Борис Трбић: Након гледања филма ,,Дара из Јасеновца“

Бесне, неконтролисане критике филма говоре о страху који ни са Јасеновцем ни са филмом немају везе – говоре о страху да ћемо најбоље филмове о нашој прошлости тек имати прилике да видимо

Филм ,,Дара из Јасеновца“ (Фото: Косово онлајн/Снимак екрана)

Филм на известан начин може да постане социолошки феномен. То каже Франсоа Трифо, говорећи о квалитетним, артхаус филмовима, али и филмовима о којима су његове колеге, критичари и филммејкери писали за часопис Андре Базена, Cahiers de cinema. Први играни филм о Јасеновцу нема продукционе вредности високог нивоа, али није ни лош филм. Он једноставно преузима одлике социолошког феномена не сврставајући се ни у једну од две категорије о којима (можда) говори Трифо.

За фестивалски сектор омеђен геополитичким поделама, није важан квалитет овог филма. Он промовише филмове који су субстандардни по наративним и продукционим вредностима, а долазе из Србије, и то чини веома често по идеолошком кључу. Такви филмови су доступни на платформама. Овај филм неће бити. Неће моћи ни да врати уложено, што је у тржишном свету смртна пресуда. Али видео га је милионски аудиторијум.

Не због тога што је изузетно квалитетно остварење, нити због тога што ће освојити међународне филмске награде (неће бити позиван, нити има шансе да буде виђен у великом броју земаља). Нису га гледали ни због тога што филм претендује да постане историјски документ. Не потцењујте наш свет. Не вређајте обичне биоскопске гледаоце. Не морају људи да читају Аристотела да знају да 300 партизанских филмова нису историјски документи, нити да индијанска племена од којих страхујемо у америчким вестернима а која нападају невине (беле) сетлер колонијалисте – не живе у Долини Споменика.

Борис Трбић: О преко потребном континуитету

Филм је гледан и о филму се толико говори зато што је априористички нападан. Нападан је као први филм историјске фикције о Јасеновцу над којим стара политичка номенклатура нема потпуну контролу. Сасвим је могуће да има нова. Али чињеница да стара номенклатура, умрежена, изузетно отпорна и изузетно осветољубива критички говори о продукцији овог филма – говори много и о времену у коме тај филм НИЈЕ НАСТАО. О времену када су се браниле књиге и позоришне представе, о времену када се то могло. О времену заглушујућих тишина које су пратиле доминантни наратив. Сада делује као да даље неће моћи тако. Ако је то разлог да Дару из Јасеновца назовемо социолошким феноменом, онда је филм оставио далеко дубљи траг ван биоскопских сала и ван разговора о његовом квалитету, о формалним и иновативним дометима који нису високи.

И то је могуће. Као што је могуће да бесне, неконтролисане критике филма говоре о страху који ни са Јасеновцем ни са овим филмом немају много везе. Оне говоре о страху да ћемо најбоље филмове о нашој прошлости тек имати прилике да видимо.

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Браво. Право у суштину.

    10

Оставите коментар