Слободан Антонић: Јасеновац у Београду

Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у Србији. Зар не можемо да се договоримо о неколико национално кључних ствари, попут – шта је Београду Јасеновац?

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Шта је Београду Јасеновац?

Београд, у постављеном питању, нису само власт и над-власт (колонијално-компрадорска структура), већ је то и овдашње јавно мнење, наша јавна свест.

Јасеновац, такође, у 0вом питању, није само најстрашније место у људској историји (овде 106), већ су то Паг и Јадовно, Бљесак и Олуја, и све остале злочиначке станице троетапног пројекта хрватског геноцида над Србима: побити – протерати – похрватити (овде и овде).

„Сећам се Београда 1941-1944“, причао је арх. Пеђа Ристић, „лешеви су тада пливали Савом, уместо људи. Слике лешева поређаних у врсту испред Небојшине куле никада нећу заборавити. Као ни мирис смрти“.

Извор: Вечерње новости

Ристић каже да је плутајућих тела у једном тренутку било толико да се испод савског моста направио „чеп“, који је морао да буде разбијен динамитом. Тела су сахрањивана на лицу места. Једна масовна гробница била је код Небојшине куле, друга на Великом ратном острву. За прву Ристић каже да је могуће да је у њој покопано и до 2.000 закланих, а за другу се сећа да је изгледала као „велико гробље од малих белих крстача“. После рата су и та једноставна обележја уклоњена.

Погођен чињеницом нашег општег заборава, Ристић је, деведесетих, предложио да се на Великом ратном острву изгради спомен кула – пирг, за све српске новомученике пострадале у хрватском геноциду. Кула би, према његовој замисли, изгледала овако.

Изградња ове куле не би много коштала. Свакако би била јефтинија од предвиђене гондоле, која ће се на Велико ратно острво спуштати с Калемегдана. Но, Ристићевог спомен-пирга данас се готово више нико не сећа.

Памтим и да је, пре десетак година, постојала иницијатива да се у Београду изгради Храм јасеновачких новомученика. Био би то наш сакрални Јад Вашем. Из Цркве је речено да треба сачекати канонизацију, након чега ће се од београдских власти затражити плац.

Од 2010. године обележавање Светих Јасеновачких Новомученика обавезујуће је за читаву СПЦ. Али, и даље нема плаца, а бојим се више ни иницијативе…

Прошле године, пак, дат је предлог да једна од централних београдских улица буде названа по Светим Jасеновачким Новомученицима. Истина, постоји улица с тим називом, али у Батајници, као и у Младеновцу и Гунцатима. Не и у самом граду.

Званични Београд је, и поред регуларног поднеска, опет остао нем.

А онда је у престоници приказан филм о Диани Будисављевић. Одгледавши га на РТС, грађански Београд се до суза потресао. А градска скупштина је, одмах по почетку приказивања филма у Београду, донела одлуку да се у вароши, на самој, десној обали Саве, подигне споменик Будисављевићевој.

* * *

Као пасионираном посматрачу духа грађанизма (самопорицања), који влада Београдом, било ми је занимљиво да гледам механизам рада тог духа – ког непрестано, као једино урбани, па дакле и једино допуштени, еманира наша колонијално-компрадорска над-власт.

Тај дух годинама је био против не само сакралног, већ чак и сакралноликог спомена на жртве хрватског геноцида (Ристићева кула у облику црквеног пирга или називање јасеновачких жртава „новомученицима“). Све док се није дошло до одговарајућег идеолошки исправног и полит-коректног меморијалног симбола.

Тај дух се, рецимо, јасно види у твитер објави новинарке и инфлуенсерке Биљане Лукић (102.700 пратилаца, што је импресивно, имајући у виду да је „број активних твитер корисника у Србији од 150-200.000“): „Душу исплаках уз Дневник Дијане Будисављевић. Нема суровијих и крволочнијих звери од људи“.

Када јој је скренута пажња да убице нису били никакви апстрактни „људи“, већ озверени хрватски националисти који су сатирали децу само зато што су била српска, Лукићева је хладно одговорила: „сувише сте ограничени и глупи да бисте схватили да су злочинци убијали децу – усташе, не Хрвати“.

Међутим, као што је одмах примећено, Лукићка се, када је реч о злочинима из деведесетих, не држи поставке да злочинци немају нацију: „Срби су памтили Јасеновац, па `враћали` у Сребреници“, каже она, а данас смо, пак, у Србији сведоци „негирања злочина из 90-их које су починили Срби“.

Дакле, док једини начин политички исправног именовања злочина у Сребреници јесте да он мора да има етнички атрибут, дотле једини начин политички исправног именовања злочина у Јасеновцу, Јадовном или на Пагу јесте да убице не смеју да буду етнички идентификоване.

Зато споменик Диани Будисављевић мора да буде постављен у Београду пре не само Ристићеве куле – коју би сваки туриста видео с Калемегдана и упитао „шта је то“, па би му се морао објашњавати типични „мануелни рад“ хрватског шовинизма – већ и пре било каквог, чак и најмањег, споменика Јасеновачким новомученицима.

Јер, ти споменици били би исувише српски. А то је управо оно што се не сме. И зато их у компрадорском Београду никада неће ни бити.

Дочим, споменик Будисављевићевој је идеалан – прави београдски.

Фото: Беоинфо/Википедија

Неутралан је – етнички и верски; убице су тек неки „људи“, а жртве тек нека „деца“; хероина, хвала свету, и није Српкиња; споменик је смештен на променади, никоме не боде очи, никоме не изазива компликована питања; поред њега се, стога, мирно може провозати бајс без окретања главе од некакве црквенолике куле – и нужног проклињања, како то лепо рече Србљановићева, „оног нашег најодвратнијег запарложеног националистичког и расистичког погледа на свет, који једини никако да пропадне“ (па да нам коначно сване).

