Дарко Адамов: Избачени проблематични делови Клетовог уџбеника историје за 8. разред

Извршене промене су у духу отклона од навијачке и пристрасне историје којом је била обележена првобитна верзија овог уџбеника

Уџбеник историје за 8. разред издавачке куће Клет (овде) доживео је кључне и суштинске промене у одељку посвећеном грађанском рату на простору Југославије током Другог светског рата. Извршене промене су у духу отклона од навијачке и пристрасне историје којом је била обележена првобитна верзија овог уџбеника.

Дарко Адамов: Партизанска пропаганда у Клетовом уџбенику историје за осми разред

На стр. 116. уместо  текста  у којем су четници током битке на Неретви представљени као савезници и сарадници Немаца и усташа са којима заједно дејствују, сада стоји много уравнотеженије тумачење.

Дакле, сада је јасно речено да су немачке снаге предузеле мере за уништење свих снага отпора, укључујући и четнике које су сматрали снагама српства и британским штићеницима.

На стр. 122. избрисана је слика коју наводимо из првобитног издања према којој су четници сврстани у квислиншке покрете  заједно са усташама, домобранима…

На стр. 123. избачена  је доле наведена слика из првобитног издања у којој „мештани села Вранић у Београдском процесу 1946. године показују колевку у којој су четници убили четворомесечно дете“.

Ваља напоменути да је у текст овај пут убачен и опис тзв. „левих скретања“ (текст није постојао у првобитној верзији и значајно доприноси објективнијем сагледавању догађаја).

Такође, убачен је и опис Светосавског конгреса у селу Ба (у првобитној верзији, која је у штампаном облику прослеђена наставницима у основним школама, постојао је само извештај о заседању АВНОЈ-а).

Све у свему, уџбеник сада пружа ученицима неупоредиво веће могућности за непристрасно тумачење тешких и трагичних догађаја из наше скорашње историје.



Categories: Моба

Tags: , , , ,

12 replies

  1. Можете писати у уџбеницима шта вам је воља али не можете из свести овог народа избрисати чињеницу да су се на Неретви против Партизана заједнички борили Немци, Италијани, Усташе и Четници. Неретва је највећи четнички пораз и након те битке четнички покрет полако почиње да се гаси и да губи подршку западних сила. То су неспорне чињенице, а све остало је обично политиканство. Наравно, ником размном не пада на памет ни да пореди, а камо ли да изједначава Усташе и Четнике. То су два у свему различита света. Нема потребе да набрајам све разлике, довољно је да напоменем само оно што се „из авиона види“ и што не треба доказивати. Усташе су биле класична фашистичка колаборационистичка војска, а четници званична војска Краљевине Југославије која је била на страни савезника. На жалост, исто тако је јасно и да су Четници зарад идеологије (очување монархије и капитализма) били спремни да сарађују и са црним ђаволом и да су идеологију стављали испред свега осталог, па и испред патриотизма. Зато им је било важније да ратују против Партизана него против окупатора, па чак и да помажу окупатору у борби против Партизана.

    8
    57
  2. Komunisti/partizani su se pokazali dugorocno kao vece zlo za ovaj narod i ne samo za nas vec i u Rusiji, a i sirom sveta. Pod velom utopije nepopravljivo je unisten pored sirom sveta i stvoreno ovo sto vidimo danas. Daleko bilo da poredim partizane i fasiste, ali razumem cetnicke akcije koje su podrazumevale zajednicke ciljeve sa fasistima.

    30
    4
  3. Ово постоји већ три године,зар је неко требао да сними Дару да би схватили колико лажи постоји у нашим школама.

    31
    1
  4. Dragan R. 1943 приликом четничких напада ради ослобођења Сарајева партизани( тузланске усташе које су прешле у новј) су напали са леђа снаге четника. Пошто су пробили две линије Немаца и усташа а суочени са нападом партизана ,уместо завршног напада четници се пробијају из немачко,усташко,партизанског обруча. Дакле ? Знали су обе стране ко је главни противник,да је осовина губитника страна а партизани се нису обазирали на губитке. То је све

    21
    2
  5. Кад је могао Клет до сада, нека и настави. Барем још петнаест година. Укупно тридесет. Биће довољно.
    Нека су проклети сви они који ово дозвољавају!

