Када је С. Антонић реаговао текстом „О бројевима и покољу – одговор Мишини“ сугерисано ми је из Министарства културе и информисања да не улазим у даљу расправу
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Фонет/УНС)
Ове године, дан после Дана јасеновачких новомученика, који 13. септембра обележава Српска православна црква, угледни списатељ Миљенко Јерговић објавио је на свом Фејсбук профилу следећи запис: „Čovjek da bi se upokojio, mora ispričati svoju priču. Tačnije, netko mora ispričati njegovu priču, ali kao da je priča on. I svim mrtvima trebaju biti vraćena njihova imena. (Sukobljavajući se oko brojeva mrtvim oni zapravo izbegavaju suštinu, a suština nije u brojevima, nego je u svakom, do posljednjega, imena.)“.
Ове године, у различитим медијима, у неколико текстова било је речи и лешевима који су до Београда доплутали са територије Независне Државе Хрватске од лета 1941. до лета 1945. године. Писало се углавном о бројевима, вађењу и сахрањивању страдалника.
О броју лешева извађених из Саве и Дунава код Београда
Не спорим никоме потребу да пише или говори. Спорим нестручност јер она не доприноси истини о одређеним трагичним догађајима из наше прошлости. Нисам присталица да се игнорише нечије мишљење о одређеној теми које је супротно од мог. Сматрам да разлике могу да допринесу оном чему тежимо – ка истини. То је основни разлог зашто се враћам на кратку расправу од пре седам месеци у којој је једна од основних тема био управо број лешева извађених из Саве и Дунава код Београда.
Елем, угледни и одвећ вредни, Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, написао је текст „Јасеновац у Београду“ (линк) који је убрзо постављен на неколико интернет портала. Из више разлога сматрао сам да треба да реагујем, најпре да упозорим да се одређеним крупним темама из националне историје не би требало да се баве они који томе нису превише вични. Написао сам текст „Када нешто не знаш, питај оне који знају“ и понудио га порталу „Стање ствари“: текст је објављен под насловом „С. Антонић треба да пита оно што не зна или Срби често претерују када је реч о бројевима“ (линк), који је смислио администратор.
У тексту сам, као школовани историчар, анализирао одређену Антонићеву тврдњу и указао на фактографске грешке. Када је он реаговао текстом „О бројевима и покољу – одговор Мишини“ (линк) сугерисано ми је из Министарства културе и информисања да не улазим у даљу расправу. Било је то време полемике тадашњег министра и др Мила Ломпара, професора Филолошког факултета, иначе Антонићевог пријатеља!
Мило Ломпар: СПЦ не може пристати на признање Косова а да остане Црква Светог Саве
Мило Ломпар: Одговор В. Вукосављевићу, Вучић-Брнабић министру културе
Владан Вукосављевић: Духовно и морално клонуће М. Ломпара
Мило Ломпар: Власт која сваког дана почини једну издају – за министра културе бира особу из сливника
Наши стари знали су да кажу да је време добар лек. Послушао сам ту мудрост да не одговарам, да пустим да прође неко време па да тек онда размислим. И размислио сам добро, пустио да прође шест-седам месеци и онда реших да сада напишем овај текст!
Моја основна реакција на Антонићев текст била је посвећена лешевима који су са територије Независне Државе Хрватске 1941–1945. године доплутали Савом до Београда, о чему је својевремено говорио пок. архитекта Предраг Пеђа Ристић. Основе за мој текст били су доступна архивска грађа и сазнања с којима историјска наука располаже. Моји закључци су проверљиви, уз нагласак да нису коначни. Друга је ствар да ли се то некоме, коме су народно предање или тврдње угледних личности важнији од науке, свиђа или не. Овде застајем, јер отварам питање методологије истраживања у историјској науци (о методологији истраживања у социолошкој науци нисам од користи јер не знам довољно)!
Предраг Пеђа Ристић (Фото: Телевизија Храм)
С обзиром на то да одговор проф. Антонића није конкретан већ отвара друге теме, првенствено из области које нису у домену његових професионалних активности, требало би ми знатно више простора од форме коју практикује један интернетски портал!
Зато ћу се усредсредити првенствено на проблем бројева. Али, пре тога бих да кажем неку реч и о још једном неспоразуму.
Антонић је тврдио да се нас двојица разликујемо у схватању јавног задатка интелигенције нагласивши да ја мислим да је главни задатак интелектуалца да чува знање о некој теми. Мој одговор је следеће питање: Шта је то јавни задатак?
Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)
Прво, ја то нисам написао нити мислим да је то у реду, јер деценијама радим управо супротно! Примера ради, ја сам одређена сазнања, првенствено о методологији истраживања великог злочина у Независној Држави Хрватској објавио пре готово четврт века (Голгота Српске православне цркве 1941-1945. године, Београд, 1997, три издања) а потом објављивао у бројним научноистраживачким радовима (линк на моју библиографију на сајту Музеја жртава геноцида), текстовима на разним интернет порталима.
Између неколико десетина тих текстова поменуо бих само оне које сам о Јасеновцу објавио 2016. године на сајту НСПМ: „Још једном о броју жртава у Јасеновцу“, „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу“ и „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу – О методологији и бројевима“.
Друга је ствар што се Антонић заинтересовао за Јасеновац и лешеве у Сави и Дунаву, убеђен сам, у последњих неколико недеља пре писања текста!
Потписао сам више од 30 наслова штампаних под знаком Музеја жртава геноцида, презентовао десетак музејских документарних изложби, урадио два документарна филма, … другачије речено – обављам своју јавну функцију.
Надам се да уважени професор социологије зна за текстове Јована Цвијића, Драгише Васића, Владимира Дворниковића о менталитету Срба. Једна од наших националних особина јесте искључивост. Управо ту се добро види и на примеру ратних жртава. Наиме, код примитивних националиста свака тврдња, а нарочито кад је реч о страдалим Србима у Независној Држави Хрватској и посебно у Јасеновцу, која није „по њиховој вољи“, бива окарактерисана као обична лаж.
Известан део кривице за такве исказе сносе, поред осталих, и школовани историчари што су се, из ко зна којих разлога, изјашњавали о темама из области што не припадају основном домену њиховог научног рада, али су, с друге стране, у јавности словили као неприкосновени ауторитети. Због свега тога и не би требало да чуди појава аматерских, тенденциозних, злонамерних интерпретација и популистичких виђења великих трагедија заснованих на провидним фалсификатима и полуинформацијама.
Враћам се у расправу о броју страдалих Срба које је река Сава донела од Јасеновца до Београда. Да оставимо по страни колико је српских лешева на том путу, дугом неколико стотина километара, морало да запне на бројне препреке у реци, на завојима и кривинама, меандрима реке. Многе од побијених Срба су сахранили грађани Сремске Митровице, посебно Шапца и околине због кривине коју Сава чини у том подручју, затим Обреновца, а и сељаци дуж целе обале Саве до Београда. А и низводно од Јасеновца у местима (градићима) Шамцу, Броду и Брчком задржавали су се лешеви.
Снежана Јанић Лукиновић: Тела јасеновачких жртава бацана су и у Саву
Истичем да се овом темом нико озбиљно, стручно и научно није бавио од 1945. године до данас. Исто тако истичем да сам ја био први који је с конкретном намером прегледао сачуване обдукционе налазе сачињене на самој обали Саве у ратним годинама.
Истичем и да не оспоравам сећања арх. др Предрага Пеђе Ристића нити сумњам у његове изјаве о масовном броју српских лешева који су стизали Савом до Београда – моје је право да то прихватим или да одбацим као релевантан извор. А о томе где су и како и од кога сахрањивани има, бар за сада, мало поузданих података али довољно да опомену о могућим претеривањима и полуинформацијама. Према томе и запажања Пеђе Ристића и других сведока не могу, нажалост, помоћи у реконструкцији обима укупно убијених Срба, жена, деце и стараца у Јасеновцу, а сахрањених у Београду.
Оптужбе да умањујем број жртава су без икаквог основа
С главном темом овога текста у директној вези су оптужбе упућене на мој рачун да умањујем број ратних жртава (што је и Антонић констатовао у свом тексту). То што ме неки од опонената с којима одраније водим полемике оптужују да умањујем број жртава је њихова сулуда оптужба без икаквог основа. Зато ме чуди Антонићево прихватање констатације „да умањујем број жртава“ као неспорне тврдње. Зашто он ту оптужбу прихвата као основану?
Има ли и Антонић неку цифру о, на пример, броју убијених Срба у Јасеновцу, а сахрањеним у Београду, коју сматра приближно реалном. И на основу којих неспорних чињеница је сматра реалном, на основу којих истраживања? Од ког тог неприкосновеног историјског факта, од ког броја неспорно утврђених жртава у Јасеновцу ја, као историчар, умањујем број?
Вељко Ђурић Мишина: Предговор за студију „Јасеновац између броја и жртве“
Да се не би даље неодговорно играли бројем убијених Срба желим да подсетим да сам, као један од ретких, истакао да је комунистичка власт од краја Другог светског рата до краја 80-тих зарад братства и јединства Срба и Хрвата (и осталих) на све начине, а истичем, имала је у рукама апсолутну моћ, склањала тему геноцида Хрвата над Србима у Јасеновцу са свих места у јавности, забрањивала полемике, научне скупове и истраживања.
У тој деценијама дугој диктатури комуниста затрти су многи драгоцени трагови који су могли бацити више светла на српску голготу у Независној Држави Хрватској и нарочито у Јасеновцу, уништени су документи из многих државних установа… сведоци нису испитани и помрли су…
То што је комунистичка власт (Мирослав Крлежа и Владимир Бакарић) за време Јосипа Броза изнела податак о великом броју жртава у Јасеновцу није ме ништа обавезивало, јер су знали да за те тврдње нема никаквих доказа, које су они сами делом уништавали и спречили сваку могућност откривања пуне истине о обиму усташких злодела. Треба подсетити да им је у томе својски помагала и Римокатоличка црква у Хрватској, јер је имала исти циљ.
Познато је да је много разлога допринело да било чији утисак о томе да је усташки режим у Јасеновцу ликвидирао стотине хиљада Срба нема никаквог значаја за историјску науку, јер није поткрепљен ваљаним аргументима, истраживањима, анализама.
Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре
Ја не износим јавно своје процене да бих се додворио неодговорним аматерима који тврде да је побијено чак и до 1.600.000 Срба не нудећи никакав валидан доказ. Другачије речено, тврде оно што није историјски доказано. Да изговорим такве бројке компромитовао бих се као историчар који се више од три деценије бави темом страдања Срба, па би ми се људи из струке подсмевали. Значи, никада нисам умањивао број побијених Срба у Јасеновцу!
На крају, залажем се да се јасеновачким српским страдалницима које је Сава донела до Београда подигне на Калемегдану на истакнутом узвишењу према Цркви Ружици, која гледа на Небојшину кулу и трагично место задржавања српских жртава, одговарајући споменик и меморијал који би нас све трајно подсећао на геноцид који је у Независној Држави Хрватској почињен над Србима. И напомињем: за то постоји процедура! Друга је ствар да ли постоји политичке воље!!
На основу нових чињеница мењају се с правом ранији закључци
ПС: Термин „ревизионизам“ који је Антонић употребио заслужује разјашњење: у Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке (Прометеј, Нови Сад 2006, стр. 1038) за реч „ревизија“ стоји објашњење: „[лат. revisio, према revidere прегледати, поново гледати] 1. контрола, провера рада 2. преиспитивање (закона, учења, закључака и сл… Непотребно изостављено – В. Ђ. М.), док је за појам „ревизионизам“ дато објашњење: „1. став оних који организовано раде на ревидирању, преобликовању основних поставки неке идеологије, доктрине, програма и сл… (непотребно изостављено – прим. аутора).
Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервјуу епископа славонског Јована?
Историјска наука почива, поред осталог, и на промени одређених сазнања – другачије речено – ревизионизам је нормална радња у научноистраживачком раду! Да појасним личним примером: када сам 1988. године од митрополита загребачко-љубљанског Јована Павловића добио архивску грађу из времена Независне Државе Хрватске о Хрватској православној цркви, наредне године објавио сам књигу „Усташе и православље – Хрватска православна црква“.
Поменутом аутентичном, веродостојном и оригиналном архивском грађом исправио сам и знатно допунио готово све што је до тада било написано о псеудоцркви коју је на предлог представника Трећег рајха у Загребу 3. априла 1942. прогласио Анте Павелић. Другачије речено, извршио сам ревизију претходног знања! Када су пре неколико година млади историчари Растко Ломпар и Александар Стојановић у архивској грађи Министарства иностраних послова у Берлину пронашли документа немачке провенијенције о Хрватској православној цркви, а знајући за моју књигу, копирали су их и искористили за чланак у коме су одређене моје ставове појаснили и допунили и дали нова тумачења извесних детаља. Другачије речено, млади историчари су ревидирали дотадања тумачења!
Кад је реч о бројевима ратних жртава, било да се ради о балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, о броју страдалника хрватско-усташких злочина у Јасеновцу, ту нема ревизионизма из простог разлога што се у тим случајевима нема шта променити, увеличати, смањити… Наиме, никада није извршен попис већ су чињене процене. А процена, добро знамо, има произвољних и утемељених на проверљивим изворима. Друга је ствар да ли се неке од њих нама свиђају или не! Тако је и у случају Јасеновца.
Др Вељко Ђурић Мишина
Опрема: Стање ствари
(Између сна и јаве, 26. 12. 2020)
Categories: Преносимо
Као и увек, коментари Мишине су јалови и непотребни. Увек исто. Задатак некога ко се бави геноцидом је да налази начине да докаже страдања, а не да славодобитно изјављује да, зато што нема доказа, нема ни жртава. Нема доказа ни о томе да је Вучић нормалан, па је председник. Нема доказа ни о томе да је Мишина плаћен да релативизује и умањује број жртава у НДХ, али свима се гади кад он говори о Јасеновцу. Најљигавије је кад говори о својој стручности. Он и само он има тапију да се бави темом којом се наводно бави. Било ко други нема квалификације за то. Као да простим увидом у попис становништва пре и после НДХ не могу да се изведу закључци, као да не постоји родбина страдалих, као да је потребно доказивати да се ти људи нису сами убили и бацији у јаме и реке. Инсистирање Мишине на стручном доказивању не досеже до захтева да се омогуће ископавања у Јасеновцу. Бави се тиме колико је била значајна и бројна Хрватска православна црка и сличним глупостима. Не пада му на памет да покуша да установи колико је католичких свештеника окрвавило руке и образ.
Колики је број страдалих? Не може се стално говорити да туђи бројеви нису тачни, а при томе немати неки свој став о тачном броју. Ако је немогуће тачно одредити број, зашто онда Мишина уопште реагује на било какве информације о томе? Одакле му право да негира тачност нечега што се не може ни доказати, ни оповргнути? Мишина је супротност онога што би морао бити као директор Музеја геноцида. Срамота је да први човек такве институције потпуно дезавуише институцију коју води. Али, наравно, није га срамота да прима плату и да свој рад представља као врхунско научно достигнуће.
Мишина је најдиректнији сарадник екипе којој је циљ потпуно ниподаштавање и обесмишљавање жртава геноцида. Он није научни радник, него пропагатор заборава. Није ми јасно како још није добио орден од Вучића, јер баш изгара на остварењу њиховог заједничког задатка.
А Антонић ће да га одува, видећете.
Списатељски углед миљенка јерговића посве је једнак научно – истраживачко – методолошком угледу власника музеја жртава геноцида. То је онај углед којим се охола лаж и бестидна издаја, полуписмена без образност, загледана у вучића као у огледало, шепури и подмукло кези пред ИСТИНОМ непреболног страдања Јасеновачких Новомученика… Све оно, што у својој бездушној охолости и нељудскости, тај и такав углед буде у свом научењаштву и методолошкој нискости пребројао и избројао, именовао и презименовао, нека бешчасно придода, као џак кромпира приде, међ’ седам стотина хиљада звезда Јасеновачког сазвежђа, ако може да добаци… Ако не може, нека свуче звезде у трап, у меру раста угледа својег…
П. С.
Поштовани господин Антонић да не чека сугерисање министарства културе и осталих министарстава србског побачаја, да не чита миљенка јерговића, тек нека се Истином још једаред помоли за душе невиних Јасеновачких Новомученика…
@Вукашин: Господин Мишина је објаснио шта је предмет и које су и какве методе истраживања и доказивања у историјској науци. На жалост, Ви сте “читали” како вам драго, а не шта он пише. Осим увредљивих квалификација, нисте аргументовано критиковали стручне ставове и научни приступ аутор текста. Које су Ваше референце да дајете суд да ли је, или није он достојан да буде на месту директора музеја?
Мислим да би било лепо да се извините аутору за нанесене увреде, прочитате понеку књигу који су писали признати историчари (Радомир Самарџић, Острогорски, Рансиман, Андреј Митровић, Екмечић, Живојиновић…), а имаће ко да пише чланке и коментаре, док сте Ви заузети читањем и учењем.
Од Бога свако добро!
