Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре

Поводом текста Николе Милованчева „Умањен број жртава у Југославији 1945“, Политика, 8. октобар 2018, стр. 20–21.

Вељко Ђурић Мишина

Као школовани историчар, који је више од три деценије посвећен истраживању новије српске историје и то исказао кроз, осим осталог, десетак књига, и као директор Музеја жртава геноцида, а то значи и главни и одговорни уредник свега што се обзнани под знаком те институције, пратим и читам готово све што је у вези садржаја основних делатности Музеја. Тако сам прочитао и поменути чланак Николе Милованчева.

На самом почетку реакције кренућу од краја, од потписа аутора.

Никола Милованчев је правник по образовању а не и историчар! Он припада групи заљубљеника у прошлост и има богату библиотеку, али му то не даје за право да се титулише као историчар! Можда је сматрао, као и неколицина инжињера и стоматолога, да му љубав према прошлости даје за право да реагује на један прилог који може корисно да послужи у расправи о броју становника, ратним жртвама?

Милованчев добро зна ко је надлежан за објављивање на званичном сајту Музеја жртава геноцида (а не Музеја геноцида, како пише) па његово тврдња да је то поставио „анонимни сарадник музеја који је објавио овај нестручан приказ“, подсећа на наивност „француских собарица“. Зар није могао да позове директора Музеја, кога иначе познаје више од две деценије, и каже му шта мисли о поменутом прилогу? Ако сматра да је најлакше, и најделотворније, да своје мишљење објави у угледним новинама, мора да претпостави да ћу ја на то реаговати!

Не знам ко је дао наслов текста. Желим да истакнем да је у њему исписана лажна тврдња. Наиме, никада и нико није утврдио тачан број жртава рата у Краљевини Југославији 1941–1945. године. Постоје само процене! А то значи да је неумесно користити изразе „умањен“ или „увећан“.

Процене броја становника нове државе, Демократске Федеративне Југославије, је легитимно право власти. Процена није света ствар па да се мора узимати као нешто неспорно. Она се мора исправљати бољим чињеницама добијеним, на пример, пописима!

Комунистичка власт је већ 1945. године нагласила да је у току рата страдало 1.706.000 становника. После спроведеног пописа ратних жртава 1964. године процењено је да их је било између 1.016.000 и 1.018.000 (од чега је око 597.000 пописано именом и презименом).

Чини ми се да је Милованчев имао неке друге намере од исправљања процена. Уосталом, да је пажљиво прегледао главне прилоге на сајту Музеја могао је да види новине Hrvatski narod од 31. маја са проценама броја становника Независне Државе Хрватске и да процењени број Срба упореди са каснијим проценама. Наравно, и следећи текст на који реагује:

„Кад су прилике редовне и прираштај становништва нормалан израчунавање броја становника не представља велику тешкоћу. Међутим, израчунати број становника Југославије овим начином сада, после четворогодишње окупације, великих ратних губитака и губитака услед ратних недаћа, као и несумњивог опадања природног прираштаја услед изосталог знатног броја нових бракова, немогуће је. Тај циљ немају ни резултати изложени у овој малој публикацији (рубрика за 31-III-1945).

„Број становника једне земље која је прошла кроз ратне недаће као Југославија може се добити само општим пописом становништва. Такав попис извршиће се, свакако, чим то прилике дозволе.

„Ова израчунавања показују колико је Југославија имала становника 31-III-1941, дакле пред сам рат. Бројеве из те рубрике треба сматрати као већ достигнуте, јер испред тога датума стоји период нормалног прираштаја становништва. Последња рубрика, пак показује колико би Југославија имала становника четири године касније, т. ј. 31-III-1945, скоро на завршетку рата, да није претрпела велике ратне губитке. И један и други податак, међутим, корисно ће послужити за израчунавање ратних губитака кад буде извршен нов попис становништва.“

Понављам последњи закључак цитираног текста: обе процене „корисно ће послужити за израчунавање ратних губитака“. Шта је ту спорно?