    15
    2
  6. Da li je izbačena iz Bigz-ovog udžbenika mapa izmišljene Velike Hrvatske u srednjem veku, koja uključuje celu današnju Crnu Goru, BiH, Srem, Mačvu, a Srbija (tj. Raška) je svedena na današnje područje opštine Novi Pazar.

    22
    2
  7. У првом коментару на текст врли посетилац рече „не можете из свести овог народа избрисати чињеницу да су се на Неретви против Партизана заједнички борили Немци, Италијани, Усташе и Четници„. Благош ти га народу са оваквом свешћу. Чак ни Орсон Велс, а ни Франко Неро, се, сасвим сигурно, не би сложили с тим, као ни са чињеницом да делија партизане ословаљава са „П“ (па сходно томе и четници постадоше нација.. хвала), но већи проблем је што још увек има подобар број оних који наврну и у овај бирцуз, а слажу се са таквим ставом. Велико почетно слово није и велики проблем, но шта ћемо с Вељковом википедном верзијом историје, у којој његов презимењак Душко минобацачима кукавички бије са голе ледине, док се „П“ Смоки и Силва храбро крију иза, историјски ионако небитних, надгробних „стена“ (пригодна порука пионирима, зар не?) и тек пуцкетају из митраљеза. Греота само оне непоједене паштете.
    Иначе, текст је посвећен некаквом „новоуравнотеженом уџбенику“ из историје, из кога су избачени „проблематични“ делови, па би као такав, требало да разгали срца симетричних домољубаца. Наравно, ни у овој „непроблематичној“ верзији, уџбеник још увек не одудара од оних у интерпретацији Ћопавог. Да је то тако, говори и чињеница да ни деца, ни наш уравнотежени коментатор Dragan R., из њега не могу научити да учесник неретљанске битке, пролетер Коча, из чувене „трговачке“ породице Пескар, заправо није ни могао тамо учестовати, нити генијално прелазити преко Бринеровог моста (Звездане стазе и телепортација су стигле много касније), јер је у исто време био учесник Мартовских преговора (ах, те иде), тијеком којих је, заједно са братоубицом Ђидом, сином србофобног аустро-официра шпрехен-зи-дојче-Велебитом и поглавитим водичем Будаком, удисао мирис каве по Загребу, и гледао Љепосаву Крлежу на сцени казалишта, успут молећи Швабе да им укину статус банде и дају статус зараћене стране (никад добијен), као и да их приме у савез са њима и усташама, па сви заједно противу мрске ЈВуО, која је, гле чуда, и званично била зараћена страна, и за коју је, и у немачким концлогорима, важила Женевска конвенција, те су то разлози зашто су заробљени четници могли добијати услуге лекара и зубара, те пакете и писма, а „П“ су могли да се пронађу само у Штраусовом Banditen Galopp. Но, ђелозија је, познато је, најопакија болест, лечење је дуготрајно и резултате почиње да доноси тек у петој-шестој генерацији. У првој су видљиви само тешки симптоми, испољени кроз плакате типа „стрељамо по кућама“, којима је цео Београд био облепљен ’44-те, а које је, у знак захвалности што је од дурмиторских рођака четника пуштен да жив прође годину и по раније, лично лепком мазао бели коњ Пеко.
    У уравнотеженом, живахном, још увек постојећем главном граду непостојеће државе, која је отегла папке пре 30 година, ономад је опет осванула улица с именом лика који је волео загребачке каване и чији су оци српској војсци продавали млевени песак уместо брашна, а мало потом и „престижна“ дипломатска школа истог назива. Зато није ни чудо што нам се свако мало, у виду ауторског текста, или лекције из школских уџбеника, понуди отпусна листа из Лазе, с дијагнозом „неизлечива уравнотеженост и неизбрисиво сећање на факте“, а на чијем здравственом картону обично пише нешто попут Случај читаоца треће генерације Dragana R..

    12
  8. Izdajnici bili i ostali. Džaba pišete novokomponovanu istoriju, pogledajte svetske udžbenike i arhive. Ili sijaset domaćih fotografija gde se grle i ljube sa Nemcima…

    1
    12
  9. АммА
    Није овај текст посвећен “ новоуравнотеженом уџбенику“, него је коментар је да је ова исправљена верзија уравнотеженија од претходне која је била катастрофална. А од неке објективне историје је и ова верзија километрима далеко, за то је потребно демонтирање окупације која траје од 44-те. Иначе, одличан коментар.