Волео бих знати каква мишинина стручност може установити број жртава усташких злочина геноцида које нису ни дошле до Јасеновца. Затим, које су бачене у Саву а нису ни дошле до Београда; које су потонуле или остале распадати у врбацима и распале у меандерима, које су „пропливале“ средином и дубином реке… Ја као техничко лице непознам таквог метода. Можда г. Мишина са својом стручношћу зна.
Мишину је требало пензионисати онога тренутка када је започео свој издајнички поход. Његове полемике немају сврху.
Сажетак горњег чланка, такозвани Abstract, у научним часописима:
Ја.
Ја, ја па ја. Опет ја.
Иначе, бла бла бла.
Опет Ја, бла.
ВЂМ.
Ако је и од дирек-тора музеја, много је.
Замолио бих господина Мишину, кад се већ позива на Јерговићеве именике, да га запита зна ли име и презиме, средње слово и да ли браду и бркове брије дете настрадало у утроби мајке, заједно са мајком. Или, можда, то не улази у бројеве који се научно могу доказати.
@ђуро: “Ја као техничко лице непознам таквог метода.” – Ви “непознате”(једна реч,нови глагол?!) граматику, а до питања о методу и техници је далек пут.
Пут води преко упознавања са учитељем, или учитељицом, коју сте очигледно избегавали у нижим разредима основне школе.
Хајде да направимо једно “јеретичко” поређење.
Колико је пописаних јеврејских жртава холокауста? У Јад Вашему тврде да су скупили лична документа близу 4 млн. жртава. У ову бројку улазе не само Јевреји страдали по логорима и затворима, већ и, пазите, они погинули у покушајима нелегалног прелажења граница, страдали по склоништима и шумама, погинули приликом покушаја отпора (организованог или не), убијени учесници герилских покрета, побуна, збегова, илегалци, жртве бомбардовања…
Упркос томе, званичан број жртава холокауста, којим су целом свету напунили уши, који се као доказана ствар учи по свим школама као свршена чињеница је – 6 милиона. Дакле за трећину више од на сваки могући начин надуваног броја. Па да видимо тог мајчиног сина који ће се усудити да научно побије ову цифру!
Користе ли можда наши врли научници јеврејску методологију за процењивање броја српских жртава? Као што можемо видети – ни приближно.
Српски емигрантски научник Лазо М. Костић, по струци статистичар, написао је неколико књига на тему затирања Срба у НДХ. У њима је сабрао све доступне процене из страних извора, у првом реду оних окупаторских, Србима непријатељских – немачких, италијанских, мађарских… Из њих, још за време рата и непосредно после њега, излази да је српских жртава било најмање 600,000; најчешће се иначе крећу од 750.000 до преко милиона жртава. И то само оних страдалих по усташким логорима. (Саме усташе, иначе, додатно повећаваху ове бројке, хвалиле су се да су побиле и дупло више људи). Ако бисмо се угледали на Јевреје, датим бројкама морали бисмо у најмању руку додати страдале од осталих окупатора, затим жртве немачких и “савезничких” бомбардовања – ово у најмању руку. Да жртве из четничких и партизанских редова великодушно оставимо по страни – ипак је код нас тада ослободилачки рат био преплетен са грађанским.
Испод минималне процењене бројке од 600,000 српских жртава нису се усудиле да иду чак ни југословенске комунистичке власти. То не би смели да чине ни српски историчари. Зато што за тако нешто немају никаквог основа. Приче о “научној методологији” овде просто не држе воду. Пре него што се усуде на такав корак, морали би прво добро да се позабаве искоришћеном методологијом у случају јеврејских жртава. После тога можемо разглабати о научности и методологији.
Коментарима Вукашина, Зорана “Подвале” и старог пријатеља Кремљина, ништа се, осим позитивног бројања, нема додати, у овим даштањима. Но, како је Вељко Ђурић мој омиљени историчар, кад год нешто пусти у етер, у мени се пробуди унутрашњи Герд Милер, па слабо одолевам прилици да га… поздравим. Свих ових година, откако се запатио историческијех науков наливпером, овај слободномислећи повијесничар ме, увек и једнако, довађа у таково стање да је прва мисао која ми падне на памет, док читам, у вр’ главе, другу реченицу масивног излива мастила, она кратка беседа Игуман Стефана “кад је радост са свакоје стране, нек’ уљезе и Мишина к нама, да нам кућу напуни смијеха”… или тако некако. Ипак, данас је направљен помак, и сам Мишина је обелоданио нешто што смо наслућивали још откад му је наливперо почело да удуплава слова (што рек’о Петар Божовић “то кад навре, виле би сломило”). Прво, одсад и званично цитира баршунасте ујаке, и друго, напокон је изашао из ормара признајући да, као и сваки други вредни владин службеник, мора да иде на конслултације, у надлежно му попечитељство, да би сазнао шта и како мисли гледе повијести и кад да с ланца пусти еспертски коминике упућен незналицама попут Антонића и јарана му Ломпара. Јесте, оног истог не-дајте-људи-нагрди-министра Ломпара. И ето, након што је ВЂМ-ов ножни палац набацио бицепсе, свакодневно мигајући у чарапи добрих 6-7 месеци, све мерећи квадаратуру културне чекаонице, стигле су и те две дуго чека(онич)не речи – “уђи” и “распали”. И би светло.. артиљеријско. Туц’ Мишина, барута не жали. Авај, и поред све скупе џебане, што је о туђем трошку испали наш врли музеј-дотур, ефекат беше исти као и кад је ономад Јул Бринер покушавао да сруши мост на Неретви. Двапут. Динамита к’о за судију Фалконеа, или грми ил’ се земља тресе, бели дим куља на све стране, … а мост и даље стоји. После су га минери Енергоинвеста туристички дотукли, а Булајић мораде на минијатуру у Праг. То наравно није спречило ниједног од два Вељка да од инокосних органа добију по заслужену порцију најбоље пајшле. И тако…
Да сам на Антонићевом месту, не бих се више бавио овим паћеником. Ипак, нешто ми говори да припремим кокице за игроказ у којем доктор социологије к’о ђоја посрће на десно кољено.
Деловање Мишине је на истом таласу умањивања броја Српских жртава из времена Нацистичке Хрватске државе као што је то чинио Славко Голдштајн и данас наставља његов син Иво Голдштајин (Goldstein). Не чуди умањивање Српских жртава од стране Хрвата, Немаца, Аустријанаца. Али зашто неки Јеврејски историчари то чине, вредно је дубљег истраживања. Мишина је један од раније „обрађених“ и он је под снажним утицајем моћног страног фактора. Као такав је и постављен на место директора Музеја Геноцида. И не само да он лично неометано наставља своју штеточинску националну и историјску делатност, него под Мишиним управљањем стасава и његова школа младих историчара.
Прво, стално се говори о броју жртава логора Јасеновац, при чему се заборавља да је огроман број људи убијен у својим кућама, у својим селима и на другим местима која нису логори. Тим бројем треба допунити број убијених у Јасеновцу. Када би се тај број додао броју страдалих у Јасеновцу добио би се реалан број жртава. У самом логору је убијено вероватно само неколико десетина хиљада људи али је укупан број Срба које су убили Хрвати далеко већи. Лично сам пре двадесетак година гледао на ТВ Републике Српске сведочење Србина који је преживео клање. Усташе су сељаке у његовом селу убијали секирама и ножевима да се не би чуо прасак ватреног оружја и тако опоменуо сељаке у оближњим селима. Човеку који је једини у својој породици преживео клање, усташе су распорили стомак али је он након тога носећи своју сопствену утробу у рукама успео да се склони и преживи! Овакви детаљи много говоре о карактеру Хрвата.
Друго, треба да погледамо пример Јевреја. Они неоспорно претерују у процени броја својих жртава. Најчешће користе број од 6 милиона. Али то претеривање има добар разлог. Користећи такав увећан број, они су целом свету успели да наметну наратив о колосалној неправди која им је учињена. Чак су многе земље увеле законске санкције за оне који оспоравају овај увећан број! Да би постигао свој политички циљ, јеврејски лоби је систематски подстицао наратив о 6 милиона жртава. Погледајмо сад шта ради Мишина. Он ради потпуно супротно од Јевреја, он наводно настоји да, користећи оно што је преостало од прилично уништене грађе, дође до „реалног“ броја, при чему и сам признаје да је превише грађе нестало. Ако је превише грађе нестало, по дефиницији није више могуће установити реалан број, али је он свакако далеко већи од оног који се уз помоћ грађе може установити. Фактички, Мишина својим „стручним“ истраживањима подржава један политички пројекат доминантних евро-атлантских структура које владају Србијом. Циљ је да се дође до неког „документованог“ броја жртава, који би свакако био довољно мали да се са њим крене у „помирење“ са Хрватима. Крајњи циљ је да се оклеветају Срби као неко ко „претерује“. Да, Срби претерују али не у прецењивању својих жртава него у потцењивању тог броја. А зашто је уопште потребно да се установи неки умањен, али „документован“, број српских жртава? То је потребно због евро-атлантских интеграција, јер ако Срби буду инсистирали на великом броју, као што раде Јевреји, онда нема ни говора о опроштају и помирењу са народима-починиоцима злочина, а самим тим нема говора ни о евро-атлантским интеграцијама. Јевреји нису ништа опростили, јер да јесу они не би стално инсистирали на великом броју. Да се Јеврејима не би поновио холокауст они стално морају да темом великог броја држе дистанцу и неповерење према онима који су им учинили неправду, никако да се интегришу са својим непријатељима!
Писанија ВЂМ-а остављају утисак као безидејна, једнодимензионална.и неубедљива.
По том основу могу се сматрати ирелевантним, али с обзиром да је ВЂМ јавна личност, чији положај директора установе од националног (требало би) значаја има неку тежину, ваља подробније окарактерисати позадину његових наступа и деловања.
Узев у обзир само написе објављене на СС-у, може се рећи да је једна од његових главних тврдњи да се нико до историчара не може квалификовано бавити темом ендехазијског геноцида над Србима.
Оваква редукција суочавања са државним пројектом геноцида, на ускодисциплинарни академски проблем, унижава и тривијализује трагедију истребљивања српског народа, од које се овај још није опоравио биолошки.
Фокус на бављење произвољном аритметиком је лукаво подметнуто кукавичје јаје чији је смисао у томе да се време и напор расточе на бесплодне расправе о недоказивом (тачном или врло приблишно тачном) броју жртава.
Комунистичке власти су криле доказе и кривотвориле бројеве, и то сигурно нису чинили да би увећали број српских жртава него да би умањили значај и размере масовног злочина. Питање је више квалитативних размера и степена монструозности пројекта, пре него у „тачним“ бројевима.
Друго, на мапи геноцидних злочина Јасеновац није једина одредница: Да не нижемо сада оне познатије (као што су Јадовно, Пребиловци, Дракулић… ) непребројана су и сва мања безимена села и засеоци где су опет непребројани становници били стрељани, клани и спаљивани.
Али, кад смо код бројева, која је радна хипотеза директора музеја? На пример, може бити побијено је милион или више Срба. Или, побијено је 100 хиљада или мање. Која је његова хипотеза? Шта уопште доказује? Ако не доказује, чему прича о историјској методологији и струци?
Да ли уваженом директору пада на памет да је пројекат расветљавања ендехазијскох зла увелико надилази уске методолошке оквире историјске науке?
Колико се директор потрудио да схвати да је неопходан управо мултидисциплинарни приступ и сарадња професионалаца из широког круга научних дисциплина?
Осим објављивања написа, да ли је ишта порадио на терену? Хоћу рећи, на снимању терена из ваздуха на територији Р.Српске од Градине до Градишке?
