Слободан Антонић: О бројевима и покољу – одговор Мишини

Ако не можемо достојно да обележимо српска стратишта и гробишта по НДХ 2.0, шта нас спречава да то урадимо у Београду? Део одговора су наше безумне мапе ума. А део је, изгледа, и „струка“

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

На мој чланак Јасеновац у Београду реаговао је Вељко Ђурић Мишина текстом Одговор Слободану Антонићу или када нешто не знаш, питај оне који знају.

Мишина и ја се, очигледно, разликујемо у схватању јавног задатка интелигенције. Он мисли да је главни задатак интелектуалца да чува знање о некој теми. Свако ко хоће о тој теми нешто да зна или каже у јавности, треба најпре да се обрати „чувару знања“, а овај ће му пренети шта о томе треба да се мисли.

Мени се, напротив, чини да је задатак јавних интелектуалаца (public intellectuals) нешто друго. Они своја знања треба да ставе у службу јавности. Они имају да помогну јавности да сазна неке чињенице, да помогну да се одређене појаве боље разумеју, као и да помогну изградњи свести о темељним вредностима или о опасностима.

Извињавам се колеги Мишини што сам ушао на његову територију. Само сам цитирао арх. Пеђу Ристића који је изнео да је постојало „велико гробље од малих белих крстача“ на београдском Ратном острву, где су сахрањивани лешеви које је из Јасеновца донела Сава. Такође, навео сам и Ристићев исказ да је у масовној гробници код Небојшине куле сахрањено можда и 2.000 тела јасеновачких жртава које је избацила река.

Предраг Пеђа Ристић (Фото: Телевизија Храм)

Све то сам урадио како бих, између осталог, обновио идеју да се у Београду, негде при ушћу, направи споменик јасеновачким мученицима.

За Ратно острво Мишина каже: „У причама о телима страдалника, вађењу из Саве и њиховом сахрањивању има много произвољности, да не кажем нелогичности: позната ми је тврдња о сахрањивању на Ратном острву“. Одмах затим додаје: „Ратно острво је припадало НДХ, односно немачкој зони“. А пре тога је написао: „Познато је да су хрватске власти, под претњом смртне казне, забрањивале вађење лешева из Саве и њихово сахрањивање“.

То је оно што је за Мишину нелогично. Он сумња у тврдњу Пеђе Ристића да је на Великом ратном острву постојало гробље лешева јасеновачких мученика, јер – НДХ то не би дозволила.

Што се тиче масовне гробнице код Небојшине куле, Мишина прво каже да су „током ратних година две екипе медицинских стручњака вршиле аутопсије лешева и о томе попуњавали одговарајуће формуларе“, те да „у доступној документацији постоје подаци о око 1.000 обдукционих налаза“.

Вељко Ђурић Мишина

Но, он не само да сумња да је код Небојшине куле сахрањено до 2.000 људи, него мисли да тамо уопште нису ни сахрањивани лешеви из Саве:

„Ако су медицинари свој посао радили на десним обалама Саве и Дунава као прави професионалци, логично је да је после њиховог дела посла, долазила група гробара са београдског Новог гробља и тамо сахрањивала лешеве. Уосталом, знам да у том гробљу постоје известан број гробница у које су сахрањена тела непознатих особа“ (мој курзив).

Мишини, дакле, не верује ни у „причу“ о масовној гробници код Небојшине куле. Њему је „логично“ да су лешеви из Саве укопавани на Новом гробљу. Он „зна“ да тамо има „гробница у које су сахрањена тела непознатих особа“.

Да резимирамо. На једној страни имамо исказе Пеђе Ристића, као извештаје или о ономе што је сам видео, или о ономе што је непосредно чуо од сведока. На другој страни, пак, имамо Мишинине „сумње“ у те исказе због „нелогичности“.

А „нелогичности“ су:

  1. то што Мишина претпоставља да НДХ не би дозволила сахрањивање на Великом ратном острву;
  2. то што Мишина претпоставља да лешеви нису сахрањивани код Небојшине куле, већ на Новом гробљу.

Да сам се, ето, обратио Мишини за знање, добио бих сумње и претпоставке. Уз, можда, сумњу да Пеђа Ристић вероватно има лажно сећање.

