Дарко Адамов: Партизанска пропаганда у Клетовом уџбенику историје за осми разред

Иако је тржиште уџбеника у Србији тешко више десетина милиона евра, очито да издавачима новац није довољан плен

Насловна страна Клетовог уџбеника за осми разред основне школе

Нови уџбеник историје за 8.разред основне школе издавачке куће Клет враћа нас у стара комунистичка времена интерпретације догађаја из Другог светског рата.

Објашњавајући догађаје око битке на Неретви, аутор уџбеника каже:

Немци су дејствовали заједно са својим савезницима и сарадницима Италијанима, снагама НДХ и четницима. ( стр.116)

Ефектно преобликована прича – четници „дејствују заједно“ са усташама и нацистима… а шта је са партизанима? Знамо да они управо тада воде преговоре о примирју са Немцима и истичу да су им главни непријатељи не Немци већ четници.

Извор: Снимак екрана

Аутор елегантно заобилази ову тему, као што не спомиње ни немачко заустављање офанзиве пред Неретвом.
Ево како српски издавач Завод у издању из 2010. године говори о истом догађају:

„После преговора партизанске делегације на високом нивоу и нижих представника немачких окупаторских власти договорено је примирје. Партизани су истицали да су им главни непријатељи не Немци већ четници.“

Друго, старије издање Заводовог уџбеника из 2007. године још ефикасније описује догађаје око битке на Неретви које нам Клет искривљује и прећуткује:

„Најважнији догађај у контактима партизана и Немаца догодио се марта 1943. године, за време битке на Неретви („Мартовски преговори“). Ови преговори умногоме објашњавају и зашто су Немци обуставили офанзиву на партизане баш код Неретве. На састанку са Немцима у Горњем Вакуфу, почетком марта, висока партизанска делегација (Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит) предлагала је обуставу непријатељстава „у обостраном интересу“. А обострани интерес и партизана и Немаца у том тренутку био је да не дође до искрцавања Енглеза на јадранску обалу. Делегација је захтевала обуставу непријатељстава како би партизани свој главни удар усмерили на четнике. Најзначајнија карактеристика ових преговора био је став партизанске делегације да ће ратовати против западних савезника због ускокласних интереса: победе у грађанском рату.”

На стр. 122 приказана је слика „заробљених припадника квислиншких покрета (усташе, домобрани, четници, љотићевци и други) на словеначко – аустријској граници маја 1945. године.“

Извор: Снимак екрана

После овога запрепаштеним ученицима остаје само да кажу: Ауу, какви су издајници били ти четници..

Аутори Заводовог уџбеника ове заробљене јединице називају „војницима поражених војски“ и „антипартизанским снагама“ (Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр.150), што је коректан и прецизан израз, али их Клетова историја лаконски сврстава у исти кош квислинга.

Остало је само да се свеукупни утисак о војсци Драже Михаиловића појача сликом неког стравичног злочина (стара, испробана тактика) – на стр. 123. приказано је како су

„у ноћи 20. на 21.12. 1943. године припадници Авалског четничког корпуса убили 67 мештана села Вранић… у три изолована напада на куће породица за које се сумњало да се чланови истих налазе у партизанима побијени су скоро сви затечени мушкарци, жене и деца.”

Све иде уз слику где „мештани села Вранић у Београдском процесу 1946. год. показују колевку у којој су четници убили четворомесечно дете.“

Извор: Снимак екрана

Иако нико не спори овај четнички злочин (упитан је број убијених људи, као и догађаји који су претходили овом масакру, али је тешко очекивати од аутора да као критички историчар посумња у неке делове Београдског процеса), очекивало би се у најмању руку да издавач објави и слику неког од партизанских злочина, макар као привид објективности. Ништа од тога.

Заводов уџбеник за осмаке каже:

„Постојао је страх од партизана чији преки судови и не трепнувши осуђују људе на смрт. Свако је могао бити оптужен да је црноберзијанац или издајник. У спровођењу револуције предњачили су млади партијци, они који су били дисциплиновани борци КПЈ и све задатке извршавали без поговора. Тајна и јавна убиства угледних људи или обичних сељака, убиства из освете, као и убиства оних чланова КПЈ који су се томе супротстављали, били су скоро свакодневна појава.“ (Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр.146)

У даљем тексту ученици се доводе у заблуду кроз сугерисање јефтине и упрошћене слике о разлозима савезничке подршке партизанима:

„Припадници партизанског покрета показали су велику борбеност и спремност за герилску борбу против окупатора. То је био главни разлог зашто су их савезници признали као једину снагу на простору Југославије” (стр.123).

Извор: Снимак екрана

Нису савезници признали партизане због њихове борбености, праве разлоге објашњавају нам аутори Заводовог уџбеника:

„САД су искључиле четнике из својих планова у лето 1943. год. Томе је допринела основна идеја америчке политике да се оствари победа над фашизмом и нацизмом уз помоћ СССР… Стаљин се оштро противио инвазији преко Балкана, јер су јединице Црвене армије већ биле кренуле у офанзиву према Средњој Европи и Балкану. Тада се амерички председник Рузвелт приклонио Стаљиновом тумачењу и изјавио да у Југославију неће слати никакве трупе. Штавише, дао је пристанак на стварање совјетске интересне сфере у источној Европи. Уз оцену да убудуће треба помоћи партизане, подразумевало се да је Југославија постала део совјетске интересне сфере.“ (Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр.148)

У истраживачком путоказу на стр.116 поставља се питање за наше младе ђаке – истраживаче:

„Зашто су савезници подржали партизански покрет, а одбацили сарадњу са четницима?”

