Ребека Вест: Његош

Није било лако бити божански леп див, с милтоновским поетским генијем и неком врстом светачке благости

Анастас Јовановић, Петар Други Петровић Његош (Извор: Pinterest)

Ујутру је Цетиње изгледало још чудније него претходне вечери. Оно мало земље око града врло је плодно и дарује живот високом дрвећу, зеленој трави и бујним културама, којима прија обиље кише. Али воде готово једва да има: њиве су мале, а остатак пејзажа сачињава порозни камен који воду задржава колико и цедиљка. Такав, потпуно огољен и сув, он је изложен разорном дејству не само сунца већ и кише. Необична одлика овдашњих житеља, рођених у оваквом окружењу, јесте што и сами на њега гледају као на нешто необично. Мало ко од њих је путовао, али сви знају да су црногорски висови и голети нешто крајње необично. У граду још стоји стари Владичин двор, вероватно јединствена таква палата, познатија као Биљарда; име је стекао по томе што је негде тридесетих година 19. века тадашњи владика Петар II наредио да му се на мулама допреми билијарски сто из Котора, што је било огромно чудо. У соби која је накнадно подигнута уз двор. италијански заробљеници, под надзором аустријских генералштабних географа, направили су велики рељеф Црне Горе, који нам је Саво Милићевић показао, наглашавајући величанственост дивљих обриса земље, онако како би се то очекивало да чине житељи енглеских мочварних области. Изненађење које Црногорци стално исказују према Црној Гори показује да су сачували давно сећање на своје домове у равницама и долинама Српског царства.

Панорама Цетиња 30-их година 20. века

Поред Биљарде налази се Цетињски манастир, подигнут у 15. веку: радови изведени на њему крајем 17. века дали су му снажан и строг изглед карактеристичан за црногорску црквену архитектуру. На стени изнад њега препознала сам остатке једне округле куле, која је била узрок великог узнемирења Енглеза по имену сер Гарднер Вилкинсон, једног од посетилаца владике Петра II. Када је Петар I, велики законодавац, после четрдесет осам година проведених на престолу, 1830. године умро, наследио га је један од најзанимљивијих европских монарха свих времена. Образовање је стекао у овом манастиру на Цетињу, а потом и у манастиру Савина, на обали Јадранског мора, тамо где је краљ Александар, уочи свог пута за Марсељ, звоном огласио своју предстојећу смрт. Потом га је поучавао српски песник по имену Милутиновић. Историчари лупетају када тврде да су православни манастири били стециште незнања, предрасуда и разврата, а Срби народ свињара. Петар I говорио је немачки, француски, латински и руски и познавао је књижевност писану на тим језицима; био је изузетан владар и познавалац права; бавио се филозофијом, а доста је знао и о мистицизму. Поред осталих дела, написао је и Лучу микрокозма, једну од највећих икада написаних метафизичких поема. У то време се на енглеском престолу налазио Вилијем IV. Петар II само је једном отишао из земље, да би у Петрограду био рукоположен за владику и прихваћен за савезника. Али често је примао у посету стране госте, неизмерно импресиониране његовом живописном појавом. Био је чудесно леп, на начин нешто рафиниранији него што то Црногорци обично јесу; имао је дугу црну косу, црну браду и бело лице, глас му је био изузетно пријатан, а био је висок два метра. Носио је црвену капу, по тадашњем на родном обичају, тамноцрвен огртач оивичен крзном, бели капут, јасноплаве панталоне, тамноцрвени појас начичкан оружјем, беле чарапе и турске папуче. Носио је и црне, кожне рукавице и отмену црну машну, налик на оне омиљене међу француским песницима романтичарима под чијим је великим утицајем био.

Цетиње (Фото: Слободна Херцеговина)

Његов најдражи страни посетилац свакако би био Ламартин, чијим се делима страсно дивио. Али морао се задовољити мање чувеним гостима који су – када су у питању били Британци – показивали изузетну храброст у стизању на своје одредиште, али им је недостајало памети и знања да, када би најзад доспели до свог циља, уоче ту и нешто доиста занимљиво. У јануарском броју часописа „Блеквуд“, из 1845. године, поред приказа најновијег успеха господина Александра Диме романа Три мускетара – један енглески официр и његова супруга сведоче о томе како су посетили владику док је заповедао својим трупама на острву у Скадарском језеру, недалеко од Ријеке Црнојевића. Њихово путовање морало је бити страшно; Црногорци, који су били прави ратнички народ, иако од посебне врсте, и који су толико волели да буду ратници да се нису могли бавити ничим другим, њима су изгледали као ,аматери“; осим тога, овај пар нас уверава да је Петар II само чекао да скупи довољно новца да би побегао у неку цивилизованију земљу. Сер Гарднер Вилкинсон показао се у том погледу нешто бољи, али нема сумње да је свог домаћина прилично измучио. Сер Гарднер се високо изразио о способностима Петра II – почевши од његове омиљене вештине да погоди лимун који би неки од његових перјаника бацио увис („изузетна способност за једног владику“ сматрао је он), до вештине управљања државом; но био је констерниран округлом кулом поред Цетињског манастира, јер је била начичкана турским главама, пободеним на кочеве, и окружена гомилама лобања.

Цетињска Биљарда (Фото: Викимедија)

„Лице једног младог човека“, писао је сер Гарднер, ,било је посебно потресно; његова згрчена горња усна, која је откривала низ белих зуба, исказивала је ужас; било је јасно да је много пропатио, од страха или од бола, у тренутку умирања.“ Призор га је врло узбудио; он је доиста био доказ деморализације коју су Турци донели Европи. Протестовао је код Петра II, који му је уморно рекао да се ту не може учинити ништа. Ако би Црногорци престали да узвраћају на турски начин, Турци би помислили да су изгубили снагу и навалили би на њих. Могао је такође и додати да Црногорци морају да секу главе својим сународницима рањеним на бојном пољу да их Турци не би ухватили живе, јер би их потом мучили и сакатили; и да их је стога тешко кривити што Турцима чине оно што су их Турци приморали да чине свом сопственом роду.

Дубоко згрожен, сер Гарднер отишао је у Херцеговину и приликом посете мостарском везиру доживео додатни шок: поред везировог двора угледао је округлу кулу начичкану главама Црногораца. И ту је покушао да протестује, али везир му је рекао да се ту не може учинити ништа пошто Црногорци невероватно окрутно поступају с јадним Турцима који никада никоме нису чинили ништа нажао. Сер Гарднер је онда предложио да посредује у примирју и разговара са Петром II, али везир је то одбио тврдећи да су сви православци преваранти; обећао је, међутим, да ће Турци престати да секу главе Црногорцима ако Црногорци престану да секу главе Турцима. То је убедило сер Гарднера. Несрећном Петру II написао је писмо у коме га је обавестио да је везир фин човек, спреман на договор о прекиду ових страшних злочинстава. Петар II није могао учествовати у овој преписци с превеликим одушевљењем, знајући да његова породица не може поново постићи оно што је постигао Петар I; када га је Наполеонов маршал Мармон прекорео у вези с овим истим питањем, Петар I је одговорио: „Чудно је да Французи такво поступање сматрају шокантним, с обзиром да су на тај начин погубили свог краља и своју краљицу.“ Зато је отписао рекавши само да мостарски везир и није тако фин човек, те је тешко веровати да је нарочито заинтересован за хуманитарна питања, будући да је надалеко чувен по својој окрутности и по склоности да живе људе набија на колац. Нема другог лека, додао је, осим да се Турци истерају из Европе.

Дама Ребека Вест – Dame Cicely Isabel Fairfield, познатија под псеудонимом Ребека Вест (Фото: Википедија)

Петар II умро је у четрдесет седмој години, што је за Црногорца који умире ненасилном смрћу апсурдно рано. Боловао је од туберкулозе, највероватније изазване прилично чудним књижевним разлозима. Јер његов учитељ, српски песник Милутиновић, живео је неко време у Немачкој и био под великим утицајем немачких романтичара. Од њих је преузео веровање у уздижуће дејство олуја, те је обичавао да свог залуђеног штићеника води планинама по јакој киши и невремену, не би ли га приближио Узвишеном. У сваком случају, несрећног Петра II његова судбина је веома измучила. Није било лако бити божански леп див, с милтоновским поетским генијем и неком врстом светачке благости, и истовремено предводити народ племенитих дивљака принуђених да се варварски отимају за сваку мрвицу цивилизације, док му је духовну и националну веру нагризао црв моралне сумње. Ако вреди борити се за цивилизацију, зашто је онда западни цивилизовани свет тако равнодушан према трагедији његовог народа, а тако пријатељски расположен према његовим душманима?

Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Mono&Manana, 2001. стр. 783-785.

Приредио: Мирослав Здравковић

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

Оставите коментар