Званична Србија из Кавкаског рата није извукла поуке, што показује „ингениозно“ штетни Вашингтонски споразум с приштинским „илегалом“
Часлав Копривица (Фото: Прес центар УНС-а)
Давно је речено како се с мало мудрости управља свијетом, а вјероватно одавно није било године која је то својим хронолошким пејзажом то тако рјечито и вишестрано потврдила.
Из азерског угла
Кратки, али сурови кавкаски рат за нас је двоструко поучан, не само поводом Косовског питања; из азерскога угла: ако је међународно право на вашој страни, и ако држава системски гаји одлучност код народа – насупрот нашем програмском дефетизму „с врха“ – могуће је, ако нема друге, повратити једном силом изгубљено, без обзира на то што је Нагорно Карабах по правди древна арменска земља; из арменског угла: неодговорно поигравање повјерењем јединог савезника и тражење пријатеља тамо гдје их нема (Запад) може имати кобне посљедице.
Поред дивљачки осионе Турске, овом приликом ни други нијесу пропустили да покажу да су им стари геополитички идоли и даље дражи од свега. И поново се, као послије државног удара у Украјини 2014, а на фону смјене у Бијелој кући извршене путем несхватљиво нерегуларних избора, предосјећа велика невоља у међународним односима у 2021. На то указује непопуштање атмосфере хорске западњачке русофобије, која увелико надмашује доба када је тамо посљедњи пут изграђен тако снажан и сложан антируски фронт – пред Кримски рат, који је предуприједио, чинило се неминовни, али ипак несуђени ослободилачки „Босфорски рат“ православног свијета за древне хришћанске просторе под османлијском окупацијом.
Званична Србија из Кавкаског рата није извукла поуке, што показује „ингениозно“ штетни Вашингтонски споразум с приштинским „илегалом“. На истом трагу наставља се с „малошенгенским“ фантазмагоријама – тј. са самоубилачким помагањем у стварању „Велике Албаније“.
Завјера ћутања
Нови корак у том смјеру је и одавно договорено, као и за много другога – дуго прећуткивано, а ових дана обављено преузимање електроенергетских инсталација Србије на сјеверу КиМ. Још један у мноштву доказа колаборације Србије у пузајућем установљавању суверености „Косова“. Хоћемо ли једног дана – усљед солидарне политичарско-новинарско-друштвене завјере ћутања – од побуњених Албанаца дознавати и да Косово и Метохија ни правно више није наше?
О кључном свјетском догађају-процесу, пандемији „короне“, већ смо писали (нпр: http://kritika.instifdt.bg.ac.rs/index.php/kc/article/view/29/114), зато само кратко о томе. Уочава се опасна тенденција вођења вакциналне геополитике – прије свега од стране Запада и „његове“ СЗО. За неке релевантне „играче“ мање је важна здравствена добробит свјетског становништва колико то што је вакцина још један згодан медиј утицаја. За нас је ту кључна околност притисак на Србију да својем становништву наметне „Фајзерову“ вакцину, знатно скупљу од руског „спутњика V“, али зато, како се сазнаје од позваних, у медицинском погледу у најмању руку спорну, а врло могуће и опасну.
Озбиљан „искорак“
У контексту догађајно-информативне „олује“ ковида-19 (2?), упадљиво је политизовање досад неполитичких питања, те програмирано десензибилисање националних јавности за уобичајене политичке теме. Отуда и плима „теорија завјере“ – увелико благодарећи особеностима дјеловања локалних и глобалних политичких и стручних „дјеловођа“ короне. У погледу политичког ућуткивања народа – тако „згодног“ у завршници косовских преговора, пред сијасетом дилема поводом пандемије, враћања државе у стање презадужености… – Србија је направила озбиљан „искорак“ у односу на друге демократије. Усред оркестрираном државном манипулацијом исконструисаног „интермеца“ епидемије у Србији одржани су нелегитимни избори који су изњедрили једноуман и увредљиво бизаран састав Скупштине који је пројектован тако да се не мијеша у своје послове.
Ипак, за српски народ ће као зубља у тмушама 2020. остати јеванђеоски потресним литијама у Црној Гори изборена слобода од четвртстољетне, псеудонационалне, шовинистичке владавине. Без СПЦ и њеног симбола блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је за добробит својег народа на концу принио и свој живот, ова самоослободилачка побједа не би била могућа.
Нека му је вјечнаја памјат – а ми памтимо да се борба за истину „исплати“ – не само у Црној Гори него и на осталим српским просторима.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар