Јасеновац је српска Света Тајна и злоупотреба тог мучилишта је ломљење путира са светим честицама, баш као што је називање Св. Симеона Стефаном а Св. Саве Растком
Александар Тутуш (Извор: Лична архива)
На медијском небу Србије измјењују се вијести о догађајима великом жестином, користећи сву пратећу логистику за opinion making у корист наратива владајућег естаблишмента и лика и дјела Великог Вође. На производној траци информације само долазе, кад материјала накратко понестане – у резерви увијек спремни чуче Тута Бугарин или смрт неког познатог или омиљеног, смрт као подсјећање на живот. Но, не желећи лутати предјелима тамног вилајета покушаћу освјетлити један важан осјећај који вјерујем тишти многе, а не само мене.
Навешћу пет примјера техника деконструкције и ревизије историје, духовности и стваралаштва, погубног политичког утицаја на традицију на дјелу – које се свакодневно обрушавају попут грозне болести на ткиво Срба, тобоже у име исте те историје, православља и српства. Лаж. Оно што повезује као аргумент тих пет техника је феномен који желим да назначим а то је све дубља подјела нашег друштва, с којом се не може упоредити ни подјела у америчком друштву након намјештених избора и лажиране побједе демократа.
1. Споменик Стефану Немањи
Иако се јавности сервирала умјетна дилема звана мач или Крст, стварни проблем који изазива подјеле у народу је десакрализација и одузимање духовне димензије српском светитељу Св. Симеону Мироточивом, који се у новом историјском свјетлу представља тек као државник и ратник, што не може бити његова најважнија улога, јер у вријеме Немањића српска држава постоји више од двјеста година. Накнадно се откривају болесни апетити којих се власт и не срами и о Сретењу емитује спот у којем се Предсједник приказује у вишевјековном историјском низу српских владара. Узурпација ауторитета након обездуховљења лика светитеља. Ако се и покуша правити такав низ, какво мјесто заузимају престолонасљедници Карађорђевићи? Треба ли поменути ко је главни наручилац и креатор нове суштине споменика? Да ли око мача или Крста, или ове дубље тематике – да се не спомињу скривени симболи на споменику, да ли је овај пројект изазвао подјеле? Јесте. Умјесто да уједини и освјежи национални понос, фигура на Савском тргу је разјединила и узроковала неку мучнину и душевну слабост. Многи ни дан данас не знају шта да мисле о споменику, јер је једноставно чин његовог постављења упрљан претјераним уплитањем и свемјешањем неког ко је спреман да се стави на равне части Св. Симеону. Иначе, ето среће да имамо на сваком ћошку споменик и завјетни Храм славној прошлости. Споменичка култура у Београду је недорасла славној традицији, те најстарији споменици датирају из половине 19. вијека.
2. Храм Св. Саве
Сјећам се свог дјетињег поноса кад би погледао макету будућег Храма на црквеном календарићу. Десетинама година су црквене општине и Срби из цијелог свијета слали прилоге за изградњу Храма Св. Саве. Нема грађевинске фазе и потхвата који вјерници наше Цркве нису попратили са одушевљењем и срећом што смо великом циљу корак ближи. Данас, Храм је практично завршен. И знате, у чему је на један посебан начин сличан Аја Софији? Молитвени мир у православној светињи у Истанбулу ремети чињеница да је тај бисер православне духовности и градитељства, старији од ислама, претворен у исламску богомољу. Молитвени спокој у Храму Св. Саве (и поред савршених рјешења и златног мозаика, ликова светитеља који досежу ниво ране ренесансе српског сликарства широког свјетла) не ремети ни градска бука, ни што се градио толико дуго, ни што настојатеља туже да је слао поруке непримјерене свом звању – ремети и око грла стеже осјећај да је заслугу за сав тај завјетни и неимарски труд неумјесно и лакомо присвојио Први Архитекта стварности у Србији – Предсједник. Док једни поносно и неоправдано наглашавају да је нико други до Вучић саградио Храм (има и резервна опција да је Храм саградио покојни Патријарх Иринеј) други, у које спада моја маленкост, осјећају тјескобу што је тај Храм јединствен у православном свијету некако изгубио своју невиност и чистоту. Умјесто да те зидине стремећи небу буду симбол нашег јединства, опет сјеме подјеле. Упрљала људска нескромност.
3. Избор 46. Патријарха српског
Не одричем се ни једне своје претходно написане или изречене ријечи о некад Митрополиту загребачко-љубљанском а сад Патријарху српском, Његовој Светости Г. Г. Порфирију, али се кајем ако сам некога саблазнио или увриједио нечија осјећања који новог Патријарха познају боље од мене. Ко сам ја, без лажне скромности, кажем, да судим ко је достојан, нарочито монаху, Патријарху српском. Опрости ми Господе, мени блесавом и лудом, опрости ми за гордост и сујету да помислим да сам позван да мјерим. Ја ћу савладати своје демоне и помолићу се у својим неспретним и муцавим мољењима Господу за нашег Порфирија, не напуштајући вјеру да ће се он у име свих нас борити са још већим алама.
Александар Тутуш: Моје име је Порфирије, а ово све око мене је црно-бијели свијет
Али… Прије скоро 11 година, у избору новог Патријарха, улог је био много већи јер се није бирала само личност него концепција и није створен ријалити од цијелог догађаја. Власт је била двотрећински умјешана у избор, али овај монопол СНС-а оставио је траг на души сваког искреног вјерника. Више људи је, дакако, писало коментаре на тему него што се причешћује или пости, дакле живи црквеним животом, али није ни то важно – важно је то да је улога Партије била преочита и толико је вулгаризовала тај догађај да се тај опет потенцијално уједињујући и свети чин, чин који на најбољи начин символизује дугачку духовну традицију претворио у скандал. Опет се Вођа потрудио да креира подјелу. Нарцизам сулудих намјера у походу присвајања духовног ауторитета српског Патријарха, учествујући у агитовању за његов избор. Дакле, није у крајњој линији важно ко је нови Патријарх. Битан је контекст и улога и петљање власти.
4. Радо иде Србин у војнике?
Зашто се банана државе не могу ратосиљати друштвене појаве као што је навијачко хулиганство? Врло једноставно, јер сарађују са криминалним структурама. На трибинама се налазе доушници и криминалци који се у случају потребе претварају у страначке војнике, па и у личну гарду. Наш Вођа се из неколико разлога одлучио за стварање Војске, односно обнављање војног рока. Сматрајући да је дошло вријеме да се уздигне изнад војске хулигана с трибина, направиће праву правцату војску која може служити за свашта: за прави рај јавних набавки да подмире све кумове и разне братије, за куповину од НАТО савезника и потврђивање партнерства тим путем, мировне мисије из којих српска војска сигурно не би изостајала, и наравно ако затреба да поред 45 000 полицајаца та српска армија заштити режим, као што је на почетку корона кризе чувала болнице од болесних. Има и један готово метафизички разлог, а он лежи у навици узурпације величине. Тако, сједећи на трону Немањића, са Храмом у крилу попут великих ктитора и задужбинара из српске прошлости – Мишић и Путник, те остали из свјетле ратничке традиције, били би тек успутни ликови, чији би Вучићеви генерали били још славнији насљедници.
5. Дара из Јасеновца
Није лако направити филм о Јасеновцу. Слично оном помјешаном осјећању кад улазим у Храм, почео сам гледати овај филм који је настао на иницијативу неког ко, мора се признати, заиста има талента да нањуши гдје леже закопани политички поени, макар то биле и кости мртвих. Гласање на слијепо за овај филм изазивало је подоста сумње. То хистерично интересовање за филм подсјетило ме на ритуалне масовне одласке на Сајам књига иако само мањина чита. Један господин по имену Владимир Коларић у тексту под називом Дара из Јасеновца или између егзорцизма и катарзе написао је солидну анализу о мањкавости сценарија и осталим занатским недостацима, неупечатљивости глумаца, како оних који глуме злочинце тако и оних других који глуме жртве, тако да се нећу упуштати превише у коментар самог филма.
Ја ћу рећи – као неко ко је написао роман о злочинима у НДХ, као неко ко макар једном дневно помисли на злочине над Србима у Хрватској, на страх прогоњеног, на немоћ невиног док има нож под грлом – филм није испунио моја очекивања. Разлога је доста. И на пољу филмске синтаксе, али и у семантичкој равни. Изузимање Њемаца од размјера и монструозности покоља на самом почетку, прилична улога Јевреја да се не би оскрнавио њихов ексклузивитет на холокауст – што на концу није истинска замјерка тек објекција, монотоне читаве етапе у умјетничком дјелу које има за задатак да дочара период у којем сваке секунде пршти стварност од неизвјесности, блиједи дијалози и неком странцу или нашим млађим генерацијама генерално било би мало теже ухватити „на прву“ историјски контекст. Можда ће звучати неочекивано, али поменућу један филм који је у мени изазвао више емоција него „Дара из Јасеновца“ – то је филм „Козара“ Вељка Булајића из 1962, гдје се чак у комунистичкој продукцији прикрива стварни идентитет страдалника у Поткозарју. Ипак, ми који смо то гледали, знали смо да смо то ми. Саосјећање и емоција, без толико патетике и гудачких дионица. Слажем се са свима који кажу да је такав филм као „Дара из Јасеновца“ потребан, био је потребан и раније. Треба таквих филмова бар дупло више него рецимо партизанских. Сигурно смо пропустили доста, како је вријеме пролазило од покоља односило је оне који су могли написати али и изнијети захтјевне улоге, нестајали су биоскопи и – ако смо некад били, нисмо више филмска нација и наши тренутни капацитети за успјешан филм о Јасеновцу, који би навео и Хрвате да се запитају о сопственој прошлости, веома је упитан.
„Бој на Косову“ 1989. године био је уприличен за годишњицу косовске битке и кампању Вође који се рађао. Али, тај филм је добар. „Дара из Јасеновца“ има, нажалост, једну подлогу која је више ствар рејтинга а не културе и расвјетљавања историје. Јер, ако ћемо о култури којој филмско остварење припада, она је у потпуности у власти особе која заузима мјесто првог министра и њеног лобија, тако да НИН-ова награда, отпор бесплатним уџбеницима и многи други проблеми су стварно стање ствари у српској култури.
Тако да ће „Дара из Јасеновца“, с обзиром на намјере наручиоца и скривену агенду, опет подвојити уморно српско друштво. Филм није увриједио жртве, али није ни узнио набој какав таква тема заслужује, баш због не презања да се посегне и за Јасеновачким Новомученицима у циљу монопола на – у овом случају – Сјећања на покољ.
Сцена из филма Дара из Јасеновца (Извор: Спутњик)
Јасеновац је српска Света Тајна и злоупотреба тог мучилишта на којем су се у мору крви зачињали српски светитељи је ломљење путира са светим честицама, баш као што је називање Св. Симеона Стефаном а Св. Саве Растком, те својатање завјетног Храма Св. Саве духовни фашизам који умјесто живог Бога за своје земаљске и пролазне потребе треба Идоле. И слијепе поданике.
Categories: Да се ја питам
Све што је свето, србско, православно, образно, личноносно, чисто и врло, што је Милом Богу приступачно, александар ******* вучић је онечистио, овражио, озлодушио, осушио, увенуо, загробио, наружио, огукао, осакатио, попљувао, одемонио, оскотио, себи самом уприличио, себи уравнио, собом узлодобио. По мржњи и страху који су га разболели. По болести својој нас и дели, цепа, јер он је подељен и поцепан. Поделио нас на оне које мрзи и држи у страху, и на оне које мрзи јер га је страх. Ја га не мрзим, јер га се не бојим. Тек, са дубоким презиром чекам да се покаје. Ради Суда Господњег. Ради истог суда да и мене презир прође.