  10. @Дарко Адамов… Поштовани Дарко, ово што се написали у одговору мени је неупоредиво боље него последња реченица у вашем тексту, која суштински није тачна. Нема ту никаквог „пружања ученицима неупоредиво веће могућности за непристрасно тумачење“. Непристрасно тумачење би било да наставници у школама, за почетак, кажу деци да је 7.7.1941. неки комунални хохштаплер, на правди Бога, мучки убио два невина жандарма на радном месту у Белој Цркви и за тај кукавички чин, из стања побегуље из азила за умоболне, произведен у народног хероја. Лева скретања? Скретања my ass! Магистрала брале, да не кажем ауто-пут, којим су banditen јездили на уништењу свега српског. То би било једино непристрасно тумачење. Сумњам да ће се то десити у догледној будућности, а деца у 8. разреду слабо шта тумаче сама. Зато не сцени и имамо ово уравнотежено лудило у коме и злочинац Жикица и његове невине жртве данас имају подигнуте споменике, па српска деца, уместо права на истину, користе уџбеником дато право на мишљење. Не сумњам да вам је јасно да се тамо неки наставник, зарад правде, неће побости са омнипрезентном мирођијом у свакој српској политичкој чорби, Ивицом од Миљацке, који по ћефу из хола скида слику српског хероја и трагичара Милана Недића, а сваког 4. маја са децом иде да вије црвени барјак испред храма Хромог Дабе, ког се једва и сећа? Српски генерал, јунак Албаније и Солуна, који је личну трагедију и судбину подредио народу, спасивши, у два светска рата, стотине хиљада српских живота, је издајник, а Ћопави, који је с језивом насладом клао по Мачви 1915. а по ујахивању у Београд, мало на руским тенковима, мало на белом коњу Пеку, изјавио „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“, и дан данас има пуне аутобусе поклоника који су за штиво живота прогласили приручник Титовим стазама револуције. Шта ће Дачићева деца и другови његове деце да науче од таквих родитеља? Чему ће се учити Дачићева унучад? Или пак цввеног војводе Шеша, који о Недићу мисли исто што и Дачић? Испод вашег чланка неколика коментатора ментално се разгибавају тако што, мртво ладно, износе небулозе типа „четницима је, за разлику од комуналних радника, идеологија била на првом месту, па су зато млатили патриоте партизане“. И за то доби још 8-9 позитивних бројања. Туго. Други вели „џаба вам новокомпонована историја, погледајте старокомпоноване светске архиве и домаће слике швабо-ћетнићких пољубаца“. Ајде што кукавац не зна да не постоји нити један „светски архив“, нити једна једина „слика љубљења и грљења“ која би потврдила његов став (нек се не труди са фалсификатима Милоша Минића са суђења Дражи), али он је, може бити, такође нечији отац који и данас мисли да је Сава Ковачевић био брката људескара. Он ће и децу да учи да с „брадатим гибаничарима“ нема разговора. И како се таквих ратосиљати ***** **** *****? А има их к’о кравље галебине. О истини о српској историји, не само током вунених времена, могло би се рећи да је поодавно укопана, а не епитафу пише „Боже, давно ти сам легла, и веле ти ми је лежати“.
    Опростите за дужи одговор. Комуњаре поседују тај ***** ефекат.

  11. Писати уџбенике историје ђаволски је тежак посао, у једном океану историјске грађе, књига, списа, докумената, ваља све то класификовати, поредати по некој важности, издвојити неки сажетак, прилагодити то узрасту ученика, поред образовног сегмента ваља то пренијети тако да школарци разумију историјске процесе и догађаје. Зато је код тих уџбеника важан не само садржај, него и како ће се написати, малтене свака реченица.

    Када говоримо о итекако важној епохи наше историје, времену ендехазије, а овај чланак је фокусиран на тај период, ту је и тај додатни проблем робовања идеолошком калупу код обраде историје и гдје смо деценијама имали једну дестиловану и препарирану интерпретацију историје, са бројним затамњеним периодима, рецимо у ендехазији од априлског слома до српског устанка крајем јула 1941.године на ширем простору Крајине.