И, наравно, кад би се аутори Клета питали, верујем да би пожељни одговор младог ученика био отприлике:

Па, наставниче, као што видимо и у уџбенику, партизани су се борили бескомпромисно и јуначки, а четници нису, и логично је да су савезници подржали партизански покрет.

Као закључну оцену карактера Југословенске војске у отаџбини, аутор износи типичну партизанску анализу:

„Са друге стране, четнички покрет, који је у почетку деловао као антиокупациони и антифашистички, ушао је у колаборацију са окупатором. Припадници четничког покрета починили су више злочина над цивилним становништвом на различитим окупационим подручјима на којима су деловали. Одлука Драгољуба Михаиловића да након слома устанка у Србији 1941. године. избегава отворене сукобе са окупатором док савезници не постигну заједничке резултате на светским ратиштима – показала се као погрешна.“ (стр.123)

Извор: Снимак екрана

Овако смешан и наиван закључак приличи историји из периода комунистичког једноумља, али нам га као најновији и најнапреднији уџбеник сервира немачка издавачка кућа Клет.

По свим релевантним проценама тржиште уџбеника у Србији тешко је неколико десетина милиона евра, а највећи део тог колача узимају стране издавачке куће. Очито да им новац није довољан плен…

Аутор је наставник историје



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , , , , , ,

12 replies

  1. Смрт Фехима Мусакадића

    Пођи с нама Фехиме
    Остави Четнике
    Партизан му рекаше

    Краљу се заклех
    А човјек држи до заклетве
    Мусакадић одговорише

    Тада га они убише
    И ноге му пребише
    Диву гроб премали бијаше

    Момчило

    29
    4
  2. Историјска је чиљеница да су на Неретви Немци против партизана ратовали заједно са својим савезницима и сарадницима Италијанима, снагама НДХ и четницима. И ту је тачка. То ником здраве памети не пада на памет да спори. То ко је са ким преговарао и ко је за кога рекао да му је највећи непријатељ су приче за малу децу и ни на који начин не могу да промене истину. И није Неретва једини случај где су четници ратовали на страни Немаца. Много је таквих примера. У једној од таквих борби је и мој деда рањен 1944 године. Ни сам није знао да ли су га погодили Немци или четници, али га је болело што је морао да пуца и на оне које је дуго сматрао својима,.Мој деда није био никакав партизански првоборац. Напротив, био је мобилисан од партизана, а четнике је, док се није уверио, да су заједно са Немцима, више симпатисао. Како се господине „наставниче историје“ зову они који ратују на страни окупатора? Колико ја знам у читавом свету се за такве користи израз Квислинг. Успели сте да и четнике законски угурате у антифашисте и то је суштински можда и у реду. Дража Михаиловић и они четници који су били уз њега ни по стремљењима ни по делима заиста нису били фашисти, за разлику од усташа. Њихов је проблем је што су изнад свега ставили очување старог система (капитализма и Краља) и што у остварењу тог циља нису бирали средства. Макар то била и отворена сарадња са окупатором. То, као што то сам већ написао, није доказ њиховог фашизма, али квислинштва свакако јесте.

    19
    62
  3. Лично сам чуо сведочење мог даљег рођака С. К. Који је изгубио руку у борбама на Бихаћу као млади скојевац. Кад са сузама у очима прича да је гласао да му оца стрељају јавно јер партизанима није дао коња, већ га је сакрио у шуму… Питам га зашто , а он каже :“Е мој синко био сам кандидат за члана партије, и то ми је било прече од било чега и било кога“. Колико залуђен један Србин може бити?

    54
    5
  4. Молим колегу аутора текста да напише ко су аутори Клетовог уџбеника.Ја користим искључиво заводове,иоало и они имају неких мана које ја на часу исправљам или прескачем ,кажем деци да то не уче.Нпр,Богумоли у Босни или Албанци као староседеоци.И аутори заводовог,пошто се сваких неколико година без потребе мења уџбеник.

    31
    4
  5. @ Професор Историје
    „Молим колегу аутора текста да напише ко су аутори Клетовог уџбеника.“

    Подржавам ваш захтев да аутор овог текста, г-дин Д. Адамов, напише ко су аутори спорних уџбеника из Историје.
    На почетку тескта приложена је фотографија насловне стране „ИСТОРИЈА – Уџбеник са одабраним историјским изворима за 8. разред основне школе“ где се виде аутори овог Клет-овог издања. Они су: Александар Тодосијевић и Сања Петровић Тодосијевић. Никада за њих нисам чуо.
    Доста објективну историју 2. Светског рата на нашим просторима написао је професор др Коста Николић за завршне разреде гимназије. Такође је коаутор са др Бојаном Димитријевићем књиге „Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946“ у издању Заводa за уџбенике – Београд, 2011.г.. У овој објективној биографији/студији ауори закључују да је Д. Михаиловић преценио своје могућности. Да је инертношћу дозволио да партизански покрет под руководством КПЈ и Ј.Б. Тита ојача ван Србије!?
    Овде је велики проблем што није ни покушана детитоизација.
    Занимљиво је, између осталог, да је Тито 10. априла 1941. г. (на дан проглашења НДХ) у Загребу одржао седницу Политбироа ЦК КПЈ на којој је основан Војни комитет (ВК – будуће војно руководство партизана) на челу са Ј.Б. Титом. У јеку Априлског рата, напада нацистичке солдатеске на Краљевину Југославију, лица војни обвезници а који су погазили заклетву за одбрану отаџбине, нису се одазвали на мобилизацију (а Тито је уз то имао подофицирски чин резервног старијег водникa Југословенске војске – био је додатно војно обавезан) је дезертирао. Погазио је заклетву. Издао отаџбину! И ове мало знане чињенице из Титове контраверзне биографије нису биле сметња да касније дели неутемељене атрибуте његовим противницима да су издајници и сл.. По мени је Д. Михаиловић направио велику грешку што је у Струганику, 19.9. и касније у Брајићима 26.10. 1941. г. пристао на веома штетне преговоре (чиме је дао одређен легитимитет забрањеној у Краљевини Југославији терористичкој организацији, каква је и била КПЈ). Мана му је била што је подржао државни удар 27.3.1941.г. против веома повољног уговора који је 25.3.1941. кнез Павле склопио са Силама осовине. Човека чуди непознавање политичког, али и стања у војсци тадашњe државе. Чудо је тим веће знајући да је Дража био пуковник контраобавештајне службе Краљ. Југославије. Да толико слабо познаје опште стање у држави а што му је по природи посла био задатак – посао? Чудно.

    24
    2
  6. Текст је врло добар и на добром трагу. Ипак, препоручујем да се сагледају и други уџбеници писани у складу са новим програмом. Слажем се да су Заводови уџбеници ранијих година ово питање третирали на мање-више прихватљив начин. Да ли ће то бити и са новим издањем, остаје да се види! Неколико других уџбеника који су написани у складу са новим програмом је доступно и имао сам прилику да их погледам. Разнолик је приступ.
    Иначе у спорном уџбенику који је овде представљен, питање Другог светског рата није ни најгори део. Погледајте само Сребреницу и Агресију на СРЈ 1999. То је тек срамота. Иначе, аутори су запослени у ИНИС и у једној школи недалеко од Београда.

    Што се тиче улоге ЈВуО у Другом светском рату, па ваљда су колеге коначне прихватиле реалност да су у Србији и на простору окупиране Краљевине Југославије деловала два антифашистичка покрета. Нисмо ни једина земља која их је имала више (Француска, Грчка, Пољска…)
    И највећи део операција немачких окупатора био је уперен против ОБА покрета отпора.
    У грађанском рату који је трајао (новембар 1941-мај 1945) обе стране су починиле злочине, али број жртава је далеко мањи од онога који је послератна историографија представљала. Колега Девић је скоро одбранио докторску дисертацију на ту тему.
    Исто тако, оба покрета отпора су одржавали извесне контакте са окупаторима (пре свега су се огледали у ненападању на одређеној територији). Па су тако поједине јединице ЈВуО имали контакте са Италијанима на подручју њихове окупационе зоне, док су партизанске снаге у више наврата преговарале са Немцима и НДХ. То их свакако не чини сарадницима окупатора.

    10
    7
  7. AREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 18. FEBRUARA 1943. POTČINJENIM KOMANDANTIMA ZA OPŠTI NAPAD NA PARTIZANSKE SNAGE U DOLINI NERETVE1

    KOMANDA JUGOSLOVENSKE
    VOJSKE U OTADŽBINI
    Gorski štab br.1
    O.Br.Službeno
    18. februara 1943.g.
    Položaj.

    INSTRUKCIJA.

    Posle pretrpljenog neuspeha u Dalmaciji i Liki partizani su preduzeli akciju ka Hercegovini i dalje ka Crnoj Gori. U svoj ovoj akciji oni su za poslednja tri dana partizani su zauzeli Bradinu, Ostrrožac2, Prozor i Drežnicu3 izbijajući na taj način svojini prednjim delovima na reku Neretvu.
    Prema prikupljenim podacima partizanske snage su podeljene ovako:
    Na pravcu: Prozor—Konjic jačina se ceni oko 4000 boraca; i
    Na pravcu dolinom reke Drežnice jačina se ceni oko 2000 boraca.
    Pošto su partizani zarobili talijanski garnizon u Prozoru to su došli do bogatog ratnog plena, a naročito u bacačima, automatskim oruđima i do jedne topovske baterije.
    Prema najnovijim podacima jačina partizana ceni se na oko 3 divizije jačine 12.000 boraca.
    Oni su u najnovijoj akciji zauzeli s. Goranci, koje se nalazi 10 km. severno od Mostara.
    Italijanski garnizoni nalaze se u Jablanici, Rami i Konjicu svaki jačine po jedan bataljon. U Mostaru ima 5000 Italijana. U Čapljini i Metkoviću taikođe 5000 vojnika.
    Naše snage raspoređene su ovako:

    Konjička grupa:
    Konjička brigada
    Bjelirmći4
    Župa
    Uloški bataljon
    333 borca; 200 boraca; 200 boraca; 150 boraca;
    Svega:
    883 boraca.
    Ove snage rasporediće se na prostoriji: Konjic — s. Džepi — s. Zaođe5
    2. — Bjelopoljska grupa:
    Bjelopoljski bataljon 200 boraca;
    Bosanski bataljon 200 boraca;
    2 bataljona Nev. brig. 600 boraca.
    Svega:
    1000 boraca.
    Ova grupa rasporediće se na prostoriji: s. Prigrađani s. Lišani — s. Kuti — s. Vrapčići — reka Neretva.
    Blagajska grupa:
    150 boraca; 350 boraca.
    Blagajski bataljon 1. bat. Nev. brigade
    Svega:
    500 boraca.
    Ova grupa rasporediće se na prostoru: s. Dračevica — s. Blagaj — s. Vranjevići — s. Hodbina — s. Buna — s. Dra-čevice.
    4. — Čapljinska grupa:
    250 boraca; 250 boraca.
    Stolačka brigada Trebinjska brigada
    Svega:
    500 boraca.
    Ova grupa rasporediće se na prostoru: s. Bi volje Brdo s. Pribilovci — s. Počitelj — s. Bivolje Brdo.

    5. — Nevesinjska grupa:
    Gatačka i Goliska brigada
    svega 500 boraca;
    Trebinjska brigada 450 boraca.
    Svega: 950 boraca.
    Ova grupa rasporediće se na prostoru: Kifino Selo — s. Žiljevo — s. Miljevac — s. Batkovići.
    6. — Stolačka grupa:
    Bilecska brigada 250 boraca
    Svega: 250 boraca
    U pojačanje ovih snaga, a za upotrebu prema pravcu ka Mostaru doćiće u pojačanje 2000 Crnogoraca i to sa pravca od Bileća 1000 i sa pravca od Gacka 1000 boraca.6
    Sem ovih snaga doćiće u pojačanje Mileševski korpus jačine 1750 boraca i jedan odred vojvode Pavla Đurišića od 2500 boraca.7
    Naša je namera, da se u prvo vreme defanzivnim radom spreči ulazak partizana u Hercegovinu, a potom sa prikupljenim snagama, da se pređe u napad sa ciljem da se razbijeni partizani potpuno dotuku.
    U vezi sa prednjim, —

    NAREĐUJEM:

    1.) U svrhu izvođenja nameravanog zadatka sve jedinice imaju se držati odbrane za dobitak u vremenu vršeći delimične napade, prepade i nasilna rekognosciranja sve dotle dok se ne naredi opšti napad;
    2.) Za izviđanje projektovane namere stoje na raspoloženju sve pomenute grupe, sem Konjičke, koja spada pod komandu kapetana Lukačevića.8
    Pri ovome nastati, da se ofanzivna akcija protivu partizana izvodi uvek sa dve grupe, kako bi se akcija međusobno povezala i na taj način došlo do bočnih udara na neprijatelja.
    3.) Radi znanja saopštava se, da se ispred pomenutih grupa u defanzivnom rasporedu nalaze:
    Na desnoj obali r. Neretve u blizini Mostara iz Nevesinjske brigade 400 boraca; i
    Jedna grupa upućena je u nasilno izviđanje ka Drežnici jačine 300 boraca.
    4.) Odnos prema Muslimanima za vreme akcije ima biti u svemu najkorektniji. Muslimanski živalj ne dirati i vestom propagandom pokrenuti Muslimane na borbu protivu komunista.
    Muslimane iz Muslimanske nacionalne vojne organizacije kao i druge, koji se dovedu ili prijave dobrovoljno za borbu protivu komunista iskorišćavati odmah u borbi.
    Pri prolazu kroz muslimanska sela najstrožije se zabranjuje svako zlostavljanje stanovništva ili ma kakve pljačke i t. si.
    5.) Veze:
    Samnoni održavati vezu putem pridate radio stanice i telefonom.
    Unutrašnje veze organizovati na najpogodniji način putem telefona, kurira ili relejnih stanica.
    6.) Snabdevanje jedinica vršiti u dogovoru i preko Vojvode Jevđevića.9
    7.) Izveštaje o situaciji slati što češće.
    8.) Vršiti uvek izviđanje neprijatelja, da se što više podataka ima o njegovoj jačini, rasporedu i namerama. Zarobljenike ne streljati, pre nego što se dobro saslušaju u svrhu pribavljanja prednjih podataka.
    9.) Primeniti sve vrste ratnog lukavstva, kao i širenje lažnih glasova o tome 'kako imamo 10.000 boraca i kako će mo pobiti sve one koji prilaze komunistima.
    10.) Za komandnog izaslanika Vrhovne Komande određujem đeneralštabnog majora Radulovića S. Borivoja, koji će sa pogodnih mesta voditi akciju u ime moje, prenositi naređenja i dostavljati izveštaje.
    U svrhu ovoga major Radulović dodeljuje se za rad: svih napred pomenutih grupa, sem Konjičke grupe i prema tome sve starešine stoje u obaveza [ma], da njegova naređenja izvršavaju.
    11.) Zapovest za napad izdaću naknadno.
    S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu. Draža nas vodi ka veličini i slobodi!
    PO ZAPOVESTI NAČELNIKA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE
    Đeneralštabni major,

    U pokušaju da nekom mentalno lingvističkom akrobacijom izjednače konkretne izjave lojalnosti četničkih komandanata NDH i učešće u ratu na njihovoj strani pseudoistoričari revizionisti najčešće koriste nameru kao zaista izvršeno nedelo. Takozvani „Martovski pregovori“ koje su partizani inicirali sa namerom da razmenom zarobljenika a prvenstveno majora Artura Štrekera upotrebe za neki širi sporazum sa Nemačkom nikad nisu uspeli uprkos zalaganju Siegfried Kasche-a „veleposlanika“ u NDH i na kraju su samo zarobljenici razmenjeni. Neprijateljstva u martu nijednog momenta nisu prestajala uprkos pregovorima.

    7
    16
  8. Неки читаоци су толико пристрасни према партизанима па упорно, без аргумената – из комунистичке пропагандне историје, кухиње, пишу текстове о наводној сарадњи немаца и ЈВуО у бици на Неретви. И ја сам раније поверовао у приче црвених. Временом сам из разговора из прве руке, са учесницима, партизанима, сазнао за сасвим другачију сарадњу: партизана и нациста! Пре неколико година на ТВ Белами из Ниша, гостовала је рођена Нишлијка, г-ђа Душанка Дишљенковић, првоборац 1. Пролетерске бригаде. Носилац Партизанске споменице 1941.. Она се као борац бригаде борила у Бици на Неретви на страни партизана. У разговору са водитељком изјавила је: Партизани су на Неретви склопили уговор са Немцима да би побили четнике. Уствари, објективна учесница потврдила је казивања која сам раније слушао такође од објективних партизана, који су се борили у овој бици.
    Више детаља може се наћи у тексту под насловом „Учесница НОБ-а: Партизани су на Неретви склопили уговор са Немцима да би побили четнике“ на линку:

    http://www.kmnovine.com/2019/02/disljenkovic-d.html

    и из видеа на линку:

    https://youtu.be/oJmDs8taxE4

    Наши проблеми су што имамо знатан број лица у годинама који се из неких њихових разлога још упорно држе историјских комунистичких стереотипа о догађајима не само из 2. Светског рата него уопште из историје Српског народа! Велики је проблем такође што овде пристрасни аутори уџбеника за основну и средње школе пишу лажну историју. Господин Дарко Адамов је то у својем чланку одлично предочио. Наша држава би морала имати својег издавача, Завод за уџбенике из Београда, који би морао имати искључиво право да издаје уџбенике из Историје не само из 2. Светско рата! Историја је важан предмет – да се не лажемо, сваком народу који држи до себе. Како сам раније написао у претходном коментару овде се мора отпочети детитоизација! Без детитоизације неће бити напретка у издавању уџбеника из Историје! Јер мислим да још, 40 год. од његове смрти, овде код неких важи она парола „Што је више клевета и лажи, Тито нам је милији и дражи“. Из саме пароле произилази да се не сме писати објективна историја о Титу и титоистима. Тито и комунисти нису биле никакве патриоте! Они су се борили само за власт да ликвидирају Краљевину Југославију. Да јединствену заједничку државу на провизоријима Авноји испарцелишу по непринципијелним републичким границама. Све на штету већинског српског народа.

    15
    2
  9. Непобитна је чињеница да Србијом владају деца Брозових србофобичних аустромарксиста баљезгара и да они заборављају, да је Павелићев емисар и нацифашистички сарадник Јосип Броз тзв. „Тито“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ где му се и данас клањају извесни „српски“ полтрони на срамоту јуначке Србије упрегао Србе партизане-аустромарксисте да се боре против Југославије и против српског народа за „национална права и самоопределење“ несрпских нација и националнних мањина (Види: Борисав Јовић, Велика превара- Како су Срби изгубили век, Београд, 2020).

    На овом месту потсетили бисмо читаоце овог цењеног портала на књигу професора Новице Војиновића, коју је објавио под насловом „Комунизам против православља“, где између осталог стоји:

    „Договор Броза са њемачким фашистима на Неретви март 1943. године.

    Опкољен и сабијен у Долини Неретве код Јабланице Броз ја са својом војском тражио преговоре са Нијемцима који су то прихватили. У споразуму који су тада закључили у име Броза његови сарадници Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит, имају двије важне тачке од којих прва гласи да партизани сматрају да су четници, а не Нијемци њихови главни непријатељи, и друга да ће партизани заједно са Нијемцима напасти Енглезе и четнике ако се они искрцају на Јадранску обалу. Таква обећања окупатору, каже један енглески мајор – историчар, Дража никада није дао окупаторима. Па ипак се само Дража стално оптужује за колаборацију са окупаторима а Броза нико не оптужује…

    Осим споразума са Нијемцима, Броз је направио још један антисрпски акт – одлуку по којем се наређује да се заробљени четници стријељају на лицу мјеста. Дакле, Броз све заробљенике пушта на слободу или нуди да пређу у партизане само се заробљени српски четници стрељају на лицу мјеста…“ (Види: Проф. Др Новица Војиновић, Комунизам против православља ‘Књига о комунистичком геноциду над православним народом 1919-1999. Године, Подгорица, 1999, стр. 206-207).

    Што се пак тиче Броза и његовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године са задатком, да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, немачке обавештајне службе, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је
    под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:
    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији.
    Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    У овом контексту цитирали бисмо разговор између комунистичког идеолога
    Војислава Гавриловића и капетана Крајгера, шефа немачке обавештајне и политичке службе при немачкој главној команди за Балкан, који је објављен у расправи „Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића“, где између осталог, стоји:
    „Гавриловћ је у току разговора са Крајгером открио да Павелић помаже Тита, пошто обојица имају исти циљ – уништење српског народа, као и да Крајгер одржава везе с Титом преко Павелића. Али ово питање није из опортунистичких разлога хтео да продубљава.
    Гавриловић је открио да је Крагер, као шеф немачке обавестајне службе за Балкан имао непосредне везе са Титом и да је при Титовом врховном војничком и политићком штабу имао своје тајне поверенике и делегате ( Велебитов случај ).

