Јасмина Лукач: Вучићево изазивање Брисела

Вучић је бриселском естаблишменту бацио рукавицу у лице, али баршунасту и пажљиво циљајући да она промаши виталне европске интересе

Оливер Вархељи и Александар Вучић (Фото: Танјуг)

Од свих „јавних читања“ извештаја Европске комисије о Србији, најдраматичније је извео Александар Вучић, машући пред европским комесаром Оливером Вархељом извештајем, али из 2008. Колико је српски председник изазвао тиме Брисел и подстакао наду домаће опозиционе јавности да ће уследити кључни притисак који ће Вучића натерати да попусти и у догледно време изгуби власт?

Ни једно ни друго није тачно. Брисел није изазван више него иначе, а јавност ће и наредне изборе – београдске, председничке и можда ванредне парламентарне дочекати у истој, досад узалудној, нади.

Вучић је бриселском естаблишменту бацио рукавицу у лице, на тој прес конференцији са комесаром, али баршунасту и пажљиво циљајући да она промаши виталне европске интересе. Потегао је део садашњег извештаја о бруталности полиције током јулских демонстрација у и даље буктећој корона пандемији поредећи га са оним из 2008. када је ДС била на власти. Међутим, на корона плану у светској политици нема невиних, нити савршено доследних. Вероватно је Вучићу такав оштар наступ био потребан да би се двоструко оправдао код сопствених бирача. Прво за то што Србија није била на листи корона безбедних земаља ЕУ чијим грађанима је дозвољен улазак, а друго за све чешћи опис његове власти као диктатуре.

Александар Вучић (Фото: Сајт Председника Србије)

Међутим, све док у Србији не постоји проевропска опозициона странка која сигурно пролази и снижени изборни цензус од три одсто, или је барем у стању у сваком тренутку да изведе најмање 10.000 демонстраната на улице Београда, Вучић је и даље главни и неупитни партнер Брисела.

Зато је и најављено ново посредовање Европског парламента у преговорима власти и опозиције о изборним условима у Србији, у исто време за Вучића и помоћ и подршка, као што је и притисак. Помоћ и подршка зато што се на тај начин премошћавају мане легитимитета због бојкота дела опозиције и „једностраначког“ парламента.

Влада Ане Брнабић у другом мандату можда неће отварати поглавља у преговорима са ЕУ, али ће зато преговарати са српском опозицијом и дочекивати европарламентарце, што ће је и даље чинити „владом на европском путу“, макар и забасалом по питању слободе и демократије.

Разговор председника Александра Вучића са Оливером Вархељијем (Фото: Сајт Председника Србије)

За Вучића су најважнији београдски избори, зато што ту и он и његова странка стоје лошије него у другим деловима Србије, као и због тога што је у престоници најважнији привредни подухват његове власти – изградња Београда на води. И за те изборе због либералнијег бирачког тела престонице, он мора да покаже своје „европско лице“. Обрис те кампање и тог лица се већ може назрети, уколико се не деси нешто непредвиђено. Чаробна реч гласи – Француска.

Редовни београдски избори следују у првој половини 2022. када би Француска требало да председава Европском унијом. Србија је међу првима, барем је тако званично речено, прихватила француску методологију проширења, чија суштина није у отварању и затварању поглавља, већ у политичким оценама.

„Нова методологија подразумева награђивање земаља кандидата за све спроведене реформе и мислим да је Србија свесна свих њених погодности. У Београду је основана Транспортна заједница чији је Србија део и то са статусом као и све пуноправне чланице ЕУ, а што јој даје могућност да користи све повољности транспортне политике ЕУ и пре приступања“, изјавио је недавно француски амбасадор Жан Луј Фалкони.

Отварање канцеларије Транспортне заједнице у Београду средином септембра, није имало толики публицитет као отварање Америчке развојне канцеларије и посета Ричарда Гренела и Трампове бизнис екипе, али је свакако врло важан део односа са Бриселом.

Председник Емануел Макрон на конференцији за штампу после састанка са лидерима ЕУ у Берлину 29. јуна 2017. године (Фото: Мишел Тентуси/Гети)

Париз очекује да Београд почне да примењује нову методологију чим добије нову владу. Али, оно што је за београдске изборе важније и од методологије и од Транспортне заједнице јесте могућност да француске компаније учествују у градњи метроа у Београду.

„Француска је заинтересована за набавку шинских возила, све пратеће опреме и сигнализације најновије технологије. Доставили смо понуде Влади Србије и тренутно водимо преговоре да наше компаније граде метро који ће бити високог квалитета, по најбољим европским стандардима а обезбедили смо и повољно финансирање“, каже Фалкони.

Дакле, метро, Француска, председник Емаунел Макрон поново на Калемегдану и сам у својој изборној кампањи (изабран је 2017), све се то може већ сада замислити као део Вучићевог тријумфалног наступа у пролеће 2022. Уколико све буде текло глатко, а Фалкони каже да је Француска спремна да сарађује са било ким ко буде изводио послове нискоградње и изградње тунела, а за шта је Србија ставила до знања да то врше компаније из Кине, Вучић можда процени да добитнички треба да споји председничке и београдске изборе.

Емануел Макрон и Александар Вучић: традиционални дочек погачом и сољу

Делује нереално да би до тада могла да настане јака проевропска колона у опозицији и супротстави се Вучићу, на начин на који је то покушавано до сада. А то је преслагање постојећих политичара и њихових организација и удружења у настојању да се придобије наклоност јавности. Јер, у то преслагање се аутоматски уграђује сукоб колико је ко уложио у то придобијање и колико му припада. Чак и ако је реч о подели политичке немоћи, а не моћи, удружења грађана за чије оснивање је потребно имати три личне карте, тврде да уносе нова лица и нову енергију (НДБ, ГДФ, ПСГ, али и ДЈБ раније).

Лидери политичких странака, чак и када су „преузете“ како би се избегло скупо и мукотрпно скупљање 10.000 оверених потписа грађана (Нова, ССП, СДС, Народна…) тврде да уносе организацију на терену, као и своје претходно искуство и препознатљивост. У српском законодавству статус „политичке организације“ има само политичка странка, све друго у строго формалном смислу не би требало тако да се назива. Две изворне проевропске опозиционе странке ДС и ДСС, свака на свој начин, потиснуте су на ивицу тог стално новог али слабог по рејтингу, опозиционог спектра.

Удружена опозиција Србије (Фото: Н1)

Други начин да се придобије наклоност јавности, у чему се нарочито истичу ССП Драгана Ђиласа и Народна странка Вука Јеремића, јесте да се јавно мњење осваја на изношењу података о аферама и корупцијама власти. И на ширењу тих података преко доступних медија, затим преко портала и друштвених мрежа. Тако се несумњиво до извесне мере уздрмава власт, али проблем је кад треба да се преточи у гласање на изборима или излазак на улицу. А уколико не буду имали заједничког председничког кандидата и заједничког кандидата за градоначелника, Ђилас и Јеремић ће стално изнова морати да објашњавају зашто су бојкотовали изборе 2020. и тиме „потопили“ проевропску опцију испод 3 одсто.

Опрема: Стање ствари

(Демостат/Данас, 10. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар