Франк Фуреди: Том и Џери расисти?

(Дејли мејл, 3. 10. 2014)

Више од седамдесет година, јурњава мачке и миша забављају децу широм света. Једини злочин насилних, урнебесних а понекад и тужних цртаних филмова о Тому и Џерију до сада је био што су деца радије остајала испред телевизора него што су радила домаће задатке, спремала собе или решавала неки други, похвале вредан, задатак.

Међутим, пре неколико недеља, они су се нашли на мети цензора са Амазона, који су изгледа своја гледишта саображавали са Кромвеловим пуританцима. Компанија је изјавила да цртани филмови Том и Џери морају да буду обележени натписом да садрже неке етничке и расне предрасуде које су некада биле општеприхваћене у америчком друштву.

Лик Мами Две Ципеле није ништа друго него расни стереотип, сматра Амазон

Лик Мама Две Ципеле није ништа друго него расни стереотип, сматра Амазон

Главни разлог Амазоновог негодовања је начин на који је у цртаним филмовима приказана црна служавка, позната као Мама Две Ципеле (Mammy Two Shoes), јер се на екрану појављује само њена доња половина. Њен лик је, очигледно, ништа друго до груба расна предрасуда. Такав начин приказивања је био погрешан тада, погрешан је и данас, закључује компанија Амазон.

Има оних који су са одобравањем испратили такав став ове интернет продавнице. Доктор Биргита Хозеа (Birgitta Hosea), управник мастер студија за анимацију на лондонском Универзитету уметности (University of the Arts in London), изјавила је: Слике попут ових нису у реду. Овде су у питању деца. Важно је да добију позитивне слике људи а не само негативне, мами (mammy), стереотипе црних жена.

Јадни Том и Џери. Све што су покушавали да ураде јесте да нас забаве, али је сада полиција за мисли одлучила да наметне савремене вредности цртаним филмовима који су направљени пре више деценија.

Површно гледано, у питању је једна тривијална ствар. Зашто Амазон не би упозорио гледаоце да могу бити увређени приказом Маме Две Ципеле?  Ипак је она архетип црне жене која ради за белу породицу са југа Сједињених Држава средином 20. века, у време када оне нису имале право гласа.

По мом мишљењу за тако нешто има више разлога.

За почетак, дубоко је патронално сугерисати да савремене породице не разумеју да гледају историјске цртане филмове, направљене када су вредности биле другачије. Да ли цензори заиста сугеришу да ће се, гледајући Тома и Џерија, наша деца претворити у расисте који верују да је Мама Две Ципеле норма?

Међутим, важније је што је у питању нови забрињавајући пример измене историје од политички коректних свезналица који су толико заслепљени да ствари могу да виде само из сопствене перспективе, која је, наравно, перспектива нашег садашњег тренутка. Они пишу историју унатрашке, намећући прошлости властите моралне вредности.

Ови људи позирају као борци за децу, истичући да истицањем упозорења на расизам, дају заштиту од сусретања са њим. Али је тешко не поверовати да су њихови прави мотиви да истакну своју душебрижност.

Још горе јесте да својим делима они прилагођавају историју, што установљава врло опасан преседан – јер само познавањем истине о прошлости можемо напредовати у бољу будућност.

И опет упозорења на цртаним филмовима о Тому и Џерију су све само не усамљени примери овог тренда – душебрижници су били укључени у читав низ денунцијација последњих година.

Данас се смејемо причама о строгим викторијанским моралистима који су хтели да прекрију ноге клавира страхујући да оне могу да распале еротску страст, али ови савремени догматисти су подједнако лоши.

Заправо, Том и Џери нису сада први пут под под њиховом лупом. Дечији телевизијски канал Бумеранг је 2006. године уредио неке сцене из цртаног филма на којима су ликови пушили.

Стрипови о авантурама Тинтина, младог репортера, кога прати његов пас Снешко, белгијског уметника Ержеа, такође су били мета напада због расних стереотипа.

Једна од првих књига у овом серијалу, Тинтин у Конгу, написана 1930. године, била је повучена из дечијих одељења многих библиотека и књижара због тога што су афрички урођеници приказани као примитивни и незналице. У неким случајевима, издавачи су паковали књигу у заштитна паковања слична онима која се користе за порнографију смештену на највишим рафовима.

Цртани је направљен 1940. године, и у његовом средишту је ривалитет мачке (Том) и миша (Џери)

Цртани је направљен 1940. године, у његовом средишту је ривалитет мачке (Том) и миша (Џери)

И Гал Астерикс и слон Бабар су били осуђивани због омаловажавања Африканаца или промовисања колонијализма. Једна књига Бабара је чак била уклоњена са полице из библиотеке у Источном Сасексу.

