Владавина искрености почиње тек када то прилагођавање више није неопходно. Тада се улази у повлашћену област поверења и љубави
Морис Метерлинк (Фото: Блог Либела)
Нема у љубави среће трајне и потпуне, сем у прозрачној атмосфери савршене искрености. До те искрености, љубав представља само пробу. Живимо у ишчекивању, а пољупци и речи само су привремени. Али та искреност је могућа само између високих и освештених свести. Па и није довољно да само свести буду такве; треба поред тога, како би искреност постала природна и неопходна, да те свести буду готово једнаке, исте ширине, истог квалитета и да љубав која их сједињује буде дубока. Тако и живот већине људи протекне а да не сретну душу са којом би могли да буду искрени.
Али, немогуће је бити искрен према другоме пре него што смо научили да то будемо сами према себи. Та искреност представља самосвест и аналитичност који су постали готово нагонски, сами покретачи свих промена у животу. Управо израз те свести је оно што можемо да изложимо погледу створења од кога тражимо срећу у искрености.
Тако схваћена, искреност и нема за циљ морално савршенство. Она води другде, више ако желимо; у сваком случају у области човечније и плодније. Савршенство једног карактера, такво каквим га обично схватамо, представља сувише често само стерилно уздржавање, неку врсту умртвљености, смањења нагонског живота који је у суштини једини извор свих других живота које у себи успевамо да организујемо. Такво савршенство тежи да поништи сувише жарке жеље, амбиције, гордост, таштину, себичност, склоност ка ужицима, једном речју – све људске страсти, дакле све што сачињава нашу изворну животну снагу, саму суштину наше егзистенцијалне енергије коју ништа не може да замени. Ако угушимо у себи све животне манифестације да бисмо их заменили само размишљањем и њиховим поразима, веома брзо више нећемо имати шта да разматрамо.
Није, дакле, важно да немамо више страсти, порока или мана; то је немогуће докле год смо људи међу другим људима, пошто се погрешно назива страшћу, пороком или маном оно што чини саму суштину људске природе. Важно је да познајемо до у детаљ и до краја оне које поседујемо; и да им деловање посматрамо са довољне висине да бисмо могли да их гледамо без бојазни да нас оборе или измакну нашој контроли како би несмотрено нашкодиле нама самима или онима који нас окружују. Чим са те висине видимо како делују наши нагони, чак и они најнижи и најсебичнији, ако само нисмо свесно зли – а тешко је такав бити када је интелигенција досегла луцидност и снагу коју та способност опсервације подразумева – чим их видимо како на тај начин делују, они постају безопасни као деца под погледима својих родитеља. Можемо их изгубити из вида, заборавити на неко време да их надзиремо – они ће починити само безначајну штету; јер обавеза коју ће имати – да поправе зло које би починили – чини их природно обазривима и чини да рано изгубе навику да шкоде.
***
Када будемо сами према себи постигли довољну искреност, из тога неће произаћи да треба да је поклонимо првоме који наиђе. И најискренији и најчеститији има право да од других сакрије највећи део онога што мисли и осећа. Ако није сигурно да ће истина коју ћете изрећи бити схваћена – прећутите је. Она би се другима приказала сасвим различитом од онога каква је у вама; и на тај би начин њима деловала као лаж, учинила би им исто зло као и истинска лаж. Ма шта рекли апсолутни моралисти, чим се више не налазимо међу једнаким свестима, свака истина, да би и изазвала ефекат истине, тражи прилагођавање. И сам Исус Христос је био присиљен да прилагоди већину истина које је откривао својим ученицима; а да се обратио Платону или Сенеки уместо да говори рибарима из Галилеје, вероватно би им рекао ствари поприлично различите од оних које је рекао.
Густав Бион, Петар и Исус, 1863. (Фото: Gallery 19th century)
Владавина искрености почиње тек када то прилагођавање више није неопходно. Тада се улази у повлашћену област поверења и љубави. То је прекрасна плажа на којој се састајемо наги, где се купамо заједно под зрацима благотворног сунца. До тог часа, живели смо на опрезу попут неког кривца. Још нисмо знали да сваки човек има право да буде такав какав јесте; да у његовом духу и у његовом срцу, ништа више неголи у његовом телу, нема дела кога би се требало стидети. Убрзо схватамо, уз олакшање оптуженог кога су прогласили невиним, да су ти делови они које смо сматрали тајном властите савести; и најбедније тајне које у њој откривамо ни изблиза нас не растужују као доскора, већ чине да још више волимо благу и чврсту светлост коју две сједињене руке кроз њу проносе. Сво зло, све ускогрудости, све слабости које тако откривамо постају по својој природи другачије, чим су откривене; „и највећа грешка”, како је то говорила јунакиња једне драме, „када је призната кроз пољубац верности, постаје истина лепша од невиности”. Лепша? – Не знам; али свакако млађа, животнија, видљивија, активнија и осећајнија.
