Мило Ломпар: Одговор В. Вукосављевићу, Вучић-Брнабић министру културе

Преносимо полемику министра културе Владана Вукосављевића и професора Мила Ломпара, насталу после интервјуа проф. Ломпара, пренетог и на „Стању ствари“

Владан Вукосављевић; Мило Ломпар

Владан Вукосављевић: Реаговање

У претходном броју „Печата“ (614, 30. април 2020) објављен је интервју са извесним М. Ломпаром, под насловом „Касандра је била у праву“.

У том тексту изнете су лажи на мој рачун па вам молим да овај деманти објавите на истом месту.

Тешко ми је да разумем да одрастао човек, који је при томе и предавач младим људима, лаже и измишља на овако сензационалан начин.

Никада нисам тражио или предлагао „добитнику Нинове награде“ никакав састанак а поготово „молио“. Последично, нисам дакле ни могао бити „одбијен“.

Будући да несрећном Ломпару ово није први пут да у јавности бестидно лаже о мени, предлажем му да за своја непријатна карактерна и морална обољења савет и помоћ потражи код свог лекара или фармацеута. Или психотерапеута. Или исповедника. Ја за његову бољку лек немам.

Владан Вукосављевић
министар културе
у Влади Србије

(Печат бр. 615)

Мило Ломпар: Последњи дани или У јавним пословима увек су битни докази, а не мишљења

Објављујемо одговор професора Мила Ломпара на деманти министра културе Србије Владана Вукосављевића из прошлог броја (615) Печата, а који је уследио као Вукосављевићево реаговање на интервју аутора овог текста у претходном, 614. броју Печата

У разговору за Печат од 30. априла 2020. године нагласио сам невладин (другосрбијански) карактер актуелне српске власти. То сам илустровао неким јавним поступцима носилаца власти: председника Србије, председника владе и министра културе. У „реаговању“ на моје исказе, Вучић-Брнабић министар културе износи пуко тврђење да сам лагао. Он не износи никакве доказе којима би ово тврђење поткрепио.

То није добар начин оповргавања нечијих речи: да су примери које сам износио били приватне ствари, попут кафанских дошаптавања, онда би моје исказе било могуће обеснажити пуким речима. Како су се моје тврдње темељиле на јавно предоченим исказима, неоспореним и ауторизованим, онда су за њихово оспоравање неопходни јавно проверљиви докази. Тако је релативно скоро председник Србије јавно тврдио да је код мене дипломирао један од опозиционих политичара: и реторички је сугерисао да сам академски сумњива особа. Када сам га одмах уверљиво оповргао, предочивши проверљиве чињенице, показао се неморалним, пошто се није извинио, али и мудријим од свог министра: једноставно је заћутао.

Јер, у јавном подручју, и нарочито код носилаца јавних услуга, попут министра или председника, нису довољна тврђења него су неопходна уверљива сведочанства. Али важно својство ове власти је циљано мешање јавних и приватних садржаја, пошто се тако отупљује једна од основних моћи сваког расуђивања: разликовање битног, јавног и проверљивог од небитног, приватног и непроверљивог. А усколебана моћ јавног расуђивања је неопходан услов за владавину симулакрумом: каква припада нашим данима.

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

У вези са српском културном политиком, као једним од подручја на којима се показује подређеност актуелног режима ставовима невладине интелигенције, изнео сам три примера: Вучић-Брнабић министар културе је молио за сусрет оног сарадника Пешчаника који га је критиковао и – био је одбијен; био је носилац процеса којим се српски културни идентитет сликара Петра Лубарде уграђује у конструкцију црногорског идентитета какву оглашава подгорички режим; упркос великој јавној причи о ћирилици, није дошло ни до законске ни до статусне промене садашњих културних кретања, која су по ћирилицу неповољна. На основу којих сазнања сам изнео овакву оцену?