    Гавриловић Тита сматра скоро троцкистом који је у многим питањима, нарочито у националном и организационом толико застранио, да се чак не држи ни основних директива толиких конгреса Коминтерне и самог Стаљина. Гарвриловић каже:
    1. – Тито показује наклоност да својевољно предузима и одлуке које могу да имају и најтеже последице, пропуштајући да пита за савет. А у неколико махова противно је радио датом му савету, као нпр. оснивање ужичке републике.

    У теоретском погледу и говором и делом копира Троцког, што није у складу са данашњим теоријама, нпр.: да се само побуном и борбом, без обзира на директни исход те борбе, иде ка утврђењу комунизма у извесној земљи, а то је троцкизам. На овај начин у српском простору исто као Троцки ствара своју личну војску са којом он лично командује а не партија.

    У погледу организације партије створио је партиски одбор (ЦК) без икакве власти и тако сада, уместо да одбор контролише Тита, што је по правилима партије, Тито заповеда борбом.

    У погледу националном и рансом он је поступио не као комуниста него као расиста ( Хрват ) служећи се комунизмом као помоћним мостом за прелаз свих па и најкомпромитованијих и најнеискренијих хрватс ких – усташких и муслиманских елемената из једног табора у други што је противно моралу, теоријама комунизма и изричним Стаљиновим заповестима.

    Одобрења која је Тито добио из Москве увек су се односила на већ свршен чин, који је он претставио у најповољнијој боји по њега, а никад нису била тражена од стране његове претходна одобрења…“ (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Војислава Гавриловића, „Слобода“ – „Liberty”, бр. од 10 и 20 новембра 1958, Chicago, Ill., U.S.A.

    У овом контексту цитирали бисмо још једном чланак генерал-мајора Пере Попиводе, који је објавио под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, који дословно гласи…

    Перо Попивода

    (генерал-мајор Југословенске Армије)

    ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА

    Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији. Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.

    Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.

    Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.

    Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.

    Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.

    То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.
    У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.

    Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.

    До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.
    Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.
    У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.

    1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.

    Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.
    На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.

    Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.
    Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!

    Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.
    Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.

    Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.

    Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…

    За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.

    Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.

    То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.

    Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.

    Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.

    Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

    Међутим, коментарисати и стално пратити извесне случајеве који се тичу двојице злогласних великохрватских фирера Анте Павелића и Јосипа Броза тзв. „Тита“ је тешко и незахвално. Међутим, нећемо ни мало претерати ако кажемо да су на истом задатку били извесни „српски“ масони-аустромарксисти и чланови Покрајинског Комитета КПЈ за Србију уочи, у току и после Другог св. рата: др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, др Михаило Константиновић, др Павле Чубровић, др Милан Недић, др Александар Белић, проф. Стеван Јаковљевић, проф Милан Богдановић, др Милош Бартош, др Ђорђе Тасић, проф. Чеда Митровић, проф. Милета Новаковић, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Вера Милетић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, Војислав Гавриловић, браћа Марковићи, браћа Јерковићи, браћа Дедијери и многи други…

    8
    4
  10. Četnike ne može ništa oprati. Zapanjujuća je želja ostrašćenih branitelja Dražina lika i djela da izbrišu neporecivu činjenicu da su četnici surađivali s nacifašistima i domaćim izdajnicima. Kao i da su se sa spomenutima podvijenoga repa povlačili pri kraju rata.

    4
    18
  11. @Četnike ne može ništa oprati.
    Комунисте не може ништа опрати. Извршили су највећи могући злочин против сопственог народа користећи окупацију да поведу грађански рат ради освајања власти.

  12. БОРБА НА ЛОЗОВЦУ – ДВАДЕСТ СЕДМА ГОДИШЊИЦА КРВАВЕ БОРБЕ НА ЛОЗОВЦУ КОД ШИБЕНИКА

    Енглези и Американци су све учинили да помогну своме буржоаском најамнику, великохрватском фиреру Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да у неблагодарној Југославији оствари фабијанско, бундистичке, интермаријумске и бољшевичке програме и да се дочепа власти.

    Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту биће од интереса, да цитирамо расправу извесне Д. С., која је објављена под насловом „Борба на Лозовцу…“, која у скраћеном обиму гласи…

    Борба на Лозовцу – двадесет седма годишњица крваве борбе на Лозовцу код Шибеника
    Једна од најтежи и најкрвавији борби коју су четници у саставу Првог даламатинског пука Динарске четничке дивизије, од 1 941 па до 1944 године, против Титових комуниста на територији Југославије водили, била је без сумње она која се на дан 1 новембра 1944 године одиграла на Лозовцу код Шибеника…

    Али, уместо енглеске и америчке војске Енглези су баш у Шибеник концем октобра 1944 године искрцали Двадесет шесту Титову моторизовану партизанску дивизију, коју су они претходно најмодернијим оружјем снабдели и за сваку могућу борбу је оспособили, па је тако оспособљену и до зуба наоружану послали у Далмацију, да се она против Немаца бори.