Спомен кула – пирг за све српске новомученике пострадале у хрватском геноциду (Идејно решење арх. Пеђе Ристића)

Уопште не желим да се Мишини мешам у посао. Али, није ли за струку помало депримирајуће да не зна где су сахрањивана тела јасеновачких мученика извађена из Саве у Београду и другде 1941-1945? Није реч о два или три тела већ, како то и Мишина каже, бар о „1.000“?

Струка то није успела да утврди за 75 година? И да није неко изван струке, узгред, цитирао Ристића, јавност ни до данас не би сазнала за ту необичну чињеницу?

Питам се колико још времена треба да „струка“ нађе за сходно да извиди има ли гробнице код Небојшине куле? И да истражи је ли постојало гробље на Ратном острву? И где су све у Београду укопани несрећници поклани у Јасеновцу и бачени у Саву?

А занима ме и колико још година треба „струци“ за зелено светло да се јасеновачким мученицима у Београду постави обележје?

Управо то је проблем о ком сам писао у тексту Јасеновац у Београду – наш заборав и немар. Добро је што се јавила „струка“. Сада се лепо види ко је још део проблема.

* * *

„Кад је реч о бројевима, Срби ту често претерују“, каже Мишина, у контексту оспоравања Ристићевих 2.000 лешева. Затим додаје: „Срби не воле логику у расуђивању“.

Не пише Мишина то само због Ристића и мене. Он превасходно мисли на полемику о Јасеновцу. Ту се Мишина нашао под оптужбом да умањује број жртава (видети овде). Отуд, хајде мало о бројевима.

Први аргумент ревизионистичке историографије, везано за Јасеновац, тиче се пописа имена жртва, који је испод 100.000. Наравно да је задатак историчара да утврди, именом и презименом, сваког умореног у Јасеновцу. Антун Милетић изнашао је 92.270 имена јасеновачких страдалника (2011), док је, пак, хрватско „Спомен подручје Јасеновац“ стигло до 83.145 жртава.

Али, из тих пописа не произлази баш ништа. Из списка прикупљених имена, кад смо већ код логике, не следи процена о броју убијених. Поготово имајући у виду следеће:

  1. Јевреји су почели да пописују своја имена одмах по Холокаусту. И још су у мањку за два милиона.
  2. Срби су кренули да се озбиљније баве пописом жртава тек однедавно – пошто им политика братства и јединства раније то није дозвољавала.
  3. У односу на Јевреје, наше закашњење је педесет година. Читаве породице су, 1941-1945, затрте, а случајно преживели су, у међувремену, помрли; тешко да ико данас може да наброји сва имена из своје, или пак комшијске, породице која недостају…

Ето зато тих 92.270 пописаних жртава, за утврђивање укупног броја пострадалих, не значе ништа.

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Други аргумент наше ревизионистичке историографије јесте да до укупне бројке страдалих треба доћи сабирајући уже процене сведока и савременика: у том делу Јасеновца, у том времену, пострадало је толико и толико људи (рецимо: Стара Градишка, 1942, 16.496-29.900).

Мишина је и сам стао иза књиге у којој је, овом методом, број жртава Јасеновца сведен на „између 99.370 и 208.346 особа“.

Међутим, аутор књиге и сам каже „да се изнети бројеви никако не могу третирати као некакве коначне истине“, јер се „извори на којима се заснива ова студија, како је то већ неколико пута наглашено, не могу узети као поуздани“.

А Мишина к томе додаје да прецизну процену „о броју страдалника у систему концентрационог логора Јасеновац (…) до сада нико није, а и неће (дати – С. А.), пошто су деценије прошле, а стварног интереса за то, кад се можда могло, није било, бар у врху тадашње власти“.

„Непоуздани извори“ и „процене које нису прецизне“ – није ли то поприлично далеко од знања, на ком Мишина инсистира? Питам се, онда, зашто мој уважени опонент и овде не примени „логику“ и „логичко закључивање“ (као код оспоравања Ристића), односно – аргумент из Хрвата.

Такозвана Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1945) проценила је, у свом извештају (штампано издање овде; интернет издање овде) број страдалих у Јасеновцу на „око 500-600.000“. Додала је да се „никада неће моћи утврдити точан број жртава“, али да „на основу свих испитивања, која је провела Земаљска комисија, горњи број одговара стварности“.

Језива статистика у спомен комплексу логора Доња Градина (Извор: Википедија)

Реч је, дакле, о хрватској комисији, која је радила док је било много живих сведока. У тренутку објављивања извештаја, председник југословенске владе био је Хрват, Ј. Б. Тито, а председник хрватске владе био је Владимир Бакарић.

