Момчило Селић: Марко Миљанов Поповић, Куч

Миљанов беше прихватио да живи јуначки, не одричући се људског усуда зарад Неба. Награда, њему, лежала је у достизању Исусове људскости, а не Његовог божанства

Момчило Селић (Фото: Снимак екрана)

Много је људи писало о Марку Миљанову, Србину из Црне Горе, кога су и Шиптари ожалили пославши одред лелекача који је вичући: „Благо тебе Мар-Миљанин, е ћеш живјети довијека!“ ступао испред леса спорим кораком, тресући се у кореографисаној, немој грозници. О Шиптарима, мада непријатељима, Марко Миљанов писао је најлепше, говорећи: „Нико није више од Арбанаса с малијем добрим задовољан, и малијем злим огорчен!“ У смрти, као у животу, Миљанов беше победио аждаје: ковчег с моштима носили су му широм Црне Горе, поред изричите забране Краља Николе I Петровића да му се одаје јавна почаст.

Кажем „ковчег с моштима“, јер је Марко Миљанов Поповић био светац, а црква која то буде прва схватила биће заиста Христова, за разлику од свих дотадањих, које Исуса јесу љубиле, али слабо разумеле. Јер Христос, као Миљанов, беше борац, ратник, мада његов мач беху реч и дело а Марков истински јатаган, с немања божјих моћи. Марко Миљанов, наиме, није био никакав Бог, већ Човек: страстан, кратковек, унапред осуђен Падом у коме није саучествовао. Против Турака, потурица и Арбанаса није се могао борити искључиво собом: повремено, морао је то допуњавати ратним подвигом јер му беше стало да му народ поживи у времену и простору колико и на небу.

Не да се Миљанов, Христов војник, одрицао ичега из Косовске баштине. Напротив: нико се пре њега па до данашњих дана није више заложио за Крст Часни и Слободу Златну. Но на радост, рецимо, Ребеке Вест, која се згражала над старохришћанском жртвеношћу Косовске одлуке, Миљанов се није либио непријатеље већ на земљи да победи, снагом праведности већом од њихове злоће. У бици на Фундини, на пример, покрећући своје Куче да се у лесама зајурени обрушавају на Турке, чинио је само што и његови преци – те потомци на Скадру, Мојковцу, или Србијанци на Церу, Колубари, или Кајмакчалану, или Босанци на Бихаћу 1994. године.

Марко Миљанов (Извор: Википедија)

Но, као што мало ко схвата Марка Миљанова као свеца, још мање се о њему размишља као писцу. Јован Скерлић, на пример, већ је писао о свом савременику из Црне Горе као о архаичном прежитку, налазећи сву своју инспирацију и узоре у Паризу, десет пута просторно и неописиво историјски, културно, и духовно удаљенијем од наших и Маркових балканских, стеновитих Куча. Болест Скерлићева, нажалост, показала се готово неизлечивом: уместо као један од највећих српских писаца, Марко Миљанов је у свести већине Срба остао само још један из дугог низа јунака и ратника, с којима се све мање њих успевало поистоветити. Јер, скерлићевска, западна, просветитељска догма о императиву савремености, израсла из схватања Времена као апсолута и Модернитета као његовог врхунца – другим речима, из одбацивања Бога и као могућности – припустила је Миљанова у наше школске па и универзитетске програме искључиво с Примјерима чојства и јунаштва, а не и његовим целокупним делом.

Јер, то дело – и књижевно, и животно – јесте можда најбољи путоказ куда, камо и како на „овим просторима“ и у свим временима. Ако је Књига, наиме, само отисак Стварности – која, опет, и сама јесте отисак Наднаравног, Првотног, и уму недоступног (значи, Бога) – онда је Миљанов писац над писцима. Но, онима који су убеђени да је заправо Свет првотан, а уметност једино што се из те сировости издваја – што више тим боље – Марково дело у најбољем случају остаје грађа неком публицисти, докторанду или постмодернисти. Не схватајући да деривативни књижевници не могу бити истински уметници јер им штиво превазилази искуство, ни наши фарисеји се не разликују од израиљских, једино надменошћу надмашујући своје слепило. Наиме, како их подсетити да Хомер, ни приближно учен као Платон, ипак стоји упамћен као песник над песницима, а Платон само као дидакт?

