Данијел Симић: „Дара из Јасеновца“ и телекомуникациона Велика Србија

Сада је вријеме за сљедећи филм. Иначе ништа нијесмо научили из ове сесије националне психотерапијеистовремене пројекције „Даре из Јасеновца“ у Србији, РС и ЦГ

Данијел Симић (Фото: Фронтал)

Истовременом пројекцијом на РТРС, РТС и Првој ТВ у Црној Гори, створена је нека врста телекомуникационе Велике Србије, које се они који свој идентитет заснивају на антисрпству највише плаше. Страх их је свесрпске самосвијести и солидарности. Ако филм садржајем и разочара, овим је већ одавно освјетлао образ својим творцима.

Тако сам прије саме пројекције себи и другима објаснио свој став, који сакрива зебњу. Овако слично сам, али ни близу овако напето, дочекивао приказивање 32. децембра, као првог озбиљнијег цјеловечерњег филма из Републике Српске. Очекивао сам само да не обрука.

И није. Није ни Дара. Употребљиво је то, колико је било и потребно. Можда и више од тога.

Филм ,,Дара из Јасеновца“ (Фото: Косово oнлајн/Снимак екрана)

Некако ме насјекла РТВ такса

За српски филм након распада СФРЈ се може рећи да је то углавном Београдски филм. Овај то није. По много чему он је нешто до сада незабиљежено. Не само први играни филм о Јасеновцу, већ филм који је прескочио биоскопе и извршио културолошку демократизацију истине која је сакривана 76 година.

Улио инфузију сазнања у нараштај који је за српство, нагризањем ткива Невладинићким олошем, већ можда и подобрано изгубљен у свом латиничном поунијаћењу. У масу која никако да избије клицу живота из остатака остатка, већ ће само наставити да се дезинтегрише у патњи.

У овом филму је много, много глумаца који су аутентични ијекавци, да вас то све подсјети на партизанске филмове који су опјевавали непријатељске офанзиве на Србе, углавном западно од Дрине. Зато је овај филм изворнији од свега што је из кухиње Круга двојке о рату и Пречанима икад снимљено. Можда одудара говор Игора Ђорђевића, који и поред Меса и Костију, није успио да истријеби шумадијски нагласак. Ни Наташи Нинковић, која је немјерљиво боља од њега, опет некако не иде. Није то то.

Сцена из филма Дара из Јасеновца (Извор: Глас Српске)

Почетак са сажетим уводом у зло, општом атмосфером одмах указује да ће то бити једна епопеична сага, која води рачуна о образовном систему. Али води и о људскости. О српском комплексу да се не буде оптужен за „национализам“. Филм није ни почео људски, већ је једна душевна ‘Рватица узела српско новорођенче да не страда.

Узвишено страшни свјетломајстор и фотографија

Да ли због потреба кадра или приче, али Дара путује у историјски неаутентичном влаку. У њеном вагону има доста простора, док су у стварности били намјерно натрпани, газили једни по другима, пишали и срали. Гушили се и умирали, а да не могу да легну.

Но, ово је, како се прича развија даље, једно обично закерање.

Јасно је да је сценарио каталошки промишљан, са историјско-образовним и национално-митолошким намјерама. И са масом већ изграђених туђих мотива, да прелазе у стереотипе филмова ове тематике. Доста је ту већ виђеног, али прија труд око свјетла и генерално је сва фотографија на висини задатка. Узвишено страшна. Сјај позлаћене иконе у блату.

Одмах улазак у лудило музичких столица по ритму Макса Лубурића, сијевање србосјека, чекића, кундака и бодежа, уз оргазам на задњем сједишту кола, најбоље осликава различитост Покоља, од свих других геноцида, над свим другим народима. Перверзија каква нема ни на платнима Хијеронимуса Боша.

Марко Јанкетић као Макс Лубурић у Дари из Јасеновца (Извор: Спутњик)

Идеолошко-политички је то одмах ријешено повраћањем Нијемаца на поступке Хрвата. Нијемци су тражили само Јевреје и Роме, а Хрватима су приоритет Срби. Сви Срби до једног. Криви само јер су Срби.

Неће Дара да остави Буду

Паралелна структура радње у којој Дара остаје без мајке и брата, а са млађим је одводе у логор за жене и дјецу у Старој Градишки, док јој отац у Доњој Градини укопава лешеве, налазећи жену и сина; даје динамику и сазнајни простор за вишеуглено сагледавање логорског комплекса Јасеновац.

Грозно је кад поред Тесла, Шербеџија, Колара, чујеш и своје презиме међу прозваним женама које иду „на рад“ у Њемачку. Потрудио се сценариста да многи чујемо свој патроним. Да се најежимо као да су нас прозвали. Да, ако смо паметни, не допустимо више такве прозивке српског народа.

Кадар из филма Дара из Јасеновца

Већ се ту брзо формира мотив десетогодишње Даре, која неће да се раздвоји од двогодишњег брата Буде. И ћаћа који копа мртваке, пратећи хоће ли опет наићи на своје. На двоје дјеце. Капо којег тумачи Горан Јокић, јавио му је да су му дјеца жива, те он држи дрвени православни крстић и нада се. Крстић због којег, када га је тако безвриједног понудио усташи, умало није изгубио главу.

Душанка Дакић никако да уђе у аутобус Црвенога крижа Дијане Будисављевић, без обзира што јој је мајка капо и чини све што усташе кажу. И то све боли. Жао вам је и те жене, за коју Дара каже да нема душу. Жао вам је њене дјеце.