За Тита и Бакарића можемо да кажемо све, али да су били пристрасни у корист Срба – тешко.

Такође, у Крлежиној Енциклопедији Југославије (1960) пише да „број јасеновачких жртва премашује 700.000“ (овде 467).

Не само да је у то време Хрват Тито опет био председник југословенске владе, него је та бројка изашла под редактуром никог другог до Хрвата Крлеже – Титовог човека од поверења.

Ломпар је на 75 страна описао колико се само упорно и загрижено Крлежа борио око сваке одреднице Енциклопедије. Настојао је да се случајно не угрози хрватско становиште (овде 145-220). На још 20 страна (220-240) Ломпар је показао директни континуитет Крлежине Енциклопедије Југославије с Хрватском енциклопедијом (1941-1945).

Дакле, Хрвати – Тито, Бакарић, Крлежа и други – стали су иза процене од 500.000-700.000 жртава Јасеновца. Па зашто се, онда, Мишина и у овој ствари – пошто о томе више не можемо да имамо ни поуздане изворе, ни прецизно знање – не држи „аргумента из Хрвата“?

Или, „логика“ и „аргумент из Хрвата“ важе само када треба умањити број српских жртава? 

* * *

Коначно, Мишина критикује и моје спомињање термина Покољ као могуће ознаке за геноцид у НДХ 1941-1945. Он ми замера да сам се „затрчао у форсирању нове речи `покољ`, а која би требало да замени јасну и конкретну реч `геноцид` разумљиву на бројним светским језицима“.

Сличну замерку изнео је и Бокан (овде 41: 24-39).

Ми ионако волимо да се делимо око свега – србски или српски, ћирилица као примарно или једино писмо, од када су Срби на Балкану… Само још недостаје и свађа Покољгеноцид србоцид.

„Зови ме како хоћеш, само ме немој разбити“, каже наш свет. Ниједан од ових појмова, по мом мишљењу, не смета другом. Геноцид је општи назив за истребљење једног народа, србоцид је добро име за двовековни хрватски пројекат уништења Срба (1, 2), а Покољ је назив за само једну епизоду у том пројекту: истребљење Срба у НДХ 1941-1945. – као адекватан лексички пандан Холокаусту и Порајмосу.

Али, ко неће да овако користи ове термине не мора, важно је да се о геноциду над Србима 1941-1945. што више говори.

И мени самом је име Покољ у почетку деловало чудно. А ево како сам га прихватио: прочитао сам, прошле године, књигу Бол (2016) Мирослава Максимовића.

У првом делу књиге налази се 14 сонета. Један од њих (стр. 13) гласи овако:

КОД ДУРЏИЋА ГАЈА

До Дурџића гаја, Дурџића гаја
ко мирна марва дотерана раја.
Дотеране жене, деца и старци.
Маљева, брадви кренуше ударци.

Овде пуче глава, онде оде врат,
заједно падоше мајка, сестра, брат.
Откинута рука, поломљени кук.
Заувек пресечен девојачки струк.

Дурџића гаја, код Дурџића гаја
кривим сечивом месечевог сјаја
ко мирна марва исечена раја.

Ни јаука, вриска, тек вечности мук
када се над јамом, као плеса звук,
зањихао нежни девојачки струк.

У другом делу књиге, својеврсном прозном додатку, песник нам саопштава да је један такав нежни струк бачен у јаму била и тринаестогодишња девојчица, Стоја Узелац. Она се, дан након покоља, испузала из подземља и спасила. Била је то песникова мајка. У покољу је изгубила оба родитеља, двојицу браће и четири сестре.

Из њеног села, Мијостре (крај Уне), страдало је 233 припадника српског народа, а преживело свега двадесетак. „Нико од њих се после рата није вратио у Мијостру. На том простору, на левој обали Уне, пројекат елиминисања Срба из НДХ веома темељно је остварен“ (51).

Мајка је готово целог живота ћутала о покољу. Тек пред смрт испричала је сину шта се догодило. У том крају, најпре су одвели у Јадовно, или побили на лицу места, виђеније Србе. Онда су покупили и побили мушкарце. На крају су дошли по жене и децу. Убице су биле сељаци, комшије, тек по који усташа (45).

„Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Према њеном, траумом покоља и каснијим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем“ (47).

Оруђа покоља, дакле, биле су „секире, расађене косе и коље“. Нисам знао шта значи „расађена коса“, па сам упитао оца. „То је кад се скине коса са косишта“. А шта је косиште? „Дрвено држаље“.

Као дете бојао сам се косе, увек ми је деловала сабласно. Али, од саме помисли да се може употребити и као велики нож прожела ме је језа.

Сам тренутак покоља изгледао је овако:

„Истовремено су кратко запуцали они с пушкама а остали навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се (мајка – С. А.) онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште“ (48).

Ломпар у поговору књиге (84) скреће пажњу да исту слику покоља који се одвија у муклој тишини налазимо и у Јами Ивана Горана Ковачића: „нит је тко вико, трзо се, нарицо.“ (овде V: 9; узгред, видим да су Јаму избацили из школског програма; не знам шта су уместо ње убацили, али ако то није Бол Мирослава Максимовића, онда се бојим да је доиста реч о покушају промене свести).

Дакле, покољ се одвија у тишини, чују се само ударци секирама и косама, и „тешки уздаси“.

Питао сам се и зашто су комшије у покољ понели коље. Онда сам прочитао да су жене и деца из Пребиловаца у јаму „гурана кочевима“.

Пребиловци

Образац је био, очигледно, готово свуда исти, „видело се да постоји централни план истребљења“, што каже Максимовић (45): и редослед, и оружје, и начин.

Тако је то за мене постало Покољ 1941-1945.

* * *

Али, наше расправе о бројевима и терминима – све је то лук и вода. Јер, гледају нас из мрака и ништавила јама: Станка, Јока, Дара, Сава, Радојка, Славојка, Стоја, Неђа, Ангелина, Слободан, Олга, Боса, Коса, Момчило, Даница, Милован…

Ломпар указује (85; 89) да се у Болу „појављује зачудна слика живота у јами, као уређеног одвијања после смрти: „и ту, на дну свега, сȃм прах и ништа,/ сва се породица, а не деришта,/ сјати око свога древног огњишта“ (сонет Мајка, 29); „Нама је домаће јама збориште,/ женама кухиња, деци двориште,/ а када, с вечери, гусле зацвиле/ дођу до нас Милош, Марко и виле“ (сонет Јама, 31). Напослетку је и мајка Стоја, после толико година, „легла међу своје на дну унске јаме “ (сонет Упамтио сам то II, 39).

Када читам Бол Мирослава Максимовића пече ме неми поглед Станке, Јоке, Даре, Саве, Радојке – ви сте нас заборавили

Ако не можемо достојно да обележимо српска стратишта и гробишта по данашњој НДХ 2.0, шта нас спречава да то урадимо у Београду?

Део одговора свакако да су наше безумне мапе ума. А део је, изгледа, и „струка“.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

А да се, за промену, престанемо свађати и да почнемо да размишљамо где ћемо у Београду да запалимо свећу за Станку, Јоку, Дару, Саву, Радојку… – то велико и мукло „јама збориште“?



Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , , ,

10 replies

  1. Одговор достојан проф. Антонића. Мишина треба да се стиди свог „повијесног“ пута.

    Свиђа ми се

  2. Мислим да се ради о Миостраху код Цазина.

    http://www.makroekonomija.org/nezavisna-drzava-hrvatska/horor-u-miostrahu-cazin/

    Толико је комплетних породица у општинама Велика Кладуша и Цазин побијено да нису ни имена деце пописана.

