Мило Ломпар: Поводом једне акције „Пешчаника“, водећег гласила нашег секуларног свештенства

Поред употребне димензије, идеолошке оптужнице имају и интелектуалну амбицију. Тако је „Пешчаник“ (у тексту „Амфилохије у 36 књига“) наступио у одори варшавског почасног доктора, витеза Легије части и витеза позива

У понашању секуларног свештенства постоји обавезујући распоред поступака: не само да се унапред зна која мисао бива изложена оповргавању и подсмеху или која личност бива провучена кроз ланац медијског обезвређивања, него је од велике важности и тренутак у којем се читава идеолошко-пропагандна акција одвија. Тако Пешчаник – као средишње идеолошко гласило нашег секуларног свештенства – објављује 14. јуна 2019. године критички приказ промоције изабраних дела митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија. Ако знамо да је сама промоција одржана 16. маја 2019. године, како се могло догодити да је Пешчаник, вазда спреман да жигоше сваки идеолошки преступ, тако много закаснио са оглашавањем?

Да бисмо то разумели, ваља да се сетимо како идеолошки текстови имају изражену употребну димензију: она одређује када се јавна оптужница појављује. Пешчаникова оптужница угледала је света само дан пре народног сабора у Подгорици, који је имао за циљ и да се супротстави безаконом отимању имовине СПЦ. Шта нам то открива? Да Пешчаник – критиком митрополита црногорско-приморског као антизападног и антидемократског чиниоца – прећутно исказује солидарност са подгоричким режимом. То је режим изразито недемократски, у којем један човек влада тридесет година, режим премрежен снажним криминалним садржајима, који су предмет претресања у европским судовима и медијима. Ова Пешчаникова акција, дакле, изнова потврђује колико је секуларно свештенство вођено недемократским и насилним наумима. Јер, оно настоји да створи јавну подлогу за прикривање насиља подгоричких власти, за жигосање митрополита црногорско-приморског и сузбијање било каквог осећања солидарности са обесправљеним српским народом у Црној Гори.

НЕУКРОТИВОСТ ЈЕ У ПРИРОДИ АМБИЦИЈЕ

Но, поред употребне димензије, идеолошке оптужнице имају и интелектуалну амбицију. Тако је Пешчаник наступио у одори варшавског почасног доктора, витеза легије части и витеза позива: стечене дуготрајним оспоравањима српских националних права, ове титуле подразумевају особу чији је академски статус давно обезбеђен анализом савремених гробљанских написа. Као да је пишчева амбиција у знатном нескладу са садржајем и дометима митрополитовог дела. Но, у природи је амбиције да буде неукротива, па се Пешчаник устремио на садржаје онога што је говорено на самој промоцији: он је опатрнуо сваког од четворице говорника. Тако сам се – после дуго времена – поново нашао у орбити Пешчаникове пажње: био је то дирљив сусрет са старим знанцима, прпошним и неувелим, чије речи умеју да обрадују.

У процењивању моје беседе, Пешчаник утврђује извесну неправилност: иако сам – вели витез Легије части – казао да намеравам говорити о митрополитовим списима који „дотичу подручје књижевности“ нисам говорио о „књижевној страни Амфилохијевих списа“ нити о „митрополитовом књижевном делу“, ни о његовим стиховима. У овом суду имамо две грешке. Варшавски почасни доктор, наиме, не зна да књижевна страна нечијих списа – њихова литерарност, реторичност и стилогеност – није једино што спада у подручје књижевности, јер том подручју припадају и тематска, идејна, религијска, историјска својства и заинтересованост. Како сам говорио о митрополитовом односу према Светом Сави, Доситеју, Његошу и Достојевском, савршено је јасно да сам био заокупљен оним списима који припадају „подручју књижевности“.

Мило Ломпар (Извор: Печат)

Увек се изнова зачудим колико је интелектуално низак ниво у редовима секуларног свештенства. Утешно је пак што је у изразитом складу са њиховим ниским моралним нивоом. Витез Легије части се, рецимо, не либи да фалсификује ствари о којима говори. Он тако свесно доводи своје читаоце у заблуду. Околност да сада само узгред помиње Његоша плод је нелагодности пред сазнањем о томе да сам – у ранијим текстовима, који су имали дејство профилаксе – разоткрио његове фалсификате. Јер, доказао сам да лаже када тврди да се кнез Лазар не помиње у Горском вијенцу, да из те лажи изводи закључке о косовском опредељењу, као и да не чита основна објашњења уз песников текст, па бесмислено тврди да су травнички Турци убили војводу Батрића. Отуд је у овом тексту одустао од Његоша. Моја критика је уродила плодом и морам наставити да га и у другим садржајима јавно подучавам. Јер, нескромна је његова реч да „можда… не уме да чита богословске списе“, пошто не уме да чита ни световне списе: ваљало би – макар накнадно – проверити колико је успешно ишчитао савремене гробљанске написе.

ЗНАЧЕЊА ВЕЛИКЕ ВЕРЕ

У овом тексту пак прећуткује да сам у својој беседи указао на то да је – 1982. године – Никола Милошевић увео на јавну позорницу неке од наших најистакнутијих православних богослова, као и да је водио јавни, полемички и занимљив разговор са митрополитом о Достојевском, премда су њихове перспективе биле супротстављене. У настојању да покаже како сам „своје слово… завршио безрезервном недвосмисленом похвалом“, секуларни свештеник пише да сам „на крају с одобравањем закључио да је за митрополита Христ једина истина, да је његово ’руководно начело’ исто оно које је формулисао Достојевски кад је написао: ’И ако би ми доказали да је истина на једној страни, а Христ на другој, ја бих остао уз Христа’.“

Човек не зна одакле да почне са исправљањем овог рђавог семинарског рада. Шта је спорно у томе да је за једног митрополита Христос – једина истина? Чувена реченица Достојевског није, међутим, тако изричита како се давнашњем свршеном студенту опште књижевности привидело. Тако Чеслав Милош описује сву далекосежност ове мисли Достојевског: „Вера и разумност су више пута супротстављени, али супротстављање вере и истине доста је необично.“ Из тог супротстављања, он види Достојевског као „потенцијалног херезијарха“, док је било и оних тумача великог руског писца – међу које свакако спада и митрополит – који су у том исказу видели значења велике вере. Такви су били и неки православни тумачи, али да останемо на западној страни света: велике вере како је описује Кјеркегор у дефиницији о појединцу који стоји у апсолутном односу према Апсолуту.

Митрополит Амфилохије (Извор: Печат)

У жељи да постигне реторички учинак, витез Легије части тријумфално закључује подсећањем на Доситејеве речи: „Сав свет да ти рекне да два и два нису четири, немој му веровати, то је против искуства.“ Ова апологија искуства, потпуно комична у нашем времену, била је недовољна већ у Доситејевом времену. У Забелешкама из подземља – половином XIX века – постала је предмет радикалне критике Достојевског, која ће управо бити окупљена око вишеструке недовољности сазнања да су два и два четири. Таква критика је – у XX веку – била снажно усвојена у неким правцима филозофије егзистенцијализма. Тај правац мишљења, у својој расправи о Светом Сави и Доситеју, обележавајући своје схватање личности, помиње митрополит: „То интересовање није случајно: кроз модерни егзистенцијализам проблем личности постаје поново централни човјеков проблем, оно што је он био за хришћанство од самог почетка.“ Да ли је наш витез позива читао Забелешке из подземља кад је могао посегнути за тако рђавим примером: саморазумљивим сазнањем да су два и два четири? Како је један ђак Николе Милошевића могао да не зна за ово класично место из дела Достојевског? Поводом тривијалних и сирових Фаријасових читања Хајдегера, Дерида је дао коментар суморан за сваког професора: „Наводи се да је био његов ученик: ето и то се догађа.“

У жељи да се постави изнад митрополитових схватања, секуларни свештеник неминовно постаје смешан: не зато што покушава да оповргне некога ко је митрополит него зато што не зна о чему пише. Тако се он подсмева мојој речи о постојању извесног антицивилизацијског кретања у идејама просвећености. Заморно је изнова поправљати семинарску надменост нашег вишеструког витеза, па ћу се послужити очигледном уместо наставе за истанчаније духове. Ваља се сетити историјских садржаја Француске револуције. Она је несумњиво била надахнута и идејама просвећености. Са њом је био у дослуху чувени Волтеров поклич против цркве: „згњечите бестидницу“.

Тако се можемо сетити – у мору других примера – покоља у Лиону. Карактерисало га је кидања распећа са олтара, опљачкане црквене одежде, чаше, путири и иконе, процесија са магарцем коме су дали да пије из светог путира и преко ушију натукли владичанску митру, док су му за реп привезали распеће и Библију, да све то буде спаљено на ломачи и ишчезне у диму од запаљених одежди, мисала, нафора и кипова светаца, па се наредних дана настави рушењем чувених фасада и зграда, као и масовним покољима. Не можемо казати да су то појаве надахнуте цивилизацијским духом. Можда неминовне, свакако револуционарне, али – показала је то потоња историја – несумњиво антицивилизацијске: или наш витез мисли да су само рушења џамија антицивилизацијски чинови, док за рушење хришћанских цркава проналази неко цивилизацијско оправдање? Тешко је докучити дубину мисли у којој нема мисли. Можда су оне ишчилеле вођене употребом коју је – управо поводом овог витеза Легије части – Никола Милошевић везао за „слабост према парама“ наше невладине интелигенције.

ГРЕШКА И ЊЕН СКРИВЕНИ МОТИВ

Основна намера Пешчаникове оптужнице положена је у тврђење да сам неистинито приказао митрополитову студију „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, јер сам измислио подударност између светосавске и доситејевске традиције у српској култури и, штавише, приписао је митрополитовим погледима који су – вели варшавски почасни доктор – потпуно негативни у односу на Доситеја. Само настојање да се овако нешто докаже вођено је једном чињеничном грешком која открива дубоки идеолошки предумишљај.

Јер, за митрополитов спис се тврди да је објављен „1994. године“. То није тачно, јер се спис појавио – како сам и рекао у својој беседи – 1981. године у часопису Богословље. Да је ова грешка секуларног свештеника мотивисана, да није само плод његове опште несолидности, открива сугестија коју он развија из податка о години појављивања списа: „у време кад су и многи други у Србији устајали против Запада“. Циљ је, дакле, да се митрополитовом спису припише време распада титоистичке Југославије, да се спис означи као плод рата и антизападне државне и политичке оријентације. Но, у време када се спис појавио на власти је била комунистичка диктатура, као што није било никаквог рата ни антизападног усмерења у нас. Основна намера је, дакле, да се временским фалсификатом конструише подударност између митрополитове критике Доситеја и ратне ситуације, односно да се светосавска традиција повеже са ратним околностима.

Отуд долази прећуткивање читавог низа исказа у митрополитовој студији који откривају како радикална критика Доситеја није лишена знатних сенчења и нијансирања лика и дела великог човека наше просвећености. Тако митрополит помиње његов „изузетни дар књижевника и педагога“, употребу „народног језика, лакоћу стила, префињену иронију и хумор“, да би устврдио „да Доситеј није увијек досљедан у свом рационализму, иако му је то основна преокупација“, да је „био свјестан чињенице, да знање може бити и извор моралног помрачења, а не само просвјећења, да морално савршенство не иде увијек напоредо са знањем и да зло не зависи толико од знања колико од покварености срца и зле ’окренутости нарави’, тј. од погрешно усмјерене човјекове слободе“. Све су ово прецизни показатељи како је у митрополитовој студији – испод заоштреног поређења са Светим Савом, које је било полемички мотивисано – видљива свест о сложености и вредностима Доситејевог дела. Она прожима не само књижевна својства него и психолошка сазнања о људској природи, да би препознала и запретани религијски мотив у том делу: „Дешавало му се само у појединим моментима, када би разлози срца побиједили његову догму о разуму и јестетству, да из њега проговоре рудименти христолошко евхаристијске визије свијета и човјека“, па му тајна охристовљене творевине и материје „није била туђа, ако не у анагогијском, а оно бар у аналогијском смислу“. Све је то послужило за увид „да је Доситеј, иако то на први поглед не изгледа, запечаћен неким скривеним трагизмом, видљивим и на његовом сачуваном лику“. Број ових исказа, како год да оценимо њихов домет, потврђује да је у самој студији очувана нијансираност интерпретативног погледа.

Доситеј Обрадовић (Извор: Печат)

Као да је прегршт оваквих исказа ишчилела у Пешчаниковој свести, па варшавски почасни доктор тврди да сам – описавши ова својства митрополитове студије – био вођен потребом да се представим „као српски интелектуалац који уме да се вине изнад идеолошких подела“. То ми је наводно било потребно због улоге у којој сам се нашао: „да то што се нашао у улози промотера дела једног од најљућих непријатеља европске, просвећене и секуларне Србије, не значи да је изгубио легитимитет да буде професор на још увек секуларном Филолошком факултету у Београду“. Зашто би човек изгубио легитимитет да буде професор услед учешћа на било којој промоцији, кад се легитимитет не стиче учествовањем на промоцијама него научним радовима и наставном активношћу?

