Слободан Владушић: Омама – трилер о судбини Црњанског

Бити пријатељ са Црњанским значи слушати га, читати, размишљати о њему, његовом делу, његовој животној причи, каже Владушић

Слободан Владушић (Фото: Печат)

После романа Forward, Ми, избрисани и Велики јуриш наш саговорник, писац и есејиста Слободан Владушић (1973, Суботица) управо се огласио новим романом Омама (Лагуна). Реч је о историјском трилеру, у којем се као један од главних јунака појављује Милош Црњански. Према речима рецензента Омаме Дејана Стојиљковића, пред нама је до сада најзрелије и најамбициозније дело овог писца.

Слободан Владушић је професор на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је уредник у часопису Реч. За свој први роман Forward (2009) добио је награде „Борислав Пекић“ и „Златни сунцокрет“, за најбољу књижевну критику 2004. године награду „Милан Богдановић“, те 2011. награду „Исидора Секулић“ за студију Црњански, Мегалополис.

Ваш нови роман је управо изашао из штампе. Шта бисте као аутор најпре јавности поручили овим поводом?

Омама је историјски трилер који започиње нестанком човека под именом Милутин Топаловић у Берлину, 1928. године. Сви службеници посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца остају равнодушни пред тим догађајем осим једног. То је аташе за културу посланства Милош Црњански. Њега у потрази за несталим сународником прати Милош Веруловић, војни саветник, који је у Првом светском рату служио 7. пуку Дунавске дивизије с којим се попео на Кајмакчалан. Тако почиње овај роман.

Фото: monovisions.com

Иако посебна и самосвојна књига, Омама је ипак део мог досадашњег опуса. А опус није просто списак дела које је један човек написао већ нека врста симболичког оквира унутар кога се крећу његова дела или макар, као што је то случај са мном, главнина тих дела.

Странице мојих књига су међусобно изукрштане и драго ми је што је тако, јер то сведочи о томе да за мене писање није игра или каријера већ потреба да избацим из себе оно што ме плаши и ужасава. А то нешто је основна црта наше епохе: свођење човека на биочестицу или чак на биоотпад.

Данас имате аналитичаре који кажу да доба у коме живимо највише личи на доба пре Првог светског рата. Мислим да ти аналитичари греше. Наше доба је сличније времену пре Другог светског рата у коме се догодио Холокауст и усташки геноцид над Србима. Исто тако, постојао је нацистички план Ост, који је, да се изразим данашњим речником, предвиђао депопулацију освојених области Совјетског Савеза, тј. чишћење животног простора за аријевце, системским истребљивањем совјетског становништва.

У чему све видите сличност тог доба с нашим временом?

Роман ‘Омама’ Слободана Владушића

Сличност је у томе што данас имамо тзв. зелени расизам, који ствара утисак да планета само што није доживела колапс и да је једино решење у депопулацији, тј. смањивању броја становника. Аналогија, као што видите, постоји. Аријевци који су себе раније сматрали за вишу расу данас ће се представљати као тзв. еколошки освешћени људи, који, наводно ради опстанка планете, себи дају за право да истребе тзв. „еколошки“ неодговорне народе, односно делове становништва, рецимо старе и изнемогле људе. Уосталом, једном британском економисти излетело је да би корона могла бити добра за економију, јер у њој махом страда непродуктивни део становништва, за разлику од некадашње шпанске грипе која је косила продуктивни део.

Депопулација која се прижељкује и оправдава не мора се више изводити у гасним коморама; данас постоје другачије, мање видљиве технике. Неке од њих смо већ искусили. Неке ћемо тек искусити. У сваком случају, треба створити атмосферу и законске оквире у којима што мање људи може да има децу. То што ће неки народи у будућности тако бити доведени на руб нестанка, за пропагаторе депопулације неће бити никакав проблем – ако је човек само биочестица, онда народи више ионако не постоје. А онај ко буде сматрао да је нестанак народа катастрофа против које се треба борити, њега ће прогласити, наравно, „фашистом“. Што је појам који упућује на време пре Другог светског рата. Дакле, у неком будућем рату циљ више неће бити да се непријатељ порази, већ да се његово становништво одстрани попут неког биолошког отпада, како више не би загађивао, овога пута не вишу, аријевску расу, већ, наводно, планету.

То су разлози због којих сматрам да је наше време по својој атмосфери врло слично времену пред Други светски рат. Могао бих да то аргументујем још неким доказима, али мислим да је ово довољно. Не треба никада рећи све. Елем, под таквим утиском сам Омаму сместио у 1928. годину, у Берлин, тада највећи европски град. Омама је, дакле, роман о Мегалополису, па се тако наставља и на Роман о Лондону, али исто тако, нажалост, и на Кишов Пешчаник, као и на моја ранија дела: на романе Forward, Ми, избрисани, посебно на Велики јуриш, и књиге теоријске прозе Црњански, Мегалополис и Књижевност и коментари.

