Слободан Самарџић: Следи борба за место домаћег Суслова

Крај аплауза током Вучићевог обраћања Скупштини 22. јуна није се могао дочекати јер, за разлику од слободног почетка, нико се није усуђивао да стане

Александар Вучић у Народној скупштини (Фото: Драган Мујан/Нова С)

Оних 24 аплауза током Вучићевог обраћања Скупштини 22. јуна указују на потребу креирања места руководиоца из сенке, чије ће важна функција бити управљање аплаузима. Ово није анегдота, јер се предлог заснива на историјском искуству из политичке праксе Совјетског Савеза у периоду од краја Другог светског рата до 1982. године. То је био период са три фазе унутар истог политичког поретка: зрелог стаљинизма (Стаљин), ограничене дестаљинизације (Хрушчов) и неограничене рестаљинизације (Брежњев). Период се завршава 1982. године, јер је тада умрла сива еминенција поретка – Михаил Суслов.

Пленум Централног комитета Комсомола, Суслов стоји трећи здесна у првом реду (Фото: Википедија)

Тај човек за све ово време словио је за главног идеолога совјетског поретка, посебно од 1955. године, када је умро Жданов. Њега лична власт није занимала иако је после Стаљинове смрти био политички моћнији од Хрушчова и касније Брежњева. Наиме, његов утицај у оквиру режима био је довољно јак, заправо најјачи, јер су обојица поменутих били његов избор (1956. и 1964. године). Његова моћ, дакле, била је невидљива а јако присутна – идеолошка моћ. Заправо, она је била приметна само у специјалним приликама – када је на партијским пленумима и важним заседањима Врховног совјета требало усмеравати аплаузе. Суслов је тада бивао фокус погледа свих присутних – осим Главног – јер он је својим дискретним али довољно препознатљивим гестовима одређивао почетак, интензитет, звук (да ли са повицима или клот), став (седећи или стојећи) и крај аплауза.

На заседању Народне скупштине, које ће остати у сећању само по броју аплауза, све је било некако анархично. Аплаудирало се без мере и укуса, кад се хтело и колико се хтело, најчешће френетично и без осећаја за престанак. Није спорно да су посланици, као и ономад совјетски депутати, аплаудирали из дубоко емоционалних побуда, али крај аплауза није се могао дочекати јер, за разлику од слободног почетка, нико се није усуђивао да стане. Ово истински спонтано претеривање није могло а да се не одрази на честу нелагодност председника који најзад није нешто могао: да заустави ерупцију посланичке среће изазване управо његовим реторичким поентирањима. Као да је осећао да ту нешто не ваља, да се почаст одаје његовом култу, а не ономе шта конкретно говори. Према томе, шта год рекао биће пропраћено неумереним аплаузом који више нема везе са стварним поводом, темом седнице и његовим трудом да још једном заблиста сада и овде.

Гледајући повремено пренос а повремено извештаје, закључио сам да овде системски недостаје Суслов. Посланици (депутати) се морају дисциплиновати. Не може да се аплаудира тек зато што је некоме, неколицини или већини, по вољи да то чине под притиском велике, разобручене љубави. То може да деконцентрише Главног, да убаци црв сумње у смисленост свега тога, да учесталошћу израза одушевљења ослаби неку важну поенту, да је поравни са осталим уобичајеним местима, да ентузијазам за савршено и препаметно све сведе на једно-те-исто, на рутину површности и просечности. Најзад, може се стећи утисак да је тај тапшатељски ритуал у ствари коресподентан са самом ствари, са садржинском испразношћу генијалисумусових речи, уздаха, гестова, драмских застајкивања, исповедних тонова, претњи…

Помислио сам да технолошка савршеност овог политичког поретка-непоретка неће допустити ово трапаво разоткривање немоћи да се други (ко год то био изван широког социјалног круга корисника власти) убеди у бар минималну веродостојност онога што се изговара. Зато би требало механизам власти иновирати инсталацијом управљача аплауза. (Слично инсталацијама Марине Абрамовић – оне увек пролазе код неке нове публике). Тим пре што долази време када ће председник морати чешће да се обраћа великим скуповима, као што је Скупштина. Он ће, како се ствари у вези Косова и Метохије развијају, свакако настојати да подели своју одговорност са народом и његовим политичким представницима, ако је могуће и целу да им је пребаци, рецимо референдумом који ће сам контролисати, Али, пре референдума или неке акламативне одлуке, неопходно је дисциплиновати Скупштину преко управљача аплаузом онако како је то некада и негде неки Суслов сјајно чинио.

Још се само поставља питање: ко би то био? Реч је о необично важној позицији у режиму. То не би могао неки надришколовани напредњак, политички полетарац из страначке академије за младе па потом посланик. Ни искусни политички ветеран старорадикалске провенијенције, који не може да контролише свој екстремистички импулс. Ни неко из редова конвертита из бивших ДСС-а, ДС-а или других странака, којима се интерно не верује баш зато што се неумерено доказују, иако је управо то њихов стални и никада незавршени тест верности. Рекли смо да је Суслов био изузетно утицајна особа, која је не само кабинетски чувала ватру совјетске идеологије-технологије власти, већ је био практичар инквизиторског стила који је многе непоуздане кадрове слао у Сибир. У овој ствари функција стварно чини човека, а човек оплемењује функцију. За потенцијални конкурс за ову функцију, која данас има свој карактерни фоторобот, данас већ постоји компетиција. Ликове који употпуњавају идеални карактер препознајемо у малом јату јастребова, не нужно из владајуће странке, али свакако неспорних јунака владиних јавних и приватних медија.

По угледу на совјетски узор, неко од њих своје значајно место у механизму добиће од Главног, али никада више неће моћи да утиче на избор његових наследника, јер ако овај икада оде, отићиће и цела његова скаламерија од власти.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 28. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар