Лебрехт Гашпар: Ако могу да сумњам у Бога, могу ли да сумњам и у хашку пресуду о геноциду у Сребреници

Доносимо реаговање књижевника Лебрехта Гашпара на текст Иване Шундић Миховиловић о црногорском министру правде Владимиру Лепосавићу (Данас, 8. април 2021)

Владимир Лепосавић (Фото: Н. Ђурић)

Ивана Шундић Миховиловић: Владимир Лепосавић – пао на испиту

Испоставља се да је црногорски министар правде и људских и мањинских права Владимир Лепосавић, у чијој биографији стоји да је био одликаш у школи и студент права са просеком 10, након само четири месеца од постављења пао на испиту.

По оценама стручне јавности, министар правде би требало да буде особа која нема проблема да осуди злочине као што је геноцид у Сребреници.

При том, како се истиче, Лепосавић је министар у влади која званично тежи европском друштву које баштини заједничке вредности, а неке од њих су и признање геноцида у Сребреници и других злочина и признање Хашког трибунала.

Лепосавић је, међутим, у припремљеном одговору на питање у Скупштини прочитао са папира да ће признати геноцид у Сребреници „када се то недвосмислено утврди“, те да је суд у Хагу, где је суђено за тај геноцид, „изгубио свој легитимитет“.

То је изазвало бурне реакције домаће и међународне јавности, док су седам опозиционих странака и једна грађанска организација покренули петицију за његову смену.

Изглед текста на сајту листа Данас

Зато је у понедељак премијер Здравко Кривокапић обелоданио да је донео „тешку одлуку“ да покрене поступак о смени министра.

„Да је то урадио министар пољопривреде ја бих рекао урадио је из незнања“, казао је Кривокапић.

Премијер је напоменуо да су Лепосавићу већ „прогледали кроз прсте“ када су у питању били иступ у вези са Законом о амнестији и околности око усвајања тужилачких закона.

У знак подршке Лепосавићу одржани су протести у више црногорских градова.

На друштвеним мрежама је објављена фотографија транспарента са моста у Подгорици, на којем пише: „Због Сребренице са функције се Србин скида, упамтите, није било геноцида.“

И испред црногорске амбасаде у Кнез Михаиловој улици у Београду у понедељак увече у знак протеста бачене су димне бомбе.

Лепосавић (37) је рођени Баранин.

Био је стипендиста немачке фондације Роберт Шуман и добитник престижне америчке Фулбрајтове награде.

Троструки је добитник награде Универзитета у Београду за стручне радове у области правних и економских наука.

Докторирао је из области међународне заштите мањина 2016. на Правном факултету у Београду. Био је асистент на Правном факултету Универзитета Медитеран у Подгорици, а две године је био предавач на Универзитету Унион у Београду.

Владимир Лепосавић (Фото: Танјуг/АП)

Члан је правног тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са Владом око Закона о слободи вероисповести.

Пред парламентарне изборе 2012. говорио је на митингу коалиције Српске слоге, коју је, између осталих, чинила и Странка српских радикала.

Две године касније у говору на скупу Социјалистичке народне партије критиковао је могући улазак Црне Горе у НАТО. У браку је са Американком Vy Nguyen, која је запослена у америчком Министарству одбране.

(Данас, 8. 4. 2021)

Лебрехт Гашпар: Одговор Ивани Шундић Миховиловић

Тешко је (ако је уопште могуће) пронаћи уџбеник кривичног управног или грађанског права, о уџбеницима теоретских предмета попут увода у државу и право или социологије права, чак и филозофије права – да не говорим, који би или чији би аутор устврдио да се правоснажном и извршном пресудом једном за свагда утврђује непобитна и коначна, неупитна, што би се рекло, апсолутна истина коју нико ни на који начин не само да не може оспорити него се у њу не сме сумњати или недајбоже оповргавати. Руку на срце, нашло би се – ако нигде другде оно бар у фус нотама правних научних дисциплина – да је током историје људске цивилизације било и таквих мишљења, али само теоретских и склоних теолошким, дакле теозофским основама и подлошкама, да су пресуде од Бога или бар од Духа Светог, ма шта под тим подразумевали конкретни мислиоци, но таква мишљења не само да су била маргинална него су са индигнацијом одбачена у последњих, па најмање – три века.

Уосталом, зар је потребно овакво крајње проблематично поимање пресуде једног суда оспоравати теоретским и научним приступом које је по својој природи у времену просвећености темељено на два крајње једноставна постулата које гласе: размишљам, дакле постојим и сумња је темељ напретка. Мало, мало па се појави у медијима случај како је неки осуђеник након дугогодишње робије ослобођен од одговорности за дело за које је осуђен иако га није починио, а имао је правоснажну и извршну пресуду.

Но, да не дужим, јасно је да сваки правни поредак жели да онемогући спорење у недоглед, зато је предвиђена двостепеност, ретко тростепеност – како у кривичном тако и у другим поступцима – али је злу не требало поред редовних правних лекова предвиђен и ванредни правни лек, како би се чак и правоснажне и извршне пресуде могле из одређених разлога и под одређеним околностима оспорити – јер је ипак апсолутна истина доступна само Богу, а све ће бити и ђаволу – не и човеку.

Ивана Шундић Миховиловић

Или се ја можда варам? Но, ако је веровати новинарки листа Данас, Ивани Шундић Миховиловић, политикологу (завршила је, бар према доступним подацима, Факултет политичких наука Универзитета у Београду) све ће бити да се грдно варам. Додуше, није једина која ми тако нешто сугерише, ни новинари Радија Слободне Европе нису од раскида – мада нису експлицитни у тој мери, иако подједнако воле да изврћу чињенице и да њима манипулишу. Но, занемаримо сада лучоношу слободног и либералног света, Глас Слободне Европе) и задржимо се на оном што је Ивана Шундић Миховиловић у свом ауторском тексту, објављеном у листу Данас 8. априла 2021, године изволела устврдити и написати.

Ако с правом или без њега претпоставим да наслов није она одредила, па чак ни подужи поднаслов који изравно кореспондира са самим насловом, пажњу ћу посветити делу чланка у којем су изнети вредносни судови и закључци, који ипак кореспондирају са тенденциозним и злурадим насловом и поднасловом.

Свој текст о кризи која управо потреса политичку сцену Црне Горе али очигледно и тек устоличену њену владу са танком и ево, испоставило се, несигурном већином која лако може да пукне на очигледној провокацији, већ споменута новинарка Данаса Ивана Шундић Миховиловић ауторитативно почиње тиме да „по оценама стручне јавности“ (притом не наводећи нити изворе, а богами ни о којој се то стручној јавности ради, и чијој, да л’ црногорској или овој нашој, сорабијској), тек тврди она „министар правде би требало да буде особа која нема проблема да осуди злочине као што је геноцид у Сребреници“. Овом прилично инвалидном тврдњом, општом и неодређеном – а ипак стављеном у одређен контекст у недостатку аргументације – новинарка нам сугерише да та наводна, а можда и анонимна, „стручна јавност“ тако нешто закључује на основу нечег што се ваљда као опште место императивно претпоставља и што је ван сваке сумње. Та тврдња или аргументација гласи „Лепосавић је министар у влади која званично тежи европском друштву које баштини заједничке вредности“, да би ингениозно и славодобитно, скоро (квази)интелектуално (ко ли јој само даде ту диплому?!) устврдила да „неке од њих (заједничке вредности, европске, дакако, прим. Лебрехт Гашпар) су и признање геноцида у Сребреници и других злочина и признање Хашког трибунала“. Но, у свом усхићењу Ивана прави конструкцију која дословно гласи, цитирам: Лепосавић је, међутим, у припремљеном одговору на питање у Скупштини прочитао са папира да ће признати геноцид у Сребреници „када се то недвосмислено утврди“, те да је суд у Хагу, где је суђено за тај геноцид, „изгубио свој легитимитет“. Потом се поново позива на сву могућу јавност јер тврди: „То је изазвало бурне реакције домаће и међународне јавности, док су седам опозиционих странака и једна грађанска организација покренули петицију за његову смену.“ Надаље, ни мало случајно министра Лепосавића трпа у радикалски кош и то признајем, врло умешно.

Но да видимо шта је то доиста рекао, заправо прочитао господин министар Лепосавић? Ако је веровати малопре споменутом Гласу Слободне Европе (бар су коректно пренели изјаву), министар Владимир Лепосавић је рекао: „Уопште не могу да признам или не признам догађај о којем немам сазнање. Ја сам спреман да признам да је у Сребреници учињен злочин геноцида када се то и недвосмислено утврди. Не знам да ли је постојала геноцидна намјера 1995. у Сребреници. Могу само да вјерујем или не вјерујем судијама из Хага, било оним који су гласали за ову правну квалификацију, или онима из истог судског вијећа који су о овом питању заузели или издвојено или посебно мишљење.“

Изјава министра Владимира Лепосавића је толико прецизна и јасна да је није потребно посебно образлагати или тумачити. Оно што је јасно а што многима не одговара јесте то да он није негирао злочин, чак ни геноцид, само је као правник – и неко ко се није бавио само правном праксом већ доминантно теоријом – имао у виду да у правима нема табуа, да је све подложно интелектуалном промишљању и оцени. Оно што је ипак детаљ који би се могао узети у обзир јер представља ако ништа више једно филозофско достигнуће наше цивилизације, јер смо ми у друштву које је ослоњено на сентенцу cogito ergo sum, јер мислити значи и сумњати а сумњати значи постављати питања (како бисмо могли питати ако не мислимо? Осим наравно, ако не поступамо по очекивању неких, других који мисли, не критички додуше већ интересно). И шта нам вреде питања без одговора? За одговоре су нам потребни аргументи, дакле, врло једноставно и интелектуално: сумњам, питам, тражим одговоре – дакле постојим.

Ако могу да сумњам у Бога, могу да сумњам и у Хашки суд или пак не могу – питање је сада.

Но, ако је веровати Данасу и Ивани Шундић Миховиловић сумњати значи супротстављати се вредностима које баштини Европа која нема алтернативе а та је вредност зацементирана како видимо табуизирањем сумњи у, овај пут, став или пресуду, све једно Хашког суда, сутра у став неког другог ad hoc суда, или рецимо бриселског бирократе. О какве ли јереси!

Недавно је један историчар рекао – коментаришући некада неупитно правило да научне и методолошки (и мултидисциплинарне, наравно) утемељене судове о одређеним историјским догађајима ваља давати након одређене историјске дистанце од 50-60 година када се отворе сви архиви – да данас, у постдемократском, неолибералном свету у коме доминирају испоставиће се (можда, не тврдим) fake news то изгледа не важи.

Да ли је потребно позивати се на низ случајева, ето, на пример на аферу Драјфус и доказивати да је потребно време како би се све околности, све чињенице, сви докази на миру и хладне главе размотрили. Но, хајде, можемо и овако: геноцид над Јерменима почињен од стране Турске није процесиран ни на каквом међународном, било сталном или ad hoc суду, па да ли то значи да није почињен, уосталом Турска га негира, она иста Турска чији диктатор је и те како „велики“ пријатељ нашем наврхвођи мада би се исто могло рећи и за геноцид над Србима у НДХ; једни га негирају, другима је неупитан, трећи се додуше „мудро“ не изјашњавају. Доиста, да ли је бриселској бирократији или Стејт департменту пало на памет да донесе бар деклерацију о геноциду над Србима? И да, дозволите ми малу злурадост, да ли је Ивани Шундић Миховиловић пало на ум да на тему геноцида над староседеоцима Северне Америке сачини какав текст и упита се зашто Конгрес или бар Сенат нису донели деклерацију о признању геноцида?

И да не би било заблуде, не пада ми на памет да негирам монструозност почињених злочина у и око Сребренице, чак ни масакр слабо или никако наоружаних војника који су безглаво, неорганизовано и без икакве стратегије бежали из Сребренице ка Тузли и тако били легитимна мета чак и по оцени београдског Фонда за хуманитарно право. И тврдим све оно што се догодило у Сребреници јесте љага на нашем образу и то ваља признати и то признајем и осуђујем свако убиство и жалим сваку жртву и баш стога инсистирам већ исувише дуго да је потребно да земља Србија и Срби осуде сваки злочин почињен у њихово име и да никако говорећи о злочинима својих сународника не користе ону: али зашто они не говоре о њиховим злочинима над Србима. Да ли ће тамо неки, они (било који) говорити о злочинима према припадницима нашег народа на њима је. На нама је да жртве именујемо, да утврдимо када је и како је свака жртва настрадала, да се жртава сећамо, да не заборавимо. Овако, када поступамо подједнако попут неких других, не свих додуше и то ваља рећи, не разликујемо се од њих, таквих, злочиначких и тада немамо као хришћани (у шта се бусамо у груди) моралног права да дижемо свој глас до неба.

Лебрехт Гашпар (Извор: Завод за уџбенике РС)

И да не буде никакве забуне, не пада ми на памет да негирам реалитет и постојање пресуде Хашког суда о геноциду у Сребреници, али, имајући у виду да та пресуда није била једногласна, да је приличан број стручњака, философа, уметника, политичара па и самих актера хашких судских процеса и догађања иза завесе, попут Карле дел Понте, појединих судија али и других указало да има простора за сумњу и објективност (или бар само у пристрасност, о политичком контексту и да не говоримо), интелектуални императив је опрез и сумња – али и стрпљење потребно да „време учини своје“.

И да закључим по ко зна који пут, земља Србија, када већ нема државу већ парадржаву, морала би некако изнаћи решење да финансира мултидисциплинарни истраживачко-научни и архивско-документациони центар са пратећим и функционалним садржајима који би трагао за потпуном и целовитом истином о холокаусту, геноциду и свим осталим ратним злочинима почињеним на овим просторима током 20. века, а њих је било више него што би и сам ђаво могао да појми. Наравно, објективности ради, тај би центар могао бити и мултинационалног састава, не само са истраживачима са овог простора већ и из целе Европе и зашто не и из прекоморских земаља. Да, у праву су они који тврде да је тако нешто скупо, прескупо. И у праву су али, зар истина није непроцењиве вредности за поимање прошлости, схватање садашњости и одређивање будућности?

Реаговање је првобитно понуђено листу „Данас“

Лебрехт Гашпар пише романе, новеле и приче. До сада је написао и објавио више романа, новела и прича, углавном под псеудонимом. Колумниста је и уредник часописа „Књижевне вертикале“

Наслов и опрема: Стање ствари

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

39 replies

  1. „стипендиста немачке фондације Роберт Шуман и добитник престижне америчке Фулбрајтове награде.“
    „У браку је са Американком Vy Nguyen, која је запослена у америчком Министарству одбране.“

    Империја не прашта! Или ће га теже казнити и проћи ће као Ћирјаковић или ће се „покајати“.

    10
    4
  2. Идем право

    Идем право
    Не навијам
    Ни лијево
    Ни десно

    Ни црн
    Ни црвен
    Без смоквина листа
    Го

    Идем право
    Сваки ми корак
    Побједа
    А врагу пораз горак

    Идем право
    Прикључен на вјечност
    Не навијам
    Ни сат

    Момчило

    25
    1
  3. Реаговање је првобитно понуђено листу „Данас“

    И шта, нису га објавили? Божеее…

    Гласило окупатора Србије, оличених у неколико амбасадора, које се још назива Данас – дува у исту тикву као и њихове газде. И то је јасно. И онда када се дирне света крава наратива о рату 90-тих као што је нпр. „геноцид“ у Сребреници, онда се дижу сви редом са својим осудама.

    Добро је што постоје овакви гласови и реаговања као у овом чланку. Што смо још живи. И што и кроз ова реаговања, а посебно кроз ријечи министра Лепосавића, дајемо на знање свима да нас још има. И да нисмо „превили своја кољена пред Ваалом“.

    30
    1
  4. Пааа, колико знам, држава Србија је основала комисију за утврђивање истине о Сребреници, и она је мислим при крају рада. Очекујемо објављивање резултата.

    16
    5
  5. Slucaj sa „Darom“ nam je otkrio nesto.Kritika je ovaj film optuzivala da koristi NESUMNJIVE ZLOCINE u propagandne svrhe srpskog nacionalizma. Tako nam je dala obrazaca po kojem ce se Srebrnicki narativ urusiti. Po tom obrazcu ruska upotreba narativa o Srebrenici uopste ne mora da bude losa, naprotiv, ona je vec na granici ironije i daljnim srebrenicarenjem ce se ovaj narativ gurnuti preko granice.Stalnim proizvodnjama Srebrenica koje ne postoje, jer ih treba spreciti da se dogode, prestace da postoji i ova Srebrenica koja se dogodila.U svetskoj javnosti Srebrenica nema smisao zlocina, vec opravdanja nekih buducih postupaka (kako se ne bi dogodila Srebrenica), a koji su uvek nasilni.Istorija komunizma nas je naucila da ne mozete beskonacno braniti pojave u sadasnjosti pozivanjem na svetu i neupitnu proslost.Naprotiv, to dovodi do samourusavanja takve price i bez njenog dovodjenja u pitanje.Ovome treba dodati bizarno cetvrtvekovno sahranjivanje zrtava u Srebrenici koje vec sada nije jasno, pa kruze vicevi da se sahranjuju zrtve saobracajnih nesrece, a koje ce se nastaviti i u buducnosti, sve dok ne postane groteskno.

    Srebrenica je od samog pocetka zamisljena kao sredstvo za nesto drugo: 1) za redefiniciju pojma genocida, kako bi se onaj ko ima moc definisanja, a to je Zapad, postavio u nadmocnu poziciju nad stvarnoscu, jer genocid je samo ono sto zadovolji definiciju, tacnije zadovolji onoga ko definise 2) dakle, treba razlikovati ovu moc definisanja iz koje proizilazi moc delanja koja se npr. ogleda u pateticnim guranjima Bosnjaka i Srba da se kroz filmove o Srebrenici i Jasenovcu dodvoravaju Americi. Ovo podseca na film „Covek koji je hteo da bude kralj“, kada dva obicna engleska narednika, zahvaljujuci par pusaka, sujeverju primitivnih avganistanskih plemena i cinjenici da svako od tih plemena ima problem sa susedima uzvodno, jer izlaze da mokre u reku, kada ovi peru ves i sakupljaju vodu, ovladaju celim Avganistanom i dodju do ogromnog blaga, sve dok im drugo sujeverje ne dodje glava.Dakle, trebaje razlikovati od MORALNOG PRAVA koje nastaje moralizacijom prava, uvek u formi ekskluziviteta nosioca moralnog prava, a koji (ekskluzivitet) moze poticati iz religiozne sfere (teokratije), iz polozaja zrtve, nosioca neceg jedinstvenog u istoriji (komunizam) ili u slucaju Zapada iz polozaja bastinika „pravih vrednosti“, a koje cini nemogucim da delanje Zapada ikada bude moralno upitno.Medjutim, upravo to uvezivanje morala i prava ubrzano razara i jedno i drugo, 3) Zapad je na Balkanu uspeo nesto jedinstveno.On nije samo zavadio dve ili vise strana, vec je svako stranu zavadio sa sobom, sa svojim sustinskim interesom.Tako Makedoniji nije odgovaralo da bude ravnopravna republika u SFRJ, vec joj vise odgovara da bude podeljena sa Albancima, da joj Bugarska negira identitet i jezik, a Grcka istoriju.Jos bolje je saveznistvo Bosnjaka sa onima koji su im najveca pretnja- Hrvatima, jer Hrvatskoj treba BiH kao trbuh da bi bila drzava, a ne pojas.Medjutim, na duze vreme, ovakva politika je tesko odrziva i Bosnjaci bi pre ili kasnije shvatili da je za njih sustinski sporazum sa Srbima, kao sto je to i za Hrvate, ali za srpsku stranu sporazum sa Hrvatima nije uputan, jer podelom BiH se jaca Hrvatska, pri cemu do doga sigorno nece ni doci, jer iza Hrvata uvek neko stoji i nikada se ne pregovara samo sa njima i njihovim interesima. Da se Bosnjaci ne bi dosetili onoga sto im je pred nosom, ispliavao je srebrenicki slucaj, kao vecna smetnja sporazumu Bosnjaka i Srba.Dakle, Srebrenica ima smisao i cisto politicke strategije na Balkanu.

    Genocidi se negiraju na dva nacina: 1) tvrdi se da se nije dogodilo (Jasenovac je bio zabavni park) 2) smanjuje se broj ubijenih.Srebrenicki slucaj je jedinstven, jer se ne mora poricati ni dogadjaj ni broj ubijenih, a da se porice genocid.Ovo i jeste posledica redefinicije genocida i razlog zasto se on pravno ne moze zastiti od negacije.Inace, za genocid je kljucna namera, a ne zlocin.Genocid je moguc i bez ijedne zrtve.Npr. jedna strana koristi bojne otrove da bi zagadile zemljiste, vodu i vazduh druge strane i pobila stanovnistvo, ali se otrov pokaze neefikasnim.Medjutim, namera istrebljenja je postojala, a to je kljucno.

    Da ponovim, pricu o Srebrenici ce urusiti ona sama, bez razmatranja samog dogadjaja, jer je ta prica instrumentalizovana za nesto drugo i uvezana u politicku strategiju i moralizaciju prava i nasilno delovanje.Takav sklop nam je poznat iz vremena titoizma i osudjen je na raspad.

    27
    2
  6. Уопште је депласирано говорити о некаквом геноциду и то од стране једног народа коме историја не може приписати никакав екстеремистички вид понашања спрам било ког другог народа. Сваки честит и разуман човек, Србин пре и више од свега, ће осудити – уз то и прихватити на себе део одговорности као последицу свести о припадности том народу – како Сребреницу, тако и сваки други злочин, свог народа или било ког другог. Ту не треба бити сумње. Посебно неодрживост тезе о геноциду могу да посведоче они који су са оне стране Дрине, а то значи сви који су живели са муслиманским живљем деценијама, вековима чак, и који и данас живе, након ратова и распада оне државе. Желети читаву религијску групу, националну, расну, истребити, чак и само покушати, имати оцртану намеру, јесте геноцид. Српска култура, национ, биће, немају никакву генцидност унутар истих.

    Данас, без великог напора, може се наћи, у било ком народу Европе, света, довољан број будала да униште, не неки број људи, већи или мањи, већ остатак човечанства, и то на најмонструознији начин, без да трепну. Али, транспоновати чин неколицине у аменцији, каквих лукративних особа, особа од интереса којима животи других не представљају ништа… на читав народ, затрпати његову историју, културу, научне и уметничке домете, укупност израза… стигмом геноцидности има за наум прецизан геополитички интерес према којем се мора одупрети, или нестати.

    Где би се, рецимо, Брејвик (или такав неко), и кад, и да ли би, уопште се зауставио! Али, Брејвик, свакако, није читав норвешки народ.

    Сребреница јесте мрачна тачка, велика љага, која је постала делом читавог народа, тиме што су виновници Срби, али треба открити налогодавце, логистику, ако постоје, затим персонализовати злочинце, и осудити на највеће казне. Стрељање људи јесте нешто најбестијалније и најкукавичкије што цивилизација памти.

    14
    9
  7. @Katarina

    is back in business :)))

  8. @Катарина: „Стрељање људи јесте нешто најбестијалније и најкукавичкије што цивилизација памти“

    Неће бити.

    У непосредним борбама погинуло је или заробљених стрељано око 300-350 зликоваца, локалних убица, кољача и манијака.

    Они су током четири године убијали, клали, спаљивали Србе цивиле, жене, децу, старце и старице у српским селима у околини Сребренице, Милића, Братунца, а после злочина су бежали у УН-ом заштићену зону.

    Ликвидација крвника је била освета по кратком поступку. По правилима војног ангажовања, део те акције је био злочин.

    Медијске измишљотине, преувеличавања и искривљавања су исполитизирани у корист спољног разбијача бивше ЈУ а на штету српског народа и континуирано демонизовање истог.

    Наше пристајање на лаж хашке „правде“ подсећа на додатно шибање или шамарање себе самих још привезаних на хашки стуб срама, а то тешко да нам може бити на корист.

    27
    3
  9. За „Don Quixote“: треба бити врло, врло, опрезан, а то значи дубоко осетљив за анализу и синтезу, у стварима овакве природе.

    Стрељати човека, заробљеног, разоружаног, беспомоћног, јесте монструознан чин који ниједан човек од части, човек правде, патриота, коначно разумно биће, на може учинити. Чак ни они који су доживели смрт чланова сопствене породице, стрељањем, неће изгубити толико разум, па се истоветношћу чина потврдити у реваншизму. Чак ни према самом извршиоцу. Кукавички, подљудски, узвраћати на кукавичлук, подљудскост, одводи човека на једно губилиште изванразумности, анималности, бесмисла егзистенције, поништавања живота, гашења, укидања, гажења, свега онога што један народ представља у укупности своје појавности.

    Правдање злочина, стрељања, претходним злочинима, стрељањима, јесте, просто, бесмислено. Рецимо, ако је противничка страна, у овом случају муслиманска, силовала децу, клала их, да ли то није, само, разлог над разлозима, да се њихова деца по сваку цену сачувају, заштитите, од таквог чина. Или убијати старе и беспомоћне, цивиле: народ над којим се тако нешто деси неће чинити исте ствари, као у спорту да јури изједначење, већ ће осећањем бола, као последице злочина над сопственим народом, по сваку цену учинити све да се то избегне. Просто, ствари тако функционишу.

    Једно је херојско осећање живота, друго, сасвим, нехеројско.

    Управо овакве ствари детерминишу и праве дистинкцију између народа, држава, њихове историциозности, то значи постојаности, и држава пролазности, непостојаности, инжењерингом генерисаних, навођених. Историју, чинове, поступке, не може, нико, пребрисати. Значи, треба само, стрпљиво, понављати истину, јер, уколико се понавља, колико год потиснутиа била, наћи ће свој пут до тачке видљивости.

    Дакле, да ли значи да брат силоване сестре или син силоване мајке, или отац силоване ћерке, или муж силоване супруге, траба да, аналогношћу чина, силују сестре, мајке, супруге, супротне стране! О деци да не говоримо.

    Суштина је у различитости, у историјском континуитету, културној подлози, етосу и етносу… народа из којих произилазе спремност на чин, коначно његово разумевање.

    Стрељање људи јесте нешто најбестијалније и најкукавичкије што цивилизација памти – увек ће тако бити.

    „У непосредним борбама погинуло је или заробљених стрељано око 300-350 зликоваца, локалних убица, кољача и манијака“ . Ви то не знате са сигурношћу. У Хагу је српска страна износи виши број. Како год, сигурно није ни близу онај, њихов, од 7-8 хиљада. Суштина је да се нити умањује нити увећава број, већ разложно предочи. Наравно да је смешно политизовање овакве ствари, издизање на ниво геноцида, али то је стварност и нечији интерес.

    Срби треба да инсистирају, више од свих, да се што ближе приђе истини, ако не и сасвим, како би се открили сви детаљи: ко су ти који су одлучили, ако постоје такви, ко су непосредни извршиоци, план, не-план, политичка позадина, на ком нивоу, или не, итд.

    По вама, тако испада, Срби су направили кардиналну грешку јер нису направила кућу, не мора жути, ево плаву, па заробљавали Албанце, вадили им органе, е да би њима трговали.

    Срби нису народ стрељања никога па били они највећи непријатељи, крвници, силоватењи, кољачи…

    8
    16
  10. Држава Србија мора да донесе закон да је свако етикетирање било ког наводног српског злочина као геноцид кривично дело. Беспотребно је и контрапродуктивно доказивати било шта на ту тему. Такође је беспотребно инсистирање на томе да други признају злочине над нама. Једино што има смисла и што је залог нашег опстанка, је усађивање младим генерацијама свести да их чека судбина жртава из 1914, 1941 и 1991, па на даље, уколико не буду спремни на одбрану. Не треба се смарати доказивањем теорије завере. Завера постоји, њен циљ је елиминација Срба и српске државе. Није толико важно ни наоружавање, колико свест о томе да смо предвиђени за елиминацију. Аутори текстова из „Данаса“ су пример пропасти свести која није формирана.
    Апсолутно је неприхватљиво да се било ко ко негира наводни геноцид у Сребреници, на Косову или било где га измисле правда дефиницијама тога шта је геноцид и да ли неки наводни српски злочин потпада у ту категорију или не. Срби треба да кажњавају своје злочинце, али тиме не треба да се баве они који се удостојавају да бране Србе од оптужби за геноцид. Тврдње о нашим геноцидима над другима нису тема за јавне расправе. Таквих тврдњи је толико да је бесмислено да нација која је тако много страдала од других, превасходно доказује своју невиност. Довољна је статистика о броју Срба пре и после на неком подручју и о броју оних других.
    На крају крајева, шта је неморално у томе да се не бавимо истраживањем својих злочина пре него што се казне кривци за злочине над нама. Па зар свет не функционише тако? Свима је јасно да други никад неће престати да нас оптужују и да никад неће признати своје грехе.

    22
  11. @Катарина

    „Дакле, да ли значи да брат силоване сестре или син силоване мајке, или отац силоване ћерке, или муж силоване супруге, траба да, аналогношћу чина, силују сестре, мајке, супруге, супротне стране! О деци да не говоримо.“

    Ви нисте раумели мој кратки напис па да поновим најважније — у борбама је убијено или заробљених стрељано 300-350 зликоваца и војни злочин медијски пренадуван. Тачка.

    Никакве сестре, мајке, супруге ту нису биле присутне ни као песничке метафоре, али ако Ви наставите са истим (метафорама), постоји опасност да Вас ангажује „Данас“ или неки други промотер хашке пропаганде.

    Ипак неће, јер зашто би плаћали неког ко бесплатно придодаје њиховој работи из чистоте свог песничког убеђења о ратној стварности о којој не зна ништа.

    Биолошко уништење („@Доста млаћења“) јесте најстрашнија претња српском народу која се покушава реализовати сваких 30-40 година.

    Чак и ако не убију тело, непријатељи постижу циљ кад опогане душу (преживелих Срба) културно религиозном конверзијом. Конвертити после једне или две генерације постају непријатељско оруђе увећано нељудском мржњом многих Срба муслимана и Срба римокатолика према (номинално) православним. А сви смо били један исти народ.

    Зло семе обмане, поделе и раздора нарочито добро успева на плодној земљи српске наивности. Укључујући ту и наметнуту тему вешто иронизовану у наслову оригиналног текста.

    22
    1
  12. Нисам знао да признање геноцида у Сребреници спада у ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ. То и јесте проблем: што немамо нигде написмено шта су ЕУ-ропске вредности, па ће једнога дана за европске вредности прогласити и ношење маске.

    15
  13. Сребреница јесте мрачна тачка, велика љага, која је постала делом читавог народа, тиме што су виновници Срби,

    Катарина, шта се уствари десило у Сребреници? Ко је ту кога убио, где, како, по чијем наређењу?

    6
    1
  14. априла 2021. 13:06: „Уопште је депласирано говорити о некаквом геноциду…; Посебно неодрживост тезе о геноциду могу да посведоче они који су са оне стране Дрине…; Српска култура, национ, биће, немају никакву генцидност унутар истих.; Данас, без великог напора, може се наћи, у било ком народу Европе, света, довољан број будала да униште, не неки број људи, већи или мањи, већ остатак човечанства, и то на најмонструознији начин, без да трепну. Али, транспоновати чин неколицине у аменцији, каквих лукративних особа, особа од интереса којима животи других не представљају ништа… на читав народ, затрпати његову историју, културу, научне и уметничке домете, укупност израза… стигмом геноцидности има за наум прецизан геополитички интерес према којем се мора одупрети, или нестати.“

    Није довољно читати, треба и знати читати. Па ко може да мрзи Мешу Селимовића, или Емира Кустурицу, што су били исламске вероисповести, затим толике, обичне, муслимане! У тој реченици и цитираном делу, који помиње Србе са друге стране Дрине, садржана је суштина суживота српског живља са муслиманским, вековна, која исључује, сама по себи, идеју геноцида. Геноцид није феникс, већ нешто што подразумева време мржње, трајање. Кад Старчевић каже да су Срби пасији накот зрио за сикиру може се прати вековна путања негованог одијума спрам једног народа; у горњем случају тога нема.

    априла 2021. 12:23: „„У непосредним борбама погинуло је или заробљених стрељано око 300-350 зликоваца, локалних убица, кољача и манијака“ . Ви то не знате са сигурношћу. У Хагу је српска страна износи виши број. Како год, сигурно није ни близу онај, њихов, од 7-8 хиљада. Суштина је да се нити умањује нити увећава број, већ разложно предочи. Наравно да је смешно политизовање овакве ствари, издизање на ниво геноцида, али то је стварност и нечији интерес“.

    Ваше писање је премрежено толиким инфантилизмом, накарадним тумачењима, произвољностима, да се поставља питање оправданости одговора. Прилично сте острашћени и пуни, неког, гнева.

    У Сребреници није стрељано нити једно дете, нити један старац, старица, жена. Нити је тај број стрељаних знатан број од укупне популације муслимана тадашње ФР БиХ, што дефиниција о геноциду подразумева. Не може, дакле, бити геноцид. Може ли јасније о овога!!!

    Али, неколицина полумозгова, које ви правдате, по кратком постпуку је натоварило такав терет, и срамоту, на леђа читавом српком народу који је у добрано незавидној ситуцији.

    У нади да ћете нешто усвојити пренебрегло се, са намером, цитирање дела: „Ликвидација крвника је била освета по кратком поступку. По правилима војног ангажовања, део те акције је био злочин“. Ви потврђујете, јавно, да подржавате стрељање заробљеника: и то по кратком поступку. Ви знате и намеру! Чији је то поступак, ко га је одредио, наредио, допустио! Па замислите да сте имали практичну моћ. Колике би размере злочина биле. Колико бисте ви вагали да је довољан број мртвих за одмазду: можда док се физички не уморите. Па на шта то личи! Ко је установио, кад и где, да су стрељани вршили злочине над Србима! Све и да јесте, неко, то, установио, опет, нема оправдања за метак у чело или рафално стрељање. Посебно, јер је битнија команда, план, ако су постојали, пред којима су егзекутори, неки дрхтећи чак, морали се повиновати. А тек ових: „Данас, без великог напора, може се наћи, у било ком народу Европе, света, довољан број будала…“ – добровољаца, полуљуди, чак и плаћеника на супротној страни, српској, да сопствени народ стигматизују, зарад новчане надокнаде, чинећи злочине. Дакле, треба пажљиво читати, схватати значења речи, реченица….

    Хајде реците, искрено: да ли је број стрељаних, тај по вама, довољан, или је требало још побити! Будите љубазни: колики број је довољан да задовољи освету!

    Како знате да су баш ти крволоци стрељани – они који су непосредно вршили злочине над Србима тих крајева – а не неки други. Велике рибе се увек извуку, по правилу, па и Насер. Поделите то сазнање, помозите у истрази, сазнању. Напишите име и презиме муслимана, који је злочин извршио, над ким, таксативно све.

    Опет: кад тако лако напишете освета поставља се питање шта би једна таква свест била у стању да учини поводом права човека на живот, на цивилизацијску тековину (војног) суда и права уопште. Замислите у вашој представи света, сложеност односа, коначно неког народа, да превагне, тај, субјективизујући став о оправданости освете, стрељања, а да, истовремено, имате моћ, полицијску, војну, политичку. Којим се то аршинима мери! Које су то мерне јединице!

    Како не разумете: један стрељан је много, јер кукавице стрељају људе. Кукавице, никоговићи, они који су увек били нико и ништа. Не постоји нити један одважан, храбар, разуман, човек који ће стрељати другог, не постоји. Такав не припада српском народу, његовој традицији. Понижење је освета и суочавање зликовца са злочином, освета је и деценијска робија. Ко сме да правду узме у своје руке и изједначи се са џелатом. Реч је о крају 20. века, не о Хунима, варварима. Да се не говори да живот једног заробљеника значи један живот припадника сопствене нације, у смислу размене. Информације које од живог човека могу да се добију.

    Не постоје без разлога конвенције о рату, заробљеницима, обичајима ратовања, итд., да, управо, такви као ви, не би тумачили правду и оправдавали оно што се не може оправдати. Једно је страдање у току ратних дејстава а друго је стрељати разоружаног, заробљеног, човека, цивила, детета…. Достојанствен човек, одан домовини, то неће себи допустити, свестан љаге коју баца на целокупан народ.

    „Они су током четири године убијали, клали, спаљивали Србе цивиле, жене, децу, старце и старице у српским селима у околини Сребренице, Милића, Братунца, а после злочина су бежали у УН-ом заштићену зону“. Одговор је био, на ово, а не некаква метафора: па зар и Срби треба то, исто, да раде! Злочин се не може, никада, правдати злочином.

    Као што фантазирате о свим стварима тако прејудицирате ко је где рођен, да ли је протеран, да ли је учествовао у ратним дејствима тих година, колико је чланове његове, уже и шире, породице изгубило живот, остало инвалиди, итд. Заиста неозбиљно, недорасло. Просто, прихватите да није ништа страшно, толико, ако неко тврди другачије.

    „…из чистоте свог песничког убеђења о ратној стварности о којој не зна ништа“. Ово је посебно забавна реченица којом себи приписујете значајне предестиниране способности: ви знате шта неко не зна, јер тај неко пише нешто што се вама не допада. Узгред, чистота песничког убеђења, која вас однекуд прогони између написаних редова, представља узвишеност највишега реда, али никако нужно изван реалности. Песници познају душе и констелације боље од свих, само их треба, опет, са пажњом читати. Ја знам, ти не знаш – па шта значи: ја знам! Која је то нучна методологија! Ви само не знате колико не знате, као и сви.

    Помињање листа Данас је друга трагедија мисаоне гимнастике и логичког набујалог заноса. Дакле, овако сте поставили ствари: постоји Данас, који потврдно одговара у вези наводног геноцида Срба, на једној страни, и на другој сте ви, који негирате геноцид, са пуним правом, али и ниподаштавате, штавише подржавате и оправдавате – видећемо у коликој, тачно, мери кад одговорите колико је, још, требало побити муслимана, како би освета била задовољена (ако је то уопште и могуће; искрено надање је да јесте) – стрељање заробљеника, износећи тачне бројке, уз убеђење да је сваки од стрељаних претходних година извршио неки од стравичних злочина према Србима, на том подручју. Сводити стварност, време, на поларизам, па унутар тога и на сопство уз догматику ја-знам-истину је прилично бесмислено.

    Частан, историјски народ, држаће до себе, до истине, правде, образа, а неће насилно (с)кидати одећу са жене, мучити и обезглављивати децу, старе и болесне убијати из хира, стрељати, а посебно неће из разлога јер се њихов ратни опонент понашао зверски, односно на начин чинећи све претходно наведено. Српском народу, БиХ, довољно је било усмено предање ђедова и баба, па да никад им не падне на памет да стрељају иког.

    Српски народ је постао жртвом неколицине „слободоумних“ да, у рату, ствари узму у своје руке. Слично као што у мирнодопско време шака политичара, 30 година вишестраначја, гута животне перспективе, осмехе, људи. Сви они су ја-знам, најбоље, наравно. Силом се ништа не може постићи посебно ако се ради о војно, бројем становника, територијом, малом народу. Толико је једноставно да данас где год Србин окрене главу сачека га визит карта да је геноцидан: шта, мало смо се светили, они су, знате, нас први… Велике силе могу бомбама, мале само правом и истином. Коначно, рат је понајмање снага, пушка, сила, већ ум, мудрост, стратегија.

    Премда је већински свет био ненаклоњен српској ствари, што се јасно знало, чекајући најмању грешку да покрену војну, медијску, и сваку другу акцију, па то је било више но довољно за посебан опрез.

    Српски народ није народ никакве освете, посебно не стрељањем, нити ће то икад бити. Српски народ је херојски народ, частан, поносит. Народ који не мрзи. Том народу су стрељани многи, стрељани ђаци чак, у Крагујевцу, који побуде тугу и сузе сваки пут кад их се човек сети. Како неко може, мислећи само на њих, да стреља иког. Колико је само лако, сваком Немцу, сваком нечасном човеку, да и за то нађе оправдање. Увек се испоставља да бити човек, и не одрицати се истине, није нимало лако.

    5
    14
  15. Писаније @Катарина од 18. априла 2021. • 01:32 је пример крајње логореје.

    Ипак, чињеница да је писатељица успела пријавити коментар говори да се није удавила у гомили сопственог, од емоција узаврелог, вербалног отпада. То јој се мора рачунати у успех.

    За признати је да њен маштарски коментар досеже по речнику до нивоа „стваралаштва“ гимназијских шипарица (кажем по сећању, из давних дана), али које у својој емотивној успаљености нису знале или мариле за логику и аргументе. Наравно, имале су свако право на своје младалачко псеудопесничко виђење света.

    Међутим, шипарички емотиван приступ преозбиљној теми је недопустив и једва да заслужује даљу размену комуникације на СтСт. Зато ћу указати само на метод подметања, импутирања и лагања којим се @К служи да облати саговорника јер се овај усудио навести чињенице које не кореспондирају њеном чврстом убеђењу у исправност својих маштарија.

    На пример каже „Ви потврђујете, јавно, да подржавате стрељање заробљеника: и то по кратком поступку. Ви знате и намеру!“

    Ја сам навео само одавно познате и јасне чињенице — била је борба и уследила освета. Ни једном речју нисам рекао да подржавам стрељање заробљеника.

    Напротив, рекох експлицитно да је то ратни злочин — значи, @К, слагасте дебело, по хашки!

    Ево опет „аргумената“ @К:
    „Као што фантазирате о свим стварима тако прејудицирате ко је где рођен, да ли је протеран, да ли је учествовао у ратним дејствима тих година, колико је чланове његове, уже и шире, породице изгубило живот, остало инвалиди, итд.“

    „Ваше писање је премрежено толиким инфантилизмом, накарадним тумачењима, произвољностима, да се поставља питање оправданости одговора. Прилично сте острашћени и пуни, неког, гнева…“

    Да ли је то @К читала сопствени коментар па се маштајући заиграла, не знам, али ових пар њених реченица немају никакву везу са мојим (коментаром). На страну то што осуђивати и ружно говорити о човеку а не противстављати аргументе је недорасло и некултурно. Још важније, такав приступ је само-дисквалификујући — долази из недостатка аргумената.

    Из тог разлога, сматрам даље дописивање са @К ,на ову (од ње промашену) тему, непродуктивним и тиме излишним. Ипак уз жељу да се не обесхрабри у својим списатељским покушајима, али по могућности удостојивши сваку писмену тему претходећом нелаком вежбом промишљања.

    13
    2
  16. Катарина, пишете само о нагађањима – то је врло чудно? Појединачне ликвидације из освете део су сценарија сваког рата, поготово грађанског. Узмите у обзир да су Муслимани побили око Сребренице скоро 3000 Срба, махом жена, деце, стараца, сравнили њихова села са земљом – управо да би испровоцирали српски нап’ад? Па зар верујете да би ти горштаци чекали да им СФОР и Високи представник донесу правду; или да су је узели у своје руке, јер само тада су је и имали.

    Али није у томе питање: каже се да је ВРС (тј.српски народ) организовано стрељала стотине или хиљаде заробљеника. Занима ме: ко је то У МОЈЕ ИМЕ урадио, па да ја сад осећам стигму. Да ли се то УОПШТЕ ДЕСИЛО?

    13
  17. За „dulebg“: То и јесте суштина на којој српска страна (ми) треба да инсистира, зарад истине и скидања љаге коју теже навући преко читавог народа! Тенденција јесте да се целокупан српски народ прогласи геноцидним, да се тиме прокаже да је српска култура хегемон, вековни, који тежи покоравању и ширењу (велкосрпски национализам) са угњетавачким елементом, итд. Хашки квази-суд је само интрумент у рукама оних планера који су започели цео релегијски, пре свега, рат, јер национални јесте дискутабилан, а зарад личних интереса. Религија је била, та, основна линија деференцијације! А кад један народ прогласите геноцидним онда према њему можете вршити злочине, уништавати му баштину, етничко чишћење, а да нико ни не трепне.

    У природи рата је да се злочини дешавају! Свакодневница сваког од нас, свакодневница света укупно, пуна је лоших људи, уско-интересних, аморалних, практичних, конформиста, хедониста, превараната, спекуланата… и кад дође до рата такви користе хаос и постају његово видљиво и пропознатљиво лице; у маси рата они скроз губе страх од одговорности, постају звери. Колико имате херојских дела обичних људи чије приче нису допрле у јавност! Зло је много вишег ранга, по видљивости, од добра. Али од зла се треба оградити, победити га, указати будућим поколењима шта је херојско држање у животу и евентуалном рату, а не тривијализовати злочин на начин освете.

    Веома је важно да се разуме: ратови се добијају, трајно, победом у култури, кад се дотадашње преиначи а унесе ново разумевање ствари и појава. Кад Меша каже: ја сам Србин, мухамедовац – то је победа. Или Емир: егзактно дошао до сазнања да су му претци били Срби.

    Стрељати људе, заробљенике, није витешки, није од части, то се просто не ради. То није у традицији Срба. Какве освете и глупости. Ни са чим се не може правдати, апсолутно. У ратном боју треба победити, у сукобу војски, у храбрости, у тактици, у мудрости, у дисциплини, а не бити победник у силовању, лоповлуку, убијању недужних, заробљених. Народ који има толико упориште у историји, толико ратних заслуга, толико великих људи, српски народ, мора да се од умоболних злочинаца огради и осудити их, али на бази правде и истине.

    Србима сопствене жртве требају бити најважније, али одмах испод тога и злочини појединих припадника његовог народа, како би се то осудило по свим цивилизацијским стандардима. Шта се тачно догодило: извршиоци, налогодавци, команда, појединачни хир, итд. Ништа од тога се не зна! Постоји медијска пажња усмерена на увећавање броја, јак лоби који причу држи у фокусу јавности, Срби се третирају као полународ, претцивилизацијски. Отуд је поменут и Брејвик: не може он бити Норвешка, као што Квислинг, нити велики Хамсунг, не могу бити Норвешка, као што Љотић не може бити, са својим антисемитизмом, Србија, јер, то, њему, међу српским народом није прошло; исто тако не може српски народ бити поистивећен са злочинцима који стрељаше муслимане, а то се вешто чини медијском манипулацијом и притисцима.

    Томе у прилог иде изјава, од пре неки дан, В. Крестића да је кроз доказивање хрватског геноцида, његове генезе, услед тога што му спочитавају да је писао како је читав народ геноцидан, он је децидно рекао како то никад није написао, али јесте да је већински хрватски народ био такав и отуд је причу о тамањењу Срба било лако протурити међу њима.

    В. Шешељ је у својим хашким дани, пре овог моралног посрнућа, изјављивао да је стрељано 1000-1200 ратних заробљеника! Данас нико нормалан не пориче да се десио злочин, велики, непотребан, дивљачки, којим се ништа није постигло осим што Срби морају свуда да се жестоко, вербално, сукобљавају објашњавајући своју позицију дивног, еминентно европског народа.

    5
    12
  18. За „Don Quixote“: одлично, више но одлично. Као што ви побегосте са писаног мегдана тако су и ти, случајни-грешком-Срби, злочинци, потаманили ратне заробљенике, голоруке, па побегли куд који, а сад остатак Срба да испашта. Злочинцу нема места међу часним народом српским.

    3
    9
  19. @Катарина се у дужини својих коментара потпуно погубила и уплела као „ пиле у кучине“. На крају ми ништа није јасно. Поред најбоље воље, не схватам шта она уопште хоће да каже. Подржавам @ Доста је млаћења. На крају, мислим да је стварно доста млаћења и да треба окончати расправу.

    13
    4
  20. Драга Катарина,

    ваше дуге, досадне и препотентне (што неко горе рече – логорејичне) коментаре престанем да читам негде после другог-трећег пасуса, будући да сам, по сили посла којим се бавим, извежбана да препознам интенцију текста, његову информативност и очекивани (бе)смисао. Стога се нећу, нити могу, освртати на појединости у вашој полемици са осталим коментаторима, већ су навести једну суштинску аналогију везану за идеју како је Сребреница утиснула кривицу, или бар нелагоду, свим припадницима српског народа, иако за њу нису лично „криви“. Дакле: као Српкиња, и као разумно и морално људско биће уопште, нелагоду због Сребренице осећам тачно колико и због Блајбурга. Зашто? Па зато што се у оба случаја десила иста ствар: побијени су заробљеници непријатељске војске, који су пре тога били убице, кољачи, спаљивачи живих људи и вадиоци очију, да овде поменем само блаже облике њихових злочина. Једина разлика је што их је у Блајбургу побијено много више и што су, ако је веровати Хрватима, неки убијани и на прилично сурове начине. Дакле, „дело против закона и обичаја рата“ и 1945. и 1995, с тим што су ови други стрељани ватреним оружјем, тј. умрли релативно брзом и лаком, у односу на околности и достојанственом смрћу, свакако бољом него што су заслуживали. Дакле, кад „стиснете петљу“ и кажете да због Блајбурга осећате исто што и због Сребренице, сматраћу да сте бар доследни. Ако то не смете (а не смете јер се тиме „жртве“ из сребреничког наратива смештају где треба), бар нас поштедите и понудите своје услуге „Данасу“. Или можда боље неком сарајевском листу/порталу, они можда нешто и плате. „Данас“ и да хоће, не може – пукли су, али им још није јављено.

    16
    3
  21. @Tatjana

    Koga „nas“? Govorite u svoje ime! Inace, zadivile su me Vase supermoci koje ste stekli silom posla (Vi ste Betmen?), da mozete da prepoznate intenciju teksta, njihovu informativnost i besmisao na osnovu citanja dva pasusa! Zato dalje i ne moram da kucam, jer su Vam moje intencije jasne :)))

    7
    11
  22. За „Татјана“: прво, драгом човеку се не пише тако. Друго, одговор се неће водити тиме да сте у познанству са неким, од претходника, нити понуткани за оволико бесмислица.

    Претходно нешто што показује степен свести, и острашћености, већине народа Балкана: када је италијански новинара, творац документарног филма Бесконачни рат, у истом, питао неког Албанца, који је тврдио да су Срби лоши људи, да ли постоји бар један добар, одговор је био да не постоји. Једноставно мозгови су борнирани.

    Нешто слично се већ догодило, раније, па да се понове нека питања: да ли је вас неко терао да читате, подужи, коментар, и губите своје време! Посебно на одговор. Ако јесте кажите ко! Ко сте ви да одређујете дужину нечијег коменатара кад сам портал то не чини! Слобода је да се нешто не прочита, прочита, не напише, напише, на овај или на онај начин. Прихватите да је слобода феномен који чини суштину човекове личности! А за вас је слобода ваш доживљај слободе: ви бисте да је пропишете: свођење појавности у оцртани рам чије димензије не обећавају. Ако вам се не допада она река, Шолоховљева, па још тиха, ви само истргате већину листова, и оставите онолико колико сматрате за примерено.

    Који је смисао написати да су коментари, између осталог, препотентни, кад се личност аутора не истиче у јавност, нити постоји фотографија, персонализација!

    Објасните, необјашњиво, покушајте бар, део у вези листа Данас и сарајевских листова/портала!!! Шта, то, би они платили, па да продамо и поделимо добит, сви!

    Као што бисте да ограничите нечију дужину коментара тако процењујете стрељање ратних заробљеника: потпуно субјективно, мимо обичајности ратовања, конвенција о ратним заробљеницима, итд. Никоме није циљ, ни у бунилу, да ралативизује злочине муслиманске стране над Србима, нити негира бестијалност при њиховом извршењу, данас, те, псеудонације коју је Банџамин Калај формирао, историјски недавно, који су, као такви, апсолутно небитни, чији добар део народног корпуса везује се за српске корене, који су, сасвим, ирелевантни на позорници Балкана, Европе, Света: инструмент у рукама Запада и САД, и ништа више. Нити имају језик, нити толико тога. У Западним редакцијама нација је језик. Дакле, овде је реч била о српском народу, херојском народу, народу који је толико патио, трпео неправде, и о неким људима (не знамо којим, јер нам ви не саопштавате!!!) који су, супротно ичему људском, етичком, стрељали заробљене муслимане. Како се то десило и који полумозгови су то урадили, кажите, па да извучемо ширу феноменологију, карактерологију!

    Ви знате да су баш те стрељане особе извршиле злочине над српским народом. У реду, јасно. Е сад, пошто нико не зна, или зна јако мали број људи, конкретно ја не знам, буди најљубазнији па кажите који су то људи побијени, ко је устврдио, када и како, да су баш они убијали, баш ти стрељани, ко је дозволио овету, ко је освету наредио, ако је било наређења, ко је извршио егзекуције. Постоји нешто што је пракса, истрага, оптужница, пресуда, сведочење, војни записник, фото или видео материјал… а не да како коме падне на памет дела. Генерал Лазаревић је сваку направилност, прекршај, злочин, српских војника, на Ким, уредно пријављивао војном суду: да ли је он издајник што је пријавио своје војнике за крађу албанские цивилне имовине, насиље, не дај боже убиство, силовање, итд.

    „…побијени су заробљеници непријатељске војске, који су пре тога били убице, кољачи, спаљивачи живих људи и вадиоци очију, да овде поменем само блаже облике њихових злочина“. Само наставите, овде, буквално овако: Алија Селимовић извршио злочин тај и тај, над тим и тим Србином, е да би рођак свирепо убијеног, Пера Перић, заробљеног Алију Селимовића стрељао, на начин тај и тај; Мујо Мујасиновић убио тог и тог Србина, над њим освету извршио рођак, или тамо неки војник, јединица та и та, из свести о злочинима над сопственим народом. Само дајте имене, детаље, да сазнамо шта се тамо десило како би свима лакше било. Зашто шкртарите.

    Ко је, именом и презименом, спаљивао живе људе, Србе, а касније био стрељан, и од кога!

    Ко је, именом и презименом, вадио очи, Србима, а касније био стрељан, и од кога!

    Ко је, именом и презименом, клао, Србе, а касније био стрељан, и од кога!

    Ко прописује освету, како се она вага, којом мерном јединцом, да ли немачком 100 за 1, или, опет немачком, за Јевреје, сви до једног! Како изгледају те теразије: колики број муслимана (или било ког народа) је, по вама, довољан да задовољи српске жртве! За убијено дете (родитеља, брата, сестру, итд.), за веровати је, да за родитеље (родбину) нема те сатисфакције. Дакле, видите куда освета може да води. Па неко убија из задовољства, неко из нужде, неко из страха, нако из лудила.

    Узгред, логореја се везује за вербалност, а кованица логореј(и)чина савршено одговара степену глупости да сте препознали интенцију текста: молим вас, која је интенција, непрочитаног, текста! Зашто нисте написали, концизно: интенција овог текста је та и та! Не прочитати текст а ауторитарно га побијати; па ево сад, кад размислите, увидећете да је смешно и тужно. Узред и ружно.

    Вама као да није јасно шта би се десило да не постоје неке вредности, норме, до којих се, вековима, испињало човечанство, да не постоје санкције за учињене повреде обичаја и права. Замислите ви да имате моћ: коментари, моји, не би угледали светлост дана. Ускратили бисте ми слободу да мислим, пишем, тумачим, анализирам, синтетизујем, опсервирам…

    Какав Блајбург, побогу. Ви мешате субејктивни осећај за правду, лични гнев, бес, са општеважећим нормама бивства и опстанка човечанства. Па Андреј Чикатило је добио правично суђење, особа монструм, за коју нико жив није имао симпатију, кога би родитељи побијене деце рукама растргли, кога би сви Руси, Совјети, раскомадали. Шта год мислио сваки човек, понаособ, субјективно, а то је бар лако претпоставити, за овог монструма, он је добио фер суђење као и свако други. Или тако, или никако!

    Једном од претходника није пало на памет да осуди стрељање ратних заробљеника. Народ Црњанског, Његоша, Светог Саве, Карађорђа, Лазе Костића, Ксеније Атанасијевић, Анице Савић Ребац, Исидоре Секулић, Иве, Меше, Бранка Миљковића, Паје Јовановића, Брашована, Шејке, Мокрањца, Миланковића, Милене Барили, Ђорђа Јовановића, Стојана Новаковића… не стреља људе, ма ко они били!!!

    Овако пева човек коме је рат био сапутник, узус, зла коб:

    Ја сам газио у крви до колена,
    И немам више снова.
    Сестра ми се продала
    И мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    Не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!…

    Осећате ли колико је сублимно, мајестетично, универзално, чак небо цело на коме је свако, ово, слово једна звезда, најсјајнија, истовремено светлосним годинама удаљено од „блуда и кала“ сиплификованог поимања живота, једно издизање на највиши врх са кога се види даље, јасније.

    Никоме није потребно да преузима на себе нешто што није урадио, што никад не би урадио, чега се гнуша, али осећање за домовину обавезује: српски војници, младићи, су одлазили у рат, остављали жене, децу, родитеље, не зато што су желели да „газе у крви до колена“ већ што је отаџбина била у опасности.

    5
    10
  23. Дрскост коју својим вербалним вомитом испољава @Катарина је испод нивоа и кафанских манира.

    Њен коментар ( 18. априла 2021. • 11:34 ) је много бољи необјављен.

    10
    5
  24. Молим све коментаторе да се врате искључиво коментарисању текста. Коментари који представљају узајамна препуцавања више неће бити објављивани.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    7
    2
  25. Поводом изјаве Владимира Лепосавића, додао бих да се пред Специјалним судом у Београду суди оптуженима који су 14 јула 1995 год у селу Кравица код Сребренице убили најмање 1313 заробљених бошњачких цивила.

    Сведочење бившег министра унутрашњих послова Републике Српске Томислава Ковача :

    https://www.danas.rs/drustvo/suocavanje/tomislav-kovac-beara-naredio-ubijanje-ratnih-zarobljenika/

    4
    9
  26. Eto, prizivali ste „Danas“ – u kucu vam do’so :)))

  27. Тренутак је да се позову у помоћ класици!
    … “ Главна мисао коју човек покушава да пренесе другима састоји се у томе да он има приступ много престижнијој потрошњи* него што би се могло помислити. Истовремено, он се труди да објасни људима да је њихова врста потрошње знатно мање престижна него што су они наивно мислили. Томе су подређени сви социјални маневри. Штавише, само та питања изазивају у људима чврсте емоције.“
    * – ( у контексту цит.дела престиж и потрошња уопште, а нарочито у области духа – прим. оранг.)

  28. Велики проблем остаје, та, нетолеранција и дрско одрицање од истине, која мора бити стожер у сваком времену, и сваком народу. Чак и ови коментари показују да се, у српској ствари, увек мора неко умешати, јер дијалог – нешто исконско, преко потребnо, тако природно – олако прерасте у сукоб, тешке речи: све што долази са било које стране одбацује се, једном бруталношћу, никако аргументованошћу, уколико се то виђење ствари не поклапа са њиховим ставовима. Заправо, другачије мишљење нема право на живот, а томе у прилог иде 30 година вишестраначја, у Србији, унутрашњих сукоба око круцијалних тема опстанка српског народа, беснила по институцијама и улицама. Понавља се то, уображено, ја-знам-најбоље, а ти, ти си незналица, нико.

    Погледати треба данашњу, доминантну, медијску слику Србије: са једне стране режимски медији и њихове навијене плоче, дискриминисање људи, цензура у свим осетљивим и мериторним стварима… а са друге Ен 1, Нова С, које раде истоветну ствар: исти правац, супротни смер: позивају само, по њиховој идеолошкој матрици, подобне личности. Као демократије САД и Енглеске: демократије, али, само, две партије. Остају, неке, мале, оазе портала, сајтова, на којима слобода, мисли, и даље ужива простор, али би неки и то да спрече речима: коментар који је објављен а није требао бити, и сл. Дакле, прелива се, тај, исти образац понашања. Просто плурализам се ампутира.

    Коме је било који члан породице гуслао, без да се икад сусрео са епским, школским, садржајем народног певања – ово a propos сељаштва (сељак у најбољем смислу речи, представнике и главни супстрат оне ванредне Србије) које није имало ни основно, школско, образовање – могао је исклесати, до савршенства, сопствени духовни нерв да буде толико сензуалан на теме неправде, несоја, нечаштва, подмуклости, да би, спрам тога, све друго, универзитетско, хеленско чак, бивало нижег реда. Срби су кроз гусле опевали своје страдалништво, неправедну борбу за правду и истину, проказали ко су, и шта јесу, крволоци. Већ је поменуто и само предање старих и његова важност у формирању личности.

    Ако само то (претходни пасус) постоји у свести као формирано, чврсто, мњење онда никакво стрељање људи не може се, код таквих честитих људи, ни десити, а потом, након што у некима победи оно најгоре, најмрачније, од људских особина, па изврше злочин, он не сме бити правдан ни са чим, већ искључиво осуђен.

    Нико не би био срећнији, до писца ових редова, да се, ниједан, злочин, од стране српског народа, пре свега – а и свих других, наравно, икада, током историје – никад није десио; с обзиром да је немогуће да се током рата не десе – дешавају се и у миру – онда је дужност да се утврде све околности под којим су се десили, и да се одговорни изведу пред лице правде. Уместо тога, салва речи је проливена како је ето неко претходно убијао, клао, силовао, спаљивао, па сад, након стрељања, освете, резултат је 1:1. Не ради се о личном осећању беса, осећаја за реваншизам, који наравно да се јавља, у сваком, већ у издизању високо изнад тога, на разине највећих вредности човека и друштва, надилажењу првих, имуплсивних, осећња и враћање у оквире разума, права, цивилизацијских достигнућа.

    Дакле, поново, не може неки српски Брејвик бити лице Србије, јер је Брејвик универзална ствар, Брејвик се догађа свима. Пошто Запад, и САД, желе да, и резолуцијом, потврде, утврде, за свагда фундирају, да је Брејвик иманентно српска појава, креација, могућа само ту, у границама Србије, последица, само, српске, изопачене, културе – исти они који су извршили геноцид над црвеном расом, јединим аутентичним Американцима, исти они који су имали колоније диљем света и екслпоатисали како народе њихове постојбине, тако и рудна, и остала, богатства, убијали по чистој вољи и хтењу, итд. – не преостаје ништа као решење осим одбране истином и правдом.

    Ако сумњате у понешто, или у све, пробајте да ликвидирате силоватеља, убицу – само једног човека монструма – драге особе, члана породице: суд ће вам узети у обзир, то, као олакшавајућу околност, премда ће вас интимно, и судија и тужилац, и јавност, прилично разумети, али вас неће лишити одговорности за убиство, јер ствари другачије функционишу да би, уопште, могле функционисат. Да је отац Тијане Јурић ликвидирао монструма да ли не би одговарао за убиство, притом добио би извстан простор јавност, свих, за разумевање таквог чина. Читава Црна Гора је, доскора, ако не и данас, имала, буквално, институцију крвне освете. Да ли то лишава, онога који се свети, одговорности!