Шта је било пресудно да се окренете ка Црњанском као јунаку свог дела?

Црњански одавно за мене није предмет истраживања или само омиљени писац; он је постао мој пријатељ у прошлости. Волим ту синтагму на коју сам наишао управо у његовом роману Код Хиперборејаца. Пријатељ у прошлости Црњанског је тамо Микеланђело. Пресудна ствар је, дакле, пријатељство. Бити пријатељ с неким, па тако и са Црњанским, укључује читав сплет осећања: поштовање, љубав, поверење, спремност за праштање, спремност на жртвовање. Бити пријатељ с неким значи осетити да између нас и те особе постоји нека блискост, подударање, сличан кодекс вредности у које верујемо, сличан поглед на свет. Наглашавам сличан, а не идентичан. Бити пријатељ са Црњанским не значи, дакле, бити његов обожаватељ, заслепљен његовом појавом у мери у којој поред њега ви готово да не постојите. Бити пријатељ са Црњанским не значи бити његов адвокат, који сматра да је Црњански увек нападнут и да га увек од неког треба бранити, и да је у свему човек врлине, наравно једино он и нико други осим њега. Бити пријатељ Црњанског не значи ни злоупотребљавати Црњанског за личне циљеве, што значи сетити га се онда када би он нешто требало да уради за тебе, а заборавити га када би ти нешто требало да урадиш за њега. Бити пријатељ са Црњанским значи слушати га, читати, размишљати о њему, његовом делу, његовој животној причи, понешто му некада и рећи, понекад се наљутити на њега, понекад ући у расправу с њим, а онда се помирити и наставити даље с дружењем.

Милош Црњански (Фото: Време)

Разуме се, не можете с неким постати пријатељ само тако што о њему нешто учите у школи или на факултету, па чак ни онда када пишете докторат о њему. Потребан је неки тренутак у коме сами постајете свесни да вам је један човек пријатељ, можда зато што је био ту, поред вас, онда када никог другог није било. Тај тренутак је за мене био април 1999. године, када сам био регрутован, и када сам седео код куће, с униформом, чекајући да ме позову или пошаљу негде. Размишљао сам тада о улози извесног Боре Ћосића у НАТО бомбардовању, који је из своје берлинске резиденције саветовао Атлантски пакт да изведе копнени напад на моју земљу. Мислио сам, ако се то заиста деси, да за неколико месеци можда нећу више бити жив. Тада сам се сетио Црњанског и његове књиге Код Хиперборејаца, коју сам, разуме се, раније већ читао. Рекао сам себи, ово је последња књига коју ћеш прочитати у животу. После таквог искуства Црњански више није могао да за мене буде само један од писаца које сам читао или које волим. И сада већ знам, када једном будем осетио да више нисам ни за шта, узећу Хиперборејце и читаћу их док будем могао да читам.

Какав је Црњански био као личност?

Око питања ко је био Црњански и даље се воде расправе. И то је одлична вест. Наиме, када те расправе буду утихнуле, то неће значити да смо дошли до заједничког одговора на то питање, већ да нас то питање више не занима. Ако питање личности Црњанског престане да буде релевантно у српској култури, то ће онда значити да српска култура једноставно више не постоји. Не бих волео да то доживим. Дакле, ако желимо да причамо о Црњанском као о личности, морамо да се прво ослободимо неких фраза или стереотипа. Прва је свакако она фраза да је сваки геније лудак, а пошто је Црњански геније, онда би наводно и он требало да буде „луд“. Био је геније, али није био луд. Није био чак ни боем. Друго, међу истраживачима Црњанског постоје, рецимо то тако, две школе: помало симплификовано, али не и нетачно, прва тврди да је Црњански био велики писац, али не баш велики човек. То је такође једна фраза, један стереотип. Рецимо, ова школа форсира тезу о томе како Црњански није могао да разуме тзв. „србијанско/београдско“ грађанско друштво или чак то да га је гледао с некаквом „мађарском/аустроугарском“ надменошћу.