У том погледу, мој положај је – на велику жалост секуларног свештенства – потпуно утемељен: своју студију о Доситеју – у којој се самеравају домети и границе Доситејевог приповедања у светлости Кантовог схватања просвећености – објавио сам још 2000. године. Потом сам био ментор првог двоструког (српског и немачког) доктората на Филолошком факултету у Београду: и рад и одбрана били су и на српском и немачком језику, комисија се састојала од три српска и два немачка професора. Урађена у сарадњи са Универзитетом у Халеу, ова докторска дисертација је објављена: била је посвећена утицају Хале-Лајпциг круга на просвећеност Доситеја Обрадовића. Ако се сетимо како су у митрополитовој студији негативно оцењени протестантски утицаји на Доситејево мишљење, зар овако постављена докторска дисертација – као и моја сопствена студија – убедљиво не показују да одувек разумем дело Доситеја Обрадовића изнад идеолошких подела?

Свакако да је превасходна заслуга писца дисертације за њен успех, али не бирају само професори особе које су њихови докторанди него и те особе бирају професора који ће им бити ментор. Како код толиких професора на Филолошком факултету, који су исте идеолошке оријентације као и наш витез Легије части, није било ниједног таквог кандидата? Отуд је свака брига секуларног свештеника о томе да се Филолошки факултет једног дана може наћи „у рукама Српске православне цркве“ лишена основа. Јер, тај факултет се већ нашао у рукама НАТО-а, када га је – без икаквог разлога, полутајно за запослене – посетио генерални секретар ове злочиначке организације, која нас је бомбардовала 1999. године. Наш витез Легије части томе се не противи. За разлику од мене као јединог професора који је јавно протестовао због тог срамног чина. Али то је сагласно са чињеницом да је декан Филолошког факултета градски одборник владајуће странке. Шта то значи? Да је сва критика митрополита црногорско-приморског – и мене колатерално – плод дубоког идеолошког сагласја између владајуће политике у нас, подгоричког режима и Пешчаника.

КАКО СЕКУЛАРНИ СВЕШТЕНИК ФАЛСИФИКУЈЕ

Како стоји ствар са средишњом тезом варшавског почасног доктора да је „митрополит Амфилохије… далеко од сваке помисли да би се у нечему Свети Сава и Доситеј и светосавска и доситејевска традиција могли подударати. У његовом делу нема покрића, нема основе за покушаје Мила Ломпара да митрополитов однос према Доситеју и просветитељству мало ублажи, изнијансира“? Не треба поистовећивати личност са традицијом која из ње проистиче: да би разумео ову поуку, указаћу секуларном свештенику на околност да Маркс и марксизам нису идентични. Тако су и светосавска и доситејевска традиција у истовременом разилажењу и подударности.

Да би се то препознало, неопходно је уочити како секуларни свештеник фалсификује Доситеја. Јер, он одстрањује из целине дела великог српског просветитеља веома важну димензију: око 1800. године Доситеј прелази из космополитске у националну просвећеност. О томе је писао Алојз Шмаус још 1933. године. На то је упутио и Јован Деретић 1969. године. То је дотакао у недавно објављеној књизи Ђорђе Ј. Јанић. Но, секуларно свештенство настоји да једном идеолошком операцијом уклони свест о националној просвећености у Доситејевом делу.

Њени трагови веома су видни: Доситеј је поздравио Први српски устанак, послао половину уштеђевине устаницима и – напустивши удобност Трста – дошао у Србију крајем 1806. године, по ослобођењу Београда; због Доситејеве националне просвећености, која га је учинила непријатељем Аустрије, варадински заповедник барон Симбшен наредио је да га убију; на саветовању у Враћевшници 1810. године, Доситеј је био међу онима који су били за савез са Русијом а не са Аустријом, јер је тачно проценио одакле устаницима може доћи помоћ; „идеја о корисности свештенства и монаштва“ – пише у митрополитовој студији ‒ „сусреће се код њега поново пред крај живота у његовом писму о уређењу и просвјећењу Србије (писаном у сарадњи са митрополитом Стратимировићем)“. Није био идеолошки западњак, који слепо верује у западне (аустријске) интересе, него рационални западњак који брине о српским интересима. Као западњак, као заточник националне просвећености, Доситеј је био носилац српске интегралистичке свести, што упечатљиво показује његова Пјесна на инсурекцију Сервијанов, позната по рефрену „Востани Сербије“. У њој Доситеј прецизно именује српски национални и културни простор: „Босна сестра твоја“, „Херцегова земља и Чернаја Гора“.

