Јелена Ковачевић: У цркви

Певала бих из свег гласа и крвник да ме чује, да зна где сам. / Овде га чекам тело да ми исече, / сама под нож ћу да легнем уз иконе и свеће,

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Дошла сам да ме спасиш.
Тебе певају и хвале, Tебе Господарем зову.
Тврдо је и око и срце моје стајало пред тобом,
дуго сањало да је моћно, а у гроб се зазидало
уплашено и мртво јер си му сваки дан немоћ откривао,
пред сатаном га оставио голо.

Слабо је чуло, тешко видело
али реч Твоју је разумело и под Речју пало.
Као восак под ватром се разлило и заплакало
радосно што те види, Боже.

Око се загледало и душу светлом оковало да се брани
да крвника спали, али пламен се довољно није разгорео,
а свештеници затварају гласове и затварају врата,
светла погасише и ја остадох сама.

Не смем да идем, у одбрану док те не дозовем,
у одбрану моју да устанеш,
крвнику су руке ојачале и корак му се убрзава, чујем.
Остадох у мраку, сама.
А у мраку нигде мрака, у самоћи нигде страха.
Замукла је тишина, расветлела се и пламен уместо срца подигла да сија.
Каква је то сила!
Разнела бригу, ућутала и молитву и тугу.

Певала бих из свег гласа и крвник да ме чује, да зна где сам.
Овде га чекам тело да ми исече,
сама под нож ћу да легнем уз иконе и свеће,
да још једно паднем пред Тебе.
Дошла сам да те нађем.



Categories: Аз и буки

Tags: ,

Оставите коментар