Теразије почетком 30-их (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

Ова теза представља српску грађанску класу између два рата као неки (супериорни) идеал до кога Црњански, услед свог „проблематичног“ карактера, није могао да се узвиси. То није само нетачно него и глупо. Прво, то грађанско друштво било је веома далеко од било каквог идеала. Ево како је Пекић размишљао о том времену и том друштву:

„Поврх свега, у време када сам почео да се бавим књижевношћу, био сам опседнут, а и данас сам, загонетком понашања грађанског друштва у Југославији и једном његовом апсолутном неспособношћу да пружи било какав отпор револуционарним снагама. (…) Осим тога, мене је интересовао недостатак сваког морала, сваке схеме живота у Југославији између два рата, о чему сам знао и слушао много од свог оца, који је био високи државни функционер у банској управи и изразито критички настројен према корупцији и начину живота наше такозване више класе којој је и сам припадао.“

Опоро и горко о том времену пишу и Владимир Велмар Јанковић у свом тексту Духовна ситуација времена (1928) или рецимо Милан Јовановић Стоимировић у својим Дневницима 1936–1941. Када то имате у виду, онда схватите да је извесна неуклопљеност Црњанског у те кругове заправо комплимент писцу.

Може ли се, дакле, рећи да се Црњанском често приступа као „проблематичном писцу“?

С друге стране имате и другу школу која негује стереотип о ускраћеном Црњанском. Она потенцира шта све Црњански није добио: издање Љубави у Тоскани у Српској књижевној задрузи, чланство у престижним институцијама грађанског друштва, дипломатску каријеру, Нобелову награду за књижевност… То иде чак до тврдње да Црњански ни данас није прихваћен. Морам да признам да ми није јасно на чему се темељи тај став: рецимо, колегиница Горана Раичевић је за Агон и меланхолију, недавно публиковану, важну и референтну биографију Црњанског, добила награду „Лаза Костић“. Колега Ломпар је за своју књигу Црњански, биографија једног осећања добио награду „Меша Селимовић“. Да додам да сам и ја за књигу Црњански, Мегалополис пре десетак година добио Исидорину награду. Да ли су то симптоми неприхваћености писца? Сумњам. Некада ми се чини да би знак прихваћености Црњанског за најрадикалније представнике те школе било спаљивање књига свих других српских писаца, након што смо их, наравно, прогласили као другоразредне у односу на Црњанског. Заправо ми се чини да је то кукање над судбином Црњанског потпуно несагласно личности самог писца. Наиме, када у једном интервјуу писац каже испунио сам своју судбину, онда он том реченицом каже заправо ово: да бих написао оно што сам написао, морао сам да живим онако како сам живео. Укратко, да би Црњански постао Црњански, он је морао и да има судбину Црњанског. А не судбину Андрића, на пример.

Управо зато мислим да је потпуно погрешно Црњанском приступити из перспективе проблематичног писца или ускраћеног писца, јер се тако заборавља оно што је код Црњанског најважније одгонетнути: зашто је његова судбина била управо таква, а не онаква какву је имао, рецимо, Андрић или Краков или Растко Петровић. Ако је његова судбина, његова животна прича, најбитнија ствар, а мислим да јесте, онда је важно одговорити на питање попут овог: како је на Црњанског утицала смрт његовог оца (писац каже да је то искуство одсудно утицало на његов живот)? Или, рецимо, шта је за Црњанског, који је желео да буде међу првима, значило то што није уживо слушао говор мајора Гавриловића, током одбране Београда 1915. године, већ се у некаквој 29. аустроугарској регименти потуцао по Галицији, ратујући против Руса, срећом врло кратко и врло неефикасно, дакле, смешно и глупо. Ово нису обични биографски подаци, међу свим другим биографским подацима о Црњанском: то су темељна искуства која су обликовала личност писца кога ми данас читамо, волимо, поштујемо и о коме размишљамо. Треба разумети смисао и значај тих искустава, а не кукати или се наслађивати над његовом судбином. Зато сам и желео да, између осталог, у свом роману Омама дам романескни одговор на питање зашто је Црњански имао судбину какву је имао. Некакав одговор сам дао, а читаоци и критика ће имати могућност да процене колико он вреди.

Реч-сан или реч-молитва

Шта Црњанског издваја од других писаца?

‘Сеобе’ Милоша Црњанског

Издваја га много ствари, а једна од њих је и чудесан осећај за језик. И то је заиста нешто невероватно и јединствено. Свако ко воли Црњанског запазио је његов карактеристичан стил, зарезе, инверзије. Све се то може лингвистички описати, али то заправо није ни важно – важан је утисак који тај језик производи. Иако је Црњански свесно одлучио да пише тако као што је писао, ви нигде у његовом језику не осећате ту одлуку, нити конструкцију. Осећате, међутим, гипкост његове реченице, њену сеновитост, нежну заобљеност; нема оштрих ивица, нема грча, реченица просто клизи пред вама као да је чујете у неком сну. Један немачки писац је за руски језик казао да је то језик без костију, а мени се чини да се то може рећи и за језик Милоша Црњанског. И када читате Црњанског, ви имате утисак да језик није само средство комуникације и просто морате да помислите да је велика среће што српска књижевност има таквог писца. Да није било Црњанског, ми уопште не бисмо могли да осетимо каквим моћним језиком говоримо. Лично искуство: можда баш зато што сам слушао писца како чита завршетак Друге књиге Сеоба и што сам и сам читао, гласно, за себе, почетак овог романа или зато што имам у свести стихове Стражилова, стварно не желим да српски језик називам неким bfmk-језиком или wtf-језиком, или да се кријем иза присвојне заменице првог лица множине – неутрално наш језик – стидећи се или се плашећи да га назовем онако како се зове: српски језик.

Црњански ми је, дакле, показао каквим језиком говорим, како може да звучи српски језик, какав се ритам и мелодија крију у њему и каква се блага налазе у његовим временским дубинама. И све бисмо то можда заборавили да није било Црњанског. Примера ради, када се у Другој књизи Сеоба зачује реч торжествено у једном колоплету познатих речи, онда рецимо мени, када сам је први пут чуо, уопште није било важно шта та реч заправо значи. Напротив, та реч је у мојој свести постала неки чудесан догађај који не би могла да произведе ни једна друга реч, а посебно не реч свечано, која је номинални синоним за реч торжествено у савременом српском језику.

Знате, да сам ту реч пронашао у неком речнику, можда би ми се допала, али бих вероватно заборавио на њу. Међутим, када вас она дочека у Другој књизи Сеоба, она постаје реч-сан или реч-молитва, коју можете некада да изговорите тихо, само за себе, и да осетите да се нешто догодило у свету. И то све захваљујући Црњанском. Који вам је ту реч поклонио, онако, несебично, пријатељски. Ето, то је само један пример: да не говоримо о речи ламент или топонимима као што су Јан Мајен и Срем, који код Црњанског почињу да звуче другачије него у речницима или на географским картама. То је лепота врхунске књижевности, а немогуће је замислити неку која би била више врхунска, од оне коју је писао Црњански: ствари које нас окружују, речи које познајете, или бар слутите, једноставно почињу да вреде више; све почиње да вреди више, толико да ускоро схватите да не постоји цена за коју бисте све то могли да продате некоме.

Бавили сте се темом и временом, и људима који су већ стотину година безмало удаљени од нас. Како се откривао тај миље, куда је све водио пут прикупљања грађе како би на крају читаоцу били дочарани амбијент, атмосфера, ликови?

Разуме се, ако желите да створите атмосферу имагинарног Берлина из 1928. године, ви морате нешто да прочитате о томе периоду. Најбоље и на првом месту самог Црњанског: Књигу о Немачкој и први део Ембехада. После тога морате да прочитате још понешто, што се сада лако може наћи на интернету. Грађа се, дакле, подразумева, али она није најважнија. Најважније да се у роману догоди варница између фабуле и атмосфере света. Та варница онда оживљава свет, оживљава јунаке, чини их упечатљивим, важним за читаоца, који онда почиње да упија свет о коме чита. То је врло битно, то упијање света, упијање штимунга, то наслућивање онога што је иза речи и реченица, не као неко скривено значење већ као слутња која не може да се исцрпи или замени знањем.

Омама је, као што кажете, и роман о Берлину?

Да, тако је. Омама није црњанскоцентрични роман, да тако кажем, у коме се све врти само и једино око Црњанског. Он је један од јунака овог романа, можда најпознатији, али не и једини јунак. Наиме, један од јунака Омаме јесте и Берлин, мегалополис од 4,5 милиона становника, највећи град ондашње Европе. Поставио сам себи једноставно питање: како приказати тај мегалополис? Свакако, описи ентеријера и екстеријера се подразумевају, али то није довољно, а сем тога они могу да угуше напетост фабуле. То нисам желео да дозволим. Зато сам решио да мегалополис прикажем кроз приче јунака који се крећу његовим улицама и који живе у њему. Тако се оваплоћује мисао једног америчког социолога, који је казао да је град стање свести.

Фото: monovisions.com

Берлин је овде, међутим, још нешто. Он симболизује целину света: зато се у овом роману појављују и грађани који станују на западу града у вилама или у луксузним становима, али исто тако и они други који се потуцају око Александерплаца, на истоку, гледајући како да преживе. Између ова два пола готово да нема ничега и то је посебно страшно у мом роману. То је оно по чему се мегалополис разликује од полиса.

Разговор водила: Мила Милосављевић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 5. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Пре пар дана сам узео да читам „Политички портрети“ од Црњанског. Ако некога интересује како и од чега се „виршле праве“, књига је обавезно штиво.

Оставите коментар