор је такође поменуо да су институције образовања које води покрет Фетхолаха Гулена ослабиле после избијања сукоба 2013-2014, али и да су ипак наставиле да постоје у балканским државама, што је доводило до повремених дипломатских тензија. Везано за то је и питање пребега који су напустили Турску по неуспелом покушају пуча из 2016, који су се насељавали прво у Грчкој, али је значајнији број њих дошао на црногорско приморје.

Јахја Мухасиловић (Фото: Агенција Анадолија)

Аутор је током дискусије нагласио да међу Бошњацима став према Турској диктира њихово политичко одређење. Секуларни део становништва, према њему, не гаји посебне симпатије према Турској, посебно због тренутног режима: они Сједињене Америчке Државе и Немачку виде као најбитније потенцијалне партнере Босне и Херцеговине. Такође је нагласио да и конзервативни део становништва није негативно одређен према Сједињеним Америчким Државама и Немачкој, што према аутору није специфично за већину исламског становништва у свету. Аутор је такође нагласио да, ако би се посматрале арапске државе као једна монолитна целина (што, како истиче, није реално посматрање), да би се могло устврдити да у Босни и Херцеговини међу муслиманским државама преовлађује арапски фактор, док сматра да је Турска културолошки присутнија од свог арапског света заједно. Додао је да је Иран био присутан у Босни и Херцеговини током ратова 1990-их, али да је данас његов утицај ограничен на ужу академску заједницу (кроз два института) и на веома малу шиитску заједницу у држави. Такође, аутор наводи да је Малезија имала ограничено присуство у БиХ, посебно на пољу академских пројеката и образовања, где је имала ограничене успехе.

Конференцији је присуствовао академик, бивши амбасадор у Републици Турској и Републици Азербејџан и професор у пензији Филолошког факултета Универзитета у Београду, др Дарко Танасковић, који је изразио веома позитивно мишљење о монографији и њеном аутору. Академик Танасковић је изразио жаљење што је процес распада Југославије допринео томе да се трајно пресеку академске мреже међу истраживачима новоформираних држава, те наду да ће се те везе евентуално опоравити. Он је поменуо искуства из разговора са председником Азербејџана Хејдаром Алијевим. Додао је и то да је турска мањина на Косову и Метохији 1990-их била против албанских покушаја отцепљења покрајине до те мере да је турска држава морала претити како би спречила исељавање своје мањине из покрајине, показујући како је дипломатија једне силе морала из стратешких разлога да жртвује сопствене сународнике.

Србољуб Пеовић, 
истраживач-приправник, Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

Оставите коментар