    Чим се је ова дивизија у Шибеник искрцала, она је одмах тај град заузела и у састав Осмог Титовог партизанског корпуса ушла. Тај корпус су сада сачињавале Девета, Деветнаеста, Двадесета и Двадест шеста Титова партизанска дивизија. Бројао је преко 50,000 бораца, које су такођер Енглези снабдели сваковрсном убојном спремом, а сем тага га наоружали још и са 150 топова разних калибара, као и са 30 топовима наоружаних тенкова и другим материјалом. Поред свега тога, Енглези су овај Титов корпус обилно потпомагали авијацијом у свакој његовој акцији, чак и онда када је он нападао Дражине борце. Због тога се и догађао случај, да су Енглези баш том својом авијацијом на захтев Тита бомбардовали више пута положаје четника, и наносили им губитке…

    Српкиња-девојка Илинка Кнежић као четник је учествовала у многим борбама против непријатеља. И у овој бици она је попут најхрабријих мушкараца тога дана храбро против титоваца на квоти ‘Градина’ борила, па титовце пушчаним мецима и ручним бмбама убијала и четничке положаје бранила. Али су је титовци у тој борби смртно ранили, тако је она од тих задобијених рана умрла.

    Навала титоваца била је све већа и већа, а четнички редови, и онако малобројни, сада су били скоро уништени…

    Титовци, страшно огорчени на Скочић Ђуру што су се усудили у њихову позадину доћи и из те позадине на њих пуцали, опколили су кућу из које су се ова два храбра четника борила и од истих захтевали да се живи предају. Ови неустрашиви четници то нису хтели учинити. Онда су титовци поменуту кућу запалили. Кад је кућа планула, оба ова четника су из исте кроз пламен на улицу искочили, са намером да борбу против титоваца продуже. Титовци су на њих из митраљеза ватру осули: Скочић Ђури су ноге пребили, а Бркић Ђуру ранили, а затим оба њих савладали и живе заробили.

    Уместо да титовци ове рањене и заробљене четнике лече, они су их више дана најсвирепије мучили, а затим обојицу убили и њихова тела у једну јаму у месту Раслине бацили. Ово садистичко мучење тих рањеника и заробљених четника највише су вршили раније усташе па Титови партизани Букич Драго и Крнић Мирко.

    Кад су титовци ова два храбра четника заробили, борба на Лозовцу је била завршена, а четничке снаге разбијене.

    Колико четника је у овој бици погинуло, неће се никада тачно сазнати, јер родбини погинулих није било дозвољено да своје мртве сахрањују; али с обзиром на то да се данас знаде да од 900 четника који су поменутог дана учествовали у борби против титоваца на Лозовцу нема њих ни једна стотина живих, онда се са сигурношћу може тврдити да су титовци у поменутој борби, укључујући овде и оне четнике које су они живе заробили па их после страшних мучења ликвидирали, убили најнање 800 четника. Оних стотину четника који су случајно ову страшну битку преживели, расути су данас по целом слободном свету и сваки носи по три ране, добијене у тој крвавој борби.

    Колико су титовци живих четника у овој борби заробили, такође се тачно неће никада знати, јер су их ти злочинци после најсвирепијег мучења поубијали. Али с обзиром на то да сам се на дан поменуте борбе, као четнички курир затекла код Лозовца на квоти ‘Градина’ са људсвом Мосећке бригаде и као таква узела учешћа у тој борби, видела сам и знам да су тада титовци само из моје јединице заробили следеће четнике: Кнежић Ђуру, Кнежић Луку, Кнежић Николу’, зв. ‘Ниџан, Кнежић Митра, Кнежић Мирка, Кнежић Крсту, Кнежиућ Богољуба, Бркић Јову, Вулиновић Симу, Шандић Милана, Миловац Баћу, Павасовић Илију, Вранчића, Кнежић Бошка, Кнежић Мију, Кнежић Николу зв. ‘Ниџо’ Кнежић Јандрију, Кнежић Стеву, зв. ‘Стевкан’, Кнежић Васу, Кнежић Јову, зв. ‘Рашо’, Бркић Бранка, Вулиновић Милоша, Шандић Александра, Миловац Рашу, Коњеводу Стјепана, још и једног сасвим младог и веома храброг четника, чије име такође не знам, али ми је познато да је његовој мајци име Стана Кнежић.

    Све ово четнике уз велику надмоћ титоваца заробили су следеће раније усташе, а тада Титове перјанице: Шупе Лука, Шупе Јосо, Шупе Фрањо, Чигеља Јосо зв. ‘Паликућа’, Букић Драго, Анте зв. ‘Плетић’, Шупе Роко, Шупе Никола, Шупе Анте, Крнић Мирко, син Ловрин, Пекас Јосо, Анте зв. ‘Шибенчанац’.

    Чим су ови злочинци напред наведене четнике заробили, они су их све у место Дубраве код Шибеника дотерали, па ту наочиглед сви заробљених четника онога младића кога је родиоа Стана Кнежић за један храст привезали, па га моткама и кундацима тући почели, а затим му на обе ноге изнад пета ножем жиле пререзали и најзад му му живоме нос и уши отескли. Овај четник је све те страшне муке без јаука подносио и својим џелатима довикивао: ‘Доле Титова бандо!’ ‘Живео краљ Петар!’ Титовци су тада овог младог четника ножевима раскомадали, па његово тело у једну оближњу јаму ту у Дубравама бацили. Затим су на остале заробљене и жицом повезане четнике навалили па Кнежић Митра ножем заклали, а Кнежић Богољубу камењем лобању размрскали. Све остале напред наведене четнике сем Кнежић Васе и Кнежић Крсте, наведени титовци су у Дубровама стрељали, па њихова тела у једну рупу камењем затрпали. Злочинац Јосип Чигеља звани ‘Паликућа’ овде је лично стрељао четнике Кнежић Николу зв. ‘Ниџан’ као и Кнежић Јову зв. ‘Рашо’. Кнежић Васу и Кнежић Крсту су поменути злочинци отпремили у Каштела и тамо их прикључили групи заробљених четника на Лозовцу.