У том стању, више нам не пада на памет да кријемо неку задњу мисао, неко скривено осећање вулгарно или презира достојно. Она више не могу учинити да поцрвенимо, пошто признајући их, ми их разобличавамо, одвајамо од нас самих, потврђујемо да нам више не припадају, да више не учествују у нашем животу, да више не извиру из активног, вољног и личног дела наше снаге, већ из исконског бића, безобличног и потчињеног, које нам пружа забавну представу, као и све представе у којима препознајемо игру нагонских сила природе. Покрет из мржње, себичности, слепе таштине, зависти или неверности, посматран под светлошћу савршене искрености остаје само цвет занимљив и необичан. Та искреност, попут ватре, прочишћава све што захвати. Замислите Шајлока у стању да спозна и призна своју грамзивост; он више не би био шкрт, или би његова грамзивост променила форму и престала да буде мрска и шкодљива.
Најзад, није неопходно да се исправљамо због признатих грехова јер има грешака неопходних за наш живот и за наш карактер. Многе од наших мана представљају саме корене наших квалитета, али спознаја и признање тих грешака и тих мана хемијски обара отров који у дну срца постаје само непомична со чије невине кристале можемо по жељи да проучавамо.
***
Прочишћавајућа одлика признања зависи од квалитета душе која га чини и од квалитета душе која га прима. Када је равнотежа успостављена, свако признање подиже степен среће и љубави.
Чим су исповедане, лажи давне или доскорашње најозбиљније слабости претварају се у неочекиване украсе и попут лепих кипова у неком парку постају насмешени сведоци и умирујући докази дневне светлости.
Дејвид Свенсон, Платонова пећина преосмишљена за доба Холивуда (Илустрација: sott.net)
Сви прижељкујемо да доспемо до те оспокојавајуће искрености; али стрепимо дуго да нас они који нас воле неће волети мање ако им откријемо оно што се једва усуђујемо да откријемо и себи самима. Чини нам се да ће извесна признања заувек изобличити слику какву они имају о нама. Када би било истина да ће је оно изобличити, био би то доказ да нисмо вољени на плану на коме ми волимо. Ако онај који прима признање не уме да се издигне до тога да нас због тог признања воли још више, тада постоји неки неспоразум у нашој љубави. Није онај који чини признање тај који треба да поцрвени; управо је то онај који још не схвата да смо самом чињеницом признавања неке заблуде ми њу превазишли. То више нисмо ми, већ неки странац који се налази на месту где смо направили грешку. Што се ње тиче, елиминисали смо је из свог бића. Она обележава само онога који оклева да прихвати да она нас више не обележава. Она више нема ништа заједничко са нашим истинским животом. Ми остајемо само случајни сведоци и ништа нисмо више одговорни него ли је добро земљиште одговорно због неког корова или огледало због лошег одраза који показује.
***
Не плашимо се унапред да ће та потпуна искреност, тај двоструки прозирни живот два створења која се воле, уништити позадину сенке и тајне која се налази у суштини сваке трајне повезаности, нити да ће она исцрпети велико непознато језеро које на врхунцу сваке љубави поткрепљује жељу да се упознамо, жељу која је сама тек најстраственији облик жеље да се воли још више. Не, та позадина је само нека врста покретног и привременог платна које је довољно да пружи обичним љубавима илузију бесконачног простора. Уклоните га и иза њега ће се најзад појавити истински хоризонт са истинским небом и морем. Што се великог непознатог језера тиче, брзо схватамо да смо из њега до тог дана извукли тек неколико капљица мутне воде. Оно над љубављу отвара своја спасоносна изворишта само у моменту искрености; јер истина два бића је неупоредиво плоднија, дубља и неисцрпнија од њихових скривања, њихових прећуткивања и њихових лажи.
***
Коначно, не плашимо се да ћемо исцрпети нашу искреност и ни на трен не помишљајмо да нам је могуће досећи њене крајње границе. Када у њу верујемо и желимо је потпуном, она је увек само релативна; јер она се може показати само у границама наше свести, а те се границе померају сваког дана. Тако да чин или мисао представљени у бојама које смо им ми приписали у тренутку признања могу имати сасвим други значај од оног који им данас придајемо. Једнако као што чин, мисао или осећање које не признајемо јер га још не примећујемо може сутра да постане предмет признања хитнијег и значајнијег од свих оних која смо до тога дана учинили.
Из збирке огледа Ризница понизних, превео Бојан Лаловић, Књижевна реч бр. 490/491, 1997.
Морис Метерлинк (1862-1949), белгијски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1911.
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар