Духовна хајдучија: Свако је могао и још увек може и више и боље

Преузимање одговорности за сва зла на самог себе лично, колико год неразумно деловало, једино је делотворно (а и не може се доказати да је нетачно)

Из филма Страдање Исусово Мела Гибсона (Извор: https://mojtv.net/)

Крајем деведесетих година прошлог века, аутор „Досијеа Икс“, Крис Картер, започео је још један серијал посвећен мистерији и злочинима под насловом „Миленијум“. Био је то ауторов „креативни вентил“ у коме је могао да задржи озбиљност у приступу, од почетка сумњиву, а касније сасвим одсутну у забавно-пародичном „Досијеу Икс“ (колико год да он садржи изванредно интуитивне и драгоцене увиде). „Миленијум“ је био поштеђен класичних „Sci-Fi искушења“, као серијал посвећен откривању и хватању психопатских убица помоћу парапсихолошких моћи бившег агента FBI, Френка Блека. Главни јунак се, међутим, постепено уверавао да иза низа наизглед неповезаних случајева постоји непознати заједнички именитељ, којег је он из епизоде у епизоду постојано откривао. Испоставило се да је човек, чак и највећи зликовац и манијак, заправо само инструмент у рукама ђавола. Према Картеру, извор зла, дакле, није у људима, већ у вољи злих духова. Али, ово откриће је уједно било и погубно за серију: чим се обелоданило да је инспиратор свега злог заправо Сатана, гледаност серије је драстично опала, па је „Миленијум“ по завршетку треће сезоне угашен.

Из серије Миленијум (Фото: Den of Geek)

Због чега се гледалиште тако изненада и одлучно удаљило од серије која га је у први мах толико одушевила? Један од разлога могао би бити „Твин Пикс“ табу, који је формулисао Дејвид Линч: чим откријете починиоца, убили сте причу. Све док се програм посматра као низ епизода од којих свака на крају добија разрешење, гледаоци могу да, умирени једним закљученим случајем, с нестрпљењем очекују нови – али главна мистерија мора се отезати унедоглед (у „Досијеу икс“ – има ли ванземаљаца или не?). И у „Миленијуму“ су гледаоци, баш као и главни јунак, слутили да нешто повезује све појединачне злочине, а све док су веровали да је то некакав неисцрпни „људски потенцијал за зло“, а не један једини злочинац, гледаност је била висока. Но, када је Френк Блек недвосмислено на светло дана као кривца за све извео Луцифера, људи су престали да гледају серију: како год језиви и заводљиви сви наредни злочини могли бити, гледаоци су сада унапред знали ко је за њих одговоран, те су изгубили интересовање. Али, било је ту још нешто важније. Пресудни разлог за пад популарности „Миленијума“ био је религиозни моменат, који се из епизоде у епизоду све више откривао. Френк Блек се, од агностика-песимисте, преображавао у верника-оптимисту, са чиме већи део публике није могао или није желео да се поистовети. А отворена појава Сатане и палих анђела је можда и више од тога допринела одбојности према „Миленијуму“ код дојучерашњих љубитеља.

Гистав Доре, Луцифер (Фото: Викимедија)

Из ове приче јасно произлази да типичан човек модерне епохе не жели ни Бога ни ђавола. Пошто их је у себи порекао, он се понаша као да они не постоје, и одбија сваку манифестацију која би га уверила да у томе греши. Са Богом је у том погледу лакше: Он не жели никоме да ограничава слободу воље и мишљења, па ће обично сваког оног ко Га одбацује или пориче оставити на миру. Сатана, међутим, то никада не чини, а при томе му у модерно доба савршено иде на руку када човек игнорише његово постојање. А ово последње му одговара јер проузрокује суноврат самопоштовања у савременом човечанству: не верујући у постојање Злога, људи данашњице сва зла приписују људској, то јест својој природи. Они могу тиме бити ужаснути и згађени, али су истовремено принуђени да највеће могуће чудовишности констатују као еминентно „људске“. За неизбежним признавањем – „Ништа људско није ми страно“ – следи прихватање „свога“ зла, а потом навикавање, све до степена његовог доживљаја као „нормалности“.

Николај Крамској, Христос у пустињи, 1872. (Фото: Викимедија)

Људи су грешили, па и неописиве злочине чинили и у доба вере, али су знали да иза сваког почињеног зла стоје демони, а увек су могли да се обрате Богу за помоћ. Модерни човек, међутим, на то каже: „Ми нисмо више сујеверни, нећемо да се вадимо на непостојећег ђавола, него зрело преузимамо кривицу и одговорност!“ Проблем је у томе што је немогуће доказати да ђаво не постоји, те је овакав став потпуно произвољан, па и ташт („Све зависи само од нас!“). Штавише, он је и штетан: веровати у постојање Сатане као посебног бића је можда чак рационалније и логичније, а свакако је много делотворније. А за даљу судбину света управо је пресудна та делотворност одговора на питање „Ко је одговоран за све ово?“ Ако је то Човек, онда ће се небројена појединачна, колективна и глобална зла и даље ширити и умножавати неумитно и неограничено, јер су једноставно манифестације саме људске природе. Са тог становишта, коначни исход – самоуништење човечанства, а можда и читаве планете – може се избећи једино уколико Човек „превазиђе“ самог себе и претвори се у нешто друго и боље. Управо у ово верују трансхуманисти и настоје свим снагама да преобразе људе, хтели то они или не, јер нема се времена чекати да тобожња еволуција то учини. Али, да би Човек постао нешто друго и „савршеније“ он мора да престане да буде то што јесте. Уништење Човека, онаквог каквог га је Бог саздао, коначни је циљ и модерних милијардера-идеалиста и Сатане. Разлика између њих је у томе што је Кнез овога света тога сасвим свестан и томе потпуно посвећен од Адама па до данашњег дана. Савремени филантропи му само служе, а колико су тога свесни, једино они знају.

Стога, ако је некоме баш стало да именује кривца за сва могућа зла која харају савременим светом, најпрактичније је да каже: „То смо Сатана и ја лично!“ Сваљивање на Луцифера засновано је на вери да је човек по својој првобитној природи, као Божје створење – добар, да у ђаволском уништавању света учествује у мери своје у Рају стечене грешности, а да за ту грешност постоји универзални лек – Христос распети и васкрсли. С друге стране, преузимање одговорности за сва зла на самог себе лично (какво заговарају и неки јунаци Достојевског), колико год неразумно деловало, једино је делотворно (а и не може се доказати да је нетачно): свако је увек могао и још увек може да учини и више и боље. Генерализације и уопштене дефиниције по формули „Човек је такав-и-такав“ ваља по сваку цену избећи. Оне нису само избегавање одговорности и сваљивање кривице на другога, него и активно осуђивање људског рода, а то су ђаволска посла.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Успоримо вријеме

    Успоримо нам вријеме
    Очистимо своје јуче
    Одбацимо тешко бреме
    Остваримо немогуће

    Одлучимо сад у ходу
    Камо даље да се креће
    Усмјеримо нашу воду
    Нека бира куд да тече

    Сви су исти нама пути
    Ув’јек крају они воде
    Лакше нам је кад се ћути
    Корачати до слободе

    Док бубњеви крај нас туку
    Утишајмо своју буку
    Испружумо срећи руку
    Нек Пегази кола вуку

    Момчило

    11
    1
  2. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик, даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад Пут корачамо

    Момчило

    13
    1
  3. Пјесма

    Пјесма јесте зграда
    Сновиђењем сазиданa
    На камену тврдом
    Луча, тамом окована

    Кућа отворена
    Бескућнику и владару
    Књига сатворена
    Или свецу или опсјенару

    Пјесма није птица
    Али има крила
    Коријен дубок има
    А каква би без њег била

    ‌Момчило

    11
    1

Оставите коментар