Отпор невладине интелигенције

Није донет никакав закон о ћирилици упркос вишегодишњој јавној причи о тој ствари, која је имала пропагандни карактер и служила да се створи привид националне оријентације у политици ове власти. У тој пропаганди видно место је заузимао Вучић-Брнабић министар културе. Но отпор је пружила невладина интелигенција, која настоји да очува постигнуту доминацију латинице у јавном простору, па се власт приклонила њеним ставовима и није учинила ништа. Поново се потврдила – својевремено упућена комунистичким властодршцима – мисао Милана Грола: „Манифестације пролазе, проблеми остају.“ Quod erat demonstrandum.

Вучић-Брнабић министар пише да није никад молио за састанак са сарадником Пешчаника, па његова молба није могла бити одбијена. Но на сајту Пешчаника објављен је 29. септембра 2017. године чланак под насловом „Ministar i margarite“. У њему је написано: „Sve je počelo jednim neočekivanim telefonskim pozivom, negde sredinom juna… Stajao sam pred vratima stana, pokušavajući da ime čoveka koji me je pozvao spojim sa slikom koju sam negde u podsvesti imao o njemu. Ime je bilo zvučno – Nino Brajović, državni sekretar za informisanje i medije – a još zvučnija afilijacija koja je usledila: zvao me je po nalogu ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Pomislio sam da se sprema javna debata o Strategiji, pa je Ministarstvo odlučilo da pozove novinare koji se bave kulturnom politikom kako bi na njoj učestvovali i uložili primedbe. „Ne“, rekao mi je glas s druge strane dok sam ja polako shvatao ko je državni sekretar bio tokom devedesetih, a ko je danas: „Naš ministar je veliki demokrata i on voli da priča i sa onima koji ga hvale kao i sa onima koji ga kritikuju, a vi imate popriličan broj negativnih napisa o Ministarstvu…“ „Pa, čekajte“, rekao sam, „vi biste da nasamo razgovaramo u Ministarstvu?“ „Da“, potvrdio je sekretar Brajović, „ministar bi da malo popriča s vama“. „A tako… A kada to?“ „Pa, evo, recimo, prekosutra u devet, ako vam odgovara.“… „Dobro, javiću vam se sutra i reći ću vam da li dolazim“, odgovorio sam… Nisam otišao na taj razgovor u četiri oka sa ministrom Vukosavljevićem… [него] sam sutradan poslao poruku sekretaru Brajoviću, poručivši mu da su moji stavovi javni i da od njih očekujem odgovore u javnosti a ne u ’četiri zida’.“ Овај Пешчаников текст се и сада, после безмало ТРИ ГОДИНЕ, налази на том сајту. И нема ни сада, после безмало три године (18. V 2020), никаквог демантија поред њега. У њему сваки читалац може прочитати да је (1) министар културе молио за састанак и (2) да је био одбијен. У Печату сам нагласио ова два момента. Quod erat demonstrandum.

Извор: Пешчаник

Шта нам открива садржај овог текста, ако га упоредимо са министровом реакцијом из Печата? У Пешчаниковом тексту је осликана сервилност, док смо се у писму Печату осведочили у бахатост. Одакле ова разлика у понашању? Она показује како изгледа лице власти чија је национална оријентација лажна. Као сама лаж, та власт је јака на речима, вулгарна у опхођењу са онима који знају њену прошлост, а снисходљива и понизна према онима који је постављају на место политичког уљеза: припуштеног да изврши добијене налоге. То је власт егзистенцијално инфериорних: и по личном делу и по јавном значају. Док нису осванули на власти, били су то људи чији приватни статус најбоље описује руска реч приживаљшћик и, истовремено, људи који јавно не постоје. Њихов тип власти карактеристичан је за ренегате: јаке речи, настојање да се корумпирају сведоци ранијих времена, да би се обезбедио излаз за последњи рукавац изгубљене савести, никаква дела. И не иде им лоше: зато је све око нас овако добро.

