Вебинар „25 година од Дејтона – историја и перспективе“

Извештај са вебинара „25 година од Дејтона – историја и перспективе“

Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић потписују мировни споразум у Паризу, 1995. (Фото: Радио Слободна Европа)

Дана 20.11.2020. године Институт за међународну политику и привреду и Институт за европске студије организовали су међународни вебинар посвећен двадесет петој годишњици Дејтонског мировног споразума. На вебинару су учествовали Питер Галбрајт, бивши амбасадор САД у Хрватској, др Тимоти Лес, бивши шеф представништва Форин офиса у Бањалуци и проф. др Срђа Трифковић, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Предаваче и многобројну „виртуелну“ публику поздравили су домаћини вебинара, др Слободан Јанковић и др Миша Ђурковић, указавши на значај анализе и дебате о Дејтонском споразуму, али и на његову актуелности данас.

Пред излагање тројице учесника вебинара, публику је се етничким картама и картама разграничења током грађанског рата у Босни и Херцеговини упознао мср Владимир Русић, стручњак из те области. Русић је публици предочио неколико важних карата: етничку карту БиХ из 1991. године (која јасно показује да је, у смислу етничке измешаности, она била као „тигрова кожа“); Кутиљеров план (1. верзија), који су све три стране прихватиле пре почетка рата, али је нешто касније Алија Изетбеговић повукао потпис; Кутиљеров план (2. верзију); Венс-Овенов план, који је српска страна прво прихватила, а потом одбила; Овен-Столтенбергов план (предвиђао три републике трију народа, Сарајево као посебну зону и Мостар под управом ЕУ, Срби и Хрвати су га прихватили, али су га одбили Бошњаци); предлог Контакт групе; преддејтонску карту БиХ са фактичким стањем са којим се ушло у преговоре и административну карту дејтонске БиХ, која је подељена на два ентитета, Брчко Дистрикт и десет кантона у Федерацији БиХ, што БиХ чини једном од најкомплекснијих држава на свету.

Кантонизација БиХ према Венс-Овеновом плану из 1993. године (Карта: Википедија)

Питер Галбрајт, као сведок тадашњих дешавања из прве руке, у уводу је истакао да је историјски моменат када је Дејтонски споразум потписан био специфичан. Наиме, САД су тада биле једина истинска глобална сила, што јој је по природи ствари доделило улогу неке врсте арбитра у сукобима на Балкану. Тадашњи амерички председник Бил Клинтон је, по сведочењу Галбрајта, све до потписивања Вашингтонског споразума између Бошњака и Хрвата 1994. године био фокусиран на питање будућности Хрватске, али и односа између Бошњака и Хрвата у БиХ који су тада били у рату. Чак је и током самих преговора у Дејтону питање статуса преосталих Срба у некадашњој Републици Српској Крајини (Источна Славонија и Западни Срем), а што је касније дефинисано Ердутским споразумом, било и те како важно.

Питер Галбрајт (Фото: The Common Good)

БиХ је била нека врста „метафоре за слабост“ ЕУ да реши најкрвавији сукоб на европском континенту након завршетка Другог светског рата. Чак је, на неки начин, она показивала и слабост САД, што је натерало Клинтонову администрацију на одлучније потезе. Сам Клинтон је сведочио да је 25% свог времена посвећивао међународним односима, од чега је 10% отпадало на питања око БиХ. Галбрајт сматра да је, премда је увек тешко губити територије како војнички, тако и за преговарачким столом, српској страни одговарала подела територија у односу 49:51%. Када је реч о самим преговорима, Туђмана је описао као доброг стратега (који је уз себе имао Гојка Шушка, човека који је живео и радио у Северној Америци и одлично је познавао тамошњи менталитет), Милошевића као доброг тактичара (али без квалитетних саветника, а уз то је и маргинализовао представнике босанских Срба као преговараче), а Изетбеговића као човека који се у много чему ослањао на Хариса Силајџића. За крај, један мали куриозитет. Галбрајт је отворено говорио о алкохолу као „погонском гориву“ за преговоре, а који су конзумирали многи учесници истих, мада је, по Галбрајтовом сведочењу, Милошевић у томе предњачио.

