Душко Бабић: Анатемисани национализам

Комунизам и југословенство више нису у игри, али притисак који нас гура у националну апатију данас је још јачи. Зато нам је сада, више него икад, потребна здрава, времену прилагођена национална идеја

Душко Бабић (Фото: Р. Крстинић/Политика)

Последње деценије наше друштвене и културне стварности протичу у знаку снажног оспоравања национализма и националиста. Негативни стереотип о националној идеји и свему што из ње происходи преплавио је медије, политику, уметничку продукцију, часописе, уџбенике… Оно што једном понесе ту ознаку, остаје у јавности обележено као нешто ретроградно, агресивно, фанатизовано, нечовечно… Нешто мрачно и, скоро, демонско. Није претерано рећи да смо сведоци спровођења једне ћутке прихваћене, свеобухватне анатеме бачене на национализам. Овај текст је скромни покушај да се укаже на предрасуде и менталне редукције које у себи носи овакво разумевање националне идеје, као и на далекосежне штете које из тога произилазе.

Основно, изворно значење речи национализам скоро је нестало из јавне употребе. У Речнику српског језика Матице српске, уз њу стоји овакво одређење: свест о националности; тежња за националним напретком, за самосталним друштвеним развојем сопствене нације; национални дух, родољубље, патриотизам. На место овог значења дошла је дефиниција реакционарног и агресивног облика национализма, заснованог на идеологији расизма, тј. шовинизма. Злоупотреба националне идеје у историји било је много, са погубним последицама. Али, не постоји идеја која не може да се злоупотреби и искриви. Национално утемељени интелектуалци имају обавезу да отклоне предрасуде везане за национализам и да у јавни простор врате његово изворно значење. Односно, да рашире глас о томе да национално осећање није демон којим треба плашити људе, него нешто природно, прирођено човеку и људском друштву.

Човек је друштвено биће, предодређено да се везује за друге људе. За кога се човек везује и на какву заједницу је природно упућен? На ово питање Иван Иљин даје овакав одговор: ,,Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и у смрти… Управо такво је национално јединство људи“. Нација је најприроднији оквир за спонтано самоизражавање човека као друштвеног бића. Као и све што је природно и примарно у човеку, тако и национално осећање носи у себи и ,,мистичке нијансе“ – како је говорио Црњански – и живи у нама као тајанствени, снажни нагон. Национализам је, дакле, нешто много шире и дубље, зашто не рећи – нешто много узвишеније, од оног што подразумева негативни стереотип о њему. Тек кад се ово има у виду, има смисла указивати и на неке друге предрасуде које су се трајно везале за појам нације и националне идеје.

Прва међу њима је у науци одомаћен клише о томе да је појам нације и националног идентитета тековина XVIII и XIX века, те да нема своје утемељење у историји човечанства. О нацији се, наводно, и не може говорити пре Француске буржоаске револуције, јер пре тога код људи није постојала јасна свест о националној припадности и националном идентитету. У науци, међутим, није мали број значајних аутора који заступају сасвим супротно мишљење – ,,да је нација вечна, а не тековина модерног развоја, како се све више проповеда од снага које желе глобалну организацију модерног човечанства“ (M. Екмечић). Крај XVIII века донео је нову свест о важности нације, о њеној историјској, државотворној и животној снази. Тада људи схватају да државе и царства не припадају царевима и краљевима, него народу. Да је извор слободе народ, а не воља суверена. Тиме је потврђена (а не доведена у питање) истина да ,,различити народи и њихови језици постоје од самих почетака писане историје“ (М. Ковић). Француска револуција је само потврдила да се свест о припадности једној нацији кроз историју мењала, као што се мења и данас. Читав Стари завет је изникао на представи Јевреја о себи као ,,изабраном народу“. Зар то није доказ да је у старом веку постојала свест о посебности народа? То потврђују и књиге Новог завета: у Делима апостолским стоји да су апостоли, након силаска Духа Светога, почели говорити ,,другим језицима“ окупљеној маси, где су били ,,људи побожни из свакога народа који је под небом“ (2, 5).

Данас се национализам поистовећује са митоманством и испразним величањем прошлости. Стога он, сам по себи, угрожава функционисање демократских институција које штите принципе слободе и равноправности грађана. Националној идеји се приписује нешто што она није и што противречи њеној историјској улози. Савремене западне државе и њихове демократске институције настале су из националних покрета (Француска, Италија, Немачка…). Идеја институционалне заштите свеобухватних слобода појединца и друштвених група раширила се Европом на крилима националне свести. ,,Модерна демократија је створена на начелима суверенитета нације“ (Екмечић).

Истина је да је снажење националних држава тесно повезано са експанзијом њихове политичке и колонијалне моћи. У тим државама брзо је дошло – услед нарасле моћи и необуздане похлепе која увек иде са њом – до одвајања националног осећања од своје суштине, а она је у сфери духовног, а не материјалног постојања. Империјални, ,,европски национализам“, како га, с правом, назива велики песник Р. Тагоре, лишио је националну идеју ,,духовног идеализма“ и претворио је у ,,механизам моћи који производи богатство“. У крилу западне цивилизације нација је престала да буде ,,резервоар“ моралних и културних вредности, и постала је организација ,,колективне себичности“ – агресије, похлепе, угњетавања. Негативни стереотип о национализму потиче управо из овог, суженог и искривљеног схватања нације и националитета.

Свет у којем се гуше националне различитости, губи своју колоритност и богатство културолошких и традицијских одговора на различите животне изазове. Прекидају се спонтани токови богаћења националних култура – њихових језика, уметности, школства, науке, филозофије, градитељства, кухиње… – а намећу се готови обрасци, чије се испуњавање поставља као доказ цивилизованости и опредељености за прогрес. Национализам је потребан човеку и животу јер је природна одбрана од затварања у егоизам и плитки прагматизам; јер је чувар исконске човекове тежње да властито постојање утемељи у нечему што га превазилази, временски и онтолошки. Савремена психологија је утврдила да је национално осећање природна последица човековог раста од раног детињства до пунолетства. Као друштвено биће дете почиње да се формира већ у првој години: прво осећање за заједницу јесте веза са оцем, мајком и породицом. Чим се роди, дете стиче неку врсту спознаје да постоји са другима. ,,На почетку адолесцентског доба“ – тврди Светомир Бојанин – догађа се ,,откривање прошлости“. Дете почиње да схвата да ,,живот није од данас до сутра“ и да је његово постојање повезано не само са живима, него и са мртвим прецима, чији обичаји, вера, морална начела, предања, језик, жртве… одређују и његово биће. Да припада једном духовном простору који чува трајне вредности, у којима је и његов живот нешто, а не хаотично низање случајности.

Вредности из круга грађанских слобода и права, које треба поштовати, не могу бити замена за оно што у себи носи начело националитета. Њима се могу поставити оквири за мирно, толерантно сапостојање различитости – што није неважно – али се не може заменити онај, у исто време природни и мистични флуид који у себи носи духовно заједништво националног осећања. Насилно кидање везе појединца и народа, које се агресивно промовише у свим сферама живота, сужава човека, тера га у плићак потрошачких навика и испразни хедонизам, лишен смисла и истинске радости.

Тридесетих година прошлог века Милош Црњански написао је неколико политичких есеја у којима доказује да је време за осмишљавање нове националне идеје код Срба. У њима показује како се Срби одвајају од оног највиталнијег у свом постојању на ,,крвавом тлу Балкана“ – од слободарске традиције и ,,националног морала који има и најбеднија брђанска кућа“, губећи свој идентитет у југословенству, комунизму и космополитизму. Све то, у измењеном историјском контексту, могло би се применити и на стање у којем се Срби налазе данас. Комунизам и југословенство више нису у игри, али притисак који нас гура у националну апатију данас је још јачи. Зато нам је сада, више него икад, потребна здрава, времену прилагођена национална идеја. Не национални букачи и ,,фанфарони“, како их је звао Црњански, него ,,просвећени национализам“ (З. Прилепин), који ће глобалистичким флоскулама и магловитим обећањима о благодетима ,,европске перспективе“ супротставити енергију националне идеје, у њеном виталном и творачком облику, на који смо указали у овом тексту.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Nama ne treba nacionalna ideja, vec nesto neverovatno, nesto sto nije imala ni Kraljevina Srbija ni Kraljevina Jugoslavija ni SFRJ, VLADAVINA PRAVA, tj pravna drzava.U pravnoj drzavi nije vazno da li je predsednik Vucic, Tadic ili Jura Stublic, u pravnoj drzavi vlada zakon i predsednik ne moze da ima „misljenje“ koje se kosi sa ustavom niti sme da „zamoli“ ustavni sud da se ne izjasnjava o necemu.Ako nacionalno ne prevazidje (u hegelovskom smislu prevazilazenja u kojem ono prevazidjeno ne ostaje u proslosti, vec biva zadrzano u novom obliku) sebe u gradjanskom, onda imamo drzavu u kojoj se spas trazi u nacionalnom , jer je drzava nicija, a nicija je jer nije pravna drzava, pa postaje neprijatelj vlastitom narodu.Nemamo mi problem sa nacionalnim identitetom, vec sa razlikom nacionalno-gradjansko (otuda besmislenost ovih suprotstavljenih pozicija, nazadnjastvo nacionalnog i malogradjanski kosmopolitizam gradjanskog koji se identifikuje sa stranim), jer se moderni identitet ne konstituise prvenstveno kroz istorijsku predaju, vec politicko-pravnu aktivnost, ne kroz nacionalno, vec nacionalno koje se prevazislo u gradjanskom.Srbiju muce tri problema: 1) nepostojanje pravne drzave, tj slobode-za 2) okupiranost, ne postojanje slobode-od (posto nema vojne okupacije, okupacija pociva na podrsci vlasti koja narod okrece protiv vlastite drzave jer
    vlada bezakonjem u vidu vladavine korupcije, partijasenja i nepotizma, sto okrece narod protiv, ne vlasti, vec drzave,a danas se to ogleda u okrenutosti vlastitim interesima i potrazi srece van Srbije, dok se Srbija prepusta ohlokratiji) 3) polozaj kapitalisticke periferije.Resenje prvog je nuzan, ali ne i dovoljan uslov za resenje drugog i treceg, dok je resenje drugog nuzan, ali ne i dovoljan uslov za resenje treceg.

    Свиђа ми се

  2. @Komentar je obrisan: Слажем се, али на жалост, имам утисак да глувом беседиш.

    Свиђа ми се

  3. @Komentar je obrisan

    “Е мој кнеже, Ви бисте хтели да све буде као у рају, а рај, то Вам је потешка ствар“, каже Лаву Николајевичу Мишкину један саговорник у колосалном роману Фјодора Достојевског.
    Хоћу да речем, није то о чему пишете за нас, нити то, на жалост, зависи од нас.
    Ми смо своју судбину и животе предали најљућим непријатељима и патолошким мрзитељима, сад ће у децембру округло стотину година од тог догађаја.

    За нас нема друма, нит има брода….сваки наш покушај, осуда је потписана, да парафразирам Кавафиса..

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s