Дужност човека на јавном положају

Ако знамо да чињенице које доноси Пешчаников текст нису демантоване безмало ТРИ ГОДИНЕ, појављује се питање: зашто их Вучић-Брнабић министар није оповргао, ако нису истините? То је дужност човека на јавном положају. Да ли он то није учинио зато што не сме да демантује Пешчаник? А зашто не сме? Можда Вучић-Брнабић министар није то учинио зато што је аутор текста „osnovao… sa Alidom Bremer list Beton International“ у децембру 2013. године. Она је – у 1992. години – у Франкфуртским свескама оптуживала српске писце и интелектуалце за националистичку подршку владајућем режиму: у духу западног (немачког) пропагандног наума. Таквим је проглашен и један од најжешћих критичара тадашње власти – Никола Милошевић. Довољно је било што је његова критика режима била различита од критичког циља невладине интелигенције. Но Алида Бремер је на постјугословенском простору предводила Traduki fondaciju, која има вазда активан утицај и интересе у српском Министарству културе. И министар је 28. октобра 2016. године продужио – још један континуитет са претходним режимом – сарадњу са њом: сарадњу која има и новчани вид. Отуд као да није упутно замерати се њеним сарадницима: боље је молити за сусрет са њима.

Занимљиво је да у припреми трогодишњег представљања култура нашег региона на Лајпцишком сајму, у периоду 2020–2023. године, Traduki fondacijа најављује да учествују „the exciting literary worlds of Albania, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, Kosovo, North Macedonia, Montenegro, Romania, Serbia and Slovenia“. У оваквом контексту бесмислени појам књижевних светова представља само алиби за списак држава: на којем паралелно и равноправно постоје Косово и Србија, док се Република Српска не помиње. Тако Traduki fondacijа планира да прикаже српски свет културе. Не знам да ли српско Министарство културе учествује у овом пројекту. Знам, међутим, да је много лакше глумити националну оријентацију у нашим медијима него заступати је у ненаклоњеним светским контекстима. Понашање је прави тест сваког уверења.

Алида Бремер (Извор: Крокодил.рс)

Дакле: поводом десетог издања књиге Дух самопорицања, у којој је први пут у нас анализиран и текст Алиде Бремер, у разговору за Печат поменуо сам чињенице које изричито описује Пешчаников текст из 2017. године. Понављам: тај текст није нико демантовао. А овај накнадни и изнуђени министров напис има више мањкавости: у њему је заборављено да постоји именовано треће лице као сведок и учесник ситуације; напис је упућен на погрешну адресу, јер је усмерен ка мени, а не ка Пешчанику. Quod erat demonstrandum.

Кривотворења и подударности

У Вечерњим новостима од четвртка 23. фебруара 2017. године пише: „Вукосављевић је имао билатералне састанке са министром културе Црне Горе Јанком Љумовићем. Договорени су заједнички пројекти у области стваралаштва, као и заједничко обележавање 120 година рођења Мила Милуновића и 110 годишњице рођења Петра Лубарде.“ Пре ТРИ ГОДИНЕ је, дакле, српска власт – у функцији Вучић-Брнабић министра културе – учвршћивала културну идентификацију подгоричког режима, јер је кривотворила национални и културни идентитет великог сликара Петра Лубарде. Он је – што се може прочитати у различитим изворима, које пописује Дух самопорицања – у тестаменту записао да је по националности Србин и тражио да се у оквиру југословенске изложбе 1971. године у Паризу његова дела поставе у павиљон који испуњавају сликари Србије, а не Црне Горе. Ко је онда тај српски министар културе који измешта Лубарду из његовог изабраног и аутентичног контекста? Тај Вучић-Брнабић министар делује у потпуној сагласности са темељним схватањима наше невладине (другосрбијанске) интелигенције, која подржава подгорички (антисрпски) режим. Дакле: и чињенице које сам о односу према Лубарди изнео у разговору за Печат почивају на аутентичним и јавним изворима. Quod erat demonstrandum.

Извор: Вечерње новости

Када у овом „реаговању“ долази до напада на моју личност? У одсуству било каквих доказа којима би се поткрепило министрово порицање сопствених чинова: argumentum ad hominem се по правилу јавља као покушај да се надокнади слабост аргументације. Таква је препорука да ми је потребан психотерапеут или исповедник. Под условом да занемаримо њен уличарски карактер, ова препорука може допирати из више извора. Делује као подсећање на совјетска времена у којима су критичаре режима смештали у психијатријске установе. Могла би бити део садашње изборне кампање, јер и председник владе – са скупштинске говорнице – на исти начин вербално вређа посланике. Какав председник (Брнабић), такав министар: за такве спојеве Гете је имао праву реч – избор по сродности. Но најдубљи основ ових неуљудности налази се у менталној подударности са Пешчаником. Јер, са те адресе су ме 2008. године потпуно ван теме – повод је била моја књига Моралистички фрагменти – описивали као „особу тешку себи и другима“. У министровом „реаговању“ пише: „непријатна карактерна и морална обољења“. Сродни духови се пре или касније неминовно подударе.

Није најважније сáмо тврђење да немам прикладних својстава за предавача „младим људима“. Оно је превасходно смешно услед околности да га изриче особа која седи у влади са министром коме је одузета докторска титула због научно утврђеног плагијата и министром који је као доктор наука под сумњом да није завршио ни факултет. Та околност предочава какво је истинско осећање за интелектуалну и моралну достојност код културног хероја наше владе: како у академским, тако и у јавним пословима. Јер, реч је о његовој духовној, моралној и политичкој сабраћи: similis simili gaudet.

Отуд је садашњи напад на мој академски положај само плод политичке потребе: настојања да се у последњим данима владе стекне нека предизборна заслуга у очима налогодаваца. Најважније је, међутим, што и тако мотивисани поступци потичу од недавног Пешчаниковог сумњичења моје наставне легитимности: због учешћа на промоцији дела митрополита Амфилохија. Реч је – како сам нагласио у разговору за Печат – о историјским савезницима првог реда: „они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости“. Зар позив Пешчанику да се сретну није био министров прећутни позив на сарадњу?

Политичка доследност

У „реаговању“ се, зачудо, налази и нешто тачно, јер је проверљиво, али је до тога дошло нехотично, услед менталне пометње, пошто – у локви личних увреда – делује као похвала која ми је упућена. Тачно је, наиме, да сам и раније критиковао поступке и понашање овог министра. То показује да мој садашњи критички резиме проистиче из политичке доследности и да није вођен никаквим тренутним потребама. У нашим приликама, питање политичке доследности, као јавне а не приватне чињенице, постаје – заједно са истрајавањем на конкретној критичности – пресудно питање у заступању националне политике.

Министру припада апсолутна политичка одговорност за одлуке и понашања власти и ништа га од ње не може раздвојити: са националног становишта, понашање према српском народу на Косову и Метохији и у Црној Гори одговара садржајима националне издаје; са демократског становишта, понашање власти се одликује правном произвољношћу, медијским терором и јавном несигурношћу; са културног становишта, поступци су саображени овим основним владајућим токовима. Никакве прокламације и манифестације, рекламне кампање и изјаве, спорадични документи и безначајно кадрирање, не могу обезбедити лични или колективни алиби због учешћа у власти или јавне подршке која јој се упућује. Свакако да начини функционисања српске националне лажи у владајућој културној политици, као поузданом партнеру духа самопорицања, заслужују подробну анализу. И могло би се десити да је добију.

Извор: Политика од 6. децембра 2016.

Тако и argumentum ad rem и argumentum ad hominem потврђују мој увид да је садашња власт превасходно јавни сервис невладине (другосрбијанске) интелигенције. То сам назначио још 6. децембра 2016. године у разговору за Политику: тада сам рекао да је тек постављени министар „поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе“. Тадашњи председник владе био је садашњи председник Србије. Поново: какав председник (Вучић), такав министар. Опет Гете: Wahlverwandtschaften. Није могло ни раније, ни прецизније да буде јавно изречено. Дакле: Вучић-Брнабић министар. И то је довољно. У јавним пословима увек су битни докази, а не мишљења. Уосталом, слуге немају мишљење које завређује пажњу: а министар је – каже латинска реч – ипак само слуга. Quod erat demonstrandum.

(Печат, 22. 5. 2020)

Наслов и опрема: Стање ствари



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

17 replies

  1. Доследност господина Ломпара, његово држање у истини, вредно је поштовања и наклоности…

    Свиђа ми се

  2. Министар Вукосављевић је направио катастрофалне кадровске потезе током свог министровања. Подржао је „стару гарду“ уместо младе људе. Већина директора у култури није могла током ванредног стања да изађе из својих кућа , јер имају 65+. Све што је обећао није испунио.

    Свиђа ми се

  3. Већ у првој реченици свог реаговања министар културе је показао некултуру . Назвати дугогодишњег професора књижевности на БУ “ извесним М . Ломпаром “ чини излишним читање његових даљих опсервација на тему нечијег морала или психичког здравља . Но , ваљда има искуства у личним проверама . Подршка за проф . Ломпара и његове , увек исцрпно аргументоване , ставове .

    Свиђа ми се

  4. Надам се да ће се г. Ломпар осврнути и на коментар у ин4с-у испод истог интервјуа.

    Свиђа ми се

  5. Проф. др Ломпар је родољуб, интелектуалац првог реда, и човек изнад свега. Он је представник истинске српске елите и интелигенције. Вучић-Брнабић министар (не)културе је морална и интелектуална ништарија, и саучесник другосрбијанском велеиздајничком пројекту.

    Свиђа ми се

  6. Исече га к`о “бурек за овде“.

    Свиђа ми се

  7. aferim

    Свиђа ми се

  8. К`о маче мушкатлу!

    Свиђа ми се

  9. Свака част проф. Ломпару на свему, а такође ме заинтересовала изјава @Popo, па сам потражио на ин4с какав је то коментар који је упућен проф. Ломпару и претпостављам да је то овај:

    ——-
    Веслач 01/05/2020 09:01 at 09:01
    Шта радити и шта прво урадити?

    Ево, бићу слободан да се директно обратим г.Ломпару пошто верујем да ће погледати коментаре на овај интервју који је објављен и на другим местима. Нема потребе да се легитимишем као неко ко се у потпуности слаже са свим што је овде речено или у Књизи написано. Морам и да напоменем да су пар претходних обраћања другима били неуспешни јер се захтева не само велика храброст већ и велико знање, велико родољубље, а богами, и спремност на жртву. Улози су велики а у питању је досадашњи ток светске (и српске) историје, у ствари – њена интерпретација.

    Наиме, почетак свих почетака је стара српска историја која је у темељима светске историје. Она је толико деформисана, скривена и забрањена да је то већ и лаику видљиво голим оком. Све ово што је поменуто у интервјуу има своје почетке, узроке и логичке последице управо у тој историји. И ништа боље од ње не доказује и илуструје тај дух самопорицања. Будућност српског народа је немогуће градити нити предвидети без њеног познавања или барем свести о њој. САНУ као институција је бескорисна у том погледу. ‘Еснафски’ приступ је овде контрапродуктиван јер има за основу баш ту фалсификовну историју. Колико јуче, овде један историчар, такорећи експерт, бр-доктор, бистри овде нешто о истргнутом делићу српске историје (иначе се бави и бригом за српску ‘дијаспору’) а на другој страни се залаже за шиптарско Косово. Тај је још и Ваш колега а слични су му и остали који су ту, у суседним собама, на највишем нивоу задужени са српску историју.

    Да скратим причу, циљ је да се покрену ствари са мртве тачке. Верујем да све ово Вама није непознато мада нисте у том ‘еснафу’. Угаони камен светске историје је измишљена сеоба тзв. Словена (тј. Срба) на Балкан у 7. веку за коју нема ни један доказ. Ако би се само тај детаљ разјаснио, све остале ствари српске и светске историје би следствено временом дошле на своје место. Ћутање српске интелигенције по том питању је равно велеиздаји најгоре врсте. То је у ствари највиши степен сопственог самопорицања.

    Није потребно да Ви лично истражујете историјске догађаје али можете само да јавно оставите питање да нама свима неко то разјасни. Јавиће се и овакви и онакви али ће у неминовној дискусији истина ипак изаћи на видело. Те дискусије се највише прибојавају они који се истине највише плаше јер ће то бити не само крај њихових незаслужених привилегија већ и коперникански преокрет српске интелектуалне мисли али и актуелне политике.

    Било би веома разочаравајуће ако не будете ‘видели’ или игнорисали ово обраћање на које ће Вам свакако неко скренути пажњу. Алтернативно, ако сте уверени у супротно, мада не бих могао у то да поверујем, онда опет јавно прозовите овакве лунатике који се замлаћују сличним ‘небулозама’ (најчешћи израз поменутих ‘експерата’). Као у шаху, часовник је притиснут и време већ тече (без повратка). Свима нама.

    Свиђа ми се

  10. Крајње некултуран, готово мримитиван јавни наступ једног министра Културе. Одавно сам сумњао да је министар вешт манипулатор, нарочито у погледу данашњег катастрофалног статуса Српске Ћирилице у Србији. Мног тога је најављивано и очекивано, али плански није било никакве активности у том погледу. Када је господин Драган Хамовић видио прљаву игру министра Културе, дао је неопозиву оставку. Нажалост, и у Бањој Луци се све ове лажи и манипулације једноставно копирају. О заштити Ћирилице се прво огласила председница Српске, па председник Владе, и на крају министарка Образовања. Дакле, ради се о смишљеним манипулацијама, иза којих стоје невладине организације и „друго србијанци“ у Србији и Републици Српској, да би се Српска ЋИРИЛИЦА коначно „пустила низ воду.“

    Свиђа ми се

  11. @ Veslac
    Gospodine, svaka Ti cast na komentaru! Mislim, godinama, potpuno isto,ali ne umijem to formulisati tako koncizno kao Ti.Svakom ko sabere 2 i 2 jasno je da je Seoba prica na koju se mogu upecati samo retardi.Tristo godina tabanaju babe i djedovi,disu na izbusenu trsku lezeci na dnu Dunava, da se
    dokopaju Balkana.Prije toga smo bili pavijani i brali avokado po Sibiru,a onda dosli CiriloMetodije,pa nam napisase slova,a oni se posvetise.
    Uz njemacku istorijsku laz,na rudu je legla SPC,jerbo prije Nemanjica nije bilo nista.Pogledajte samo tekstove od prije dva tri dana.
    Dok god je ovakva nasa „istorija“ sazidana na ovom trulom temelju,necemo maknuti iz ove kaljuge.
    Pitanje svih pitanja!
    Bravo za Veslaca!

    Свиђа ми се

  12. Каста је унутар себе затворена друштвена скупина заснована на породичном наслеђу и строгој хијерархији моћи и утицаја.
    Овако Википедија дефинише касту.
    Данашња српска Каста није настала на породичном наслеђу, међутим породице су успеле да створе Касту која је сада дефинисана баш тим породичним деловањем унутар Касте и у свеукупном српском друштву.
    (Ово је цитат из ширег текста)

    Овај вајни министар покушава да се угура у Касту и при томе не бира средства. Он зна да му је положај у Касти несигуран, па би да га учвсти преко проф Ломпара.Он је примио манир своје шефице
    Његов вокабулар је улични, крање непристојан, шибицарски.
    Он је примио манир своје шефице, он би да шаље проф. Ломпара да се лечи?
    При томе му није пало на памет, пошто је више нема, да он сам себе провери код доктора?
    Да ли је сигуран да би његов налаз био позитиван и да ли је сигуран да он може да се излечи?

    Свиђа ми се

  13. Министар Културе, који се врло некултурно оглашава у јавности, је скривено против члана 10, Устава Србије, да је Ћирилица једино писмо Српског народа. Професор Ломпар је такође за тзв. двоазбучје, јер Хрватску латиницу сматра граничним односно контактним писмом у Срба. У својој огромној књизи „Дух Самопорицања“, Српску Ћирилицу је само узгред споменуо. То значи да је Мило Ломпар, индиректно, такође против члана 10. Устава Србије. Ради ових неспорних чињеница, позивам оба уважена јавна делатника, да се помире и помогну да се равноправност Српске Ћирилице у односу на Хрватску латиницу у Србији ЗАКОНСКИ регулише. Само тако би се онемогућио нестанак Ћирилице у јавној употреби у Србији, а и у Републици Српској.

    Свиђа ми се

  14. Одличан коментар М.В. , с тим што увек треба нагласити да је и правописна одредба о писму супротности са Уставом. Зато сам недавно и написао текст „ЖАЊЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗАСЕЈАНО“. Ако српска младост учи у српској просвети да Срби имају два писма , не може да следи ништа друго него даље потањање ћирилице. Ја сам се јавно питао да ли постоји неки доњи праг понижавања ћирилице који би покренуо елитне Србе да одустану од система двоазбучја ако је он смртоносан по ћирилицу. А да је заиста смртоносан уверио се недавно и председник Матице српске који је рекао у „Печату“ да је у својој улици у Новом Саду избројао читавих 1,5% ћирилице ! А да ли ће од те изјаве бити боље ћирилици ? Хоће колико и од ранијих многобројних јавно изнесених забринутости за њу министра културе. Биће боље ћирилици колико и белим медведима када је неко јавно забринут због топљења леда.
    Веома сам пријатно изненађен тиме што овај сајт дозвољава критиковање проф. Ломпара у вези са његовим ставом о ћирилици . У моме поменутом тексту писао сам како он не сматра ћирилицу константом српске културе , него је питање писма изнео на политичко тржиште , па нека победи писмо које је јаче. Један родољубиви сајт је одбио да објави мој текст „да не би ослабио родољубиви фронт“.

    Свиђа ми се

  15. «М.В» — брате, «два минуса дају плус», мислиш? 
    https://sun9-8.userapi.com/c858332/v858332973/16daff/I_zWFXGGMb0.jpg 
    Једанпут сам слушао Драшка Ређепа кад излаже теорију о компромису и дозвољеном. По тој теорији направиш прави компромис и све остало ти је дозвољено. У јавној делатности, поготово, Друга страна је она која коло води, из тог, наравно, следи. 

    Свиђа ми се

  16. Однос латинице и тзв. ћирилице је једна од првих ствари која ће бити на дневном реду чим се јавно постави питање из коментара г. Јанкетића. Видећемо да ли је тзв. ‘ћирилица’ потекла из винчанског писма које је најстарије на свету, да ли је то писмо којим су писали Етрурци и које је сигурно послужило за креирање латинице? Пре свега ћемо открити корене атавистичке мржње према Србима (да ли је то у Ватикану као што Ковић овде каже или још раније) која се сада површински манифестује као мржња према православљу и тзв. ћирилици?

    Свиђа ми се

  17. Ћирилици не треба равноправност! Ћирилици треба „фаворизација“ кроз законску регулативу, у којој ће децидно бити наведено да је употреба Ћирилице законска обавеза, и да као једино/самим тим и службено/ писмо, уз српски језик, постаје обавезујуће у свим јавним пословима.
    Срби немају два писма, два писма су постојала у Југославији; да се не враћамо на мање-више познате чињенице.
    Посебна прича је штампарска делатност где се урадило највише на полатињењу и похрваћењу српског културног простора.Што рече непревазиђени Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби истину слободу и отаџбину слободан је и неустрашив као Бог а презрен и гладан као пас“….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s