Још једна слична твитер објава савршено изражава тај дух компрадорског Београда. Слободан Миловановић: „Надам се да је доста људи погледало Дневник Диане Будисављевић. Верујем да сада мало боље разумете шта значи бити на страни усташа и четника у 2. св. рату, тј. са наше стране конкретно оправдавати злочине ЈВуО, СДК-а и осталих слугу нацистичког окупатора.“

Ова изјава почива на две кардиналне премисе овдашњег аутошовинизма:

  1. Свако треба да чисти (искључиво) у свом дворишту.
  2. Усташе = четници.

Дакле, кад погледа филм о Будисављевићевој, наш случајносрпски Београђанин никако не сме да се ужасне хрватског геноцидног пројекта, о не! Он једино сме да се осврне по сопственом дворишту и да потражи еквивалент хрватске нацистичке државе. Таквог еквивалента, наравно нема. Али, ту је стара идеолошка једначина: усташе = четници.

Зато, случајносрпски Београђанин на злочине хрватских нациста реагује тако што развија, парадоксално (јер он о себи мисли као „антифашисти“), мржњу према једном од два антифашистичка покрета у окупираној Југославији. А, посебно, према данашњим српским „националистима“.

Као што недавно рече Дубравка Стојановић: „Јасеновац је кључно питање (…). Срби би требало да изађу из те фазе самовиктимизације у коју су идеолошки стављени крајем 80-их“. Српске жртве хрватског геноцида? То је тек митологема српских националиста из осамдесетих.

Дубравка Стојановић (Фото: Весна Лалић)

С друге пак стране, како нас упорно подучава ова гласноговорница официјелне, случајносрпске Пешчаник–историје, „управо су српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и битно допринеле томе да је Србија већ после само 6 месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена Juden frei“.

Ето још једног одговора зашто у Београду не може бити подигнут пирг на Великом ратном острву, нити меморијал Јасеновачким новомученицима, било где другде. Много, брате, миришу на тамјан. И на српски национализам.

А сви знају да је српски национализам најопаснији. Е зато не може.

* * *

Систематска борба београдског компрадорског духа, тог доследног следбеника токсичног југославизма, против обележавања Јасеновца као места српског страдања, види се и по конфузији око именовања 22. априла.

Тога дана, 1945, јасеновачки логораши извршили су пробој. Слободе се докопало тек њих 128. Предвиђено је да се тај датум обележава као дан сећања на српске жртве геноцида у НДХ.

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Али, како гласи званични назив? Београдска Политика, 22. априла 2020, објавила је вест под насловом: „Положени венци поводом Дана сећања на жртве Холокауста“. Сличну најаву – „Обиљежавање дана сјећања на жртве Холокауста“ иницијално је дала и телевизија Српске.

Холокауст је уобичајено име за геноцид над Јеврејима у 2. св. рату. Обележава се 27. јануара. Откуд сад такав назив и за 22. април?

Реч је о томе да је држава Србија 22. април назвала: „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“ (Закон о државним и другим празницима, члан 5).

Дакле, српске жртве, чак и у држави Србији, могу бити поменуте и оплакане тек ако се супсумирају под међународни назив за геноцид извршен над једним другим народом.

Овај дух обавезне мимикрије српских жртава, чији је једино прихватљиви појмовни статус ако су под-жртве, видео се и недавно у лекцијама историје које је, током епидемије короне, емитовао РТС.

Уочено је да је Холокаусту посвећено више времена него страдању Срба у 2. св. рату, или три пута више времена него геноциду над Србима у НДХ.

Трипко Ћирић

Холокауст је, у овим лекцијама, индивидуализован кроз причу о страдању београдске породице Калеф. Али, такође је уочено, да нема индивидуализације српског страдања у хрватском геноциду – попут, рецимо, приче о породици Трипка Ћирића из Пребиловаца.

Имао је деветоро ћерки – Стану (26), Јоку (21), Дару (19), близанкиње Саву и Радојку (17), Стоју (14), Славојку (10), Неђу (8) и Ангелину (5). И десетог сина Слободана (3). Трипко је са сином, дан пре покоља, покушао да побегне. Нађен је на путу заклан, са Слободаном у наручју (како је то клање, с дететом у наручју,  изгледало, можемо само да претпоставимо).

Свих деветоро кћери, и супруга Стана (48) такође су, заједно с осталим Пребиловчанима, заклане и бачене у јаму у Шурманцима. Многочлана породица Ћирић – у чијој кући је све орило од граје десеторо деце – тако је затрта (овде 30).

Зашто се Срби срамежљиво, готово са снебивањем сећају тог геноцида? Зато што средиштем наше културе влада компрадорски дух Друге Србије. Он у име „регионалног помирења“, као некад што је радио титоизам у име „братства и јединства“, не дозвољава да се, када су српске жртве у питању, убице и страдалници етнички идентификују. Не може „српске жртве“, може само „српски злочини“.

Мада, руку на срце, доста је тога и до наше, патриотске стране. Лењи смо и завидни. Све чекамо да неко други нешто уради. А кад други крене да ради, учињеном послу налазимо сто мана – све бојећи се да ће туђе заслуге некако да умање наш значај.

Узмимо, рецимо, иницијативу да се геноцид над Србима у 2. св. рату, по угледу на јеврејски Холокауст и ромски Порајмос, назове Покољ. Потребу за таквим, једноставним и карактеристичним, именовањем сувишно је образлагати: да имамо своје име, не бисмо 22. април звали речју која се уопште не односи на нас.