Увреде могу бити свуда пронађене. Један писац се жалио на карактер из Фантомове претње, филма из серијала Звездани ратови, за кога је рекао да је тамнопути, кривоноси и похлепни робовласник и самим тим једна свесна антисемитска карикатура.

Ни Дизнијеви студији нису поштеђени. Америчко-арапски комитет против дискриминације (American-Arab Anti-Discrimination Committee) присилио је корпорацију да измени речи уводне песме у мјузиклу Аладин, након жалби да је њима представљена окрутна, негативна слика Блиског Истока.

Припадници политички коректне бригаде нису заинтересовани да охрабре толеранцију, као што се претварају, или да промовишу знање и отворено истраживање. Уместо тога, као и сви тврдолинијаши у историји, они желе да наметну њихову сопствену идеолошку агенду поводљивим умовима.

За њих, историјска наука није једноставно процес истраживања којим осветљавамо прошлост човечанства. Она је такође оружје пропаганде, инструмент којим се намеће исправно мишљење.

У овом погледу, идеолози имају сличан наступ као партијски шефови у дистопијској визији Џорџа Орвела 1984, у коме Министарство Истине константно исправља историју у књигама и новинама како би било сигурно да грађани социјалистичке државе имају исправна политичка гледишта.

Ко контролише прошлост, контролише будућност, један је од партијских слогана. Често се тврди да је Орвел засновао Министарство Истине угледајући се на Би-Би-Си где је и сам радио, а орвелијанско мишљење је свакако демонстрирано у недавној, срамној контроверзи која је потресла корпорацију.

Овај класик међу цртанима је више пута освајао Оскара за анимирани филм

Овај класик међу цртанима је више пута освајао Оскара за кратки анимирани филм

Контроверза је отпочела када је у популарном дечијем програму Страшна историја (Horrible Histories) Флоренс Најтингејл, викторијански пионир у медицинској нези, приказана као бесрамни расиста.

У најави за емисију госпођица Најтингејл – позната и као лејди са лампом – приказана је како одбија четири пријаве за посао Јамајчанке Мери Сикол, која је наводно хтела да ради у болници за рањене британске војнике током Кримског рата.

Ово место је, како то каже њихова верзија речи Најтингејлове, само за британске девојке, што је очигледна дискриминација која је разбеснела Сиколову.

У четири наврата сам покушавала да се придружим болничаркама током Кримском рата и четири пута она је рекла не, речи су које Сиколова изговара према сценарију.

У питању је отворена травестија истине створена само да би допринела атмосфери омаловажавања уважених викторијанских личности и да би сугерисала како је Британска империја била институционално расистичка. Не постоји ниједно сведочанство према коме је Сиколова икада била одбијена да се придружи Флоренс Најтингејл. Заправо, она није ни била медицински образована за тај позив.

Убрзо је Би-Би-Си-јев управни одбор изјавио како је приказ Флоренс Најтингејл материјално погрешан и како продуценти нису обезбедили убедљиве доказе за њихове наводе о расизму.

У опрезном саопштењу портпарола Би-БиСи-јевог канала за децу наведено је како циљ емисије никада није био да се поткопа репутација Флоренс Најтингејл, већ да се отвори дискусија о неким гледиштима тог времена.

За овакве људе изобличење историје је нешто неизбежно. Лондонски музеј је недавно на улазу истакао огроман постер Винстона Черчила са кога је цигара, његов вероватно најпознатији заштитни знак, уклоњена.

Године 2006. Универзитет Брунел, назван по познатом инжењеру из 19. века, открио је статуу ове знамените личности, засновану на иконичној фотографији где Брунел стоји испред пароброда Велики Источни који је конструисао, али, као и у случају Винстона Черчила, препознатљива цигара је и овде уклоњена.

Сличан трик је изведен у једном уџбенику где је објављена фотографија Брунела, која опет одражава апсурдно уверење да су ученици толико рањиви, толико поводљиви, да пушач Брунел лако може да их преобрати да пуше цигарету за цигаретом.

Cartoon Network је ове године поново покренуо цртани, у старом стилу (као на слици)

Cartoon Network је ове године поново покренуо цртани, у старом стилу (као на слици)

Тренд је очекивано задобио гротескне размере у неконтролисаним институцијама Европске уније. У плановима за конструкцију Евромузеја који је требао да прославља историјско памћење Европске уније сугерисано је да историја треба да почне од 1946. године.

Зашто? Из простог разлога, што је за политичку елиту Европске уније историја континента пре 1945. забрањена територија – она показује да је Европа била далеко од јединства.

Али док европска историја свакако садржи делове који су депресивни и застрашујући, тешко да би због тога требали да будемо посрамљени.

Античка Грчка је заслужна за обогаћивање човечанства филозофијом и отварање пута науци. Из јудаизма и хришћанства Европа је задобила моралне принципе који су се до данас задржали као узвишени идеали. Од Римљана смо наследили поштовање према закону и правном систему који обезбеђује сигурност и ред.

Ренесанса и Просветитељство су указали Европи на искуства античке старине и оспорили неке владајуће предрасуде и уверења.

Није мање вероватно да је Европљани данас потребно да се ослоне на искуства из прошлости како би ревитализовали своја друштва и развили моралне ресурсе неопходне за суочавање са будућношћу.

Зато је ово доктринарно цензурисање прошлости веома опасно. Оно подгрева атмосферу хистерије, где се олако бесно оптужује за расизам и нетрпељивост и где рационална расправа постаје немогућа.

Ово је било јасно демонстрирано у серији жустрих реакција поводом представе Људски зоо врт одржане у Лондону. Замислио ју је јужноафрички уметник Брет Бејли и на њој је, по узору на сличне поставке из 19. века, реконструисан феномен људских зоо вртова у којима су афрички урођеници приказани европској публици.

Експлицитни циљ представе – која је обухватала до пола наге глумце који су стајали на платформи док је намибијски хор ламентирао у позадини – био је да се истакне окрутност некадашњих колонијалних предрасуда.

Да ствар буде потпуно бизарна, овај племенити циљ је у потпуности игнорисан од цензорске банде која је оптужила уметника, глумце и Барбикан центар да саучествују у ширењу расизма.

Кампања против представе је била тако жестока и обухватала је бучне протесте и петицију са преко 15.000 потписа, да је Барбикан био принуђен да је укине, без обзира на чињеницу да су извођачи изјавили да је представа заправо моћна алатка у борби против расизма.

Али, ова изјава није вредела ништа. Морално надмени цензори можда мисле да живимо у напреднијим временима.

Постери неких епизода између 1940. и 1950.

Постери неких епизода између 1940. и 1950.

Њихова сопствени нетолерантни, агресивни наступ превише подсећа на ловове на вештице из прошлости, са фиксираним изворима тобожњег зла, снажним настојањем да се наметну сопствена уверења, непоштовање подједнако према прошлости и слободи.

У свом крсташком походу против искључивости, они флагрантно примењују двојне стандарде, понекад падајући у расизам који тако оштро осуђују код других.

На пример, некадашњи шеф Би-Би-Си-ја Грег Дајк ноторно је оптужио корпорацију да је потајно бела, а ова изјава одјекује у речима популарног писца Џејмса Досона који је изјавио како има превише белих лица у књигама за децу.

И као да се историја понавља, извињења пљуште са свих страна као да су сви наши преци били најобичнији криминалци. Тони Блер се извинио за велику глад у Ирској а Гордон Браун за процесирање Алана Тјуринга, генијалног компјутерског научника, који је дешифровао немачки систем Енигма током Другог светског рата, због његове хомосексуалности.

Али ова извињења нису учињена из осећања истинске скрушености – она су заправо замишљена да насликају садашње политичаре са светачким ореолом у поређењу са старим реакционарним чудовиштима.

Константно омаловажавање наше историје је дубоко деструктивно. Одлучност да се труди о лошим, старим данима представља ништа више до сагу о самопонижавању и срамоти, која онемогућава децу да на исправан начин разумеју прошлост.

Наравно, у нашој прошлости има лоших момената, када смо се понашали на сраман начин, што се лако увиђа дуго након што су се ти догађаји одиграли.

Али, ми нисмо у позицији да покушавамо да избришемо њихова дела и одлуке, или да се правимо да се догађаји у прошлости уопште нису ни десили.

Ако то чинимо ми се не боримо против предрасуда прошлости, већ наносимо штету нашој култури предрасудама садашњости.

Франк Фуреди (Frank Furedi) је британски социолог, политички и друштвени коментатор и некадашњи професор Универзитета у Кенту. Аутор је више књига од којих се последња First World War: Still No End in Sight бави политичким и идеолошким последицама Првог светског рата

Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић



Categories: Посрбљено

Tags: ,

2 replies

  1. Хвала за сјајан текст. И у име групе за Заштиту дјеце од злостављања.

  2. Заиста је сјајан! Само још, да неке поруке и поуке извуку многи историчари и „историчари“, као и коментатори.

Оставите коментар