    У Каштелима су титовци све заробљене четнике, укључујући овде и Кнежић Васу и Кнежић Крсту, подвргли најстрашнијој тортури, тако да међу њима није било ниједнога који од удараца није био крвав. Било их је доста којима су титовци моткама и гвозденим шипкама просто све прсте на рукама и ногама одбили. Тако измучене и испребијане четнике титовци су једне вечери под јаком стражом спровели у Трогир. У Трогиру их је дочекала друга група наоружаних титоваца, међу којима је био и Хрват комуниста Вељко Миловац. Тај Миловац је са списком у руци пред групу дотераних четника изашао и све њих поименично прозивао и у две групе их разврставао. По завршеном прозивању једну групу тих заробљених четника, од око 60 њих, Вељко МИловац је под јаком стражом отпремио негде ван Трогира; а другу мању групу, од око 40 њих, титовци су под стражом довели у трогирско гробље… Кад се је отвор јаме указао, титовци су на ове четнике ватру из пикаваца осули, па њих 35 убии, тако да су они у поменту јаму попадали и пошто су били жицом један за другога повезани, они су собом у ту јаму повукли и пет живих четника…

    Убице, Шупе Лука, Јосо, Фрањо, Роко, Никола и Анте, те њихови сатрапи Чагеља Јосо зв. ‘Паликућа’, Букић Драго, Крнић Мирко, Пекас Јосо, као и Анте звани ‘Плетић и Анте из Шибеника, не само што су убили напред наведене члетнике, већ су они поред тога на читаву годину дана раније, то јест на дан 12 октобра 1943 године, као Титови теренски радници или шпијуни (како их је народ звао) са великом групом титоваца напали село Коњеврати код Шибеика, и ту ухватили мирне и честите Србе – домаћине, међу којима је било и деце: Кнежић Стеву, зв. ‘Стевкан’, Кнежић Николу, зв. ‘Крес’, Кнежић Марка, Кнежић Петра, старог 14 год., Кнежић Миодрага, зв. ‘Поп’, Јелић Васу, Кнежић Ђуру, зв. ‘Руди’, Кнежић Николу, старог 14 године, Кнежић, Ђуру, зв. ‘Ђуран’, Кнежић Николу, зв. ‘Брк’, Кнежић Ану.

    Све ове похватане Србе, поменути злочинци су жицом повезали, па их све на брежуљак ‘Градину’код Коњеврата дотерали. Ту су их најсвирепијим мучењима подвргли. А кад је ноћ насатупила, они су све њих пострељали, њихова тела у једну велику рупу стрпали и камењем их завалили, уверени да су их на тај начин предали забораву…

    Много година после завршеног рата титовци су причали по кафанама, на састанцима, у војсци и на много места, да је Шупе Фрањо учинио велику услугу титовцима, јер је он од ‘дражиноваца’ очистио село Коњеврате и у истоме само за једну годину дана уз помоћ напред наведених његових сатрапа убио 24 Србина из породице Кнежић…

    Он је пошто- пото желео уништити и све чланове њихових породица, и то одмах чим се битка на Лозовцу у корист титоваца завршила. Те породице су биле у безизлазној ситуацији. Од воље Фрање Шупе је зависило хоће ли породице Кнежић живети или не. Помоћи није било ниодкуда… У жељи да спасем животе деци и женама погинулих Кнежића, решим се на најсмелији подухват, па на-врат-на-нос одјурим на Лозовац код једнога вишег Титовог официра и завапим, да од Шупиног ножа спасе децу и жене породице Кнежић. Тај Титов офоцир ме је примио љубазно и упитао ме је где су очеви те Кнежића деце. Одговорила сам му да су да су они јучер изгинули на Лозовцу у борби против партизана. Он ми је одговорио: ‘Не бој се, другарице!’ Затим је додао: ‘Лика ће све уредити и Шупе неће смети жене и децу погинулих Кнежића дирати’. Одмах је курира у Коњеврате Фрањи Шупи и његовим сатрапима послао и наредио им, да одмах на слободу пусте жене и децу Кнежића које су већ били похватали и на губилиште повели. Фрањо Шупе је то одмах учинио. Тако су породице погинилих и Заробљених Кнежића од сигурне смрти благодарећи овом вишем Титовом официру спасене.

    Какво је било право име овог Титовог официра, нико од нас не зна. Сви су изгледи да је то заиста било његово револуционарно име, а може бити и да је родом из Лике. И његови војници су га ословљавали са “друг Лика”. Њему је било врло мило што су га људи ословљавали са “Лика”.

    Са болом у души се и данас, после 27 година, сећамо велике битке на Лозовцу, јер је у истој најмање 800 Дражиних бораца у најбољој младости своје драгоцене животе изгубило…

    Као Српкиња и активни четнички борац поздрављам онај веома мали број преживелих бораца са битке на Лозовцу, као и све остале живе Дражине следбенике, са ‘Живели на многаја лета!’… (Види: Д. С. , Борба на Лозовцу ‘Двадесет седма годишњица крваве Борбе на Лозовцу коф Шибеника, “Глас Канадских Срба – Voice of Canadian Serbs”, 23. март 1972, стр. 4, Windsor, Ontario, Canada).

Оставите коментар