    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Dušan, rođen 1928. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (0089003017)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Dušan, rođeno 1931. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00136)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Kći, rođena 1933. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. u masovnom pokolju, Miostrah (1364053132)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Kći, rođena 1941. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. u masovnom pokolju, Miostrah (0089003021)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Koviljka, rođena 1932. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. u masovnom pokolju, Miostrah (0089003019)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Mara, rođena 1935. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. u masovnom pokolju, Miostrah (0089003020)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Ruža, rođena 1926. Srpkinja, ubijena 1941. U direktnom teroru, Miostrav (0089003016)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Sava, rođena 1929. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. u masovnom pokolju, Miostrah (0089003018)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Sin, rođen 1925. Srbin, ubijen 1941. u direktnom teroru, Miostrah (1364053128)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Sin, rođen 1937. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053129)
    Cazin Miostrah Uzelac (Boško) Sin, rođen 1939. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053130)
    Cazin Miostrah Uzelac (Dušan) Boško, rođen 1904. Srbin, ubijen 1941. u direktnom teroru, Cazin (0089003014)
    Cazin Miostrah Uzelac (Dušan) Đuro, rođen 1900. Srbin, ubijen 1941. u direktnom teroru, Miostrah (1364053117)
    Cazin Miostrah Uzelac (Dušan) Mile, rođen 1914. Srbin, ubijen 1941. u direktnom teroru, Miostrah (1364053124)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Kći, rođena 1933. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053122)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Kći, rođena 1935. Srpkinja, ubijena od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053123)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Luka, rođeno 1939. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00145)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Ljubica, rođeno 1937. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00144)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Nevenka, rođeno 1931. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00141)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Savka, rođeno 1935. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00143)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Sekula, rođen 1929. Srbin, ubijen 1941. u masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00140)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Sin, rođen 1927. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053119)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Sin, rođen 1929. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053120)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Sin, rođen 1931. Srbin, ubijen od ustaša 1941. U masovnom pokolju, Miostrah (1364053121)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Stana, rođeno 1933. Srbin, ubijeno 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00142)
    Cazin Miostrah Uzelac (Đuro) Vukosava, rođena 1906. Srpkinja, ubijena 1941. U direktnom teroru, Mostrav (0089003012)
    Cazin Miostrah Uzelac (Nikola) Milka, rođena 1907. Srpkinja, ubijena 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00139)
    Cazin Miostrah Uzelac (Nn) Mara, rođena 1880. Srpkinja, ubijena 1941. U direktnom teroru, Miostrah (1364053126)
    Cazin Miostrah Uzelac (Perica) Mara, rođena 1875. Srpkinja, ubijena 1941. U direktnom teroru, Mostrav (0089003013)
    Cazin Miostrah Uzelac (Perica) Marija, rođena 1878. Srpkinja, ubijena 1941. U masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00132)
    Cazin Miostrah Uzelac (Stevo) Boško, rođen 1907. Srbin, ubijen 1941. u direktnom teroru, Miostrah (1364053125)
    Cazin Miostrah Uzelac (Stevo) Đuro, rođen 1905. Srbin, zaklan 1941. bačen u reku Una (5006s00138)
    Cazin Miostrah Uzelac (Stevo) Mile, rođen 1915. Srbin, ubijen 1941. nepoznato, Grmuša (5006s00059)
    Cazin Miostrah Uzelac (Ž. boška) Vukosava, rođena 1906. Srpkinja, ubijena 1941. u masovnom pokolju, Durdžića gaj (5006s00134)

    Свиђа ми се

  3. “ Струка“ само ради свој посао – Духовни Покољ. Покољ Заборав, Покољ Порицање, Покољ Одрицање, Покољ Незбило… “ Струка“ са расађеном косом “ знања“, са косиштем својег “ умења“, са ножем, секиром, брадвом, коцем, србосеком своје злости, мржње и издаје, подлости и рајетинства, “ Струка“ васколика Заветна, Битијска Зборишта Србске духовности, истине, мучеништва, страдалништва, памћења, сећања, овечњења и суштости затире у заборав и непостојање… Даће Свемилосни Истинодароватељ, кад ми недостојни прођемо, ми без Зборишта, Саборишта, Огњишта, Дворишта, ми са најгрђег Духовног Стратишта кад минемо, да нови син нове Стоје Узелац, сочини и рукотвори једнако величанствене сонете “ (Непре) бола“ у које ће стати Духовни Покољ над Србљем свеколиким… И Србоцид… И Геноцид…

    Свиђа ми се

  4. Нешто друго је примарно проблематично. 

    41., На стратишту, испред јаме Гавраница, испланирано убијање — том приликом пушкама, што се није поновило јер су се и међусобно израњавали лоше се распоредивши — кад су прикривени припуцали по комшијама Србима из Горњег Храсна, р(иј)ечи Јове Ђоге онима који су их довели на (увели у припремљено) место —  „Браћо Хрвати, неко нас поби!“

    Стање свести које постоји и данас.

    Свиђа ми се

  5. „Добро је што се јавила „струка“. Сада се лепо види ко је још део проблема.“

    Затреба свако мало.

    Свиђа ми се

  6. Postovani Slobo!
    Pred rat(ove) 90 sam pretabirio Magnum Krimen,od Hrvata,rimskog studenta,koji je ,zgrozen onim
    sto je uradila Crkva u Hrvata,dosao u Beograd,uzeo krsnu slavu sv.Jovana.
    Viktor Novak, naravno,ime za postovanje.(i Jorjo Tadic, i Nazor i Goran)
    Vjerovatno najsveobuhvatnija knjiga o Jasenovcu i genocidu,sa najsvjezijim svjedocenjima i popisima.

