Милош Ковић: Година искушења и победа

Српска црква има много начина да заустави клизање у провалију. И она ће, дакле, у времену које је пред нама бити на великом испиту

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Друштва и државе убрзано се прилагођавају и преображавају. Размере привредних поремећаја тек ћемо сагледати. Повратак селу и затварање у круг породице и најближих понавља се, као рефлекс, али и разуман избор, у готово свакој појави сличног типа у протеклих неколико векова. Јагма за викендицама и сеоским некретнинама, што даље од загушених градова, као да потврђује одавно, у сфери духа, уочену појаву оспоравања урбане, модернистичке, просветитељске културе, рођене у западној Европи 18. века.

Подозрење се шири

Сасвим у постмодернистичком кључу, светом се шири подозрење, па и уверење у масовну злоупотребу науке. „Фармацеутска мафија“ је, прво у САД, потом и у остатку света, постала опсесивна тема. Ту није реч само о материјалним интересима и баснословним зарадама. У англосаксонском свету зачуђујуће су виталне теорије, привидно засноване на научном погледу на свет, какве су малтузијанске идеје о штетним вишковима светске популације, еугеника која би да поништи постојање „слабих и инфериорних“, или социјалдарвинистичко уверење у природно право „јачих“ да истребе „слабе“. Томе се придодаје и страх од надзирања, под изговором заштите здравља и поретка. Мишел Фуко није био једини који је указивао на ту врсту опасности. Историјско искуство казује да се држава не одриче једном стеченог средства контроле. Упорно наметање политички коректног једноумља, преко великих медија, насупрот отвореном и слободном дијалогу, само доприноси напетости.

У исто време, баш као хуманистичке и друштвене науке, које проучавају последице пандемије, природне науке раде на проналажењу решења. Истински јунаци нашег времена јесу они лекари и медицинско особље који, испуњавајући дужност, свакодневно падају покошени пандемијом.

Велика победа

На истом искушењу и у истом подвигу налазе се, широм света, и свештеници. Протекла година и доба пандемије обележени су упокојењем патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, епископа Милутина. С њима се, заиста, завршила једна епоха.

Митрополит Амфилохије био је, по свом дугорочном утицају у српској култури и јавном животу, један од најзначајнијих архијереја у историји Српске православне цркве. Пред сам крај живота било му је дато да однесе велику победу над антисрпским режимом у Црној Гори. Литије и потоња изборна победа у Црној Гори могли би да буду, у дужој перспективи, најважнији догађаји националне историје у 2020. години. Они као да указују на пут ослобођења целог српског народа који је, у протеклим деценијама, био готово свикнут на поразе. Да ли ћемо тим путем заиста кренути, то ће зависити од наше слободне воље. Међу српским вођама у Црној Гори видљиви су, нажалост, узнемирујући знаци међусобног гложења.

Митрополит Амфилохије (Фото: АФП)

Кључна улога, у избору пута, и даље ће припадати Српској православној цркви. Да ли ће она успети да, као у Црној Гори, одбрани своје светиње и свој народ у Србији, на Косову и Метохији? Неко ће, с пуним правом, рећи да је то посао за државу, а не за цркву. Овдашње власти наставиле су, међутим, и у 2020. с погубном, опасном политиком напуштања светиња, сопствених грађана и територије. О томе су, у протеклој години, посведочили Вашингтонски споразум и препуштање електроенергетског система „Косову“. Српска црква има много начина да заустави ово клизање у провалију. И она ће, дакле, у времену које је пред нама бити на великом испиту.

Протекла година била је обележена и председничким изборима у САД. Победиле су, по свему судећи, оне снаге које су деведесетих година одлучујуће угрозиле светски мир. Тада је, насупрот договору постигнутом када је СССР прихватио уједињење Немачке, НАТО ушао не само у земље бившег Варшавског пакта него и у бивше совјетске републике. Тада је разорена Југославија, бомбардоване Српска и СРЈ, тада су српски народ и његове светиње плански и систематски уништавани. Свет ће у наредним годинама бити још опасније место за живот. Трамп и његове присталице, међутим, неће нестати. Располућеност у америчком јавном животу и култури, неслога у ЕУ, успон Русије и Кине – то су важне чињенице на којима се мора градити наша будућа стратегија.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 25. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар