Душко Бабић: За ново окупљање националних снага

Неопходно је да погледамо истини очи и да кажемо себи: ако на овај начин изгубимо Косово и Метохију, више нећемо бити то што јесмо

Душко Бабић (Извор: Лична архива)

Овај наслов-апел призива у сећање познати чланак Милоша Црњанског из 1934. године – Нацрт за скупљање националних снага, у којем велики писац позива успавану и дезоријентисану српску интелектуалну елиту тог времена да се сабере и преиспита, у новом историјском и геополитичком амбијенту, након стварања Краљевине Југославије (до 1929. Краљевина СХС). Био је то један у низу његових политичких чланака, сличне садржине, објављених у часописима Идеје и Време. После стварања државе у којој смо се, напокон, нашли под једним кровом, која нам се привиђала „кроз сузе у жудним очима“, националне снаге захватила је апатија, а на површину су изашли разни „пауци и шићарџије“ – пацифисти из рачуна, демагози, однарођени „хемофиличари“, без националног осећања и морала. У таквом тренутку Црњански позива на окупљање националних снага „свих нијанси“, апелујући да се из свог „приватног, апатичног живота вратимо сви на своја места и да, у име наших мртвих, међу живима, понављамо само један покрет, без оклевања“.

Милош Црњански (Фото: Време)

Апел великог писца од пре осам деценија могао би се, скоро без икаквих измена, упутити и данашњим националним снагама – посвађаним, поткупљеним, заплашеним, затрованим личним сујетама и илузијама о властитом значају и величини. Само што су данашњи разлози, у поређењу са онима из тридесетих година прошлог века, неупоредиво јачи и бројнији. Црњански је тада дигао глас против тихог, широко распрострањеног, самопорицања властите историје и традиције, против занемаривања националних задатака и циљева, за рачун неискрених, малокрвних идеја које су нас гурале у „обмане пацифизма“ и југословенства. Данас је исто, само што су притисци много снажнији, историјски контекст неповољнији и наша позиција видно слабија. Црњански је своје политичке чланке писао у годинама кад су Србија и српска војска још доживљавани као победници у Великом рату; данас је обрнуто: на нас гледају као на губитнике, и то „лоше губитнике“ – који су пораз и казну заслужили.

Одбрана „косовске мисли“

Када се из ове перспективе сагледа позиција наше државе и народа, јасно је да се сви наши изазови данас сливају у један – питање Косова и Метохије. Овде није реч о обичном, политичком процесу који треба да се оконча неким споразумом: „косовско питање“ је линија на којој се данас брани цела српска историја, људско и национално достојанство, темељ идентитета. Не би било ничег лошег у томе да се у дипломатском процесу нађе неко часно решење, које ће уважити права албанске мањине, уз поштовање принципа које међународно право примењује на суверене државе. Али, јасно је као дан да се тзв. преговори не воде у том оквиру, и да је у питању „завртање руке“ Србији да би потписала свеобухватни споразум са тзв. државом Косово, односно да би признала такву „државу“.

Како сада стоје ствари, процес иде у том правцу и ако му нешто не стане на пут, питање је времена (месеца, године) када ће „српски потпис“ бити стављен на признање Косова. „Жаба се кува“ споро и „на рате“, али центри моћи који воде „преговарачки процес“ више и не сумњају да ћемо је прогутати. Питање је само како и у ком тренутку. Ако иког треба да боли ова извесност, онда су то национално утемељени људи, искрени народољупци. Њих у нашем народу несумњиво има и данас, као што их је било у целој нашој историји. Али, они данас или ћуте, или се свађају, или расипају снагу у појединачним иступима, следећи више властиту сујету него општи интерес.

Фото: Еван Вучи/АФП

Зато је неопходно да погледамо истини очи и да кажемо себи: ако на овај начин изгубимо Косово и Метохију, више нећемо бити то што јесмо и, још горе, изгубићемо сваки легитимитет да наше потомке учимо да памте дела наших предака. Јер, више не би имале смисла лекције из наше историје: о жртвама, херојима, светосављу, кнезу Лазару, Обилићу, косовском завету, Карађорђу, Његошу, Грачаници, Пећаршији, Кајмакчалану, мајору Гавриловићу, ваљевској болници… Све што бисмо рекли о томе, после добровољне предаје Косова, била би лаж. Као што бисмо и ми били лажни људи и лажни народ. Становништво и грађанство, а не заједница утврђена дугим трајањем и сећањем – судбином, вером, идејом добра и људскости. Ако се то деси, бићемо духовно мртви, стидећемо се себе, изгубићемо свако самопоштовање и самопоуздање. Оваква предаја Косова не би била само губитак 14% државне територије (што би, само по себи, била незабележена аномалија светске историје) – то би било драматично, далекосежно самопорицање властите историје и бића, идентитетски слом, национална срамота која се више ничим не би дала опрати. Наш однос према питању Косова и Метохије, данас, јесте армагедонски тренутак целе нације, који нам налаже да „изађемо на црту“, да се супротставимо, да покажемо непристајање и самопоштовање.

Последњи је час да се заустави процес прикривене, „меке“ капитулације и подмуклог припремања народа да је мирно прихвати. Тај епохални, судбински задатак нема ко други да обави, него освешћени, искрени, на личну жртву спремни српски родољуби. Зато је обавеза свих који се тако осећају да стану под један барјак, да саберу снаге, а забораве ситне политичке рачуне, личне сујете и нашу пословичну неслогу.

Овде ћемо укратко скицирати оквир у којем би то сабирање могло да се догоди.

Просвећени национализам

Прва ствар коју национално утемељени људи морају данас да имају на уму, јесте чињеница да је појам „национализам“ у јавном дискурсу већ дуго одвојен од свог изворног значења – љубав за властити народ, родољубље, како стоји у Матичином „Речнику српског језика“. Као основно значење национализма узима се његово изопачење – нетрпељивост и мржња према другим народима, шовинизам. Због тога сваки искрени родољуб мора да се бори против таквог, суженог, искривљеног разумевања националитета и национализма; да на сваком кораку, упорно и посвећено, враћа у јавну сферу изворно, значење овог појма. При томе је најважније знати да се ништа не може постићи громогласним, разметљивим србовањем, бусањем у јуначка прса, загриженим и хистеричним свађалаштвом, уцвељеношћу, инатом… Време је за просвећени (З. Прилепин), култивисани национализам, који ће у себи чувати заветну, сакралну супстанцу нашег идентитета, али и бити отворен за изазове и задатке новог времена. За национализам који ће бити истинско родољупство, а не етнолатрија и агресивна демагогија.

Споменик косовским јунацима у Крушевцу, детаљ (Фото: У граду)

Дакле, први задатак на путу ка новом сабирању националних снага јесте то да се националисти/родољуби изборе за „право грађанства“, за какву-такву равноправност са другим идејама и идеологијама. А то неће доћи само од себе. То захтева упорну, на знању и мудрости засновану борбу, за шта национална идеја има неизмерни потенцијал, јер је најснажнији и најприроднији облик колективног идентитета. Борећи се за равноправност са другим идеологијама и културним пројектима, национализам ће добити прилику да истовремено показује свој витализам и своју интегративну снагу, своје хумано, човечно лице – своју суштину, у којој је љубав, а не мржња. То је начин да се покаже најдубљи смисао националног заједништва, које није пасивно припадање, него активно, делатно везивање за „живу силу добра на земљи“ (И. Иљин), овековечену у историји и традицији народа.

Национализам данас мора наступати са вером да појединцу и друштву може пружити више у односу на бледе, бескрвне обрасце грађанског и цивилног друштва; да може да се супротстави атацима глобализације и либералног капитализма, који на разне начине, видљиве и невидљиве, намећу „културу заборава“, морални релативизам и распојасани хедонизам као смисао људског постојања. Искрени родољуби/националисти, опремљени знањем, мудрошћу и вером, храбри да иступе напред, али и довољно опрезни да не улећу у замке импулсивних и емотивно прегрејаних одговора – могу и морају постати водећа снага Србије и српске нације у целини. То нису, и не могу бити, политички конвертити, нарцисоидни хвалисавци, трговци српском земљом и достојанством, инфантилни лажови и превејани демагози…

Изопачење националне идеје

Овде је неопходно мало застати и сагледати ово питање и са друге стране, односно указати на опасности које национализам као идеологија неминовно носи у себи. У свом примарном одређењу национализам јесте осећање љубави, али и ова, као и свака друга љубав, често уме да се преметне у своју супротност. Сваки националиста би ову истину требало да прихвати и да је непрестано има у виду. Граница између родољубља – љубави према свом народу и негирања/омаловажавања/угрожавања других народа није стабилна, па се прелази лако и неприметно. Управо због своје елементарности и животности, национална припадност код човека изазива посебну осетљивост, која настоји да се утврди у себи, прерастајући неприметно, прво у подозрење, а затим ‒ предвидивом путањом – у нетрпељивост према другим народима, односно у аутистично затварање у круг властитог националитета.

