Разговор са писцем и тумачем књижевности Слободаном Владушићем поводом његове нове књиге „Књижевност и коментари“ водио Владимир Димитријевић

Слободан Владушић (Извор: Печат)

Слободан Владушић, писац и есејиста, рођен је 1973. године у Суботици, где је завршио основну и средњу школу. Ради као ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Био је стални књижевни критичар у листовима Политика и Вечерње новости. Књиге критика и студија: Дегустација страсти, (1999) На промаји, Ко је убио мртву драгу (2009), Црњански, Мегалополис (2011), итд. Романи: Forward (2009), Ми избрисани (2012). Повод за овај разговор је његова нова књига „Књижевност и коментари“.

Чему писање у оскудно време?

Ваша књига „Књижевност и коментари“ излази у доба када је криза књиге и читања већа него икад, и када је угрожено само постојање јавних библиотека. Чарлс Симић је, на пример, писао о томе како се у САД, поготово у мањим местима, библиотеке једноставно гасе. Дакле: чему писање, читање и сличне узалудности у доба тријумфа глобалне Мреже? 

Нека истраживања су показала да се у Србији процентуални више чита него у Француској: 8% људи у Србији су читаоци, док је у Француској то само 2%. Интересантан податак. Међутим, поред питања броја читалаца, поставља се и нека друга питања: шта читамо и зашто читамо, на који начин читамо? У својој књизи Књижевност и коментари, желео сам да покажем на који начин је читање и књижевност повезана са квалитетом живота али и са питањем слободе, са питањем да ли смо у овом свету робови или личности. Моја књига није елитистичка. Моја књига покушава да на нов начин покаже зашто нам је потребна књижевност. Укратко: помоћу књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу. Другим речима, док год имамо животну причу, има шансе да не постанемо робови.

Биомаса у мегалополису

Још у књизи „Црњански, Мегалополис“ направили сте разлику између Полиса доступног хуманитету и Мегалополиса, у коме човек више није човек, него биомаса. Ако се свему томе дода чињеница да постмодерни капитализам све више виртуелизује људска бића, и трансхуманистички сања о киборзима, каква је перспектива личности у том свету? Кад кажем „личност“ свакако мислим на биће кадро да производи нове културне вредности, стваралачки одговарајући на, тојнбијевски речено, изазове окружења?          

Ја садашње доба називам Мегалополисом. У Мегалополису влада економски фашизам, а некадашња расна подела на људе замењена је економском: ко је у економским токовима има право да остане жив: онај ко није може бити пуштен да умре. Мегалополис на све начине жели да сачува ову апсолутну превласт економије којој су сада подређене све вредности тако што својим робовима намеће једну слику света у којој се свако ко се супротставља економском фашизму назива, наравно….фашистом. Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да се људи који баштине традиције хуманизма, називају именом оних који су те књиге спаљивали а писце тих књига прогањали и убијали. Како је то могуће? Па могуће је нажалост зато што добар број људи сведен на робове Мегалополиса: неки на то свесно пристају из користољубља, а неки зато што нажалост немају довољно знања да могу да протумаче свет. Немојте заборавити да је једна од одлика реформи школства смањивање количине знања која се предаје ученицима и студентима и која се тражи од њих. То није случајно, као што није случајно да се људи излажу тонама информација зато да би им обавештеност заменила знање. Људи који не пристају на економски фашизам су личности и моја књига је посвећена личностима. Шта ће са њима десити у будућности то не зависи само од Мегалополиса већ и од самих личности: од могућности да буду солидарни.

Шта је ново у новој књизи?

Да пређемо на Вашу књигу, „Књижевност и коментари“. За њу сте добили награду „Лаза Костић“, а Фрања Петриновић је, у име жирија, одлуку о додели награде образложио тезом да је у путању  „мешавина науке, путописа, биографских есеја, у којима се преплићу и социологија и филозофски списи“, која настоји да покаже да „књижевност није тек скуп одређених техника, тек машта, тек склопљен низ реченица, већ нешто много више и значајније.“ Два питања: откуд оваква жанровска „неодређеност“ и шта је у књизи ново у односу на Ваше претходне књижевнотеоријске и есејистичке захвате?                      

