Политика: Недвосмислен став СПЦ о Косову и Метохији

Очување КиМ у границама Србије је императив за Сабор и Синод, то није позиција само неколицине „опозиционих” владика које га бране од „провладиних” епископа, наводно спремних на компромис

Патријарх Порфирије (Фо­то: EPA-EFE/Andrej Cukic)

Праштајмо и тражимо опроштај, без тога не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. Патријарх српски Порфирије служио је у недељу у Храму Светог Саве на Врачару прву свету архијерејску литургију у својству поглавара српске цркве и упутио после ње управо ову поруку верницима.

О миру, праштању и грађењу мостова међу људима, српски патријарх говорио је и у својој приступној беседи приликом устоличења у Саборној цркви прошлог четвртка, а обраћајући се сабраћи архијерејима рекао је тада да ће неговати саборност цркве као најлепши цвет. Као први међу једнакима, патријарх српски председава највишим црквеним телима, Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору, али највећи број одлука које се тичу живота цркве српски архијереји доносе заједно – саборно. Такав је случај с попуњавањем упражњених епархија, а неколико веома значајних остало је без својих предстојатеља и готово је извесно да ће следеће заседање Светог архијерејског сабора, вероватно у мају, имати и то на свом дневном реду.

СПЦ тренутно нема чак два митрополита: црногорско-приморског, после упокојења митрополита Амфилохија, и загребачко-љубљанског, после избора патријарха Порфирија за 46. поглавара СПЦ. Од вируса корона преминуо је и владика ваљевски Милутин, па од краја марта и ова епархија има администратора и чека се избор новог епископа.

За српску цркву једно од суштински важних питања јесте и оно које се тиче Косова и Метохије и оно ће остати у фокусу и овог патријарха, као и његових претходника, и то је истакао већ у приступној беседи. Треба нагласити да Српска православна црква има јасан и недвосмислено изречен став о Косову и Метохији и да императив његовог очувања у границама Србије није позиција неколицине „опозиционих” владика који га бране од „провладиних” епископа наводно спремних на компромис, како су то у данима пред избор патријарха погрешно тумачили неки медији, већ став СПЦ. Највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, а претходно и Синод СПЦ, не једном, него више пута је то и саопштио. Са својих заседања у новембру 2018. и мају 2019. Сабор је издао посебна саопштења која се тичу Косова. „ И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског сабора наше цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији”, саопштено је у новембру 2018. То је поновљено и у саопштењу с последњег заседања Сабора у мају 2019: „Неприхватљива је било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење.”

Патријарх Порфирије: Косово није само мит, већ пупчана врпца и суштина идентитета

Биће, међутим, занимљиво видети да ли ће долазак дојучерашњег митрополита загребачко-љубљанског на чело српске цркве променити не баш најбоље односе Српске православне цркве и Католичке цркве у Хрватској, односе који се, свакако, одржавају и на народе који већински тим црквама припадају, Србе и Хрвате. На последњем Сабору, оцењујући положај СПЦ на бившем југословенском простору, оцењено је да су „анимозност и дискриминација у односу на нашу цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда”, па и у Хрватској, као и да СПЦ има добре и коректне односе с Римокатоличком црквом, што се „нажалост не може рећи за односе с одређеним круговима Римокатоличке цркве у Хрватској”. Претходно саборско саопштење 2018. било је још оштрије и у њему је указано на лоше односе с Хрватском бискупском конференцијом „у којој, поред добронамерних бискупа, постоји, нажалост, и добар број бискупа неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике”.

С друге стране ХБК је у свом писму Синоду пре две године оценила поједине изјаве патријарха Иринеја и владике Иринеја бачког као израз нетолеранције према католичкој цркви и њеној пастви. Иако је и блаженопочивши патријарх Иринеј био човек дијалога, чињеница је да га хрватска јавност није познавала тако добро као што познаје патријарха Порфирија. Избор митрополита загребачко-љубљанског за првојерарха српске цркве наишао је на добар одјек у хрватским медијима, врло позитивно су се о њему изразили бројни интелектуалци и јавне личности у Хрватској, а и сам патријарх Порфирије у приступној беседи сетио се доброте пријатеља у Загребу и навео да Хрватску сматра другом отаџбином. Коначно, истог дана када је изабран, међу бројним другима, честитку приснију од уобичајених протоколарних писама упутио му је загребачки надбискуп Јосип Бозанић. „Нека Дух Свети, који нас обнавља, отвори нове путеве Божје љубави и милосрђа, новог разумевања и уважавања, прихватања и опраштања, како би се отвориле нове странице плодоносне сарадње у заједништву за добро поверених нам верника”, наводи се у честитки кардинала Бозанића. У њој се подсећа на недавно „заједничко екуменско ходочашће” од загребачке катедрале до Саборне цркве Преображења Господњег, када су средином јануара ове године двојица великодостојника обишли богомоље, католичку и православну, оштећене у земљотресу. Такође, један од последњих састанака које је поглавар СПЦ имао у Загребу као митрополит био је онај с владиком славонским Јованом, осијечко-пољским Херувимом и пожешким бискупом Антуном Шкворчевићем, којем је претходио заједнички обилазак земљотресом разорених подручја у Хрватској.

Патријарх Порфирије: Јасеновац није простор математике, сабирања и одузимања већ место за молитву

У Загребу је, дакле, патријарх Порфирије поставио добре темеље за унапређивање односа две суседне цркве, као што је и његов претходник, патријарх Иринеј, начинио велики искорак који је довео до тога да су бискупи и епископи први пут сели за заједнички сто и разговарало о болној теми – Другом светском рату и улози кардинала Алојзија Степинца у тим временима. Патријарх је, међутим, свестан да и други „нецрквени” чиниоци, могу да поремете односе два народа, па и две цркве. О томе је као митрополит загребачко-љубљански писао у ауторском тексту средином децембра прошле године, реагујући на кампању у којој је Република Српска проглашена „ратним пленом од којег Србија не одустаје”. У том тексту он је упозорио да „професионални креатори конфликата” инсистирају на поделама и сукобима, дискредитујући дијалог. Закључио је речима да се моли Христу да он као Бог мира сачува мир за све. Говорећи о Богу мира и залажући се за изградњу мостова међу народима, преузео је управљање бродом српске цркве у вазда несигурним балканским водама.

Опрема: Стање ствари

Јелена Чалија

(Политика, 23. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар