Франк Фуреди: Не смијемо трговати слободом ради сигурности

Судећи по гомили здравствених упозорења, заговорнике безбједности и сигурности у XXI вијеку изгледа не погони страх од смрти, већ страх од живота

Фото: Јан Форсит/Гети

(Spiked, 15. 10. 2020)

Изгледа да смо, захваљујући пандемији, открили гомилу других ствари којих се ваља бојати. Ко би, на примјер, прије годину дана и помислио да ће 54% Американаца с нелагодом узимати у руке кованице или новчанице да се не би заразили вирусом?

Још је горе што природа страха у наше вријеме изгледа да поспјешује сукобе и подјеле у друштву. Од духа солидарности, који обично васкрсава у доба катастрофа и пријетњи, нема ни трага. Умјесто тога, одговор на пандемију је политизован и растаче друштво. Људи се свађају ваља ли се више плашити самог вируса или економских посљедица затварања.

Страх и смртност

Модерно друштво развило је научна и техничка средства за смањивање несигурности, или руковођење ризиком, како се то данас каже. Поуздање друштва у погледу будућности, међутим, не зависи само од техничких знања и прорачуна ризика, већ и од моралне сагласности у друштву која људима пружа смисао оног што проживљавају. Друштво ће стећи самопоуздање у своју способност да изађе на крај с озбиљним пријетњама само уколико посједује ову сагласност.

Пролазница са маском испред катедрале Нотр Дам, 26. 9. 2020. (Фото: Луис Џоли/АП фото)

Али, тешко је развити моралну сагласност ако је људе страх размјене мишљења. А управо то је данас проблем. Један од најмање признатих страхова, који највише разједају друштвени живот данашњице, је страх да се изнесе мишљење пред неким ко има другачије погледе. Самоцензура је посвуда. Једна љетошња анкета показала је да скоро двије трећине Американаца осјећа нелагоду да изрази став за који мисле да би другима могао дјеловати непријатно.

Самоцензура, стога, није само питање слободе говора – она нас спречава да постигнемо икакав вид моралне сагласности. Управо одсуство те сагласности је погонско гориво културе страха XXI вијека.

Обожавање сигурности

Уздизање безбједности на пиједестал светости постојало је и прије пандемије, али је с њом достигло досад невиђене размјере. Изјавивши да ће „бити срећан ако све ово што радимо спаси и један једини живот“, гувернер Њујорка Ендру Куомо истакао је бесмисленост опсједнутости сигурношћу. Нико није против да се спасе живот. Али шта ако таква настојања ускраћују милионима других способност да живе своје животе?

И у пандемијској Енглеској безбједност је задобила статус назови-религије. Присјетимо се само лежерности с којом су универзитети претворени у затворе с минималним степеном сигурности у име безбједности студената.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

Перверзија је што трагање за безбједношћу код људи заправо подстиче осјећај несигурности, претварајући сваки доживљај у потенцијални безбједносни ризик. Чак је и опомена да „останемо код куће“ постала ритуал, говорећи нам да безбједност не можемо узимати здраво за готово и да смо увијек у опасности.

Узевши у обзир да је опсједнутост сигурношћу постојала и прије ковида, тужно је што она вјероватно неће нестати с појавом вакцине – постоје знаци да ће милиони људи одбити вакцинацију с образложењем да није безбједна.

За суочавање с културом страха која нас дијели не треба нам вакцина, већ спремност да се ухватимо у коштац с питањем шта је оно што нас повезује у моралну заједницу. Тек тад ћемо стећи самопоуздање да савладамо страх.

Трговина слободом ради сигурности

Све више захтјева за додатним ограничењима с образложењем да нас то штити од ковида подсјећа на класични антидемократски захтјев за сигурношћу умјесто слободе.

Политизацију страха ради безбједности најчувеније је изразио енглески филозоф из XVII вијека Томас Хобс, тврдњом да би људи, усљед страха од смрти, били вољни да се одрекну слободе у замјену за безбједност коју би им омогућио свемоћни суверен: „Људи прихватају суверена јер се боје један другог.“

Празне улице у Памплони, 24. 10. 2020. (Фото: Алваро Бариентос/АП фото)

Судећи по гомили здравствених упозорења, заговорнике безбједности и сигурности у XXI вијеку изгледа не погони страх од смрти, већ страх од живота.

Чувене су ријечи једног од Очева оснивача САД, Бенџамина Френклина, да „они који би се одрекли суштаствене слободе зарад мрве привремене сигурности не заслужују ни слободу ни сигурност“.

Трговањем слободом ради безбједности људи се не осјећају безбједније, управо насупрот – тиме постају свјеснији да више не управљају сопственим животима, усљед чега се осјећају још несигурније.

Уздизање сигурности од стране политичара и државног руководства је препрека савладавању изазова званог ковид, јер се тиме зебња у погледу будућности не ублажава, већ појачава. Тиме се спречава и досезање оног најважнијег за суочавање са сопственим страховима – моралне солидарности.

Франк Фуреди (Извор: Amazon.com)

Франк Фуреди је рођен 1947. у Мађарској као Füredi Ferenc. Године 1956. његова породица емигрира у Канаду. Пензионисани је професор социологије на Универзитету у Кенту

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Прочитајте још



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Страхоубиство

    Изврших страхоубиство
    Данас убих страх
    С предумишљајем
    И на мах

    Исциједих из себе
    Нешто ко гној
    Да ме не гребе
    Да будем свој

    Логику убих
    Срце нек води
    Живот пољубих
    На путу ка слободи

    Момчило

    14
    1

Оставите коментар