У каквој је то вези са светосавском традицијом? Зар Свети Сава није трпео прекор због своје љубави према отачаству? Да у тој љубави није било ничег незаконитог, да је аутокефалност Српске архиепископије била призната и de iure и de facto, показује околност да је он признат и примљен у старим источним патријаршијама (Јерусалим, Александрија, Антиохија). Зар устаници вршачког владике Теодора нису 1594. године носили барјаке са Савиним ликом? Зар свечеве мошти нису спаљене не би ли се спречила мисао о српском ослобођењу? Зар светосавска традиција није била трајни предмет мржње хрватског национализма? (Узгред: и Пешчаника.) Зар Крлежа – као комуниста – није изоставио Светог Саву када је препричавао садржај народне песме Почетак буне против дахија?

Ако између светосавске и доситејевске традиције нема подударности у религијско-духовном садржају њихових списа, што је основни закључак митрополитове студије, то још не значи да не постоји подударност у њиховој националној димензији. Савина љубав према отачаству и Доситејева свест о националној просвећености откривају ону димензију у којој се две традиције подударају: премда у много чему сукобљене, оне се међусобно потврђују у дубокој оданости српској култури и историји. И када оштро супротставља ове традиције, митрополитова студија назначује њихове везе и припадност истој култури: „та два историјски независна чина судбински се одражавају на ход читаве једне нације кроз вјекове“. Он назначује, дакле, њихову подударност у судбинском облику утицаја и нације. То значи да присуство обе традиције образује српску културу као плуралну културу. У таквој култури је Јован Скерлић – као западни апологета – могао позитивно писати о студији Религија Његошева Николаја Велимировића, која – надахнута тадашњим православним модернизмом – помиње и Ничеа.

СТВАРНОСНА ПОДУДАРНОСТ

Као плурална, као противречна, као вишесмерна, српска култура је трајала све до комунистичке диктатуре, чије је руководно начело било да се кроз политичку критику светосавља обезвреди светосавско наслеђе. Управо је на идеолошку инструментализацију овог наслеђа, коју подразумевају речи Добрице Ћосића о Доситеју, управљена критичка оштрица митрополитове студије. Што је сама студија дала предност Светом Сави – то је разумљива и оправдана одлука, будући да се ниједна личност српске историје не може упоредити с њим: премда је у програмском смислу његов нововековни корелат Доситеј, у вредносном смислу то је Његош, који је рђаво прошао код нашег витеза Легије части. Одакле, пак, долази витезова тежња да обнови неистиниту представу о Доситеју и учини је секуларно-свештеничким оруђем за обезвређивање светосавског наслеђа?

Она долази из комунистичких засада. У 1979. години, на прослави 175 година од Првог српског устанка, певана је песма Востани Сербије. Коментатор НИН-а је то оценио као неприкладно. Зашто? Зато што та песма припада националној просвећености, која неповратно раздваја Доситеја и наше секуларно свештенство, проистекло из титоистичке представе о српској историјској и културној судбини. Јер, оно настоји да српску културу идеологизује, монополизује, деплурализује, тако што настоји да насилно (медијски, пропагандно, државном силом) уклони сáмо присуство националне традиције. То је идеолошко залеђе Пешчаника: у интелектуалној димензији, одстрањивање Доситејеве националне просвећености; у идеолошкој димензији, обнова титоистичке представе о српској култури; у употребној димензији, подупирање подгоричког режима у његовом обрачуну са српском црквом и њеном традицијом. У односу на то кретање, Доситејева национална просвећеност је заувек субверзивна.

Шта је постао човек који је сумњичио Доситејеву песму 1979. године? Извршни секретар ЦК СК Србије: 1982. године. Шта је данас? Коментатор листа Данас и биограф Радомира Константиновића. Који му је последњи блистави допринос? Написао је – 2017. године – да је вечити господар Црне Горе ни мање ни више него њен Мојсије, јер је земљу увео у НАТО. Зар такво тврђење није наговестило нему подршку секуларног свештенства појави НАТО-а на Филолошком факултету: њен траг је препознатљив у Пешчаниковој оптужници против митрополита црногорско-приморског, у чијој студији је написано како „светосавско предање не пориче ни разум нити одриче просвијећеност“.