Тимоти Лес је већ на самом почетку истакао да је БиХ као држава потпуно колабирала. Њене институције су парализоване, а дневнополитичка препуцавања између сва три народа, али и њихове жеље да остваре своје предратне стратешке циљеве, не остављају могућност овој земљи за економски развој. Дејтон је, сматра Лес, дао недовољно и једнима, и другима, и трећима, и отуда порекло њихових фрустрација и стални политички конфликти. Да је БиХ крхка творевина видело се још 1997. године, када је званични Вашингтон одлучио да НАТО трупе трајно остави на територији БиХ. Од 2000. до 2005. године радило се на слабљењу српског и хрватског национализма у БиХ, али су се ти процеси одвијали прилично неуспешно. Лес то објашњава чињеницом да је Србима и Хрватима лакше да остваре своје циљеве, с обзиром на то да је лакше дестабилизовати БиХ (односно јачати аутономију), неголи централизовати је (односно унитаризовати је, што желе Бошњаци).

Тимоти Лес (Фото: Демостат)

Постоје, судећи по Лесовој анализи, четири главна спољна „играча“ на простору БиХ – САД, ЕУ, Србија и Хрватска. САД у последњих неколико година покушава да релаксира односе генерално на Балкану и покрене ствари напред (нпр. преговори Македоније око имена и идентитета са суседним земљама, преговори Србије и Косова итд.), а на хоризонту се назире нека врста шире економске сарадње у региону под палицом САД и ЕУ, а коју Лес досетљиво назива „Еугославијом“, са Београдом као природним центром региона. Са друге стране, Лес предвиђа да ће администрација Џозефа Бајдена имати знатно ригорознији однос према Републици Српској у наредном периоду. ЕУ такође покушава да се наметне као актер у решавању политичких тензија унутар БиХ, што кроз индивидуалне иницијативе неких њених чланица, што кроз вођење преговора о приступању БиХ у ЕУ или кроз већ помињану могућност стварања институционалног оквира за регионалну сарадњу на Западном Балкану. Србији је важно питање статуса Републике Српске, али она не би била спремна да подржи њену евентуалну независност, сматра Лес, јер се плаши могуће реакције западних земаља (санкција, ембарга, блокирања пута у ЕУ), али и због чињенице да јој је јако тешко да истовремено води борбу на два фронта (мислећи на Српску и Косово, који су другачији по својој природи). Хрватска, са друге стране, такође пажљиво прати положај Хрвата у БиХ и није занемарљив актер у том смислу.

Срђа Трифковић, као такође један од сведока политичких збивања 1990-их година на простору БиХ, затворио је вебинар својим виђењем перспективе развоја ситуације у овој земљи. Ако је Југославија била нефункционална и морала се распасти, зашто се вештачки покушава оставити у животу БиХ која је Југославија у малом? – пита се Трифковић, образлажући да не види разлог да то „политичко чудовиште“ и даље постоји, сем опсесивне жеље неких западних центара моћи. Читаву проблематику политичких трвења у савременој БиХ Трифковић своди на чињеницу да муслимански народ жели да претвори БиХ у унитарну државу, потпуно занемарујући то да је грађански рат у БиХ због тога и почео.

Срђа Трифковић (Фото: Медија центар Београд)

Он страхује да би таква политика могла произвести нове конфликте на том простору, који би били чак и жешћи од оних из 1990-их, јер су три народа у БиХ још више три различита света него што је то било пред смрт социјалистичке Југославије. Управо је жеља муслимана да унитаризују једини покретач Републике Српске за стицање независности, закључује Трифковић.

Рајко Петровић
истраживач-сарадник
Институт за европске студије  

Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. … цару је можно да замрзне конфликт а волу није?

    2
    1
  2. Шта је мср? Мисиз, мистер, месар, Мосор, масер, митисер…?

Оставите коментар