Драгослав Пакић: Кад „малигни потенцијал“ лече осиромашеним уранијумом

Чекају те на свакој кривини. Одређују са киме смеш да будеш пријатељ. Чувају ти здравље ако си, по њиховој дијагнози, малигног потенцијала. Од њега те лече осиромашеним уранијумом

Фото: Ројтерс

Неонацисти свих земаља – ујединили се!

И себи дали име МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА.

Имају армаду која вишеструко превазилази Хитлерову солдатеску. Неодвојиви је део наведене заједнице. И зову је зато, најпростије – НАТО. А можда и није део, него је права глава. Глава са слабим памћењем па је приморана да у сваком џепу има понеку пушкицу да би је подсећале шта треба да каже, или да уради. Саопштења и дела су бомбастија ако је пушкица нуклеарна. Ко не верује нека пита Јапанце из Хирошиме и Нагасакија.

Пропаганда им је толико громогласна и убитачна (Миљковић би написао: Уби ме њихова прејака лаж!) да би за њих Гебелс био дечко у кратким панталонама. И увек кратких рукава.

Њима није потребно да лаж понове сто пута да би постала истина. Траже да им се верује „отпрве“. Кад лажу, гађају „у сриду“. И никада не маше.

Погођени мост у Остружници, 1. 6. 1999, снимак америчког Министарства одбране (Фото: Викимедија)

Ко не верује, суде му. Прво га оптуже, најчешће и за кривицу коју су сами учинили, па онда сами сведоче и на крају пресуђују.

Ех, кад би ту био крај, па човек да каже „кајем се, нећу више никад, мајке ми“. Јок. Мораш да идеш по вашарима, пијацама, народним весељима и светковинама и гласно вичеш: „Јесте, ОНИ су у праву. Ми смо сами криви“. Што смо живи. И што нас још увек има и тамо где нас, за њих, одавно нема.

Они су углавном фини. Човек би рекао прави Финци. Кад се види колике кенгурске сузе роне за пећином Абориџина, старом преко 46.000 година, које уништи Рио Тинто, а не кажу ни реч о Абориџинима, старијим и од наведене пећине, које уништише они, видиш са киме имаш посла и мораш да савијеш шију иначе оде врат. И то увек наврат, нанос и само на твоју штету. Ако би се и покајали само би рекли: јесте, али се ипак исплатило. Као оно пола милиона ирачке деце.

Кад нас нагазе, опасно и претећи свим силама којима располажу, траже да згњечени и изгажени молимо за опроштај јер је наша неспретна, сељачка, још из опанка не изашла нога, сасвим случајно, а можда и намерно, склизнула под њихову чизму са којом они немају никакве везе.

Сто за једног је за њих давно превазиђена ствар. Чак их ни хиљаде ни за једног не задовољавају. Пола милиона, још ако су деца, па макар и ирачка, можда би и могло да се прихвати као оправдани улог за њихову добробит.

Каква је – не кажу.

Све остало је само обична колатерална штета. Ландара пишоре како кажу српски националисти, причам ти причу док говеда ричу, иди ми  – дођи ми…

Фото: Сајт НАТО

Онда на ред долазе декларације, па заклетва да их не смеш негирати иначе идеш пред суд. Њихов. Ако покушаш да умањиш њихове бројке, у које ни они не верују, награбусио си сто посто. Чекају те на свакој кривини. Одређују са киме смеш да будеш пријатељ. Чувају ти здравље ако си, по њиховој дијагнози, малигног потенцијала. Од њега те лече осиромашеним уранијумом.

Од њих бољих пријатеља немаш. Бољи су само истински непријатељи.

А и они се све више уједињују.



Categories: Сатиристика

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Bravo, lucidno i genijalno!

  2. Свака Ви част, брате Драгославе !

  3. Bio jedan Nušić, bio jedan Domanović, ali sa humorom domaćim. Ovaj naš Dragoslav Pakić okrenuo se belosvetskom ološu sa duhom i srpstvom kakvog nema. Bravo Pane , lazarevčaninu, imao si se zašta i roditi. Nastavi neka te anđeli čuvaju, bar još 10 godina.

Оставите коментар