Милованчев не разуме појмове „процена“ и „попис“. Остаје питање зашто инсинуира када тврди „Шта је сакривено приликом објаве документа. Затајено је да је попис три године после рата…“

Једино у чему се донекле слажем са Милованчевим јесте његова рачуница да је на територији Независне Државе Хрватске пострадало око 750.000 становника. Узгред, зашто само толико када је, по тврдњама бројних заљубљеника у прошлост, само 700.000 страдало у Јасеновцу!

Приликом припреме документа за објављивање желео сам да укажем на сложеност посла утврђивања ратних жртава. У том контексту планирао сам да податке из пописа обављеног 31. марта 1948. године поставим на сајт Музеја. Па ко воли, нек изволи, нек упоређује, замера, критикује, напада, хвали!

ПС: На крају ми остаје питање зашто Милованчев (и његови налогодавци) на прочита(ше) прилог о ревизионизму случаја Јасеновац др Мирјане Касаповић и не огласише се?

Аутор је директор Музеја жртава геноцида

Опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

9 replies

  1. Цењени директор Музеја није навео да је објавио скоро и књигу једног Хрвата. Наравно, њу није поставио на сајт Музеја. Знамо одавно ко је и шта ради Вељко Мишина Ђурић.

    Свиђа ми се

  2. Предлажем да Музеј жртава геноцида покрене прикупљање добровољних прилога за почетак уређења Музеја на Старом сајмишту. Да се крене једном конкретно с нечим.

    Свиђа ми се

  3. Хвала г Мишина за овај одговор г Милованчеву

    Израчунавање жртава отежано је из више разлога, навешћу два :

    Први је чињеница да у нашој земљи после Другог светског рата влада једнопартијска диктатура револуционарног порекла, режим који таји све што му не одговара, било да се ради о његовим злочинима, или о злочинима неких других покрета.

    Други је, што би рекао сликар Мића Поповић, наша “погибељоманија”, наша страст да желимо да нас има мртвих више него што их је у стварности било. Она је присутна код свих народа, после тешких и крвавих ратова. Присутна је код Срба (Јасеновац), код Хрвата (Блајбург), код Бошњака (Сребреница).

    Приметио сам да и на сајту СС има коментатора који болују од “погибељоманије”. Они систематски и без доказа тврде да музеј и неки аутори умањују број српских жртава. Мислим да греше јер ова тема захтева један уздржан и честит став.

    Свиђа ми се

  4. Тешко је утврдити прави број погинулих у Другом светском рату. Постоје само процене.

    Свиђа ми се

  5. Типични државни апаратчик, гледа и копира оно што раде они који су га и посадили у ову столицу. У конкретном случају, попут команданта му Вучића, и комесар Вељко се, у докона доба, кад одложи игле и клупко, бави прелиставањем новина и сеири шта ко у селу трача о институцији каква је тамо неки „музеј“ од 30 квадрата површине. Успут, никад не пропусти прилику да нам напомене како су сви доктори, инжењери, архитекте и остали сеизмолошки „љубитељи историје“ само гомила нишчих носилаца тамо неких опскурних диплома, која треба да ничице пада на земљу кад комесар и доктор исторических наука пролази улицом. Еј народе, пролази члан библиотеке, на тротоар да му се наклониш па умири. Јер све је подложно забораву, укључујући и жртве геноцида које Вељков музеј тако јуначки брани од тог заборава, али да неко сметне с ума да је пренапрегнута мишина доктор наука, са тапијом на истину о цјелокупној „poviesno-historiskoj“ грађи, е то не може. Није више битно којим текстом се бави друг Мишина у потоњем „одговору несвесном аутору“, јер тај одговор је тек пука потка кроз коју комесар Ђурић изаткава ћилим својих академических достигнућа шарама попут „директор Музеја жртава геноцида, а то значи и главни и одговорни уредник“, те „школовани историчар, који је више од три деценије посвећен истраживању новије српске историје и то исказао кроз, осим осталог, десетак књига“. Њему титула директора Музеја служи као главни аргумент у свакој расправи. Та ко би га поставио тамо ди сиди у фатељи да није тако способан, зар не? И то је то. А да је „музеј“ заиста музеј, и да је он збиља посвећен незабораву жртава, превасходно српских, био бу понизни кустос а не друг Директор који мисли да ако он од школе има „историјске науке“, како он то воли да нагласи (облик у множини да набаци још који гивикт на вагу), нико други нема право да се бави историјом. Може да чита али не и да тумачи. Е па друже Мишина није тако и никад неће бити. Не причамо овде о квантној механици и неурохирургији, областима науке о којима ви немате појма. Историја баш није толико несварљива да се њоме, између два џемпера, не могу бавити и други академци. Јер ви и нисте прави историчар, који се слуша тако да се чује и кад игла падне. Попут покојног Екмечића или врло нам живог Ковића. Има их још. Они су толико паметни да су могли бити шта год су хтјели да буду, али су ето изабрали историју. Ви нисте од те феле. Зато и не стојите у истој реченици с њима. Они су се бавили историјом. Ви се бавите директорлуком превасходно. Кад једном падне Вучић, а пашће, и столица у којој сад сједите ће гријати нечији други стајни трап. Па се ви упињали до напукнућа.. или издувнућа.. мишине. А ваша велика историјска дјела ће појести тама заборава. Иста она коју сте намијенили свим безименим жртвама у „најзначајнијем пројекту“ вашег врлог музеја. Живјели нам друже Мишина.