Али, управо они који се институционално баве геноцидом над Србима у НДХ нашли су се некако увређени тим предлогом. Као да тиме неко хоће да им узме хлеб.

Почели су да му изналазе сто мана. Те не види се из назива да је реч о геноциду, те не уочава се системски карактер погрома, те иницијатива није добро образложена (чувено „а где ти је печат“), те ово, те оно… (види, рецимо, овде; један од могућих одговора овде).

Но, све мане које се проналазе „Покољу“ важе и за називе попут „Холокауст“ – Жртва паљеница, или „Шоа“ – Пропаст, или „Порајмос“ – Исецање.  Ни та имена не денотирају геноцид, систематичност, бла, бла… А она већ деценијама одлично функционишу као јасна лична имена за једну историјску појаву.

Можда се може смислити боље име него што је Покољ, не знам. Али, ако може, сада је прави тренутак за то. Не нађе ли се, нека остане Покољ.

Јер, заиста, одавно је примећено да је хрватски геноцид над Србима јединствен у 2. св. рату. Извршен је ножевима, секирама, маљевима, чекићима, клиновима, срповима, пијуцима, као и специфичним хладним оружјем – србосеком и србомлатом (врстом буздована).

Такав вид погрома практикован је не само по селима, где су се често укључивале и комшије из суседних места (такозване „дивље усташе“), већ и у хрватским државним логорима.

Једини случај у Европи донекле сличан овом јесте геноцид над Пољацима у Украјини (1943; овде и овде).

Али, украјински националисти највише што су институционално имали била је сеоска милиција. Она је дигла сељаке да покољу пољске комшије. Хрватски националисти, пак, имали су комплетну државу. Стога су могли правити и државне логоре смрти. Но, чак и у њима, више су волели „мануелни рад“ хладним оружјем него индустријско истребљење.

Зато Покољ.

* * *

А посла је толико, да има довољно славе за све. Уместо да тражимо длаку у јајету и пенимо од сујете, боље да засучемо рукаве.

Ваља направити Ристићев пирг, или неко друго спомен обележје покланим Србима које је донела Сава, да би били сахрањени на београдским обалама.

Ваља обновити иницијативу да се у Београду изгради Храм Светих Јасеновачких Новомученика.

А и нека од главних улица, морала би тако да се назове. Не само у Београду, већ и у другим већим српским градовима.

Ваља направити и споменик у Доњој Градини, делу јасеновачког система логора – данас на територији Српске.

Језива статистика у спомен комплексу логора Доња Градина (Извор: Википедија)

Много је оправданих примедби на Богдановићев монумент који је на хрватској страни Саве („све то изгледа као терен за голф“). Али, хајде онда да на нашој обали направимо како мислимо да треба.

Ристић је маштао да се у Градини подигне кула, а на Сави храм-брод. Имао сам част да ми је и Новица Мотика, аутор изванредног споменика у Старом броду, приказао своју идејну скицу јасеновачког споменика. Био сам задивљен и потресен.

Расписан је, 2017, и међународни конкурс за меморијални центар у Градини. Али, да ли је изабрано идејно решење и даље актуелно или не, то сам Бог зна.

Какогод, посла је много. Суспрегнимо, стога, нашу сујету и лењост. Помозимо једни другима. Или бар не сметајмо. Јер, све је против нас: и актуелна, (ауто)колонијална власт, и компрадорска над-власт, и доминантни страни и „српски“ медији, и „београдски урбани дух“…

Али, ако се усредсредимо на суштину – на конституисање српског сећања као део нашег идентитета, али и као опомене за будућност (не смемо заборавити да хрватски троделни пројекат свој завршетак види тек у Земуну и на Дрини) – онда ћемо имати шансе да се очувамо као народ.

Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у Србији. Зар не можемо да се договоримо о неколико национално кључних и виталних ствари, попут – шта је Београду Јасеновац?

И зашто?



Categories: Колонија Србија

Tags: , , , , ,

46 replies

  1. Г. Антонићу, потпуно сте у праву! Ево, већ 20 година као члан Одбора за обележавање Новосадске рације (и ово је наслеђени комунистички еуфемизам који преживљава све власти) борим се, заједно са малобројним сарадницима, да се коначно схвати да Срби нису колатерална штета Холокауста! Уз Ваш осврт треба додати и Србе побијене у Новом Саду и Шајкашкој итд
    У зиму 1942.
    Више о томе може се прочитати у тексту
    https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:773816-АУТОРСКИ-ТЕКСТ-ПРОТОЈЕРЕЈА-ВЛАДАНА-СИМИЋА-Време-је-за-један-корак-више

  2. Ово је изванредно.

    Зашто ово није на уснама сваког човека, човека који зна Србе и Србију?

  3. Врсно писмено, разобличава посве сав заборав, одрицање и презир, застиђе и огрешење које је почињено и једнако се чини према НОВОМУЧЕНИЦИМА ЈАСЕНОВАЧКИМ и СвеСрбским, а где је Београд, собом, сам по себи, споменик том забораву, одрицању, презиру, огрешењу, застиђу… Споменик изграђен “ урбаним“ духом издаје и превере…

  4. Невероватно да се предлаже неки неодређени ‘ Покољ’ а Владимир Умељић је још пре 20-так година предложио „СРБОЦИД“!

  5. Изузетан текст! Искрен и болан. Јасно је указао на нашу (не)културу сећања и самоодрицање од сопственог идентитета. Подсетио на велики грех према нашим (ново)мученицима и показао пут искупљења.
    Искрено и велико хвала, господине Антонићу!

  6. Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у Србији.
    Ја бих још додао Црној Гори,од стране Нео Усташа Милогорских

  7. Текст проф. Антонића је као и увек озбиљан, осим у једној, али при том изузерно крупној ствари. Афирмисање термина „Покољ“, уз оправдање да се ради о српској речи чија ће употреба помоћи да се српско страдање издвоји и индивидуализује у односу на нпр. Холокауст, представља опасну импровизацију. Питање квалификације злочина над Србима током Другог светског рата није тема за социологе или историчаре, већ за правнике. Над Србима је извршен злочин геноцида, који подразумева постојање намере на страни починиоца да се истреби цео један народ. Израз покољ је, пак, кривично-правно неодређен и углавном указује на извршење већег броја обичних убистава, код којих не постоји геноцидна намера. Срби нису били жртве појединачних злочина, већ једног плански изведеног геноцида!

  8. Расплакасте ме, професоре. Нисам очекивао, на Ваше текстове се углавном нервирам. Шут у главу из десног ракурса.

    Свака Вам част на тексту.

  9. Hvala Antonicu za ovakve precizne, detaljne i istinite clanke, a u isto vreme prepunih ilustracija i zivih primera koji ne dopustaju da samo preletite tekst ili na pola odustanete.

    Hvala na pravoj slici, na zalost jos uvek prisutnog, dominantnog (da li?) narativa u nasoj otadzbini. Dokle cemo da slusamo bolesne a toliko stetne i opasne glasove nekih „influensera“, „pisaca“ ili na zalost aktuelnih profesora univerziteta?

    Sa nadom i zeljom da se ovakvi i slicni glasovi sve vise cuju u nasim medijima, pa da pomognu najzad da se Srbi ujedine oko jedine istine i pravog narativa o svojim stradanjima i bezuslovne ljubavi prema svojoj otadzbini i rodu.

  10. Сјајан текст професора Антонића. Једина недоумица – термин Покољ. Против су се изјасниле и озбиљне институције у Реп. Српској и појединци. Ако је тако, зашто стварати нове поделе где их не сме бити. Ауторитет проф. Владимира Умељића и свеобјашњавајуће значење СРБОЦИДА које подразумева и геноцид, без икаквих објашњења, сјајно је решење овог проблема…

  11. @Дејан Зечевић
    @Радован Николић
    @Ранко
    „Против су се изјасниле и озбиљне институције у Реп. Српској и појединци. Ако је тако, зашто стварати нове поделе где их не сме бити“

    Можда прочитајте саму дефиницију Покоља https://pokolj.org/ а и поново прочитајте сам чланак који је професор Антонић написао, где каже: ”Можда се може смислити боље име него што је Покољ, не знам. Али, ако може, сада је прави тренутак за то. Не нађе ли се, нека остане Покољ.”

    То што се озбиљне институције у Реп. Српској противе том термину, више потиче из тога што је то лични обрачун појединаца из тих институција са директором удружења ”Јадовно 1941.” а не нека суштинска замерка.

    Уосталом, на ваше аргументе, је детаљно већ одговорио Данијел Симић:
    https://www.frontal.rs/pokolj-ili-kako-preimenovati-nesto-sto-nema-ime/

    Скраћено: где се користи термин Србоцид ако је усвојен пре 20 година?
    Зашто користити термин који је сачињен од страних речи, за страдање Срба?

  12. Исто је са српским језиком/ћирилицом.
    Ни тамо, ни овамо.
    Као хтели бисмо, али, у ствари, нећемо.
    Није нам чисто у глави, национална свест и национална политика мутни и под јаким упливом комунистичке идеологије.

  13. Цјеним рад проф. Антонића и мислим да свугдје и у свакој прилици треба разобличавати другосрбијанце и србомрзитеље. Није ми јасно само зашто се противити термину геноцид кад се означава страдање Срба у НДХ. И другосрбијанци и наше комшије у федерацији би се вјероватно сложили да на овим просторима остане само наратив о једном „геноциду“, шта мислите којем!? Сви знамо да се те ствари не могу поредити! Не мислим да је у питању нечија лоша намјера са српске стране него људи једноставно вуку погрешне потезе. Наши Новомученици Јасеновачки заслужују рад , одговорност и национално јединство, а не раздоре и подменуте подјеле које се пласирају свјесно или несвјесно.

  14. ср6ски, нема то ама баш никакве везе са комунистичком идеологијом. То, што се тиче писма и односа према националној култури, има више везе са индустријализацијом, модернизацијом и малограђанштином, а то су све аспекти капиталистичког друштвено историјског пројекта. Обрати пажњу да данашњи тип презира пема народном, етничком и националном долази од стране тзв. левих либерала а не од стране социјалиста и комуниста. Ако хоћеш типске моделе, помисли с једне стране на жуте, Пешчаник и уопште другосрбијанске урбаноидне псеудоелитисте, и на другој на Биџу, Раку и Дачића. Или пак, на црногорској политичкој сцени, ко је однарођени елитиста, номинално социјалиста а суштиски НАТО-мафијашки усташоидни србомрзац, а ко је био и остао (социјалистички) народњак. Сви ови којима је бљештавило центара капиталистичког развоја привлачније од народне муке и, далеко било, демократије, су они којима је радија глобалистичка олигархија од српске или било које друге владавине народа.

  15. @НемањаРС

    „Није ми јасно само зашто се противити термину геноцид кад се означава страдање Срба у НДХ. И другосрбијанци и наше комшије у федерацији би се вјероватно сложили да на овим просторима остане само наратив о једном „геноциду“, шта мислите којем!?“

    Мислим да је на твоју прву реченицу детаљно одговорио текст Данијела Симића.

    А што се тиче рада комишија и другосрбијанаца, па њихов рад није ометен тиме што ми имамо или немамо назив за геноцид почињен над нама. Они само гурају своју пропаганду, негирајући истину.

  16. Види Србине,одвајкада Западни свет мерка ресурсе и „животни простор“ Источног света…Балкан су запосела јужнословенска племена…Како их уклонити?Једноставно!поделити и међусобно завадити…Ко ће то одрадити?“Елите“,поткупљене ситним парама,лаким женама,лажним ордењем и диплмама…Србине,па ти си се тога бар нагледао…Толико о томе.

  17. Покољ је реч коју сви разумемо.
    Реч је о зверском, дивљачком потирању жртве без обзира и задршке.
    Геноциду као појму ништа не недостаје осим што није српска реч.
    Србоцид уноси забуну и код њихових и код наших.
    По мени је много већи проблем нашем не дозивању памети око тога да на достојан начин облежимо стрдање нашег народа, а оним другим да се пошаље стално подсећање да су наши дужници и по овом основу.

  18. @ Александар Симић
    Веома једноставно сам навео да је другосрбијанцима и комшијама у циљу да скрајну тему геноцида над Србима. Ми се требамо упитати зашто би радили нешто што, па и индиректно, иде њима у корист!? У тексту који сте ми „скромно“ препоручили од вашег неког, брата, кума, или кога већ… има аргумената који стоје али и доста оних који не стоје или који нису аргументација него нека лична острашћеност или тако неко разрачунавање. Не варајмо се људи није рјешење ни у једном тексту ни у рјечи. Вратимо.се суштини наших завјета. Баш ме занима шта мисле правници о одмицању од термина геноцид?

  19. Одговор Алкександру Симићу.
    Поштовани Александре, лично немам никакав анимозитет према термину Покоља и био сам на конференцији за штампу где је он промовисан. Имам против тога, да се, уколико се многе институције и појединци противе том термину, инсистира на њему (морам рећи чак са једном карактеристиком која краси секташки дух – истина је оно што ја мислим! Сва остала мишљења су због некаквог „супростављања“ некоме. Немам разлога да се било коме супростављам, али сматрам да је шизофренично тражити апослутну подршку свом ставу који притом нема такву тежину у аргументима ма колико се удружени Симићи или још неко са њима, упињали да докажу супротно) Наравно, овде нема ништа лично ни против Вас ни осталих заговорника тог термина, лично их познајем већину и ценим многе ствари које су урађене да би се открила истина о страдању у Јадовну, али немојте ми молим Вас рећи да се ради о „личном обрачуну појединаца из тих институција са директором удружења ”Јадовно 1941” а да није у питању нека суштинска замерка“. То једноставно није истина, уз све поштовање према директору удружења Јадовно. Лично познајем много појединаца који имају замерку на тај термин, који су урадили много на откривању злочина према Србима. То и јесте разлог због кога сматрам да је аутистично инсистирати на неком термину који не мора бити неприхватљив али је далеко од идеалног. Аутистично је и одбацивати термин „србоцид“ само због тога што то наводно није СРБСКА реч. Прво, ни то није истина, у корену је реч СРБ, што свакако није реч страног порекла. Срб је Србин као што свакако схватате, СРБ може, на пример, да значи и – Србин Раб Божији – а остатак речи СРБОЦИД целом свету је схватљив и ако хоћете, у неку руку целом свету говори да је над Србима направљен и покољ, и геноцид, и затирање, и мучење, и мрцваљење итд., итд..

  20. са сајта,

    „ДИЖЕМО ИЗ ЖИВИХ

    Ми имамо у стопи морталитета резултат који је нестварно добар. Наша стопа морталитета је више хиљада посто мања од земаља Европске уније.“

  21. Хвала Вам Професоре Антонић за текст из кога се много тога може научити. Најбоља лекција је што Ви за усташе кажете и пишете да су то Хрвати католици. Велика већина Срба пише само усташе, као да су усташе нека друга нација. На годишњицу страдања Српског народа у околини Бања Луке, фебруара ове године, читао сам чланак у Гласу Српске. Новинар је шест пута поменуо усташе, једном скраћено НДХ, а ни јеном Хрвате католике који су чинили звјерске злочине над недужним и незаштићеним Српским становништвом. Убијено је 2300 душа, под командом Хрватског католичког фратра Мајсторовића, без и једног испањеног метка. На исти начин се оглашавају и политичари свих нивоа.Надам се да ће ВаШ чланак бити подстицај и опомена многим људима добре воље унутар Српског корпуса широм Српских земаља. Молим Вас професоре Антонић да се Ви лично заинтересујете зашто је филмски Пројекат Лордана Зафрановића одбијен неколико пута од стране Филмског Центра Србије. Ко је то одбио и
    и зашто? Многи би Вам били захвални, ако би се обелоданила истина.

  22. Реч ПОКОЉ ми је доста страна. У породици је никад не употребљавамо, наша деца (40 година) не знају шта значи, унуци и унуке никад чули.

    Ми Срби знамо шта се десило Србима у НДХ. Али СВЕТ не зна.
    Важно је да то СВЕТ сазна.
    Ако то што се десило назовемо погрешним именом, промашили смо.
    Ствар мора бити именована како треба. Тачно, кратко. Nomen est omen.
    СВЕ ЈЕ У ИМЕНУ
    У Руанди је 1994 год убијено око 800 000 људи. Углавном мачетама, заклано. Ако то што се десило у Руанди буде названо МАЧЕТАМ, СВЕТ неће разумети. Ако буде названо ГЕНОЦИД, СВЕТ ће разумети. Јер реч ГЕНОЦИД на свим језицима на свету тачно и непогрешиво дефинише оно што се десило Србима у НДХ.

  23. Овај одличан, опомињујући текст, апел нашој јавности професора Антонића, прочитаће релативно мали број читалаца. Неће га прочитати управо они који би по мени морали. Упослени и плаћени од Републике Србије да раде за српство. Посленици ове државе. Од председника Републике, његових саветника, Владе Србије, САНУ, Матице српске. Поглавар СПЦ, високо свештенство. Чланови и руководства политичих странака. Наравно уредници средстава јавног информисања посебно ТВ са националном фрекфенцијом. Најбоље би било да г-дин Антонић, са интелектуалцима сличних ставова, ускоро буде гост на водећим ТВ где би се шира јавност упознала са овом проблематиком! Дакле сви они којима је посао не само да промовишу, потичу акције од националног значаја него и да се међусобно договарају шта нам је чинити. Да напр. конкретизују идеју изградње Спомен институције српског страдања у 20. веку са посебним освртом на Јасеновац и тамошње жртве! Преко опције ‘Share’ препоручићу овај текст познаницима. Да бар засада толико учиним.

  24. НемањаРС и Ранко:

    Да се поново окренемо на речи професора Антонића: ”А посла је толико, да има довољно славе за све.“

    Ако се некоме не свиђа термин Покољ, нема проблема.
    Нека се усвоји прикладнији. Или нека се не усвоји.
    Нека се само ради на образовању шире јавности о страдању нашег народа.
    И то не само декларативно, већ суштински, као што и сам чланак призива.

    Јер само тако можемо спречити ново страдање нашег народа.

    То је поента ове целе приче.

    Све остало је губљење драгоценог времена.

    Свако добро.

  25. Апсолутно се слажем Александре, управо то радим више од једне деценије…

  26. Реч ГЕНОЦИД је ретка, јака и скупа реч, не треба се с њоме поигравати. Често наилазимо у штампи на појмове “НАТО геноцид” или “Геноцид у Сребреници” или “Три геноцида над српским народом у 20. веку”.

    Мислим да на Балкану у 20 веку само један злочин заслужује име ГЕНОЦИД. То је масовни злочин НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима.

  27. Професорово предавање, а не текст, је за отрежњење нације, опомена и путоказ, апел и молитва.
    Ово предавање треба да се уврсти у све средњошколске уџбенике.
    Али не само ово, већ и о погрому у Краљеву, стрељању деце – Крагујевачких ђака и многа друга страдања српског народа.

  28. Слободан Антонић је овде приложио скицу Пеђе Ристића – цркву крстионицу светлоносни пирг светог Фотија васељенског и свих српских новомученика.

    Са неколико потеза оловком, генијални архитекта и неуморни стваралац предвидео је и светионик на ушћу река и рени бунар испод цркве.

    Слободан Антонић оптужује “београдски компрадорски дух” и “случајносрпске грађанере” да спречавају изградњу Ристићевог спомен-пирга. Али, АКО ИМА ВОЉЕ, ја не видим како би Биљана Србљановић и Дубравка Стојановић спречиле његову изградњу.

    Дана Будисављевић је у Хрватској, у врло тешком окружењу, подигла споменик загребчанки која је, спасавајући српску децу, урадила више за српство од српске и југословенске државе.

  29. Шта је Јасеновац Москви? Колико се некадашња Совјетска и данашња Руска историографија интересовала за Јасеновац и друге концентрационе логоре унутар нацистичке Хрватске државе? Верујем да је Коминтерни било познато какве су масовне зверске злочине починили Хрвати католици, пошто их је њихов високи обавештајац Хрват Иван Крајачић дуго година о свему обавештавао. Има ли бар једна књига која је на ову тему објављена у Москви? Хвала унапред за за информацију онима који су више обавештени.

  30. Овај текст пренео је и сајт Даниела Симића фронтал.рс. Плашио сам се да уопште неће бити коментара.Тако и би, па сам се тек онда огласио. Касније се десио само још један коментар .Просто сам задивљен текстом проф. Антонића , а нарочито ме је ганула фотографија Трипка Ћирића , закланог са сином у наручју. Како би се могло направити да он гледа сваки дан нас , а и ми њега. Да нас држи будне , опрезне и стидне ако бисмо наставили да будемо равнодушни . Дирнут сам тиме што професор Антонић доживљава Србе западно од Дрине као своје , као најрођеније. Они то и заслужују , као на пример мој ђед Петар Видић . Не знам да ли сам и био пошао у школу, а већ сам од њега чуо : прво мајка која те је родила, па мајка Србија , па мајка Русија! И то у време пуног замаха комунизма , када су стваране земљорадничке задруге.
    Средином деведесетих академик Бећковић је писао како су Срби краљевски народ, а ја му напишем да у те Србе спадају и они са друге стране Дрине, и то на основу сведочења поменутог ђеда. Године 1914. јавио се он на мобилизацијско место у Тузли. Затим је следио одлазак марвеним вагоном за Мађарску. У вагону су били у великој већини Хрвати који су ликовали због очекујуће пропасти Србије и вређали су краља Петра. Ђед је био уплашен пред разгоропађеним Хрватима и скупио се у једног углу .Али један Србин није могао да отрпи вређање српског краља па је устао и пркосно узвикнуо: „Краљ Петар коло води“ . Више ништа није стигао да каже јер су на њега скочили Хрвати, убили га и избацили из воза..Дакле, та мржња Хрвата католика према Србима је увек негована , а само је прокључала када се добила прилика .

  31. 49 % усташа били су муслимани.Најоданији поглавнику.Крволочнији од нациста.А сад лицемјерно праве перформансе,пјевају бела ђао.Сарајево усташкији град од Широког Бријега и Загреба заједно.Свако село од Зенице до Дрине мала голгота.У оба рата.Подсјећање…

  32. Samo u jednom danu 14. novembra 1943. godine, ustaše su u naletu bijesa i mržnje prema ovim gorštacima spalile Jelovce(Mokro,kod Pala) gotovo do temelja. Pobili su, poklali i spalili sve one koji su se zatekli u selu i selo napustili kličući “velikoj pobjedi” nad golorukim narodom.Nema zapisa ni dokumenata. Sve do sada zapisano, nažalost se nalazi samo na spomenicima, a oni na sreću postoje. Onaj na kome su ispisana imena 47 žrtava nalazi se na groblju Jasike. Drugi spomenik sa upisanih 30 imena nalazi se na groblju Miljevo brdo u Jelovcima. Na jelovačkom groblju nalazi se i spomenik izginulim Rakićima. Oni su živi spaljeni na Rakovcu. I Rakovac ima svoju tragičnu priču. Na spomeniku kod mokranjske crkve upisana su imena 6 jelovačkih žrtava ustaškog terora, a na groblju Visočnik više od trideset

  33. U isto vrijeme, ustaše su zapalile i kuću Miloša Stevanovića u kojoj je izgorjela njegova žena Milena, kćeri Dragica, Slavka i Zorica, sinovi Milorad i Vlastimir. Rajka, jedina preživjela kćerka Miloša Stevanovića, kasnije se udala za Savu Minića i s njim rodila sina Boru. U kući Stevana Stevanovića su žive spalili Stevanovog sina Čedu i snahu Ilinku, Maksimovu ženu. Maksim i Ilinka nisu imali djece

  34. Grupa koja je išla prema Krljama i Mrginju kretala se tiho i polako. Iako su znali da su Jovo i Dušan u zatvoru, ipak su se pribojavali zasjede. Na prvom proplanku prema Visočniku, kao preplašena srna, pred Ustaše je istrčala Staka Gazivoda, ćerka Spasoja i Tarse, prava ljepotica od dvadeset jednu godinu. Vidjela je Ustaše na Metaljci, vidjela je kako gori Aleksina kuća i čula je Koviljku kako kuka. Instiktivno je počela bježati prema Romaniji i znala je da je tu spas, ali ustaše su je preduhitrile. Pokušala je nazad, ali strah joj je “oduzeo i noge i glas” tako da je gotovo ukočenu zlotvori lako uhvatiše.
    Na kakvim je mukama Staka umrla, dugo su pričali oni koji su je našli mrtvu i sahranili. Obesčašćeno i krvavo tijelo Stake Gazivode sahranjeno je na groblju Visočnik u Jelovcima.

  35. Cilj ustaša je bio jasan. U Jelovcima niko ne smije preživjeti. To je bio već oproban recept u drugim selima oko Pala. Sve popaliti i uništiti do temelja, toliko zatrti da život u Jelovcima nikada ne oživi. Kako drugačije objasniti ubistvo Rajke Vučićevića, jednogodišnjeg sina Milorada i Jovanke Vučićević. Rajku su ubili u majčinom naručju a Milorada i sina mu Maksima odveli prema Palama. Zašto su ih odveli nije poznato, ali je poznato da su istog dana pobijeni u Krivodolima, dakle prije nego su i došli u Pale

  36. Четници су прогањани као звијери до 1953. А усташе….„U nastavku svoje priče, Rosa Stevanović je pričala: “Kada zađosmo u mir, siđem ja na Sarajevsku pijacu preko puta Vijećnice. Tamo vidim i prepoznam ustašu kukastug nosa i namrgođenih obrva, kojem sam dala zlatni prsten, a koji je potom zapalio našu kuću. Zadrhtala sam, počela sam se preznojavati, umalo nisam vrisnula. Suzdržah se teškom mukom. Ako ga prijavim, vlasti mu neće ništa, a mene će umjesto njega mučiti i zatvarati. Naći će mi ona moja dva momčića i zaklaće ih. Nisam nikome smjela reći da sam vidjela dželata na pijaci i ćutala sam do sada.”

  37. Нажалост немам писаног трага,али ћу,да се не заборави поменути звјерско убиство 42 члана породице Пантић на Хреши код Сарајева у касну јесен 1941.Побили их „комшије„ муслимани са Васиног Хана.Ево и личне историје.У јесен 1944. наишли су на нашу кућу у селу Долови код Пала.У кући прађед Ристо 88 година и ђед Богдан Благојевић.Ристу одсјекли главу,ставили међу иконе св Николе,па кућу запалили.Само смо пепео нашли,па смо то и сахранили.Богдана одвели у другу кућу,удаљену километар,па заклали и запалили.

  38. Прикривање,релативизација,исмијавање…траје и траје…„Na Ilindan 1941. godine ustaše su na Šušnjaru kod Sanskog Mosta ubile oko 5.500 Srba i 40 Jevreja, ali je tamošnja islamska zajednica i lokalna vlast stalno pokušavala da relativizuje ovaj zločin. Pre nekoliko godina Medžlis IZ u Sanskom Mostu je čak organizovao i klanjanje dženaze na Šušnjaru, navodecći da su tamo sahranjeni i Bošnjaci „žrtve fašističkog terora“!? Svi relevantni stručnjaci i istoričari znaju da su isključivo Srbi i četrdesetak Jevreja stradali na tom mestu i da nijedan Bošnjak ili Hrvat nije bio u koloni nesrecćnika koje su krajem jula i 2. avgusta 1941. godine na najzverskiji način ubile ustaše i lokalni muslimani. To je bio pokušaj novog zločina sa predumišljajem kojim se želela izbrisati istorija i stradanje Srba„…