Извор: Данас/Стање ствари

То показује да постоји и стварносна подударност – у хоризонту националне просвећености – између Доситеја, чији стихови о Црној Гори постоје у песми која позива Србију да устане, и митрополита црногорско-приморског. Јер, попут Савиног манастира на Превлаци, попут Његошеве речи о владики црногорском на кога се напада са сваке стране, тај митрополит стоји данас на бранику свега што је српско и православно у црногорској држави: у условима који се опасно приближавају онима из времена Независне Државе Хрватске.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 21. 6. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Хвала Ти Господе што нам даде овако златоусног, православног патриоту да на највишем књижевном нивоу води полемику са секуларним, отпалим манипулаторима.
    Хвала вам професоре и на многаја љета.

    Свиђа ми се

  2. Ломпар је, укратко, демолирао Чоловића, и његов површни, припрости текст.
    Кад се прочита Чоловићев састав, а потом Ломпарова критика тог текста која виртуозно, суверено, сурово и извесно не без подсмеха и ироније, деконструише Чоловићеве тлапње, од њих не остављајући ни камен на камену, тлапње које су израз илуминистичке вере овог космополитског клеветника традиције, клеветника свега што је сублимно, змајевито и поседује моћни метафизички напон, психолошку истанчаност и „морбидност“, и велику, неодољиву страст у надирању ка апсолутном животу, ка инстанцама понад оних просечних, наиме понад уобичајеног човека, тог „нормалног материјалистичког хомункула којег је либерализам уздигао у идеал“, у меру свеколике људскости, дакле клеветника оних типова у разноврсном плуриверзуму људског који се не дају свести на рацио, који су онкрај рационалистичких калкулација и еудемонистичке и просечњачке рационалности осакаћеног модерног човека, – типова који захватају у оно изнад и преко, отеловљују то изнад и преко, који дивергирају у врлет надљудског, представљају, и чине расцеп, безусловну отетост и понесеност у азурни понор висине, у небо неограничене афирмације оног Неспутаног, Неусловљивог и Божанског, – управо одмах се, ако се имају очи и ма и елементаран осећај за квалитет, за рангове у духовном поретку, схвата, види и разазнаје огромна духовна дистанца које дели Мила Ломпара, човека духовно вирилног и истанчаног, осетљивог, сложеног у размишљању, оштрог и отменог у закључивању и умом и душом оскудног „либерала“ и „демократе“ Чоловића.
    Чоловић је закржљао у просветитељству.
    Као да се од рационализма, илуминизма, позитивизма, од модернистичког прогресизма и еволуционизма, њиховог материјалистичког поимања човека, у основи крајње редукционистичког и постидног, од еудемонистичког поимања живота и његових циљева, задатака, природе, управо ништа није догодило, ново по вредности, суштини, досегу, као да нема ни Достојевског и Ничеа, њихове афирмације оног супра-рационалног, оног надљудског, свељудског, трагичног, страхотног и уједно величајног живота, њихове критике модерне душе, преполовљеног, модерног типа, његовог нихилизма, оскудности, слабости, као да нема Хајдегеровог мишљења, традиционалистичке метафизике и историозофије – ни Генона, ни Еволе, ни Хамваша – као да нема велике уметности, рецимо Црњанског, Паунда, Бена, али и Мишиме, Хамсуна, Јингера, која у оном одважном, трагучном, екстатичном, али и лирском и музичом бивствовања, проналази нови-стари смисао, уједно нову и древну одгонетку вечите загонетке живота.
    Два и два је пет. Некада је и три. Некада је више, а некад мање од четири, а некада и само сунчано бивство, бивство игра-јесам-неусловљивост, телесма, пета есенција, алехемијска синтеза 4 – 4 елемента света и природе, темперамента људске душе – синтеза која је „операција сунца“ и која мења, преображава и разиграва у етерично или олимпско бивство.
    Синтеза четири елемента – производи пети.
    „Он је неодољив попут ватре, прозрачан попут воде, он је чвршћи и сталнији од камена. Он оштрији, покретнији, чистији, али и тиши, тоничнији и живљи од огромнног ваздуха висине. Он је ко? Он je lapsit exillis, lapis ex coelis, он је свети, светлосни грал и његово срце је блиставо и чисто као несаломиви прозрачни дијамант. Његово срце је дијамант…“
    Он није Иван Чоловић, аутор Пешчаника. Он је у корену, суштински, другачији.

    Свиђа ми се

  3. 2-Србијанци и глобалисти могу само на галаму, претње, етикетирање. Мука је кад неко нађе места да им аргументовано одговори.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s