Стога, да је и наша црква више Христова а мање институција – то јест, да се више усредсређује на суштост човекову а мање на смерност – Марко Миљанов био би исправно виђен као хришћанин већи од многих монаха, аскета, и превасходно верских подвижника. Јер, Миљанов беше прихватио да живи јуначки, не одричући се људског усуда зарад Неба. Награда, њему, лежала је у достизању Исусове људскости, а не Његовог божанства. Миљанов није тежио ни за апсолутним Знањем ни натприродним Просветљењем, нити за превазилажењем плоти, времена, а понајмање места. Све то је као Србин прихватио, понео, и достојно му се одужио: муж супрузи, отац сину и ћерци, свој својти, друг друговима, главар племену, војвода народу, писац и паметар будућим нараштајима, узор људима, чојству је одао пошту примером и речима, достижући величину многим савременим Србима, изгледа, несагледну. Јер, што је битно и живо у Марка Миљанова није историографско, ни етнографско, већ ванвремено: када су Турци ударили санкције Кучима у 18. веку, Кучи су се повукли у себе, и издурали. Када се то поново десило у 19. веку, против душмана су се борили без обзира не жртве. Ниједна жртва, знали су, није узалудна док има соја, сопства, и слободе – макар та слобода била и изгон у Ровца. Као што пољска химна каже: док је нас, биће и Отаџбине.

Но тај завет ова времена као да су заборавила: и опстанак је сведен на преживљавање индивидуе, чак по цену личности. О опстанку рода, соја, или слободе, већ мало ко и размишља. Марко Миљанов Поповић би се томе врло зачудио, али не више од својих сусељана и племеника, такође свесних да се губљењем себе губи и део Бога (или Васионе, по безверницима). Наиме, како нас подсећа и келтска легенда, сваким неделом се убија по делић Света, док смрт појединца није до свачија судбина. Смрт нације, међутим – као и лепоте, истине, или правде – космички је злочин, јер разара оквир смисленог, људског живљења. Философ Марко Миљанов знао је, осмехнут, да је морална наука једина од значаја, а што се других умећа тиче, Кучи су се већ сналазили, правећи барут од сушеног измета слепих мишева, јатагане од прекованих коса, једући у глади што се данас, уз велико истраживање, учи на америчким академијама за преживљавање.

Марко Миљанов Поповић знао је, такође, да нема писмености мимо исповедне, искрене, и исказне. Научивши слова после педесете, ценио их је као средство, не тражећи у њима што не би могао са усана говорника, приповедача, или сведока. Из таквог поимања књижевности израсла је и српска десетерачка епика, уметничка без грча многих извиканих дела савремене скрибоманије. Приповедање уз ватру захтевало је, наиме, развијену реторику: слушаоци су седели будни, увек помало гладни, смртоносно подругљиви, и жељни лепоте и љубави као деца. Ставити истину на хартију одвајкада је стога мучило људе од соја, својом посредношћу вређајући им најтананије пориве. Марко мора да се нацепао скупоценог папира као многи стари борци жељни да нешто пренесу омладини. Јер искреност, говорио је неко, није што и обелоданити све на срцу и уму, већ не изрећи што није. Тога се Војвода Марко држао, казавши да сматра Војводу Миљана Вукова Вешовића бољим човеком од себе. Међу агоналним Црногорцима, и Србима уопште, таква храброст остала је ретка – главосека смо одувек имали и више но довољно, а поштених и скромних кудикамо мање.

Марко Миљанов

Онима који историји одричу референтност, посматрајући је као низ упокојених појава, Марков пример није до анегдоталан. По њима, ако су Кучи могли трпети нешто у 18. веку не значи да то можемо и ми, у 21. Но то је памет лажног Прогреса, а њене поклонике ваља питати јесу ли Кучи умирали друкчије од нас, и волели своје породице, пријатеље и својту мање него ми, или ходали на три ноге, за разлику од нас, Модерних? У људи, наиме, није се ништа променило од Гилгамеша, нити се Одисеј носио са било чим што не мучи и нас, данас. Да ли је нуклеарно уништење ишта страшније од помпејског, и по чему је америчка војна техника смртоноснија од аланске оклопне коњице, татарских коњичких стрелаца, јаничара, швајцарских копљаника, или било које премоћне војне силе, икад? Да ли је Марку Миљанову требало мање снаге и храбрости да се не упусти османлијама и њиховим Шиптарима него нама да се носимо са Натоом, и Тачијем? Јесу ли нам очеви били луди супротставивши се хитлеровцима, и јесу ли своје животе ценили мање но ми наше? На таква питања, нажалост, ниједан прогресивиста не може одговорити потврдно, ма колико циничан. Јер, од људи пре нас друкчији смо једино безмерном нашом слуђеношћу, понајвише плодом сулудог схватања да се нешто битно променило у Богу, свету, и нама.

Но смрт је увек стизала иста, била од мача, ножа, копља, распрскавајућег метка, артиљеријске гранате, томахавк ракете, или тактичког нуклеарног оружја – у стању смо да осетимо само онолико бола колико нам живци могу пренети, те се смрт, изгледа, најчешће своди на огромно изненађење што се дешава и нама, бесмртнима, драгоценима, јединима и непоновљивима. Но, и срамота остаје иста: слизати се са Натоом или Бајазитом једнако је; живот, необразложен жртвом, и данас има исту вредност као кад су неки Срби продавали веру за вечеру, остављајући себи и свом потомству вечну самомржњу, из века у век све болеснију. „Шта ти вреди част, када си мртав?“ јавно је изјавио, не тако давно, кандидат за председника САНУ. Шта би тек тај злосретник имао да каже о Марку Миљанову, Куч-Илији Туровом, Раку Ђурићу, или безбројним другим Србима забележеним и фотографским апаратима, не само усменим предањем? Куч-Илија и Рако Ђурић, на пример, четовали су на шиптарском и османском Косову и Метохији пре једва више од сто година: Куч-Илији излазило је пиће на ране од ножа, метка, или јатагана, а обојица беху једини наоружани и побуњени Срби између бар колико их и данас има на окупираном Космету. Зар су Браниоци моста из Косовске Митровице мањи јунаци од њих, и зар њих вреба друкчија, страшнија смрт од оне коју Турци беху наменили Куч-Илији, када су га шест дана јавно мучили на тргу у Призрену?

Дело, и пример, Марка Миљанова, Поповића и Дрекаловића, бесмртни су. Они су заправо једино мерило ваљамо ли ми данас. Немојмо се заваравати да су наши преци, у свом сиромаштву, имали мање да изгубе од нас, уљуљканих у лагоди и берићету. Истина је да нико свој иметак са овог света није понео, али су они могли изгубити и што су им многи потомци заборавили да постоји – свој углед. Част и име се наиме могу понети на онај свет; живот, одживљен људски, једино је што носимо са собом, што јесмо – и у тој безмерној, несагледној Вечности где ни време није до простор, као што је и време атомских честица код нас, на овоме шару. Бог грли јунаке, а Његов Противник све који угађају својој и туђој беди и слабостима. Марко Миљанов нас зато стално подсећа и шта је култура и шта човек, и нема тог софизма, тих интелектуалних, правних, или политичких марифетлука одрживих наспрам њега – скромног, ведрог, истинољубивог, правичног, и мушки лепог.

Опрема: Стање ствари

(Српски лист, мај 2003)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

1 reply

  1. Богословље схваћено кроз праксис, делање, вероватно ће у овом тексту пронаћи много више „материјала“ него у некој расправи о „аспектима литургијског живота“. Какав ћемо Божији лик сачувати у нама ако без борбе, овоземаљске, само се будемо „подвизавали“? Видео сам више жестине у форумским расправама о томе да ли се у исхрани користи уље суботом за време поста (да не помињем теме календара, екуменизма итд.) него што би, сигуран сам, изазвала тема о светости Марка Миљанова…

    18

Оставите коментар