    Зато је неопходно вршити повремени корекције у уџбеницима, па и ревизију, посебно ако нова сазнања демантују наводе у прихваћеној интерпретацији историје, видимо у чланку да су неке корекције и извршене.
    Наравно да на томе треба истрајати и у будућем времену и наравно да неће бити лако, имамо и имаћемо „фронталне и бочне ударе“ код сваког покушаја исправке наопаке интерпретације историје, уз једну јаку медијску кампању а медијима у земљи Србији су овладали страни господари,
    Са једне стране ту је кампања самозваних „branitelja povijesti“ (Стојановићева, којекакви Бешлини и та аутошовинистичка дружина), са друге стране су лажни антикомунисти (Срђа Трифковић, Вељко Ђ.Мишина и та дружина) којима је антикомунизам параван иза којег шире међу Србљем неоусташку пропаганду, и у тој збрци и метежу гдје ће медији сваког ко покуша одбранити истину и историју (Милош Ковић, Василије Крестић и бројни други) кроз малициозне чланке разапети, није лако остати бистре памети.

    Ту су и те наше деобе које трају од 1941.године, деобе које су тако погубно одредиле судбину нашег рода и у Србији и још више преко Дрине. У ендехазији бјеше убијено не мање од 700.000 Срба (од 2,2 милиона колико је битисало 1941.године), и да не би тих деоба, да су се поставили приоритети, против кога ратовати, да водиља бјеше служити свом роду а не Коминтерни, Лондону и доктрини „што горе то боље“, Срби би и тада доживјели погром, геноцид, али би три пута мање Срба пострадало. И како то пренијети школарцима који у тој доби те процесе тешко могу разумјети и да се у таквом времену ваља равнати према околностима, и који лакше усвајају једну поједностављену и упрошћену интерпретацију историје, која опет води у робовање новим заблудама.

    6
    1
  12. СЕЛО ПОЛАЧА У БОБИ ЗА СЛОБОДУ

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, данас смо били у прилици да посетимо велику Универзитетску библиотеку у којој се налази преко два милиона књига, страних и домаћих, где смо пронашли и овај чланак Јове Ивекића који је објављен у Ђујићевој „Србији“, под насловом “Полача у борби за слободу“, где између осталог стоји:

    „У подножју кршне и поносне Динаре истиче се познато српско село Полача у Далмацији. Оно се састоји од већег броја мањих засеока, груписаних у Великој и Малој Полачи и Подинарју. Полача по броју становника спада у већа насеља у Далмацији. Пред рат је имала око 3. 500 становника…

    Црква у Полачи, подигнута у славу св. Апостола Петра и Павла, је отворена 1458. г. благословом зетског митрополита Јосифа…

    Горостасна и гранитна Динара је имала снажног утицаја на формирање духа и лика полачког човека. Полачанац је поносан Динарац, одлучан (који се не мрчи, ако ковати неће), истрајан, радљив и издржљив (чак и онда кад га снег и мећава са Динаре заспу), честит, поносан и до крајности пожртвован. Једном речју, он је изразити представник нашег динарског типа. Као такав, а уз то Богу, Српству и Светосављу одан и веран, полачки сељак од увек је био предмет мржње његових опаких суседа, Хрвата села Кијева, који су дисали усташким духом још пре него су крволочне усташе дошле на власт…

    То усташко село Кијево се налази између Полаче и Врлике. Одкад се за њега зна, оно је увек дисало антисрпским духом. Пре рата било је познато по својој франковачкој оријентацији. Оно никад није крило своју мржњу против Срба Полаче и чекало је само згодну прилику па да ту своју мржњу искали над невиним народом овог мирног српског села. Динарска чобаница Марија Вучковић, у једној визији уочи самог рата, видела је оно крваво слово у облику коњске потковице (U), под којим ће се та сатанска мржња
    искалити и коштати близу милион српских живота, међу којима велики број домаћина и домаћица села Полаче. Трагична 1941. година пружила је кијевским усташама прилику да своје злочиначке планове у потпуности остваре.

    Замишљен, збуњен и огорчен полачки сељак је пратио развој догађаја после неславног слома Југославије 1941. Тешко је њему, као и свему српском народу, било да се помири са Хитлеровим недоношчртом – ндх. Знајући да су његови суседи села Кијева одушевљено поздравили стварање срамне „назависнице“ и положили заклетву на верност крвавом безглавнику, Полачани су почели да брину. Поготово од оног дана када су им усташе одвеле из цркве, за време службе Божје, њиховог драгог свештеника о. Михаила Поповића, сина националног првака Далмације и мученика из Првог светског рата, Онисима Поповића. Свештеник Поповић је одведен на Спасовдан, да би неколико дана доцније, после тешких мучења (зликовци су му кљештима чупали зубе и браду), био убијен у Промини заједно са још 40 Срба мученика из Книна и околине. У мучењу и убијању ових Срба учествовали су кнински фратар Симић, Јуцо Рукавина и Фране Араповић.

    Срби Полаче, огорчени губитком свога свештеника, знали су да им нема спаса ако се не организују за одбрану. И припреме за организовање одбране већ су биле почеле кад усташки суседи из Кијева упадају у Полачу и на превару одведу 50 домаћина. Одведу их тамо одакле се никад више нису вратили. Као и стотине хиљада Срба и Српкиња и ови мученици су негде побијени или живи у јаму побацани. Њихов нестанак је био последњи сигнал осталим Србима села Полаче да се припреме за одбрану од усташа убрзају.

    КРВАВЕ БОРБЕ СА УСТАШАМА

    У међувремену почеле су да се оре српске пушке слободарске по Босанским планинама и да осветничком песмом објвљују слободу потлаченом српском роду. Тада се и српска Полача диже на устанак. Под вођством свога командира Глише Мирковића, полачки Срби ступају у тродневну борбу против усташа, које је предводио Јурај Бубло, бивши југословенски официр. Борба је вођена на Сивим Брдима 29, 30, и 31 јуна. Немогући да одоле снажном јуришу српских бораца, усташе су настојале да се освете мирном становништву, те су тако, приликом повлачења ухватили и заклали Стевана Вучковића, Милицу Тодоровић и Илију Вранића, а ранили Марицу Вучковић, сестру Јове Ивекића, тадашњег помоћника командира чете, Глише Мирковића. Огорчени борци, чувши за нова зверства, навале на усташку станицу, разоружају и заробе 18 усташа. Командир усташки Иван Грљевић и његов заменик Иван Брзина, нажалост , успеше да побегну. Исти Грљевић је сада код Тита виши официр, што није никакво чудо кад се зна да усташе и комунисти имају један те исти циљ: уништење Српства.

    Праведна Божја и српска казна стигле је једног по једног усташког крвника, а међу њима и усташког логорника села Кијева, одговорног за убиство 50 домаћина полачких, и то у моменту његовог покушаја бегства за Загреб…

    ИМЕНА ПОБИЈЕНИХ СРБА И СРПКИЊА ОД УСТАШКИХ КРВОЛОКА

    Да вео заборава не би покрио имена светлих српских жртава села Полаче побијених од усташких звери, намера нам је да их у овом допису поименично поменемо:

    Глишо Ј. Боснић, Илија Боснић, Илија И. Боснић, Илија Ј. Боснић, Миле Буква, Сава Буква, Илија Б. Вранић, Давид В. Вучковић, Ђуро П. Вучковић, Јован П. Вучковић, Никола Л. Вучковић, Петар Л. Вучковић Раде С. Вучковић, Стеван Н. Вучковић, Тодор Т. Вучковић, Аница Д. Ђурић, Аспазија М. Ђурић, Васо Ј. Ђурић, Ђуро С. Ђурић, Илија Љ. Ђурић, Јандрија Ј. Ђурић, Лука М. Ђурић, Марко Т. Ђурић, Милан С. Ђурић, Никола М. Ђурић, Петар Љ. Ђурић, Стеван Љ. Ђурић, Стеван М. Ђурић, Саво Н. Драгичевић, Глишо С. Мирковић, Ђуро П. Мирковић, Миле С. Мирковић, Јово Н. Миливојевић, Васо П. Пецер, Милица И. Тодоровић, Стеван Г. Тодоровић, Бранко С. Чинбур, Бошко Чинбур, Васо Б. Чинбур, Илија Т. Чинбур, Јован Ј. Чинбур, Никола С. Чинбур, Сава Т. Чинбур, Тодор И. Чинбур, Бошко Г. Црногорац, Ђуро Г. Црногорац, Душан В. Црногорац, Љубо В. Црногорац…