Анализа снимака може да покаже где су локације масовних гробница.
У Виминацијуму (код Костолца) на огромној површини, су ископани остаци римских легионара и локалних становника од пре две хиљаде година. Установљено је поред осталог, да је Виминацијум једино (за сада) познато место где су Римљани држали две легије истовремено. Ако може археолошка наука да реконструише реалност такве давности, сигурно може да помогне и за случај од 80 година. Да ли директор музеја имао каквих размишљања у овом правцу?
Један познати математичар је рекао за физику да се не сме препустити само физичарима.
Колико би био у праву да је то рекао за историју, А за истину о ендхезисјком геноциду над Србима да и не говоримо.
Иван Лукић као да критикује приступ директора Музеја жртава геноцида али лаконски закључује како је: “У самом логору убијено вероватно само неколико десетина хиљада људи али је укупан број Срба које су убили Хрвати далеко већи…”. Откуда право и на основу којих извора (ако занемаримо Туђмана, Голдаштајна и сличне беднике), да се број Јасеновачких жртава своди на неколико десетина хиљада? Олако и недопустиво!
О најамничкој суштини чиновника који се залажу за туђманизацију србске историје не бих трошио сувише речи, желим да укажем само на један моменат из обраћања директора Музеја. У овом тексту директор Музеја о “плутајућим лешевима” пише “Моја основна реакција на Антонићев текст била је посвећена лешевима који су са територије Независне Државе Хрватске 1941–1945. године доплутали Савом до Београда, о чему је својевремено говорио пок. архитекта Предраг Пеђа Ристић. Основе за мој текст били су доступна архивска грађа и сазнања с којима историјска наука располаже. Моји закључци су проверљиви, уз нагласак да нису коначни. Друга је ствар да ли се то некоме, коме су народно предање или тврдње угледних личности важнији од науке, свиђа или не.,,”
У свом тексту на који је г. Антонић реаговао, директор Музеја геноцида пише: „Познато је да су хрватске власти под претњом смртне казне забрањивале вађење лешева из Саве и њихово сахрањивање. То, међутим, не значи да нису извађена поједина тела из Саве и тајно сахрањена од Јасеновца до Београда. О тајним сахранама није остало никаквог писаног трага. Зато је, поред осталог, тешко закључити колики је број заточеника убијених па бачених у воду. Могуће је претпоставити да би тај број могао бити неколико пута већи од броја тела над којима је извршена обдукција у Шапцу и Београду.”
Из ових цитата видимо да је директор Музеја сам себи написао оптужницу. Ако сам напише да постоје подаци о “око хиљаду” обдукционих налаза (што не значи да су и сви обдукциони налази сачувани), ако сам напише да су тела тајно сахрањивана од Београда до Јасеновца, да ли после овога ико нормалан “може претпоставити да би број убијених па бачених у воду могао бити НЕКОЛИКО пута већи од броја тела над којима је извршена обдукција у Шапцу и Београду”. Па то је потпуно лудило! Као да Немци у ратно време (и после 20 октобра 1944. године комунисти) нису имали другог посла од вађења србских лешева из Саве и вршења обдукције. Сава тече и дању и ноћу. Ако постоје подаци о хиљаду обдукционих налаза, нормалан разум никако не би могао претпоставити да је укупан број убијених па бачених у воду неколико пута већи, него би нормалан разум могао претпоставити да је тај број НЕКОЛИКО ДЕСЕТИНА ПУТА ВЕЋИ. И да није било тајних сахрањивања, и да су Немци и комунисти имали специјалну службу која би се бавила само вађењем лешева и вршењем обдукција, тај број убијених и бачених лешева у Саву и тада би био неколико пута већи од извршених обдукција.
Дакле, његови закључци не само да нису проверљиви како се шепури, него су дилетантски и у дубоком раскораку са здравим разумом.
Коментаре на Мишинино писаније, сам аутор препознао као хајку уредника Стања ствари неселективним приступом на „дивљање небулозних коментатора“.
Питам се шта би тек било да уредник Стања ствари не уклања увредљиве коментаре читалаца за које је постало неиздрживо јавно обраћање тренутног директора Музеја жртава геноцида. Ако већ мора да се бави нечињењем и злочињењем порицања Покоља, геноцида почињеног над Србима од стране НДХ, нека то барем ради ћутке.
Лијепо нас је савјетовао професор Ковић: “Када неко почне да нам блати Јасеновац, реците му ЕЈ, ЋУТИ… ЋУТИ!”
https://youtu.be/x8oZ70Ml5BM
Извесни коментатори оптужују Вељка Ђурић Мишину да умањује број српских жртава у Јасеновцу. Они то раде без основа, без доказа, емотивно а често и злонамерно. Поједини коментари садрже неумесне осврте на личност, увреде, непристојан речник
Кад би десет тих коментатора затворили у засебне просторије и тражили да напишу број жртава у Јасеновцу, добили би десет различитих бројева који би се кретали од 400 000 до 1 600 000.
Пре неколико година сам читао како је некадашњи директор логора Јасеновац ратни злочинац Динко Шакић био послат крајем Јануара 1945. у Јасеновац да се под његовим надзором уништавају трагови четверогодишњег хрватског католичког злочина над Српским народом. На том задатку је остао 2.5 месеца.
Коментатор под псеудонимом “Иван Лукић” је написао: “У самом логору је ВЕРОВАТНО убијено само неколико десетина хиљада људи”, а све остало што је написао је узгредно прање руку. У многим својим коментарима овај “Иван” се бавио анализом и делењем лекција Српском народу. Само понекад, можда неопрезно, покаже да се добро уклапа у Туђманову повијесну збиљу.
Вељко Ђурић Мишина
Написао сам текст „Када нешто не знаш, питај оне који знају“ и понудио га порталу „Стање ствари“
++++
Поштовани,
Ево користим Ваш позив и молим да ми помогнете одговором.
На сајту Музеја жртава геноцида у делу ПОПИС – ЖРТАВА РАТА 1941-1945. година као и на ДОПУНЕ ПОПИСА РАТНИХ ЖРТАВА 1941–1945. година не могу да пронађем податак о убијеном Бранку Босанцу и његовој породици из подкозарског места Кнежица.
Захваљујем !
Пошто су Срби пропустили да установе приближно тачан број убијених у НДХ онда кад је требало, и кад су неколико деценија своје непријатеље звали браћом, више број није ни битан. Срби могу да изаберу и произвољан број, јер би број сада могао да служи само зато да се подстиче анимозитет према Хрватима, што би свакако требало радити. То се међутим неће радити јер је за то потребно да се гради мит о страдању из дана у дан, стотинама година, а Срби су лењи за то. Да нису лењи за то, они не би деценијама у Титоизму блебетали о „братству и јединству“. Срби ће наставити да се међу собом жестоко свађају око броја, а за то време ће њихове продавнице бити пуне хрватске робе коју ће Срби куповати и тако финансијски помагати своје непријатеље, српске концертне дворане ће редовно обезбеђивати профит за хрватске музичке звезде, итд.
Кад би ви Срби само могли да видите сами себе, не би били ни мало одушевљени сопственом сликом.
Нека је тачно све што сте рекли Иване Лукићу, имамо му Срби пуно мана (слава Богу и пуно врлина) откуд Вама право да број жртава Јасеновца сводите на ,,неколико десетина хиљада,, чиме се поистовећујете са Фрањом Туђманом…
Дана, 29. децембра 2020. са жељом да добијем одговор поставио сам питање, на отворени позив директора Музеја жртава геноцида.
Вељко Ђурић Мишина: Написао сам текст „Када нешто не знаш, питај оне који знају“ и понудио га порталу „Стање ствари“
++++
Поштовани,
Ево користим Ваш позив и молим да ми помогнете одговором.
На сајту Музеја жртава геноцида у делу ПОПИС – ЖРТАВА РАТА 1941-1945. година као и на ДОПУНЕ ПОПИСА РАТНИХ ЖРТАВА 1941–1945. година не могу да пронађем податак о убијеном Бранку Босанцу и његовој породици из подкозарског места Кнежица.
Захваљујем !
https://stanjestvari.com/2020/12/26/veljko-misina-djuric-tvrdnja-da-umanjujem-broj-zrtava-u-jasenovcu-suluda-optuzba/
Одговор нисам добио тамо где се јавно понудио директор музеја већ, на сајту установе где прима плату, где стоји и даље ( верујем ) као терапија за лечење комплекса, и упозорење свима онима који би да нешто питају оног ко се представља на начин
„ Историја ? то сам ја „!
Његов одговор гласи :
„Грешан“ је, ипак, грешан!
Међу коментаторима мојих текстова има и знатижељних људи који би да провере и прошире своје знање. Један од таквих је и онај који се потписује са „Грешан“. Он је, колико се да видети из кратког коментара, посетио званичну презентацију Музеја жртава геноцида, гледао базе података о ратним жртвама и утврдио да није могао пронаћи податке о „убијеном Бранку Босанцу и његовој породици из подкозарског места Кнежица“. Стога је, као што се види из коментара, затражио чињенице.
Није могао ни да нађе податке из простог разлога што је кренуо са грешком о називу насеља: није Кнежица већ Босанска Дубица!
Музеј жртава геноцида располаже са довољно релевантних података о судбини поменуте шесточлане породице:
Бранко Босанац је рођен 1906. године у Јасеновцу, завршио је Учитељску школу у Пакрацу, радио као учитељ у Босанској Дубици и ту упознао будућу супругу Даницу, из угледне породице Маричић, такође учитељицу. Бранко је затражио премештај у Горњоселце код манастира Моштаница, село 12 километара јужније од Босанске Дубице. Бранко и Даница добили су четворо деце: два сина (Немања, рођен 1934, Срђан, рођен 1936) и две кћери (Дивна, рођена1938. и Љиљана, рођена 1940. године). Породица се повратила у Дубицу после успостављања нове власти, хрватско-усташке.
У једној од усташких акција чишћења српских села, последњих дана маја 1941, ухапшена је и породица Босанац и депортована у Стару Градишку. Према извесним сведочењима, ту је страдала Даница, а Бранко са децом бива пребачен у Јасеновац-Циглану. Према сведочењима лекара Николе Николића, такође јасеновачког заточеника, учитељ Бранко је био групник за известан број деце која су са Козаре допремљена у тај логор. У намери да их спасу од сигурне смрти, одређени број деце је издвојен у посебан део и ту им је држана настава. Крајем октобра 1942. године око 300 Српчића старости од четири до 14 година, било је побијено у Градини! Нешто касније убијен је и Бранко.
Тако је затрта једна угледна српска породица.
Остало је запамћено да је у спомен на породицу Босанац у локалном гробљу у Пакрацу био постављен надгробни споменик са именима и годинама рођења и смрти породице Босанац. Како од њих није остало наследника, нове хрватске власти су, највероватније, уклониле споменик!
Посебан „споменик“ породици Бранка Босанца сачинила је Тања Тулековић, директорка Јавне установе Спомен-подручја Доња Градина у форми чланка „Страдање породице Босанац“ који је објављен у часопису поменуте установе Топола, број 5 за 2019. годину, стране 164–183.
Имена породице Босанац налазе се у бази података ратних жртава Музеја жртава геноцида, у делу који се односи на Босну и Херцеговину, за градић Босанску Дубицу. Исти подаци могу се пронаћи и у базама података Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac u Jasenovcu!
Закључак: „Грешан“ је погрешио јер није имао стрпљења да претражује на списку Музеја жртава геноцида. Ипак, за велику похвалу је то што је добро схватио мој наслов „Када нешто не знаш, питај оне који знају“.