    A onda je stampana Bulajiceva trilogija (blizu 1200 stranica) o sudjenju Artukovicu i o genocidu.
    Na pocivseg Bulajica ustasija je izvela tri atentata.Uz sav jad -kad nocima ne mozes zaspati od uzasa
    svedocenja- ostalo mi je u sjecanju:
    Na nekom zidu, u Jasenovcu,nadjeni su,krvlju ispisani stihovi:

    Ne kos’ dragi trave oko Save
    Pokosices moje oci plave…

    A onda, nosenje sanduka sa kostima,u Prebilovcima. Jedanaest tona ljudskih kostiju izvadjenih iz jama.
    U sanduku,koji sam nosio,bijahu samo djecije lobanjice.Ali je meni taj sanduk bio tezi nego da je samo
    olovo.Tad nisam znao poruku- trebalo mi je evo,trideset godina.
    Ne dirajte u te svete kosti.
    Jer su zlocinci,ponovo sve to minirali. Paja, nas,drzao je opijelo i propovijed.
    Tada jos mutna voda nije bila izbacila razne Misine, fra Grge,ili fra Jovane,divne srpske perjanice
    koje stigose do 90 tisuca , sa sanjenjem svake godine.(Brzo ce se poklopiti sa Bespucima
    povijesne zbiljnosti ,gdje je Njofra zacrtao 30 tisuca.Uceni teolog fra Grga tad je ucio zavrtanje-
    odvrtanje sijalica.)
    I na kraju pokolj u Bradini. 25 26 maj 92.Niko,evo, nije sudjen,i nece.Godisnjica je odrzana nedavno. Kao iz Jame:

    Odjednom k meni miris paljevine
    Vjetar donese s zgarista mog sela
    Miris iz kog se sve sjecanje vine:
    Sve svadbe,slave,prela i sijela
    Svi pogrebi,naricaljke,opijela
    Sve sto je zivot sijo,a smrt zela.

    Kukala nam srpska majka svima.
    I sa Misinama i sa fra Grgama.

    Свиђа ми се

  7. Нико тако и толико не застрани као конвертити!
    Траг им се утро!

    Свиђа ми се

  8. Требало би да прочитате и први запис о Јасеновцу: Ћамил Сијарић ушао у Јасеновац 1. маја 1945,
    https://www.zrnov.rs/svet/%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b1%d0%be%d1%92%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d1%98%d0%b0%d1%81%d0%b5%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b0%d1%86/

    Поздрав,
    Душко М. Петровић

    Свиђа ми се

  9. Свака част Антонићу , као и иначе , за написано . После стихова о Дурџића Гају, и оног записаног крвљу у Јасеновцу : „Не коси драги траву поред Саве, да не покосиш моје очи плаве“, непристојно је приговорити било шта написаном. Али и поред свег стида не могу да прећутим оно што је аутор написао о ћирилици. Пише он :
    „Ми ионако волимо да се делимо око свега – србски или српски, ћирилица као примарно или једино писмо , од када су Срби на Балкану …Само још недостаје свађа Покољ – геноцид – србоцид.

    …“Зови ме како хоћеш само ме некој разбити“, каже наш свет. Ниједан од ових појмова, мо мом мишљењу, не смета другом.