Идеш ли Даро, идеш ли роде?

Бјелина и сточни вагон, којим филм почиње, јавља се опет када лик који тумачи Николина Јелисавац, види своју дјецу при уласку у вагон. Па опет када Сандра Љубојевић која је одавно отишла „на рад“, стоји опет уједињена са своја два сина. У тренутку када губи дијете јер се упишало од страха, на чизме Макса Лубурића, без обзира што су га превели у Хрвата и Српче обукли у усташку униформу.

Опет се јавља када је Дарин отац успио побјећи, те сценаристички истесано, филмски уциљано и како само живот и стварност могу да удесе, лежи у ријеци и стеже крстић, док му дјеца иду у аутобусу у правцу опстанка.

Дара из Јасеновца

То је нека Кочићевска мећава, лирски визуелни потпис Антонијевића, у којој нико за Лујом не виче. У тишини се сви питају: Идеш ли роде? Жив ли си? Памтиш ли како ти се зове мајка, одакле си, ко си? То је мећава и маглуштина, у којој је данас читав српски народ.

Је ли Дара постала Хрватица и синови јој 1991. пуцали на Србе?

Не знамо да ли је, као што је лик Николине Јелисавац тражио од своје дјеце, Дара заборавила касније ко је. Постала Хрватица, као што су многи којима се данас одриче чак и да су некада били Срби.

Да ли је заборавила своје село, па рекла да је из Јасеновца, или нешто друго? Али нагласак је на том дијелу, када она овај топоним, епицентар зла, наводи као мјесто свог поријекла Дијани. Удатој Будисављевић.

Из филма Дара из Јасеновца

Након што је преживјела лоше гађање из пиштоља младе усташке заповједнице. Тај мотив Срби – Хрби – Хрвати, нешто је чим се филм Дане Будисављевић, намјерно није хтио бавити.

Антонијевић, преко живог оца, оставља могућност да се то десило.

„Историчари“, само ви радите свој посао

Први порив који човјеку након одјавне шпице дође, јесте да ишчупа уши и издијели шамаре, оним грешним душама које се представљају као историчари. Неки од њих, дакако.

Ни сами вам не би знали рећи, вјероватно, зашто добровољно глуме „научнике“. Зашто се стављају у службу антисрпске пропаганде и драговољно агитују за смањење броја број српских жртава у Јасеновцу. А његов број, на слободној територији Доње Градине, свеукупно са Ромима и Јеврејима, још увијек је 700.000.

И тако ће и остати! Дара ће учинити да им ускоро неће пасти на памет да се огласе поново таквим иницијативама. Чим им поново падне на памет да раде против свог народа, опет ћемо им пустити овај филм.

Дара из Јасеновца (Фото: Aleksandar Letic)

Неки мотиви, као дио са старцем Вукашином из Клепаца, који каже „Само ти синко ради свој посао“, нијесу искориштени онако како бих ја то волио и урадио. Али то сам ја.

Антонијевић је опет боље поентирао са конзервом гаса у подруму пуном болесне дјеце. Потресна сцена, што је тешко за поднијети чак и изванредно костимографски удешеној и одглумљеној часној сестри, заповједници логора. То је једно посебно зло у људском лику.

Све са мером

Све је у филму довољно речено. Јасно обухваћено. Хијерархија злочина, Анте Павелић и Алојзије Степинац, фра Сотона и други. Планови и мотиви Независне Државе Хрватске, који се протежу кроз За дом спремни и до Неовисне Републике Хрватске. Скроз до Хрватске на Дрини и до концлогора Земун, гдје је побијено и на јеврејском гробљу сахрањено 40.000 управо тих Козарчана.

Ништа није претјерано, није банално, није преглумљено. Али опет некако сиромашно и кратко. Само зато што је злочин Покоља огроман!

Посебно ништа није увредљиво за друге, до степена да се на ово не могу вријеђати ни натежи облици обољења од југоносталгије. Ово је филм који не би могао проћи скрининг Јосипа Броза Тита у киносали Старог двора Карађорђевића на Дедињу. Али је могао проћи у вријеме снимања Косовског боја. И тад је требао бити снимљен. Доста тога би у годинама распада СФРЈ било другачије. Та клупа на којој је спавало 22 милиона Југословена би била сведена на разумну мјеру.

На крају општа оцјена је да ништа нијесмо претјеривали што смо га подржавали на невиђено. Камате за позајмицу, Антонијевићу и Дари требамо исплатити као дивиденде. Дара је потрефила праву меру.

Сада је вријеме за сљедећи. Одмах, вечерас. Иначе ништа нијесмо научили из ове вечерње сесије националне психотерапије.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фронтал, 20. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Није лош поглед,

    (ево сад сам погледао ту, на Јут., јер се мора вид(ј)ети шта је),

    Иначе, има (нам) утисак убрзаности, не само (око) овог филма.

    Још, Нинковићка је Требињка (покољ, брате Симићу).

  2. Уз поглед на Данијелов поглед, 

    Централно место филма је учионица Часне Сестре са зидом са сликама. 

    Када се дода недостајућа слика попуниће се и евентуални недостаци, у главама и на филму. 

    5
    3
  3. 700.000 je potpuno nemoguć broj. Ako gledamo demografiju.
    Gledanje filna koje se navodi kao argument ne može pomoći sa ukupnim brojem žrtava. Tako da pisac teksta može samom sebi da udari šamar da se probudi.
    A ne da preti drugima

    3
    20

Оставите коментар