  39. ‚‚Cela BiH puna je srpskih Srebrenica!‚‚..‚‚Nažalost, pokazalo se da Srbi, za razliku od nekih drugih naroda, nemaju kulturu sećanja na svoje žrtve. Do pre nekoliko godina o zločinu koji je počinjen u Garavicama
    (Prema nezavisnim britanskim izvorima, u Garavicama je za samo tri meseca ubijeno oko 12.000 Srba te još oko 2.500 Jevreja i Roma iz bihaćkog kraja) čak ni na internetu niste mogli skoro ništa da pronađete, a slična situacija je bila i sa Šušnjarom. Na mauzoleju na ostrvu Vido, koje je najvecća grobnica Srba stradalih u Prvom svetskom ratu, i danas se može videti hrvatska šahovnica, kao relikt jugoslovenstva, iako su tamo sahranjeni isključivo Srbi‚‚..‚‚samo na teritoriji BiH u Drugom svetskom ratu postojalo skoro 200 kraških jama i bezdana u koje su ustaše pobacale oko 40.000 Srba‚‚

  40. „Први талас усташког покушаја истребљења Срба најжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића, похапшени су сви мушкарци из села Корита старости између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. јуна 121 ухапшени бачен је у 30 метара дубоку јаму „Голубњачу“.
    Прије него што су бачени, над јамом су им маљевима разбијане главе и вађене очи. Најстарија жртва крваве корићке ноћи био је осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађи био четранестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини храбро пружао отпор зликовцима над јамом.
    Међу страдалницима највише је било мјештана из породице Сворцан, те Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан и други. Егезкутори злочина били су прве комшије, муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, од којих мјештани села Корита нису очекивали такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што је српско.
    Они који су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за вјежбање гађања. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизније учинити. Истог дана у близини јаме убијено је и седам мушкараца из породице Миловић, који су заједно сурвани у јаму Голубњачу. Поуздано је утврђено да је у ту јаму, из тог краја, бачено 167 Срба, а петог јуна у исту јаму бачено је још 50 људи, чија имена нису утврђена јер су дотјерани из других срезова„. ОВА ЈЕ ПРИЧА КАО БЕЗДАН.Стварање Републике Српске је заиста спас од истинског Геноцида.Ово што нас има преко Дрине,а цитираћу покојног Екмечића, су „остаци остатака„…

  41. Браћа из Шумадије годинама су се љутили на нас,но нисмо ми Срби Романије и горње Дрине учествовали у овоме :„Митрополит Николај је нагласио да су они који су чинили злочин, ма из ког народа били, па и из српског, оставили трагове безумља, нечовештва, мржње, прогона, погрома, дивљачких убијања, оргијања, освета, помрачених умова, и да су то људи духовне, моралне и физичке декаденције и пустоши. Господин Николај је указао да се злочин понављао забраном да се о овом догађају говори и да је тако убијана истина о страдању Срба, подсетивши да је слично рађено и кад је реч о догађају у Миљевини 1945. године када су комунисти и припадници Ханџар дивизије убили 21.000 младића из Шумадије„..Ипак,браћо Опростите.

  42. Зар не можемо да се договоримо о неколико национално кључних и виталних ствари, попут – шта је Београду Јасеновац?
    И зашто?
    ++++
    Можемо професоре !
    Али, тек после ослобођења наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине, од антрополошког шљама који се окотио и запатио у нашој Србији.
    Све док, су на власти и у обору, који неки још увек зову парламент они, које нико и нигде до сада није изабрао као „ представнике грађана „ који су одбацили и https://srbin.info/2018/10/03/skupstina-srbije-utvrdila-dnevni-red-odbijeni-svi-predlozi-opozicije/ иницијативу Удружења логораша и потомака „Јасеновац – систем логора геноцида у НДХ – Београд“ о доношењу Резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата, са њима нема договора.
    Све оно што је национални, кључни, и витални интерес србског народа њихов задатак је да све то сатру.
    Тек после ослобођења, са новим људима-домаћинима, који имају у себи само страх од Господа, можемо почети комплетну обнову наше миле отаџбине.

  43. @ Благојевић Предраг, Пале, Романија
    ………. подсетивши да је слично рађено и кад је реч о догађају у Миљевини 1945. године када су комунисти и припадници Ханџар дивизије убили 21.000 младића из Шумадије„..Ипак, браћо Опростите.
    ++++
    Поштовани,
    Истине ради, до сада сам за тај злочин знао, само као злочин комуниста.

    https://vidovdan.org/info/zlocini-vidaka-oca-vuka-draskovica/#comment-35085

    Имате ли више информација на ту тему ?
    Љубазан поздрав !

  44. Да допуним,инспиратор убиства мојих предака био је комшија Алија М.Послије рата нормално живио,подмићивао моје тетке и баба стрину да га не открију.1992. у претресу његове куће у селу Потоци код Пала нађена Алијина слика у усташкој униформи и списак Срба које треба побити.

  45. Хвала.Не није идеологија.Чиста србомржња.Побијени су младићи између 18 и 25 година.Не прекаљени борци,четници.Дјеца.Преваром како краљ слијеће авионом код Калиновика привучена на губилиште.Злочинци извршитељи – муслимани.100 %.

  46. Нисам овде очекивао цензуру.Редиговаћу.Рођени брат Меше Селимовића,Теуфик-Буђони,официр ОЗНЕ,послије рата злостављао искључиво Србе под кринком потраге за јатацима.Ето,ставио сам у фолију.Истина ослобађа…

Оставите коментар