После Француске буржоаске револуције сазрева свест о томе да снага народа, етноса (а не воља владара и војсковођа) усмерава ток историје; да сваки народ у себи носи кључеве властитог слободног живота. Национална држава створила је и утврдила принципе и институције савремених демократских друштава и у њих уградила механизме чувања људских права и слобода. Али, упоредо са тим, нације су постајале „механизам који производи богатство“, покренут „ратољубивим духом и похлепом за освајањем“ (Тагоре). Моћне нације запада крећу у колонијалне походе и преплављују планету. У другој половини XIX века свет се претвара у арену „у којој ʼспособнијаʼ нација преживљава у борби за опстанак“ (Карамурза), по моделу Дарвинових биолошких открића. Етницитет више није (само) културно и духовно заједништво, него и идеологија којом се задобија власт, моћ, богатство. У име које се угњетава и убија. Етничност као енергија слободе, показала је своје друго лице: постала је мобилизатор империјалне воље. Крећући се тим трагом свет је дошао до нацизма и расизма, Аушвица, Дахауа, Јасеновца…

The Mirror of British Merchandise and Hindustani Pictorial News (Фото: British Library)

Овако би могао да изгледа поједностављен приказ „кварења“ националне идеје у последња два вeка. Имајући у виду оваква искуства, морамо знати да је национализам, као и свака друга идеологија, подложан кварењу и да је неопходно да у себи изграђује одбрамбени механизам против својих изопачења. Једини начин да то постигне јесте да се непрестано враћа свом основном смислу и значењу ‒ родољубљу. При томе, љубав за род не би смела да буде нешто декларативно, чиме се легитимишемо пред другима, него наша унутрашња, духовна реалност, наша „школа врлине“ – овековечених моралних императива одређујућих за наше понашање и делање. Љубав за род не би имала смисла ако није љубав за добро и спремност да својим животом сведочимо ту идеју добра. Национализму уопште, а српском национализму посебно – због негативних стереотипа који су му наметнути – потребна је самоконтрола и „стражарење над собом“ да би испољио своју животност и интегративну снагу, осведочену кроз целу нашу историју.

Родољубље као јединствена политичка воља

Ово је основа на којој треба градити ново окупљање националних снага у Србији и српском народу уопште: свеобухватно и темељно, са примарним циљем да буде политичка снага која ће у духу наше традиције и нашег бића бранити Косово и косовско наслеђе.

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Тренутак је да се удруже националисти/родољуби „свих нијанси“ и да као једна политичка воља одговоре епохалном изазову. У ту колону треба позвати све појединце, удружења, институције, покрете, странке…, који себе препознају као „бића нације“. Треба, дакле, окупити све што је национално опредељено, не питајући много ко је са ким сарађивао, са ким је излазио на изборе, шта је некад говорио… Све, осим оне који су отворено (и свесно) срамотили националну идеју, бахато и силеџијски, чинили то (и још увек чине) за новац и положај, у дослуху са властима. Затварање и одбацивање „примитивних Срба“ било би бесмислено и у супротности са националном парадигмом о којој је овде реч. „Нови национализам“ који данас треба да нас окупи, није једнократни пројекат за следеће изборе (мада јесте и то), него оквир дугорочног културног програма државе Србије и српског народа као целине. Национализам који ће поправљати и васпитавати људе, сузбијати егоизме и сујете, подстицати неговање врлине, а не распаљивање политичких, верских и међунационалних страсти.

Уважити „другу колону“

Овакав национализам може наћи модел коегзистирања, па и сарадње, и са оним снагама које му поричу сваку вредност, па и елементарно „право грађанства“, а то су странке и организације које заступају вредности грађанског и цивилног друштва. Данашњи српски национализам треба да покаже моћ уважавања демократских, грађанских идеја, да се према њима не поставља са ниподаштавањем и жељом да их уклони са сцене, него да снагом властите привлачности покаже своју супериорност над њима. Са снагама које себе представљају као „другу Србију“, српски националисти/родољуби не могу бити у јединству, али могу да иду упоредо са њима, у „две колоне“. На тај начин ће и они у „другој колони“, можда схватити да националисти нису пошаст света – „ултрадесничари“, „шовинисти“, „фашисти“, „клерофашисти“… – него људи који воле свој народ и спремни су да се жртвују за његово добро.

Душко Бабић: Национална идеја и време транзиције

Време је да се међу нама покаже такав човек (група, организација, институција) који ће позвати националне снаге да се уједине око ових идеја. Неко коме ћемо веровати, јер ће својим знањем, честитошћу и делима заслужити то поверење. Такви сигурно постоје у српском народу, јер су се показивали у свим временима, посебно у оним најтежим.

Аутор је књижевник, управник Српске књижевне задруге

Прочитајте још



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , ,

Оставите коментар