Још у својој књизи Црњански, Мегалополис имао сам слутњу да научни текстови из хуманистичких наука, чак и када су изванредни, имају ту лошу особину да просто пролазе кроз читаоце не остављајући никакав траг. Слутио сам да је неопходно да, сем излагања знања, читаоцу покажемо да је то знање уско повезано са његовом егзистенцијом, да је важно за његов живот, да може, уистину да промени његов живот и да га учини бољим и интензивнијим. А да би се показала и доказала та важност знања морамо да на неки начин упослимо и неке друге жанрове: есеј, путопис, запис, анегдоту, све оно што знање може да повеже са животом. Дакле, оно што сам слутио да треба да урадим у књизи Црњански Мегалополис, свесно сам упражњавао у књизи Књижевност и коментари: отуда та мешавина жанрова. Али као што сам казао та мешавина није сама себи циљ. То сам урадио да бих могао да испричам причу о нашем времену (о Мегалополису) и о јунацима нашег времена – личностима, али и о онима који су на жалост остали или постали робови Мегалополиса.

Побунимо се!

Зашто је поднаслов књиге „Упутство за оружану побуну“? Одакле Вам у њој списак „домаћих побуњеника“: Црњанског, Андрића, Кракова, Винавера? Зашто сте Црњанског одабрали да укажете на херојску егзистенцију као нешто што је нестало из нашег света, али за чим се чезне као за неопходним „састојком“постојања?                                                                         

Упутство за оружану побуну је цитат једне диверзије Гија Дебора који је такође један од важних јунака моје књиге. Мислим да ће читаоцу из самог текста и завршне напомене бити јасно шта је смисао тог наслова. Али, у кратким цртама, ствари стоје овако: по теоретичарима рата, бојиште на коме се одиграва савремена, четврта генерација рата није више неки ров или територија, већ наша свест. Ови теоретичари сматрају да се у четвртој генерацији ратова противник не побеђује тако што му савладате армију, већ тако што продирете у свест непријетељске популације преко комуникационих канала (на пример, преко медија) а затим обрађујете ту свест тако да она изгуби вољу да пружа отпор.

Дакле, оружана побуна данас не почиње у шуми или на улици, већ у свести. У начину на који перцепирамо свет. У томе да ли у свести имамо властиту животну причу или празнину коју морамо да непрекидно пунимо било каквим садржајима. Јер празнина боли. Зато је ова књига једна оружана побуна: она се буни против системског уништавања животних прича појединаца али и колектива коме припадамо. А што се тиче списка домаћих побуњеника из Вашег питања, укључивши ту и Црњанског, њих заправо има знатно више. Разлог зашто су они ту јесте просто што се у њиховој егзистенцији наслућују обриси личности, која је мост између индивидуалног и колективног. Ако пажљиво читате њихове текстове и ако пажљиво тумачите њихове животе, можете доћи до небројених блага. А једно такво благо је например, и начин на који умирући Црњански цитира херојску смрт свог оца Томе Црњанског.

Образовање које нам је насушно

Познати сте као смели критичар разарања образовања у Србији и свету, бранилац класичних универзитетских вредности. Како нам се догодило да смо разградили оно што је Јасперс дефинисао као „идеју Универзитета“ ( то је, дакако, заједница слободних истраживача, професора и студената, који трагају за истином, а не за профитабилно применљивим знањем ) и „болоњизацијом“ факултете претворили у средње школе које студентима дају све мање увида у целину стварности?

Ја волим свој посао, волим своје студенте. Волим када могу да станем испред њих и када видим да имају поверења у то да нисам овде дошао само зато што сам плаћен за то, већ и зато што желим да им кажем неке ствари, желим да им пренесем неко знање. Нешто што је за њих јако важно. При свему томе, ја нисам изабран на лутрији да радим на факултету: мене су изабрали људи који су веровали да ми је место на факултету. Искрено се надам да их нисам разочарао. Где настаје проблем? Проблем настаје када се укине аутономија факултета односно када нам се мало по мало одузима право да интелектуално и научно испитујемо свет у коме живимо. Проблем настаје онда када се студентима, под изговором да им се чини услуга, смањује количина знања којом треба да располажу. Проблем настаје када се факултет претвара у средњу школу тако што професор не може да пита студенте оно што им није испредавао, као да процес студирања не значи управо то да студент може и треба да користи секундарну литературу како би сам обликовао задовољавајући одговор. И све се то се не ради случајно. Циљ је јасан: заглупити људе да би се њима лакше манипулисало. Док је аутономан факултет/универзитет начин да се људи обуче како да се боре против манипулације, факултет Мегалополиса је само једна од фаза у процесу манипулације. Ја желим да радим на аутономном универзитету, али то је вредност коју ћу морати да браним. И бранићу је. Заједно са својим студентима.

Објављено у „Печату“

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Димитријевић, Слободан Владушић, књижевност