Питао је и добио одговор!
https://www.muzejgenocida.rs/2020/12/30/veljko-misina-djuric-tvrdnja-da-umanjujem-broj-zrtava-u-jasenovcu-suluda-optuzba-bez-ikakvog-osnova/
++++
Овог пута, недостаје само његов познати цинични коментар „ Паметном доста „ !
Нека ми, опрости мученик Бранко и његова Богом благословена породица, супруга Даница, и њихова четири мала анђела што их данас помињем у овом контексту.
Праштајте Свети новомученици !
Повод, да поставим питање настао је из чињенице, да од тренутка када сам сазнао за страдање ове породице покушавао сам да сазнам и више о њој, при том користећи све расположиве изворе података укључујући и онај из ndh за који ми из Музеја жртава геноцида ( Мжг ) тврде: „ ИСТИ подаци могу се пронаћи и у базама података Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac u Jasenovcu! „ што је неистина, или директору више омиљена реч ЛАЖ.
Једини и ЗВАНИЧАН податак, који сам ја имао био је, да је у Јасеновцу 1942. године убијена цела породица Бранка Босанца, учитеља из Кнежице под Козаром.
Када сам, на карти видео где се налази Кнежица, а после претраге на сајту ( Мжг ) видео да НЕМА жртава из Кнежице, ни једна једина, мада је то место на раскршћу путева Босанска ( Козарска ) Дубица-Приједор-Костајница и оно што ми је привукло пажњу је чињеница да је у бази података ( Мжг ) за општину Босанска Дубица пописано жртава из укупно 56 насељених места укључујући и насеље Босанска Дубица. НЕМА података за жртве из Кнежице, али су зато пописане жртве околних места у кругу од неколико километара око Кнежице.
Тако да не стоји његова тврдња: „ Није могао ни да нађе податке из простог разлога што је кренуо са грешком о називу насеља: није Кнежица већ Босанска Дубица !
Зашто би грађани требали да знају разлог због кога се убијене жртве уписују у место удаљено 16 километара, док се истовремено жртве насељених места која чине ту општину Кнежица уписују према месту где су рођени и живели ? Или је то да би питали за мишљење оног ко се представља на начин: „ Историја то сам ја „!
Из његовог одговора: „Музеј жртава геноцида располаже са довољно релевантних података о судбини поменуте шесточлане породице и наставља ………. У једној од усташких акција чишћења српских села, последњих дана маја 1941, ухапшена је и породица Босанац и депортована у Стару Градишку. Према извесним сведочењима, ту је страдала Даница, а Бранко са децом бива пребачен у Јасеновац-Циглану. ……………… Крајем октобра 1942. године око 300 Српчића старости од четири до 14 година, било је побијено у Градини! Нешто касније убијен је и Бранко. Тако је затрта једна угледна српска породица
Када већ то тврди директор зашто је онда на сајту ( Мжг ) податак да је Бранко Босанац од оца Остоје убијен у Јасеновцу а сви остали чланови породице Босанац у логору Стара Градишка ?
http://www.muzejgenocida.rs/images/ZrtvePub/BiH.pdf страна 252.
О посебном „споменику“ породици Бранка Босанца који је сачинила Тања Тулековић
почео сам да читам док нисам видео да она пише о Бранку Босанцу од оца Ђуре, а када сам видео да на вашем сајту ( Мжг ) та жртва није ни евидентирана прекинуо сам са читањем.
Бог душу да му прости !
А ваш „ Закључак „ ?
„ Грешан “ је погрешио јер није имао стрпљења да претражује на списку Музеја жртава геноцида………….
Је беда и мизерија од цинизма, из простог разлога што на сајту **** куће чији сте ви ( још увек ) директор НЕ ПОСТОЈИ МОГУЋНОСТ ПРЕТРАЖИВАЊА.
Док на сајту Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac u Jasenovcu iz ndh постоје параметри претраге по: Презиме, Име, Општина рођења, Место рођења, Година рођења, и Врста логора (PREGLED I PRETRAGA POIMENIČNOG POPISA ŽRTAVA KL JASENOVAC 1941.-1945 http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618 ) То се код вас зове ПОПИС – ЖРТАВА РАТА 1941-1945 у pdf формату САМО ЗА ГЛЕДАЊЕ https://www.muzejgenocida.rs/2/popis-zrtava-rata-1941-1945 и веома ( мало ) се разликује од пописних листа гласача у Месним заједницама. Онај, ко би хтео да прегледа попис жртава за БиХ, треба да отвори 2957 страница са у просеку 72 имена на њој.
Ваша констатација: „ Када нешто не знаш, питај оне који знају “ и ваш „ коментар „ о мени, сасвим довољно говори о вама.
Ако, ће вам помоћи да се боље осећате ево, имате моју сагласност да стоји на сајту ваше ***** куће све док вама не буде боље, и кад одете у (не)заслужену пензију.
А ви, се ( слободно ) јавите ако нешто ( накнадно ) сазнате о убијеном Бранку Босанцу и његовој породици из подкозарског места Кнежица.
Ajmo vukašine ,bastaću i ostali pljuvači dajte još malo to je najlakše .Potkrepite vašu istinu činjenicama, dokumentima ,izvorima, izjavama i slično ,onda bi imali puno pravo.Ovako ste ostali na nivou ppljuvaća a možda i plaćenih .Ako vam je to preporuka e onda ste u pravu.Jadni antonić nezna ni gde je šupalj osim da se dodvorava.
Za svakog normalnog čoveka činjenice oblikuju istinu.Gde je to kod vas pljuvači.Čini mi se da se vukašin i bastać a ostali su po profesiji mirođija, ozbiljno pripremaju lupajući gluposti da preuzmu direktorsko mesto Mišini.
E onda će biti sve izaći na videlo,S ve će biti popisano,zapisano ,i kreće istorija.