    Свиђа ми се

  6. У јеку гебелсовско-ревизионистичке пропаганде о жртвама Другог светског рата, које умањују извесни гебелс-историчари, поменули бисмо да је о србским и јеврејским жртвама доста писано и да је публиковано много озбиљних, као и много неозбиљних ствари. С обзиром да су ове публикације доступачне заинтересованој читалачкој публици, зато се не бисмо упуштали у опсежну библиографију и литературу. Поменули бисмо извесне гебелс-историчаре који су оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, како би унели пометњу у једно особито осетљиво питање, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 200.000 до 300.000 хиљада – “In fact, no more then 200,000 – 300.000 died in the camps…” (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981; Јирген Граф, Мит о холокасту – Истина о судбини Јевреја у Другом светском рату, Београд, 2010).

    Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

    „Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).

    Свиђа ми се

  7. Istorija, društvena naula, stogo uzev i nije nauka. To svako zna. Nikakvi istorijski zakoni ne postoje. Postoji istorijski metod, ali on je jalov jer ne daje nikave naučne rezultate. Nije isto imati zapis o nečemu i znati nešto o nečemu.. Jedino je smislena istoriografija, ali samo ime kaže da je to GRAFIJA; dakle zapisivanje. To je vredno. Ali pokušaj da se od grafije napravi sciencia nije moguć.
    Odatle je argumentacija g. direktora (osim što je podla) i bespredmetna.

    Свиђа ми се

  8. Пошто господин Ђурић прати ове коментаре, био би ред да нам каже, ко је то након спроведеног пописа ратних жртава 1964. године проценио да их је било између 1.016.000 и 1.018.000? Узгред, Проф. др Мирјана Касаповић је хрватски политиколог, па је занимљиво да је Ђурић, који држи да је диплома са катедре за историју „света крава“, поставио њену студију на сајт Музеја. Питам Вас, господине Ђурићу, да ли Вас је имало срамота, јер сте на челу кровне организације која би требала да баштини сећање на српска страдања, зато што „на српској страни нема доброг текста о новим радовима о Јасеновцу“ и осећате ли одговорност због тога?! Иначе, Политичка мисао, у којој је објављен рад Проф. Касаповић, објављена је 2018. а не 2017.

    Свиђа ми се

  9. Узгред, Балтазар: М. Касаповић јако добро знам и познајем, још из студентских дана.Увјеравам те да никад из прве године студија у другу годину не би прешла, а камоли проф. др да буде, но лијепа и ********, за (ондашње) професоре. Иначе, (природна)
    плавуша, хоћу, по памети јој, рећи оно што управо имаш на уму. Коће га знати, добра и сада, ***** ***** ***** **** ****…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s