    Коначно, ако би се преузели горњи дискурси, од неких, онда су стрељани Срби, и Срби који су припадали четничким формацијама – њих десетине хиљада – од стране, нове, комунистичке власти, били, из перспективе, тих, нових иделога, легитимне мете. Мало су се осветили идеолошки, или зарад међусобних сукоба, страдалих чланова породице, или убијали у име Лењина (који све не разлог лупити). Зашто Срби у својим мисаоним ходочашћима иду за, незнаним, гробом Драгољуба Михаиловића! И њега су, након монтираног процеса, стрељали.

    Срби треба да буду народ чистоте, истине, исто као и пре, јер историја имао своју реч, увек, али, она, тражи време. Тако је одувек. Никако острашћености и пристајања на провокације. Нико није, ономад, сумњао у иквизицију: лепа и светлоока жена, примера ради, само тиме што је божанске лепоте, или услед неког њеног геста, олако би била проглашена за вештицу и спаљена на ломачи.

    У једном од, горњих, коменатара стоји и могућност подвале, какве су биле сарајевке Маркале. Отуд инситирање да Срби са великим напором расветле све злочине и тиме пред светом и историјом наставили да стоје поносито, уздигнуте главе, као и досад.

    Да ли је цивилизацијска тековина гурање живих Срба, у Новом Саду, под лед Дунава, од стране Мађара. Може неки Мађар да каже, следећи логику горњих коменатара, то је наша Војводина, и шта нас брига, мало освета, или неки Немац да правда стрељање гимназијалаца немачким импреријалним претенизијама или величином културе из којепотичу. Знате, каже се Мађари су гурали живе Србе, а нe неки Тамаш, Фаркаш, итд. Каже се, исто, Немци су стрељали ђаке, а не Јохан, Гридрих…

    Од Брејвика се треба дистанцирати, логиком, осећањем, разумом; треба га осудити, проказати као појаву изван магистралног тока сопствене, српске, културе.

    3
    8
  29. Верујем да као и сви или бар већина коментатора, са уживањем читам коментаре @Kaтарине. Са још већим задовољством бих читао њене текстове.

    Али на овој теми, сматрам да @Kaтарина није у праву за више ствари.

    Рецимо, тврдња да ,,Стрељање људи јесте нешто најбестијалније и најкукавичкије што цивилизација памти.“ није тачна. Примера ради када су снаге злочинца Насер Орића ухватиле српског дечака Слободна Стојановића (11 година) који се вратио по пса у своје село Доња Каменица. Психопата Орић је чикао Елфету Весели да прекоље дечака (нисам сигуран да ли је дечак пре тога мучен), што је ова и учинила пред Орићевим саборцима (неки који су касније сведочили тврде да им се тада смучило).

    У ком делу је овај злочин лакши од стрељања ратних заробљеника?

    Најтежи злочин са аспекта међународно права (не говорим са аспекта православног хришћанства) јесте агресија. Не злочин геноцида, него злочин агресије. Јер злочин агресије отвара врата рату, а у рату важе посебна правила и тешко га је калупити у било какаве моралне принципе (нпр. када се будем борио, понашаћу се тако и тако). Не бих више о овоме, јер нисам учестововао у рату, а верујем да има много коментатора који су сведочили апсурдима и злу рата.

    Опет, не спорим да је @Kaтарина делом у праву – стрељање ратних заробљеника јесте тежак злочин (има лепо размишљање Достојевског на тему зашто је страшнија смртна казна, од злочина који је ту казну заслужио – суштина је у нади) и требало би као народ да тежимо исправности.

    Али, тешко је, а и прилично лицемерно одговорити човеку који је изгубио ближње у рату да не треба да се свети. Осим ако у то тврдо не верујете. А за тако нешто снаге имају само највећи Божији подвижници. Ми смо имали једног који би изабрао и да Србије нестане, ако је услов за неку величину злочин ( с друге стране Партријарх Павле није био наиван и желео је да територије насељене српским народом не треба да остану у Хрватској). Или има друга прича где је након Бљеска један Србин из Славоније коме су Хрвати побили жену, децу и остале дошао код Патријарха Павла да тражи благослов за освету.+ (https://stanjestvari.com/2020/09/26/miso-vujovic-razlikovanje/)

    П.С. @Деда Ђоле Ако икада нађете у ДАНАС-у текст о страдању Срба (релативно истинит и без лажне симетрије), јавите да платим ручак.

    10
    4
  30. За „Don Quixote“: „Из тог разлога, сматрам даље дописивање са @К ,на ову (од ње промашену) тему, непродуктивним и тиме излишним“. Нисте одржали реч!

    Међутим, остали сте дужни неких одговора, па вас, срдачно, молим, без ироније, да их понудите!

    „…у борбама је убијено или заробљених стрељано 300-350 зликоваца и војни злочин медијски пренадуван. Тачка“. Don Quixote рекао, спор завршен.

    „У непосредним борбама погинуло је или заробљених стрељано око 300-350 зликоваца, локалних убица, кољача и манијака“. Дакле, од броја 300-350, неки су у борби убијени, па колики је, молим вас, преостали број стрељаних? Дајте информацију кад знате! Ја не знам, а желим да дознам! Дајте, коначно, имена сваког понаособ муслимана, кад знате и тврдите: који је био зликовац, који је био локални убица, који је био локални кољач, који је био манијак. Уз то, да је сваки од стрељаних – терет доказивања је на вама, дакако – учинио неки, доказани, злочин над српским нардом. Та општа места немају никакву тежину за решење проблема; притом нико не каже да нису, већ ви тврдите да јесу, па пошто знате предочите!!! Зашто Срби немају право да знају имена својих џелата!

    Већ је дат пример: муслиман тај и тај, из тог и тог места, у току година тих и тих, је извршио такав и такав злочин над тим и тим представником српског народа, да би касније био заробљен и стрељан од рођака, брата, оца, српске жртве или војске под командом тог и тог. И тако за сваког муслимана, стрељаног, из ваше бројке 300-350.

    „Они су током четири године убијали, клали, спаљивали Србе цивиле, жене, децу, старце и старице у српским селима у околини Сребренице, Милића, Братунца, а после злочина су бежали у УН-ом заштићену зону“. Опет: реците који муслиман, именом и презименом, је током четири године убијао, клао, спаљивао Србе цивиле, жене, децу, старце и старице у српским селима у околини Сребренице, Милића, Братунца, а после злочина бежао у УН-ову заштићену зону, да би напослетку, по мери освете, био стрељан!

    Или је неки, који није вршио злочине, стрељан! Ваљда постоје муслимани који нису вршили злочине!?

    Суштина је у следећем: није оспоравано да су муслимани то радили, Србима, на најдивљачкији и најбестиднији начин, већ да нам кажете како ви знате да су баш ти злочинци касније и стрељани, кроз, како тврдите, освету. Ви се бавите спекулацијама, претоставкама, које немају тежину, и отуд инситирање да Срби дају све од себе како би се истина утврдила, без да се иједна жртва дода или одузме, ако је то, данас, могуће.

    Даље, ви то не можете знати ни по природи таквих ствари, јер комисије, које се тиме баве, имају проблеме, а неписано правило је да се највећи монструми увек извуку и прођу некажњено. То је есенција. Зато је поменут Насер о коме постоје сведочанства да је био и према својим војницима немилосрдан.

    А све и да су били ухваћени непосредни извршиоци злочина, у претходних 4 године, ни тад нису смели бити стрељани. Да би ишта, у вашој конструкцији, имало смила онда би освета подразуева да су рођаци, чланови породице, страдалог Србина извршили егзекуције, што се није десило. Не може свако ни да убије, макар светио дете рођено!

    Први комнтар, дана 17. априла 2021. 12:23:

    „Правдање злочина, стрељања, претходним злочинима, стрељањима, јесте, просто, бесмислено. Рецимо, ако је противничка страна, у овом случају муслиманска, силовала децу, клала их, да ли то није, само, разлог над разлозима, да се њихова деца по сваку цену сачувају, заштитите, од таквог чина. Или убијати старе и беспомоћне, цивиле: народ над којим се тако нешто деси неће чинити исте ствари, као у спорту да јури изједначење, већ ће осећањем бола, као последице злочина над сопственим народом, по сваку цену учинити све да се то избегне“.

    За крај, да ли сте спремни да се изјасните да је стрељање ратних заробљеника, ко год они били, ма шта урадили претходно, велики злочин и вечна срамота за непосредне извршиоце, од којих народ треба да се дистанцира и осуди на максимален казне!? Или су хероји!?

    3
    9
  31. За „Јован П“: хвала на лепим речима, за почетак.

    Молим вас да имате у виду да кад се каже стрељање ратног заробљеника апострофира се на убијање голоруког човека, беспомоћног, као што каже сама реч заробљеног. Наравно да је клање само степеновање унутра истог и да би свако изабрао метак пре но сечиво. Заробљен човек, у практичном смислу, значи живот вашег човека, при размени.

    У вези агресије: било је речи о томе да геноцид није феникс и да је за његово остваривање, само и покушај, потребно неговање унутар неког народа, културе његове.

    „Али, тешко је, а и прилично лицемерно одговорити човеку који је изгубио ближње у рату да не треба да се свети“. Да ли ви верујете да сваки човек, ко је изгубио ближње, може да изврши освету? Да ли мислите да ће убица чекати скрштених руку да га неки обичан човек, инжењер, техничар, тек тако убије. Освета је, у суштини, ретка ствар, јер је чини, дотад, а можда и тад, рационалан, нормалан, човек, не убица, који је толико скрхан болом, тугом, осећањем неправде. Освета подразумева храброст и одважност, решеност, поништење сопства. Друго, веома важно, на чему се инсистира: ко су извршиоци злочина: јесу ли то особе које су изгубиле ближње или нису!!! То је суштина, што људи спекулативно дају тумачења.

    Коначно: нико жив не сме правдати стрељање људи, без суда. Па толико Срба је стрељно од нових Срба, комуниста, без суда, неправедно, мучки. Шта год неко мислио о политици убијеног премијера, слагао се са њим или не, он није требао, смео – ни као човек, ми као вршилац најважније политичке фунцкије у друштву – држави, да заврши тако.

    4
    8
  32. @Стање Ствари

    Поштовани Уредниче,

    Рекосте да нећете више објављивати међусобна препуцавања коментатора.

    Међутим, погледајмо на брзину коментар @Катарина који почиње са: За „Don Quixote“: „Из тог разлога, сматрам даље дописивање са @К ,на ову (од ње промашену) тему, непродуктивним и тиме излишним“. Нисте одржали реч!

    А завршава са „За крај, да ли сте спремни да се изјасните да је стрељање ратних заробљеника, ко год они били, ма шта урадили претходно, велики злочин и вечна срамота за непосредне извршиоце, од којих народ треба да се дистанцира и осуди на максимален казне!? Или су хероји!?“

    Ако ово није „препуцавање“ онда не знам шта јесте.

    Прво, г-ђа лаже (да нисам одржао реч) јер ја са њом нисам наставио дописивање на тему из наслова него сам због њене поновљене дрскости и испод-кафанског манира кратко сугерирао (СтСт-у) да је такав коментар бољи необјављен (18. априла 2021. • 22:16).

    Иследнички захтев да се ја изјасним о „вечној срамоти извршилаца стрељања заробљеника“ или њиховом „херојству“ је пример дрског, препотентног и тенденциозног препуцавања. Да и не говоримо да о „вечности“ може да се побрине само Господ…

    Стрељање ратних заробљеника је злочин према правилима ратног ангажовања, што стоји и у мојим ранијим коментарима. Ја немам разлога да се даље изјашњавам о овоме (посебно не провокатору која није ни барут омирисала).

    Сматрам да су коментари @Катарина који инсистирају на наводној српској кривици, кукавичлуку, нељудскости итд, комплементарни отвореној антисрпској демонизацијској пропаганди коју Запад врши већ двадесет година. Као таквима није им место на сајту који тежи да буде родољубив на користан начин.

    Наравно, ови су само мрвице у мору гадости које је западна машинерија пласирала. Укључујући ту, уживо преношење на америчким и европским ТВ станицама масакра на Маркалама (2) и улици Васе Мискина (bread line massacre). Ниједан није био резултат напада са српске стране него су припремљени зарад медијске подршке против Босанских Срба. Ко не верује нека се упита, како је било могуће стационарним камерама изблиза снимати агонију масакрираних људи. Откуда камере и камермани истог секунда кад се десила експлозија?? Где им је страх од следеће „гранате“ са српске стране? Нема га јер се ради о припремљеном и испланираном масовном убиству цивила…

    Такве гадости и отворени злочин промотера хаоса у БиХ су прихваћене на форуму који се зове ОУН и масакр у Васе Мискина је искоришћен као разлог да се на седници Савета Безбедности уведу санкције Југославији…

    Инцидент у Сребреници траје од 1995-те и умногостручен и додатно „украшен“, искоришћава се годинама као полуга политичког притиска против интереса српског народа, уношења додатног међусрпског раздора, и подгрејавање мржње на муслиманској страни.

    Иде се дотле да се покушава наметнути увођење закона у Србији/БиХ којим би се криминализовало свако противљење хашким пресудама које отворено демонизују српску страну, то јест народ.

    @Катарина, као наивно, наступа са позиција апстрактне хуманости, али њени коментари садрже анти-српски пропагандистички отров, замотан у квази-литерарне метафоре и ирелевантне референце на богатство српске културе) и њихово објављивање више приличи српским гласилима који су давно продали веру за вечеру.

    Својим плачипи***стим булажњењем @Катарина дува у исту тикву са промотерима статуса Срба као „белих црнчуга новог поретка света“. Паметнији, образованији и информисанији од оних са шипарички укорењеној митолошкој свести су давно разоткрили (1992-ге!) узроке, налогодавце и извршитеље у крвавом распаду Југославије. Зато су и забрањени, а њихово сведочанство је на интернету систематски уклањано.

    http://web.archive.org/web/20000311210844/www.informinc.co.uk/LM/LM45/LM45_Serbs.html
    https://www.reddit.com/r/serbia/comments/cjcur0/naslovnica_britanskog_%C4%8Dasopisa_living_marxism_iz/

    СтСт је један од ретких свитаца у мрклом мраку сотонски инспирисаног дезинформацијског рата који се систематски води против Срба. Верујем да ће тако остати упркос подметачинама @Катарина разних профила.

    8
    2
  33. @ Don Quixote

    Катаринин коментар је, руку на срце, полемичан али није препуцавање и није увредљив. За Ваш то не бих могао рећи, али ипак сам га пустио.

    Ја не желим да убијем дискусију и да поставим забрањене теме (јер и нема забрањених тема). Рачунам да озбиљни људи (а Ви сте на СС, чини ми се, од самог почетка) могу да не мисле различито а да се при томе не покољу или испсују. Прилагодите речник, у ствари – само се вратите на оно како сте годинама и писали. Хвала!

    Александар Лазић

    3
    1
  34. @Александар Лазић

    Хвала на објављивању коментара.

    „Рачунам да озбиљни људи … могу да не мисле различито а да се при томе не покољу или испсују“.

    Могу да мисле, тј да напишу, наравно. Али не знам колико сте испратили текстове @К јер управо су тамо многи примери ад хоминем начина комуникације уместо супротстављених аргумената.

    Зато за мој коментар кажете да је (ипак) увредљив на основу свега две речи од којих је једна самоцензурисана. Ваше право као и то да ли да га пустите или не — нема основа да се спори.

    Што мени изгледа важније, чини ми се да одбијате да видите у @К коментарима подметнуто кукавичје јаје инсистирања на детаљним спекулацијама о српској злочиначкој кривици, нецивилизованости, кукавичлуку и нељудскости, итд. Резултат папагајског понављања овог аспекта теме је да испуњава простор и по асоцијацији употребљених термина сасвим резонира са антисрпском пропагандом.

    Како год, није први пут да се дописујемо истим поводом, и са задовољством се може рећи да је и ово прилог размени различитог мишљења без потезања хладног оружја ни врућих придева. :))

    Свако добро Вама и Стaњу Ствари!

    Don Quixote

    8
    2
  35. @ Don Quixote

    Хвала и Вама.

    Само да једну ствар разјасним: није моје да у коментарима видим „подметнута кукавичја јаја“, моје је да видим и (слободним „судијским“ уверењем) проценим да ли се коментар уклапа у наша Правила коментарисања. Ништа више и ништа мање.

    Иначе, ја сам познат да објављујем текстове са којима нисам сагласан – тек то важи за коментаре и коментаторе 🙂

    И Вама свако добро,
    Александар Лазић

  36. 7 питања за размишљање:

    Колико је заробљених Бошњака својеручно убио Хрват Дражен Ердемовић?
    (По властитом признању)
    На колико је година затвора осуђен за тај злочин?
    Да ли је ова казна адекватна?
    Да ли ова казна служи као примјер одвраћања од чињења сличних злочина у будућности?
    Да ли злочинац престаје бити злочинац онда када промијени дрес?
    Постоји ли могућност да овај злочинац и није мијењао дрес?
    Ко стоји иза свега овога?

  37. За „Don Quixote“: Заиста беспризорна замена теза, налик на ону да је Црњански, ни мање, ни више, фашиста. Прочитајте глас са стране, непристрасан: „Катаринин коментар је, руку на срце, полемичан али није препуцавање и није увредљив. За Ваш то не бих могао рећи, али ипак сам га пустио“. Господине ви вређате и псујете, јавно, као што вам је и речено! Штавише, пуштено је, што је добро, изузетно добро.

    Упорно избегавате одговоре на питања јер их немате, јер су тако постављена да вас уводе у конструкцију из које не можете испливати. Ви не знате одговоре, ви не знате, егзактно, шта се десило, као ни многи, можда ни сви, већ само прејудицирате, претпостављате, острашћено, навијачки, наравно, уз антиљудско беснило.

    Из те религије, муслиманске, тог народа инжењерингом генерисаног, су истакли српски барјак, на пример, Меша и Емир. За вас би њихово стваралаштво било једно ништа, да нису себе одредили Србима; ви не бисте, у том случају, могли да се издигнете изнад толиког, острашћеног, субјективног, упрошћавања живота: они би за вас били непријатељи. Ви не можете, огољено, посматрати живот и право на исти, без претходне поделе, предрасуда и епитета.

    Колико је Срба, Срба домаћина, Срба четника, Срба од ранга – уметника и научника – стрељала, нова, српска, комунистичка свест, идеја, без икаквог суда, на своју руку! За њих су ови Срби исто што и за вас стрељани муслимани (уколико нису осудите, коначно, стрељање голоруког човека, ма ко он био): људи недостојни живота, по кратком поступку, злочинци који су претходно чинили свашта, ако не непосредно а оно својом свешћу антикомунистичком, антитоталитарном. Дража Михајловић је стрељан, након монитарног процеса, осуђен по, некој, ваљда, командној одговорности, налик хашким конструктима, ко зна где је „бачен“, закопан, па Јово Капичић може, јавно, у емисији, изрећи: и да знам, никад, то јест ни данас, не бих рекао где му је гроб. Дакле, неправедно стрељан човек, мртав, после више од пола века, кроз призму идеологизоване стварности, такве и једне, вечне, уоквирене страшним рамом у који се не може унети никакав другачији поглед само, не заслужује ни гроб. Човек не заслужује ни гроб, не више живот; толики је степен мржње, беснила, лудила.

    Каква је разлика између комуниста који стрељаше Србе и Срба који стрељаше муслимане и муслимана који стрељаше Србе???

    Чикатило Андреј је добио фер суђење, монструм!!! Убица и силоватељ деце!!! Да се свет не би вратио у доба варвара, канибалиста, ствари морају тако функционисати.

    Вама је, након свега, и даље, незамисливо да, директно, експлицитно, осудите стрељање ратних заробљеника, без претходног суђења, утврђивања одговорности, исто као што вам је природно да неко (чији идентитет упорно не откирвате, јер сте свесни да га не знате) узима правду у своје руке! Покушавате да избегнете али, ето, неко вас подсећа.

    Дугујете одговоре: колики број муслимана је стрељан, који су то муслимани стрељани, именом и презименом, а да су претходно вршили зверства над српским живљем, па су, исти ти – баш ти, непогрешиво – муслимани, претходни извршиоци, стрељани – тиме је правда (освета) по вама задовољена – и на крају ко је над њима спровео стрељање: диреткни крвни сродник, ближи, даљи, или неко трећи.

    Да проширимо непријатност у коју сте се уплели, толико дубоко: да ли су стрељани муслимани, све и да су доказано претходно вршили масакре, имали право на фер суђење или нису? Ко сме правду да узме у своје руке? Вама никако да постане јасно да није реч о томе шта би неко субјективно урадио, како би задовољио правду, већ да свет, човечанство, не може тако да фукционише. Видици морају бити најшири, а они чије то јесу, задужили су човечанство великим делима и чиновима: одувек је тако.

    То значи, као што се ви и ја не слажемо, тако би узимали и једни и други, правду, у своје руке, свако убеђен у исправност свог чина, стрељали, једни друге, док сви не нестану. Ви ни након апела, добронамерног, са стране, не признајете да сте погрешили. Е ту се долази до сржног проблема: ја-знам шта је истина, ја-знам како треба са њима поступати, ја-знам шта су они заслужили, ја-знам да су баш ти стрељани вршили, годинама уназад, зверства над Србима. Заправо, ви ништа не знате, од тога, знате само за срџбу, налик Ахилеју кад је таманио Тројанце, толико да је богове Олимпа разљутио.

    Ви не видите, чак ни после толико примера, значење деловања мимо права и међународних конвенција, коначно мимо морала појединаца који учествују у великој политичкој реалности!

    Да ли су две атомске бомбе бачене на Хирошиму и на Нагасаки, дакле на противничку страну и са позиција Србије, биле злочин?

    Да ли је сравњивање Дрездена, Берлина, Келна, предкрај 2. рата, био злочин? Нацистичких градова!

    Да ли је бомбардовање Србије, 1999., био злочин?

    Да ли је насилно окупирање територије Србије, Космета, пример насиља, отимања, етничког чишћења српског народа, одлучивање мимо суда, правде, једнострано?

    Да ли је гурање, живих Срба, под лед, Дунава, са становишта мађарских политичко-ратних претензија легитимно?

    Па шта је, онда, по вама, Арчибалд Рајс, који је за рачун противничке стране, српске, побројао све злочине, зверства, сопственог, немачког, народа!

    Видите ли ви колико противуречност изилази….

    Сви ови, из претходних редова, могу своје злочине правдати на било који начин: заслужили су, они су ово, они су оно, освета за нешто, као што правдају своју интервенцију на Србију, Југославију. Да не би тако било људи су дошли до неких, општеважећих, универзалних, закључака, па кад се изврши стрељање не каже се последња вечера, ручак, пикник, штагод, већ се ствари називају правим именом. Србији, сваком историјском народу, ништа не преостаје осим позивања, и указивања, на међународно право, правду, и истину. Схватите и то да за историју тренутак није исто што и за човека; човек треба да рамишља историјски: посадићу маслину да би моје дете, унук, са ње уживало плодове, а ја ћу је однеговати најбоље што знам. Тренутак би био чин стрељања, историја би била тежња ка истини и осуди свих злочинаца унутар сопствених редова. Јасно вам је и то да би свако волео да их, уопште, нема.

    Е сад, зашто српски народ не нападне америчку базу Бондстил, на сопственој територији, кад је то, за разлику од претходног, још неразјашњеног, случаја, јасно као дан: бомбардовање суверене државе без одлуке Савета безбедности УН, убијање цивила, деце, старих, болесних, уништење инфраструктуре, таквих достигнућа цивилизације какви су мостови, и све остало по реду!? Зашто се не освете макар протеривањем америчких војника, не њиховим стрељањем!

    Зашто ви, лично, не одете на Космет и не заврнете руку, или уши, Рамушу и осталим? Пазите, људи су организовали, по страним извештајима, жуту кућу, у којој су жртвама, Србима махом, вађени органи. Имају ли право те жртве на правду! Дакле, не тражи нико да их стрељате, само пацку, две!

    Лако је слабијег, заробљеног, мучити, терорисати, ваљда је јунаштво на јачег се устремити! У боју победити, прса у прса. Где је подвиг, данас, Милошев. Е то је херојска димензија Срба коју ви покушавате помрачити: Срби нису били народ стрељања, отуд свако стрељање морају осудити, а то нема везе ни са чим осим са општељуским.

    Вама дефинитивно није јасно како ствари једино могу да функционишу!

    „Иследнички захтев да се ја изјасним о „вечној срамоти извршилаца стрељања заробљеника“ или њиховом „херојству“ је пример дрског, препотентног и тенденциозног препуцавања. Да и не говоримо да о „вечности“ може да се побрине само Господ…“ Толико неразумевање стварности: иследничког ничег нема, већ општељудског, моралног, држања до образа и части. Осудите, коначно, стрељање заробљеног човека, једног само! Нико није дрзак, препотентан, нити тенденциозан, већ само покушава да истакне разум као главног водича кроз живот, а не обест.

    Да ли је здраворазумски стрељати заробељнике, уопште, а посебно у часу кад цео свет није наклоњен српској ствари, кад цео свет само чека најмањи окидач да непосредно делују, а доцније медијски демонизују читав народ?

    Да ли су ти људи закопани, у заједничке гробнице, и ако јесу зашто их је неко скривао?

    „Стрељање ратних заробљеника је злочин према правилима ратног ангажовања, што стоји и у мојим ранијим коментарима. Ја немам разлога да се даље изјашњавам о овоме (посебно не провокатору која није ни барут омирисала)“. У вашим ноздрвама барут и даље мирише, то је јасно. Мени је искрено жао због тога. Изјасните се, зашто неко ко је лак и брз на обарачу, коме мирис барута не ишчезава ни након четврт века од краја ратних дејстава, толико преза да се јасно, експлицитно, одреди, као друга страна. Ви толико уображавате да сте полемику доживели као провокацију. Заиста верујете да неко нема паметнија посла, или да мисли да сте толико посебни, па да се бави провокацијама: провокацију сте уобразили, јер имате испројектован конструкт као, неки, сакрални предмет! Узгред, ни Микаланђело није омирисао барут, у том смислу, да не говримо за Перикла, Тиртеја, али ви не знате ништа о животу особе са којом комуницирате – одакле долази, ко су јој претци, какве ратне страхоте је видела, преживела, учествовала, страдања у породици – али дајете закључке, као о Сребреници. Ђилас лопов, украо 700 милиона!!! Ђилас није лопов, нити је украо 700 милиона док тужилац не докаже да јесте, а суд не осуди га, премда сви су мишљења да се окористио о период власти. Или тако, или никако. Као пасуљ, просто, што деца кажу.

    „Сматрам да су коментари @Катарина који инсистирају на наводној српској кривици, кукавичлуку, нељудскости итд, комплементарни отвореној антисрпској демонизацијској пропаганди коју Запад врши већ двадесет година. Као таквима није им место на сајту који тежи да буде родољубив на користан начин“. Вас прогања једно мастодонтско неразумевање да овај пасус, па још болдован, дискредитује сваки ваш аргумент. Толико пута је написано да Срби морају да осуде злочин полумозгова, убица заробљених људи, истраже га до сржи, како се не би могло приписати српској култури, српском народу – као целокупна српска кривица – да икакав зверски инстикт, да икаква могућност геноцида, у њега постоји, јер српски народ, de facto, историјски, није народ убица, стрељања људи, камоли геноцида. Да неки грешком-Срби нису стрељали заробљенике, што нормалном човеку не може пасти на памет, Запад не би имао материјал за демонизацију. На њихову моћ, и чекање, дати им такав материјал, па то је хаос првог реда. Оно што је важно да не могу Сребреницу да повежу са командним ланцем. Да могу спаса не би било, по Србе, Српску, добрим делом и Србију. Отуд се злочин мора истражити и установити да ли је подметнут, да ли су извршиоци врбовани, коначно оградити се и осудити јасно и недвосмислено.

    Морате научити да читате, и да не подмећете људима, како бисте се извукли из дубине бунара у који сте сами, тако самоуверено да је плитак, ускочили. Катаринини коментари инситирају да су Срби диван народ, европски, народ великог страдања, домета у култури и науци, који у данашој геополитичкој констелацији мора бити, више од других, мудар и опрезан, народ нити бољи нити гори од других великих Европљана, у чијем националном корпусу, као, уосталом, у сваком другом, постоје људи ниског морала, спремни да зарад новца, забаве, погрешних убеђења, унутрашњег зла, итд., учине свакаве гадости, и такве као што је стрељање ратних заробљеника, без суда, произвољно, на своју руку, по кратком поступку. Катарина експлциитно се ограђује и осуђује такве људе, истичући, толико пута да Срби нису народ стрељања никога, већ јуначки, херојски народ, који држи до ЧОЈСТВА, до опанака, гусала, али и до Бетовена, Омира, Сибелијуса, Гетеа, Сервантеса, Пушкина, Фидије, Микеланђела, Бергмана, Фелинија, Тарковског, Рјепина…

    априла 2021. • 10:46: „Дакле, поново, не може неки српски Брејвик бити лице Србије, јер је Брејвик универзална ствар, Брејвик се догађа свима. Пошто Запад, и САД, желе да, и резолуцијом, потврде, утврде, за свагда фундирају, да је Брејвик иманентно српска појава, креација, могућа само ту, у границама Србије, последица, само, српске, изопачене, културе – исти они који су извршили геноцид над црвеном расом, јединим аутентичним Американцима, исти они који су имали колоније диљем света и екслпоатисали како народе њихове постојбине, тако и рудна, и остала, богатства, убијали по чистој вољи и хтењу, итд. – не преостаје ништа као решење осим одбране истином и правдом“.
    априла 2021. • 11:22: „Србима сопствене жртве требају бити најважније, али одмах испод тога и злочини појединих припадника његовог народа, како би се то осудило по свим цивилизацијским стандардима. Шта се тачно догодило: извршиоци, налогодавци, команда, појединачни хир, итд. Ништа од тога се не зна! Постоји медијска пажња усмерена на увећавање броја, јак лоби који причу држи у фокусу јавности, Срби се третирају као полународ, претцивилизацијски. Отуд је поменут и Брејвик: не може он бити Норвешка, као што Квислинг, нити велики Хамсунг, не могу бити Норвешка, као што Љотић не може бити, са својим антисемитизмом, Србија, јер, то, њему, међу српским народом није прошло; исто тако не може српски народ бити поистивећен са злочинцима који стрељаше муслимане, а то се вешто чини медијском манипулацијом и притисцима“.
    априла 2021. • 11:22: „То и јесте суштина на којој српска страна (ми) треба да инсистира, зарад истине и скидања љаге коју теже навући преко читавог народа! Тенденција јесте да се целокупан српски народ прогласи геноцидним, да се тиме прокаже да је српска култура хегемон, вековни, који тежи покоравању и ширењу (велкосрпски национализам) са угњетавачким елементом, итд. Хашки квази-суд је само интрумент у рукама оних планера који су започели цео релегијски, пре свега, рат, јер национални јесте дискутабилан, а зарад личних интереса. Религија је била, та, основна линија деференцијације! А кад један народ прогласите геноцидним онда према њему можете вршити злочине, уништавати му баштину, етничко чишћење, а да нико ни не трепне“.

    „Такве гадости и отворени злочин промотера хаоса у БиХ су прихваћене на форуму који се зове ОУН и масакр у Васе Мискина је искоришћен као разлог да се на седници Савета Безбедности уведу санкције Југославији…
    Инцидент у Сребреници траје од 1995-те и умногостручен и додатно „украшен“, искоришћава се годинама као полуга политичког притиска против интереса српског народа, уношења додатног међусрпског раздора, и подгрејавање мржње на муслиманској страни.
    Иде се дотле да се покушава наметнути увођење закона у Србији/БиХ којим би се криминализовало свако противљење хашким пресудама које отворено демонизују српску страну, то јест народ“.

    Ви, у ова, горња, три пасуса, пишете о нечему што нико није спорио; штавише потврђивао је. Заиста не знам у чему је проблем, ваш, у намерном пренебрегавању, или неразумевању. Па, молим вас, ко у свету целом, не од Срба, уважава Хашки суд, као суд у прав(н)ом смислу речи. Ко спори да је супротна страна била зликовачка! Жели се само сопствена страна очистити од свих грешника, злочинаца, по сили цивилизацијских норми, закона, конвенција, а не бранити злочин претходним злочином, јер је ваш: рећи: српски народ осуђује силовање, убијање, крађе… од стране српских војника, паравојних формација, цивила, свих.

    Погледајте шта радите: „Што мени изгледа важније, чини ми се да одбијате да видите у @К коментарима подметнуто кукавичје јаје инсистирања на детаљним спекулацијама о српској злочиначкој кривици, нецивилизованости, кукавичлуку и нељудскости, итд. Резултат папагајског понављања овог аспекта теме је да испуњава простор и по асоцијацији употребљених термина сасвим резонира са антисрпском пропагандом“. Ви, ОПЕТ, сугеришете човеку да не види оно што само ви видите. Ви желите да људи на свет гладају вашим очима.

    Ви сте у колизији са самим собом. Господине драги нема српске кривице, нема плурала, већ именовања злочинаца, персонализовања, и зато се злочини и осуђују, јер ако се не осуде онда се са њима слажемо, слажемо се са учињеним. Наравно да је нељудскост, кукавичлук, нецивилизованост оних који организују стрељање или га изврше, али, толико пута написано, Срби нису народ стрељања, а да су такви изроди – група или појединац – поремећене особе…

    Зашо не напишете да је Пера Перић лично извео Мују Мујасиновића, из групе заробљених, јер је овај, претходно, преклао његовог оца, мајку, и затим га, ношен крилима освете, убио метком у слепочницу!

    Толико инсиситрам да кажете ко је извршио, наредио, организовао, итд., стрељање – а ви упорно нећете, јер не знате – како бисмо имали corpus delicti.

    Мој рођени отац, кад би извршио чин силовања, рецимо, одговор би био: он је, и даље, мој отац, увек ће то бити, али је монструм! То је херојско поимање живота, истрајавање и онда кад највише боли, кад се највише пати.

    В. Шешешљ је написао књигу, три тома, мислим, тачног назива, У Сребреници није било геноцида, у којој оперише бројком, укупном, од 1000-1200 стрељаних заробљеника. У хагу је, у судници, понављао исту бројку. Чак и он, који није имао никакав разлог да увећава број убијених, га је осудио и представио као српску љагу. Ко норамалан неће тако учинити.

    Зар вама, као човеку, није стало да се утврди, тачно, шта се десило, да се поставе питања злочинцима, свих страна! Зашто си убио, стрељао, силовао: па самим посматрањем злочинца може се утврдити његова физиономија психе. Погледајте како се држао Ганди. Мирним отпором су победили, не ратом. Рат је требао бити добијен без злочина, а ако се десе, што је неминовно, осудити појединце или групу, дистанцирати их од укупности народа.

    Немојте да се спрдате са сопственим народом. Ако је стрељно 500 онда је то 500, ако је стрељно 100 онда је 100. Срби су озбиљн народ, не хазардери, кукавице, који ће се суочити са истином, каква год била, осудити крвнике, и зато се позива да се истина оголи, установи.

    Како вам није јасно да је најлакше, на свету, написати: баш ме брига за муслимане, заслужили су! Међутим, ту се долази до разлике оних којиме је друштвена свест јака, истина изнад свега, којима осећај за њу није поткупљив, нити подложан субјективизације, упливу беснила.

    Постмодерно доба, модерно, не мари за истину, већ за интерпретацију истине. Доста Срба мисли да најбоље зна, учаурено у свом свету, ретко напуштајући само место у коме пребивају, верујући да канцелари, председници, премијери, великих земаља, чим отовре очи, изјутра, размишљају о Србији. Верују и да њихова свакодневница, непромењива, одговара свакодненици других, да се ни тамо ништа не дешава. Е па није тако. Мора се ићи са светом у корак, помно пратити сва дешавања, промене, водити рачуна да магистрални токови сопствене кутлуре остану нетакнути, непреиначени.

    Упркос свему, љубазно вас молим да подастрете доказе и да оборимо ту тезу, редигујемо број, да устврдимо истину, јер Запад не занима нечија тврдња, већ да се не нађу довољно јаки докази који би оборили оне тезе којих се они држе.

    Ово у вези Господа: лакше је не бити сам, па позивати и Господа. Узгред, ни Сократ није веровао у богове у које су веровали други, јавно прихвативши да је сам, али је и прихватио смрт часније но ико, уверен у исправност. Суштина је, само, у верујућем човеку, не у Богу. Не знам само да ли мислите на Палестину или словенски пантеон на челу са Перуном. Иначе то кореспондира са индивидуалном и колекитвном кривицом, коју човек (ову другу) лакше подноси.

    Извињавам се на оволиком коментару уз захвалност свима, посебно сајту.

    4
    4
  38. @ Катарина

    Пробајте да скратите коментаре, ово је већ нека врста злоупотребе, да не бисмо уводили број карактера.

    Друго, начелно одговарајте, али немојте ни Ви лично.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

  39. Искрено се извињавам, и захваљујем на, невиђеној досад, коректности. Намера није била злоупотреба већ аргументовано побијање, кроз примере историје и из света, да неке норме морају бити поштоване уколико је, икоме, стало до опстанка и нормалности човечанства.

    Овај ће бити кратак!

    „Да и не говоримо да о „вечности“ може да се побрине само Господ…“

    Црњански, Микеланђело, Мирон… су се сами побринули у вези своје вечности: својим делом, чином. Не треба, олако, препуштати другом да се побрине за вас, јер је човек, тај, центар света.

    3
    5

Оставите коментар