    Зар тако о ћирилици од једног професора који се сваким својим писањем показао као народна узданица у српској родољубивој елити. Ту српску светињу браним од Срба већ три деценије , али како се она може одбранити од српских ауторитета када су заштићени тако што моје текстове хоће да објави један , или највише два сајта. Зато се морам задовољити коментаром , а питање је да ли ће и он бити објављен.
    Пре петнаестак година имао сам текст на сајту ВИДОВДАН „Српска интелектуална елита да се изјасни о ћирилици“, кога је пренело 12 сајтова. Као позитиван пример навео сам управо проф. Антонића, који је у интервјуу ГЕОПОЛИТИЦИ рекао , отприлике , ово :“Све моје досадашње књиге биле су латиничке, јер сам мислио да је свеједно, али ће све будуће бити ћириличке, јер видим да није свеједно.“ И још оно главно : „Морамо пружити отпор ћирилицом.“ Чак је , на другом месту писао да је Венецијанска комисија била против уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму уз српски језик.
    Петнаест година касније професор пише супротно – да је свеједно да ли само ћирилица или ћирилица као примарно писмо . Ово друго значи и ћирилица и латиница. А колико је ћирилица примарна види се по томе што је други велики ауторитет председник Матице српске проф . др Драган Станић недавно рекао у ПЕЧАТУ да је у својој улици избројао 1,5% ћириличких натписа. Значи , секундарног писма има 98,5%.Управо у том истом проценту је професор Антонић промашио кад је написао да једно другом не смета : ћирилица као примарно писмо и само ћирилица.
    Таквим писањем он је начинио грех као и сви ми који смо мирно живели без дужног сећања на страдање својих сународника . Јер испаде да је ћирилица стигла до својих 1,5% неким стихијним процесом. Због неке своје неизлечиве болести. А није било тако.Ћириличке писаће машине нису повучене из државне администрације у НДХ у време Анте Павелића него у комунизму под командом другог Хрвата Јосипа Броза. Оне нису одведене у неки Дурџића Гај него у подруме. Истовремено је престала производња нових писаћих машина у фабрици „Славко Родић“ у Бугојну. Тиме је ћирилица политички заклана и остала без ваздуха без капи крви, а заточени Срби на својим стратиштима су заклани на други начин. Као што је био план да се побије трећина Срба , тако је постојао план да се убије ћирилица 100%. Она је осуђена на смрт првом Павелићевом уредбом , пре него што ће заклани Срби запловити Савом према Београду. Под Брозом је она осуђена на дуготрајно умирање. Додуше ,не у Хрватској на обали Саве , него усред земље Србије , на српским улицама.
    Макар неки високошколовани Срби , и макар понекад , сете се Јасеновца , али ниједан није написао ниједан редак поводом 100 година од прве забране ћирилице 1916.г.у српским земљама, када је она била замењена овом истом окупационом латиницом. Истина , написали смо о томе књижицу Драгољуб Збиљићи ја , и тиме зарадили мржњу код српске елите. Јер ко смо ми из обичног света да се мимо“науке“ мешамо у посао језичких Мишина. Некако се десило да имамо много доктора наука , академика и других великодостојника , али немамо ћирилице.
    Ево, ја и овом приликом понављам да и ових 1,5% ћирилице живи под претњом њој запрећене смртне казне, записане у српском правопису тако што је речено да је и латиница српско писмо, иако је то у директној супротности са српским Уставом.
    Пошто се наука бави откривањем законитости , стављам до знања проф. Антонићу да сам још пре 20 година открио следеће : ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер србског националног симбола планским увођењем хрватске латинице у српски језик, највише путем неуставног правописа. Признајем да ми је отворио очи сељак Станоје Ђујић из села Доњи Детлак код Дервенте , и то оваквим својим питањем: „Зашто се ти толико узбуђујеш због ћирилице кад је Вук нама смислио и нашу латиницу па ће нам остати она ако пропадне ћирилица?“
    Некима јесте свеједно ћирилица као примарно писмо или као једино ,али није свеједно ћирилици , јер је тиме осуђена на смрт.

    Свиђа ми се

  10. Евидентиране српске жртве именом, презименом и др. релеватним подацима у НДХ сигурно да су пожељне. Међутим, сматрам да је то немогуће урадити јер је већина Срба, од великохрватске политике њиховог истребљења, убијена по селима и местима која су или потпуно или делимично (убијени су искључиво припадници српске популације или њен део, где је било припадника и других народа) уништена. Колико је оваквих места – са пуним њиховим називима и броју становника из задњег прератног пописа становника можда се може установити упоређивањем са послератним пописима. Многа од њих више и не постоје или им је структура становништа измењена искључиво геноцидом. Вероватно да оваквих места у Хрватској и БиХ (НДХ) има на хиљаде а за које се не могу пописати са пуним подацима тамошње српске жртве. Због тога и постоји оволики несразмер у проценама послератних комисија и података са којима располаже Музеј геноцида и г-ин В. Ђурић. Процене комисија, хрватске и савезне, о стварном броју жртава могу се разликовати за пар стотина хиљада. Никако за 7 до 8 пута када се упореде садашњи подаци Музеја геноцида и послератних комисија. У тим уништеним селима и местима није остало преживелих који би после рата дали драгоцене податке о страдалим Србима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s