    Одахнуло је Србима кад су усташе биле протеране из српских села, но борба тим није била завршена. Почела је нова борба, борба против нових усташа – Брозових партизана. И у овој новој и намртнутој борби село Полача остаје на свом историјском српском
    националном путу. И у овој борби Полача даје свој допринос. Заставу националне борбе против комунистичких измећара већ је био развио на Динари Дражин следбеник војвода Момчило Ђујић. Војводи се придружило све што је српско на Тромеђи, све што српским духом дише и што ћирилицом пише. Оснива се прослављена Динарска четничка дивизија у чији састав улазе и полачки четници, организовани као полачки батаљон у пуку Онисима Поповића (доцније Динарске бригаде, којом је командовао Јован Грубнић). За команданта полачког батаљона Војвода је поставио Јову Ивекић (1942). Од дана уласка у састав Динарске четничке Дивизије, четници села Полаче учествују у свим борбама које се воде против партизана, нарочито оним на Динари и околним брдима. Пламен ватре коју су четници ложили на Динарским висовима био је увек знак слободе на Динари, а у исто време и симбол наде у слободу српског народа.

    ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ КОМУНИСТИЧКИХ КРВОЛОКА

    Како борбу против усташа, тако и ову против усташке браће партизана, четници села Полаче су запечатили својом крвљу и обележили гробовима своје браће сабораца. Њихова бесмртна дела не смеју да се забораве. Њихова имена треба да су дубоко урезана у срцима преживелих Срба-четника, њихових сабораца. Помињући у овом допису њихова имена ми желимо да освежимо успомену на њих:

    Јово Т. Буква, Сава Т. Буква, Илија С. Боснић, Никола Н. Боснић, Ђуро Ј. Вучковић, Драгиња С. Вучковић, Илија С. Вучковић, Милица Ј. Вучковић, Саво Л. Вучковић (68 година стар, одведен од куће, мучен и убијен), Тодор, Б. Вучковић, Сава Вучковић, Сава Ђурић, Сава Ј. Ђурић, Крстан К. Ивекић, Дамјан Ј. Лазић, Душан И. Маглов, Јован П. Миливојевић, Глишо С. Мирковић, Крстан И. Миливојевић, Илија Љ. Мирковић, Јован П, +. Мирковић, Љубо П. Мирковић, Љубо Г. Мирковић, Љубо Мирковић, Дмитар М. Радиновић, Никола Радуловић, Илија С. Чинбур, Петар И. Чинбур, Тодор С. Чинбур, Јован Е. Црногорац, Павле Црногорац…

    При крају овог дописа желимо да нагласимо да Срби Полаче нису страдали само од усташа и комуниста, већ и од окупатора, па чак и од „савезника“.

    ИМЕНА ОНИХ КОЈЕ СУ ПОБИЛИ „САВЕЗНИЦИ“

    Од савезничког бомбардовања погинули су: Никола С. Боснић, Сава Ј. Боснић. Ђуро С. Вучковић, Марта П. Вучковић, Амђелија С. Ђурић.

    ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ ФАШИСТА

    У борби против италијанског окупатора положили су своје животе: Марија С. Вучковић, Шпиро Р. Вучковић, Ђуро М. Лазић и Стана М. Лазић, а борби против Немаца: Милица М. Миливојевић, Јованка М. Црногорац, Коста А. Црногорац и Милица П. Црногорац…
    Према својој националној улози коју је одиграло у току рата, као и према жртвама које је положило на олтар Отаџбине, село Полача се достојно одужило Богу и српском народу. Жеља писца ових редака је била да оваковечи имена оних див-јунака са горде Динаре који несебично положише своје животе за Краља и Отаџбину, за веру прадедовску и за све узвишене идеале вечите и непобедиве Србије…“ (Види: Јован Ивекић, Полача у борби за слободу, „Србија – Serbia“, јун 1978, Fruitland, Ont., Canada).

Оставите коментар